/ Predanja usmenih zakona /
.
Ovde ćemo razmotriti tip književnosti, koja se ne bavi izlaganjem jevrejske Biblije stih po stih već predstavljanjem jevrejskih zakona po temama. Prvo značajno delo te vrste je Mišna. Ta reč je prvobitno označavala pojedinačna predanja usmenih zakona, koja su pamćena i prenošena nezavisno od svog porekla iz svetih spisa. Kasnije je korišćena za celokupni korpus pojedinačnih predanja. Te zbirke je sakupilo – kako posredstvom pamćenja tako i pismeno – nekoliko tanaim (תנאים), među kojima su bili i rabin Akiva i rabin Meir (רבי מאיר), a to sakupljanje dostiglo je svoj vrhunac u najautoritativnijoj zbirci rabina Jehude Ha’Nasija (Jehuda Ha’Nasi, יהודה הנשיא) koji je počeo da je piše neposredno nakon 200. godine n.e. Jehudina Mišna je, dakle, najstariji objavljeni pregled usmenih zakona i krajnji rezultat vekovnih farisejskih i tanaitskih aktivnosti. Napisana je na jezgrovitom postbiblijskom hebrejskom jeziku i gotovo u celosti se odnosi na halahu. Sadrži, međutim, neke midraše i agade, navodi različita mišljenja, ne precizirajući koje od njih treba da bude prihvaćeno kao merodavno, te ne ispunjava uslove da se smatra kodeksom u uobičajenom smislu te reči.
Podeljena je na šest redova, a svaki red (seder, סדר) deli se na više traktata – njih je u početku bilo ukupno šezdeset, ali je daljom podelom njihov broj povećan na šezdeset tri. Traktati (masehet, מסכת) se potom dele na poglavlja (perek, פרק), a ova na pasuse.
Svaki pojedinačni pasus zove se mišna (u prvobitnom smislu) ili halaha:
זרעים – prvi red zove se zeraim (semena) i bavi se uglavnom zakonima zemljoradnje. Sadrži, na primer, jedan traktat u kome se objašnjava biblijski zakon kojim se od ratara zahteva da ostavljaju uglove svojih njiva nepožnjevene, kako bi siromašni mogli da pokupe ostatke njihovih proizvoda. No, on počinje traktatom o svakodnevnim molitvama i za to postoje različita objašnjenja – taj traktat zaslužuje takvo mesto zbog svog značaja u svakodnevnom životu Jevreja, zbog blagoslova koji se izgovaraju pre i posle uzimanja hrane, o kojoj se takođe govori, i koji ga tako dovode u vezu sa zemljoradnjom, a i zato što se sadržinski ne uklapa ni u jedan drugi red.
מועד – drugi red zove se moed (praznik) i odnosi se na sveti kalendar. Sadrži, na primer, jedan traktat o Šabatu (שבת), jedan o prazniku Pasahu (פסח), jedan o Danu pokajanja (Jom Kipur, יום כיפור) itd.
נשים – treći red nosi naziv našim (žene) i bavi se porodičnim pravom. U njegovim traktatima govori se o vereništvu, bračnim ugovorima, braku i razvodu.
נזיקין – naziv četvrtog reda je nezikin, (štete), i on se odnosi na građansko i krivično pravo. No, on sadrži i traktat poznat pod imenom Avot (praoci, אבות), koji se od ostatka Mišne razlikuje po tome što je u potpunosti agadski, jer prati ”lanac tradicije” od Mojsija do Hilela i posle njega i navodi najkarakterističnija učenja vodećih stručnjaka, prefarisejskih, farisejskih i tanaitskih. Ta učenja su uglavnom etička po sadržaju i epigramska po stilu. Još nema odgovora na pitanje zašto je taj traktat uvršten u ovaj red i da li je prvobitno zauzimao neko drugo mesto.
קדשים – peti red je kadošim (svetinje), u njemu su izložena pravila i propisi žrtvenog kulta i on predstavlja izraz kako nade da će jednog dana Treći Hram (Bejt Ha’Mikdaš Ha’Šliši, בית המקדש השלישי) biti ponovo sagrađen, tako i vere da u međuvremenu treba proučavati odgovarajuće zakone, čak i ako se oni ne mogu u praksi primeniti. Obredno klanje životinja za hranu, koje je tema jednog od njegovih traktata, zadržalo je, međutim, svoj praktični značaj.
טהרות – šesti red nosi ime toharot (čistote) i predstavlja eufemizam za ”nečistote”, i sadrži sve složene zakone koji se odnose na obrednu čistotu i nečistotu.
.
Mišna ne sadrži sve usmene tradicije koje su poznate tanaim. Rabin Jehuda je u nju uvrstio samo one koje je on odobravao i smatrao da su toga vredne.
Stoga je napravljena još jedna zbirka. Poznata je pod nazivom Tosefta (תוספתא) – dodatak. Uređena je na isti način kao Mišna, ali je znatno obimnija od nje i sadrži, uz brojne tradicije koje su u skladu s Mišnom, i veliki broj onih koje manje ili više odstupaju od nje ili u njoj nisu uopšte pomenute. No, ta zbirka nije nikada dostigla autoritet Mišne.
Sva tanaitska učenja koja se odnose na halahu, koja rabin Jehuda nije uvrstio u svoju Mišnu, poznata su kao barajta (ברייתא), što je aramejski izraz za ”spoljnu” Mišnu. Takva učenja nalaze se ne samo u Tosefti već i u Midrašima koji se odnose na halahu (Mehilta, Sifra i Sifre) i u Talmudu, na koji sada prelazimo.
