/ Jezički paradoks nemoguće mogućnosti hebrejskog jezika /

א פ ש ר

U hebrejskom jeziku (ivrit, עברית) postoji jedna posebna i izuzetno neobična reč, reč koja zavisno od konteksta u kojem se koristi, ali i tradicije, može značiti dve potpuno različite stvari – i “moguće” i “nemoguće“. U pojedinim starim tekstovima ista ta reč, napisana potpuno istovetno, označava mogućnost; dok u drugim starim izvorima, a s potpuno istom ortografijom, označava upravo njenu suprotnost. Tokom vekova ova pojava predstavljala je zagonetku za filologe i istoričare jezika, budući da nije postojalo opšteprihvaćeno objašnjenje kako je jedna ista leksička forma mogla poprimiti dva međusobno isključiva značenja. Ta hebrejska reč je efšar (אפשר) i ona je danas jedna sasvim uobičajena i često upotrebljavana hebrejska reč sa značenjem “moguće“. Međutim, ona istovremeno predstavlja i jednu od najzagonetnijih odrednica u rečniku rabinskog judaizma, odnosno pri tumačenju jevrejske “Biblije” (TaNaH, תנ”ך) iako se ona ne pojavljuje u sâmom Svetom tekstu (Kitvej Ha’Kodeš, כתבי הקדש), niti je nalazimo u tekstu “Svitaka s Mrtvog mora” (Megilot midbar Jehuda, מגילות מדבר יהודה), dok najstarija svedočanstva o ovoj reči potiču iz “Mišne” (משנה), kodifikovane početkom III veka.

Od trenutka kada su moderni leksikografi počeli sistematski da proučavaju njeno poreklo, otpočela je rasprava koja traje i do današnjih dana. Već 1908. godine Eliezer Ben Jehuda (אליעזר בן-יהודה), tvorac modernog hebrejskog jezika, odbacio je vodeće etimološke teorije XIX veka, dok je čuveni Even-Šošanov “Novi rečnik” (Milon Hadaš, מלון חדש) iz 1948. godine pretpostavio da bi reč mogla biti izvedena iz korena PŠR פ־ש־ר. No već naredno izdanje istog rečnika iz 1968. godine (Ha’Milon He’Hadaš, המלון החדש), suočeno s nedostatkom uverljivijih dokaza, jednostavno imalo navedeno da je etimološki izvor ove reči ipak ostao nepoznat i to za reč koju svaki govornik hebrejskog jezika u to vreme već koristi gotovo svakodnevno takav zaključak deluje gotovo paradoksalno.

Prelomni trenutak nastupio je tokom XX veka s tehnološkim napretkom u proučavanja drevnih rukopisa, iako štampana izdanja “Mišne” i “Talmuda” (תלמוד) predstavljaju relativno kasna svedočanstva tekstualne tradicije jevrejsko-biblijskog jezika. Ipak, iza njih leži znatno stariji sloj rukopisnih predanja, ali i delova usmene tradicije koja je u pojedinim slučajevima sačuvala autentičnije osobine ranog mišnajskog hebrejskog jezika (lešon hazal, לשון חז”ל). U tom smislu jedan od najznačajnijih izvora za razrešenje ove zagonetke jeste “Kaufmanov kodeks” (Htav jad Kaufman, כתב יד קאופמן), prepisan u Italiji tokom X i XI veka, te je izraelski lingvista Jehzekel Kučer (יחזקאל קוטשר) dokazao da upravo ovaj rukopis verovatno predstavlja najpouzdanijeg svedoka brojnih osobina izvornog mišnajskog hebrejskog. Pretpostavlja se da je nastajanje ovog kodeksa prošlo kroz dve faze:

• tokom prve je pisar prepisao tekst;

• dok je tokom naredne faze neko drugi unosio vokalizaciju za postojeći tekst, očito pripadnik druge tradicije.

Sve prethodno pomenuto, prirodno, nameće pitanje:

šta je zapravo stajalo u izvornom tekstu?

Odgovor na ovo pitanje ponudio je izraelski lingvista Moše Bar-Ašer (משה בר-אשר). Prema njegovoj rekonstrukciji, u starom biblijskom jeziku nekada su postojale dve različite reči koje su se tokom vekova stopile u jednu. On veruje da taj potonji vokalizator, koji je na tekst imao malo drugačiji pogled, naišao na više mesta u kodeksu na kojima mu se, očito, činilo da reč efšar (אפשר) ima značenje suprotno od očekivanog. U želji da ispravi ono što je smatrao greškom, precrtao je efšar i ispred njega dopisao negativni prefiks “i” (אי) čime je dobio oblik ipšar, odnosno ifšar (איפשר), “nemoguće” – po istom principu po kojem je starohebrejska reč za “juče” itmol (איתמול) postala savremena etmol (אתמול). Ova intervencija u vezi sa efšar izvršena je potom čak četrnaest puta budući da se ta reč u “Mišni” pojavljuje ukupno trideset pet puta i gotovo polovina svih njenih pojavljivanja bila je predmet naknadnih korekcija. Početno slovo Alef א verovatno je bilo prostetičko, odnosno predstavljalo je glas umetnut radi lakšeg izgovora i sličan fonetski proces poznat je i iz drugih primera razvoja hebrejskog jezika. Tokom usmenog prenošenja tradicije “Mišne” početni slog u obliku ifšar postepeno slabio i vremenom, očito, pa je rezultat postao fonetski gotovo nerazlučiv od oblika efšar. Tako su dve različite reči, s potpuno suprotnim značenjima, završile zapisane gotovo istim slovima.

