Savremeno doba i široko grananje svih aspekata znanja i veština dovodi polako do toga da svo to znanje mora ponovo da se redefiniše i jasno postavi na svoje prirodno mesto u sadašnjem vremenu, a u odnosu na to gde je pre bilo. U tome nema izuzetka ni među duhovnim tradicijama i praksama koje od XIX veka poprimaju mnogo šire polje delovanja ali i bude interesovanje kod nikad šire publike, što dovodi do sve brže evolucije svakog od tih tipova znanja nadalje. Kao nikada do sada. Obzirom da je jevrejski misticizam ostavio specifični pečat u razvoju mnogih njemu bliskih (avramskih) duhovnih pravaca, ovde je ideja da se pozabavimo osnovnim kabalističkim pravcima a sve to u skladu s religijskim odrednicama i društvenim pojavama novog doba i njihovim savremenim jezičkim tumačenjima.

Nije potrebno puno vremena da se primeti činjenica kako kabala (הקבלה) danas predstavlja mnogo širi sistem od inicijalnog koncepta Drveta života (Ec haim, עץ החיים), koji iako je značajan i temeljan svakako nije jedini. Takođe, veliku potporu konceptu Drveta dali su i mnogi nejevrejski pravci i uticajnik mislioci čija su znanja inicirana putem ovog originalnog jevrejskog istočnjačkog sistema i koji su, kao takvi, kasnije uspešno nakalemljeni i na druge religijske pravce i shvatanja tradicije.

Na taj način možemo reči da svaki sistem na određeni način poseduje svoju kabalu, odnosno sistem dubljeg shvatanja i tumačenja duhovnih načela baziran na onome što izvorno nalazimo pri kabali kao najrazvijenim pravcu jevrejske mistične misli koja je direktno utemeljena na judaizmu (jahadut, יהדות).

Svakako deluje da je mnogo lakše, direktnije i jednostavnije zaobiči ovu drevnu izvorno-kabalistčku slovno-numeričku suštinu i uroniti u carstvo uprošćene geometrijske vizuelizacije, nego li se okrenuti tradiciji i pravilima koja zahtevaju jedan tzv. staroeonski pristup duhovnosti. Pristup koji nije baš najagilniji.

Otuda čitava, nazovimo je tako, ekstatična kabala bazirana je na ovom pomenutom sistemu, gde je određeni broj praksi i dalje prisutan i do koga se i danas drži, gde glavni deo čine mentalne vežbe koje omogućavaju našem moždanom centru da se što više usredsredi na bitne elemente i fokusira pažnju što, uz ozbiljan režim rada, itekako utiče na svest pojedinca koja polako biva izmešten u reon drugačiji od svakodnevnog. Možemo reći da to donekle nalikuje kojekakvim kripto-ukrštenim rečima u kojima se snalažljivost u sistemu najviše ceni.

Tako ona postaje ono što pojedinca izdvaja iz mase, ali svakako nije i jedina prednost tzv. slovno-numeričke kabale.

Tu pripada:

• bavljenje Božanskim Imenima;

• vežbe shvatanja Jedinstva (ehad/jahid, אחד, יחיד);

• i cirufim (צירופים), odnosno praksa permutacija.

.

Istovremeno, današnje tendencije navode nas na to da kabalu shvatamo na različite načine, kako je i prethodno rečeno, odnosno da je, konačno, podelimo u tri glavna pravca:

• tradicionalnu kabalu

• hrišćansku

• hermetičku

.

Poslednje dve odnose se na tradiciju interpretacije izvorne kabale sa stanovišta učenih nejevreja (gojim גוי, ili gentile na engleskom (jevrejski termin goj ne mora nužno biti rezervisan za nejevreje, ne, već i za Jevreje koji dolaze s različitih podneblja)) u okvirima zapadne duhovne tradicije. Iako su osnove generalno iste, njena primena, formula i egzegeza, odnosno kritičko mišljenje, odudaraju od izvorne suštine.

Tu se javlja jedno pojednostavljeno i često usko gledište na mnoga striktna jevrejska verska pravila i propisane obaveze koje se u izvornoj misli prirodno prelivaju i na samu kabalu, te tako one često bivaju ignorisane i tumačene u skladu s praksama drugih dijametralno suprotnih pravaca.

Većina savremenih proučavalaca sklona je da govori o pre-Lurijanskoj i Lurijanskoj (Ha’ARI, האר”י) školi kabali kada je reč o ova dva osnovna pravca shvatanja kabale u periodu njene rapidne evolucije. Zato taj prvi pravac možemo nazvati zoharskim (ספר הזוהר), što, pak, nije najkorektnije prema ranijim kabalistima poput Abrahama Abulafije (אברהם אבולעפיה) koji nije potpadao pod ovu skupinu.