Ali gde se uopšte pojavljuje taj inicijalni, misteriozni oblik PŠaL (פשר)? Dokazi su izuzetno oskudni i gotovo da su iščezli iz sačuvane jezičke građe. Ipak, jedan mogući trag opstao je u Minhenskom rukopisu “Vavilonskog Talmuda” (Talmud Bavli, תלמוד בבלי), u traktatu “Jevamot” (יבמות). U tom odlomku govori se o razvodu iznuđenom prinudom, koji se u određenim okolnostima opisuje kao PŠaL, dok se u drugim slučajevima označava kao nevažeći. Ukoliko taj oblik reči nije tek prepisivačka greška, onda baš tu imamo dragoceno svedočanstvo da je u hebrejskom jeziku zaista postojala reč sa značenjem “dozvoljen“, “dopušten“. Ovakva pretpostavka savršeno se uklapa i u generalnu etimološku sliku. U hebrejskom reč mutar (מותר) znači “dozvoljen” i ona potiče od korena NTR נ־ת־ר čije osnovno značenje jeste “odvezati“, “razvezati čvor“. Aramejski koren פ־ש־ר, iz kojeg potiče reč pešal פשל nosi gotovo identičnu izvornu predstavu – “razvezati“, “osloboditi od veze“. Poenta je u tome što je u oba ova pomenuta slučaja prisutna ista, drevna metafora: ono što je dozvoljeno jeste ono što je razvezano, oslobođeno zabrane i/ili ograničenja. Na taj način postojale bi dve gotovo paralelne reči koje su izražavale istu osnovnu ideju: jedna od njih je opstala i ušla u standardni hebrejski jezik; dok je druga postepeno nestala iz upotrebe, ostavljajući iza sebe tek fosilizovani trag u svom odričnom obliku – u obliku koji se, usled fonetskih promena, više nije mogao razlikovati od reči efšar. Te ukoliko je i rekonstrukcija Moše Bar-Ašera tačna, onda se čitava misterija može objasniti posve jednostavno: pre gotovo dve hiljade godina hebrejski je posedovao dve gotovo identične reči – “efšar“ i “ifšar“. Obe su bile retke, no druga je nastala iz stare semitske metafore prema kojoj je ono što je dopušteno zapravo odvezano, odnosno oslobođeno i samim time dopušteno.

Svakako su rabini mišnajskog perioda koristili su oba izraza. Međutim, tokom nekoliko vekova usmenog prenošenja tekstova, oblik ifšar izgubio je jedan slog i fonetski se stopio s rečju efšar. Posledica toga bila je da se u pisanim rukopisima pojavila jedna jedinstvena grafička forma koja je, u zavisnosti od konteksta, mogla označavati dva potpuno suprotna pojma. Drugim rečima, reč koja je istovremeno značila i moguće i nemoguće nije predstavljala filozofski paradoks, niti lingvističku misteriju bez rešenja. Bila je to, sasvim verovatno, samo posledica jedne sitne fonetske promene. Jednog jedinog sloga koji je, tokom niza vekova usmenog prenošenja jezika jednostavno iščezao. Ovakva filološka rekonstrukcija poseduje i jednu dublju kulturno-istorijsku dimenziju. U rabinskoj tradiciji jezik nikada nije bio tek sredstvo komunikacije, već živi prostor u kojem se otkriva odnos između ljudskog razuma i Božanskog Stvaranja. Promena jednog jedinog glasa, ili sloga, nije se posmatrala isključivo kao fonetska slučajnost, već kao događaj koji može promeniti način na koji se razume čitav tekst. Upravo zbog toga je proučavanje rukopisnih varijanti, vokalizacije i etimologije u jevrejskoj tradiciji oduvek predstavljalo više od lingvistike – to je potraga za skrivenim slojevima značenja.

Iz kabalističke (הקבלה) perspektive ova jezička pojava dobija još zanimljiviju, simboličku dimenziju. Kabala polazi od pretpostavke da hebrejska slova nisu samo proizvoljni znakovi, već su to, pre svega, gradivni elementi sâme stvarnosti. U “Sefer Jeciri” (ספר יצירה) opisuje se kako su slova i njihovi međusobni odnosi instrumenti kroz koje je svet oblikovan, dok “Zohar” (ספר הזהר) neprestano razvija ideju da se iza naizgled jednostavnih jezičkih oblika kriju višestruki nivoi značenja. Ako je tako, onda ni gubitak jednog sloga ne mora biti samo posledica istorijskog razvoja jezika; on postaje podsećanje da je granica između mogućeg i nemogućeg često daleko manje čvrsta nego što se na prvu čini.

Ujedno i lep primer koliko su filologija i misticizam u jevrejskoj tradiciji isprepleteni: tamo gde istoričar jezika vidi fonetsku eroziju, kabalista može prepoznati skriveni trag dublje simbolike; jedan će govoriti o otpadanju sloga tokom usmenog prenošenja, drugi o tananoj zavesi koja razdvaja dve stvarnosti. Nijedan pristup ne isključuje onaj drugi. Naprotiv, oni se međusobno dopunjuju, pokazujući da je istorija jedne reči ponekad istovremeno i istorija načina na koji ljudski um pokušava da razume granice mogućeg. Pa možda je upravo zato ova neobična reč i preživela dve hiljade godina – ne samo kao lingvistički kuriozitet, već kao tihi podsetnik da se ponekad čitav svet značenja može promeniti nestankom jednog jedinog sloga.

ODABIR TEMA