Kulminacija ove epohe dešava se sa Moše Kordoverom (משה קורדובירו‎‎), čiji već pomenuti učenik, Jichak Lurija, započinje novi pravac poznat kao lurijanska kabala. Mnogi u nastojanjima da danas naznače razliku između tradicionalne, izvorne kabale i one karakteristične za zapadnu hermetičku tradiciju kabalu tada pišu: qabbalah. Otuda više različitih autora, hermetičke škole misli, predlagalo je da se jasnim distinkcijama u spelovanju termina kabale uvede striktno razlikovanje u shvatanju njene suštine u odnosu na druge tokove.

Danas otuda imamo sledeće:

KABBALAH – tradicionalna, jevrejska kabala

CABBALAH – hrišćanska vizija kabale

QABBALAH – hermetička kabala

Upotreba slova K u spelovanju naziva pripada skorijem periodu i očito je uvedena iz potrebe za jasnim konsenzusom po ovom pitanju. Takođe, treba znati da mnogi rabini, istoričari i drugi učeni ljudi i dalje koriste C u njenom pisanju čak i kada govore o njenom tradicionalnom, izvornom pravcu. Suprotan stav predlogu da se za hrišćansku varijantu kabalističke misli isključivo koristi C kao početno slovo termina, kažu, stvorilo bi konfuziju kada je reč o delima koja su nastala pre više stotina godina, onda kada nije bilo potrebe za ovim vidom razgraničavanja. Isto tako spelovanje s početnim slovom K neretko se sreće među mnogim hrišćanskim kabalistima. Glavni problem s razdvajanjem kabalističke tradicije na ove tri kategorije jeste u tome što se na taj način i dalje održava klima za pogrešnu interpretaciju jevrejskog misticizma, što vrć i traje duže od hiljadu godina. I pored očitih razlika u tumačenju između, recimo, Isaka Lurije s jedne i autora “Zohara” s druge strane, označavajući tek različite periode u njenom razvoju i shvatanju tradicije, danas postoji još veća razlika i neshvatanja među kabalistima koji žive u istoj epohi, a među savremenicima po pitanju osnovnih koncepata poput sefira Drveta života itd. Jer, ima onih koji uopšte ne podržavaju sistem sefirota onakvim kakav on jeste, te retko i imaju konkretne koristi od njega. Čak ima i onih u okviru jevrejske religije koji se ni ne slažu sa tumačenjima “Talmuda” (תלמוד), no oni se i dalje smatraju delom te iste, jevrejske tradicije. U tom maniru kroz vekove došlo je do geneze nekoliko različitih škola kabalističke tradicije i misli, za neke se smatralo da su heretički, dok su mnoge druge postale prihvaćene te inkorporirane u ono što dana možemo nazvati i kašer (כשר), odnosno košer kabalom.

Bilo kako bilo, reč kabala קבלה‬‎ hebrejskog je porekla (ivrit, עברית) i sa samo jednim ispravnim načinom spelovanja. Ono problematično jeste transliteracija te reči zbog činjenice da je zvuk početnog slova predstavljen različitim slovima hebrejskog alefbeta: kof (ק) i kaf (כ). Prvo pomenuto slovo, Kof, ono je koje se prvenstveno koristi u reči kabala i ono je označeno kao C, K ili Q u zavisnosti od autora i pravila spelovanja reči u sklopu određenog jezika u kome se tumači latiničnim (ili nekim drugim) pismom. Označavanje ove tri različite kategorije pristupa trima tradicijama svakako nije jednako primenljivo korišćenjem hebrejskog, grčkog ili ћириличне азбуке. Stoga ne postoji jedno univerzalno pravilo. Rasprava o tom zajedničkom načinu spelovanja mnogo je konfuznija od jasne podele razlika u tumačenju imenovanjem pravca kao podkategorije, te onda možemo daleko jasnije pričati o:

ekstatičnoj kabali

teurgiskoj

proročkoj kabali

lurijanskoj

hrišćanskoj kabali

hermetičkoj

Uostalom, postoji jedna kabala koja se jedino grana kroz perspektive onih koji je tumače i razmišljaju u njoj. Ukoliko se održi srž principa i doktrine koju ona sa sobom donosi, ukoliko se očuva i razume tradicija onda može biti i beskonačno mnogo načina za njenu interpretaciju.