/ Ka Onome za Kojeg naša tela nisu stvorena da Mu neposredno svedoče /
Dobrim delom, tokom zaista duge i više nego živopisne istorije jevrejskog naroda, bavljenje ili samo proučavanje jevrejskog misticizma, odnosno njenog najdominantnijeg pravca – kabale (הקבלה), bilo je okruženo velom tajni, ali pre svega ostaloga debelim slojem nerazumevanja. Nerazumevanjem koje potom rađa zbunjenost, te na metastazira u srdžbu. No to ni ne treba da čudi previše jer je svakako reč o ezoternoj mudrosti, prikrivenom znanju, veštini koja pretenduje da zadre u samu srž prirode, kosmosa i Boga, te otuda i sâma mora biti snažna i istovremeno opasna za posedovanje i kao takva ne sme olako biti prenošena, odnosno primana od bilo koga. A nikako onima koji prvo sebe ne uspevaju da kultivišu. Da, bar donekle, sopstvene nagone obuzdaju.
Najverovatniji razlog za ovakvo stanje stvari verovatno leži u činjenici što je za ovaj pravac filozofsko-verske tematike pre svega potrebno poznavanje jevrejske tradicije, običaja, ali na posletku i jezika, ne bi li se do kraja ukopčala suština i to simultano iz više različitih uglova od kojih je svaki na svoji način ključan u odnosu na ostale – da bi se na posletku, kao rezultat svega prethodnog, nesvesno prihvatio određeni modus operandi ovog vrlo specifičnog mehanizma. Mehanizma koji mi našom svešću pre svega pokrećemo.
Baš zato je u daljoj prošlosti definitivno najveći problem bio jezičke prirode, jer za razliku od današnjih dana, kada izvore za savladavanje svih mogućih jezika imamo na pretek i na svakom koraku, da bi onda to postigli u dovoljno zadovoljavajućoj meri i to sa jezicima potpuno suprotnim korenskom utemeljenju u indoevropskim koji je većini najbliži, kao što su hebrejski (ivrit, עברית), ili aramejski (aramaja, ארמיא) jezik (a koji polako nestaje, što predstavlja jedan sasvim poseban problem u odnosu na mnoge druge), pre svega bilo je potrebno da budete Jevrejin. Da pripadate jevrejskome naroda. Da imate poreklo čime bi daleko lakše došli u dodir s jezikom i tradicijom koja bi vam u velikoj meri olakšala snalaženje i razumevanje sistema koji je neophodni deo krajnjeg cilja – razumevanja kabale kao jednog od pravaca dublje jevrejske misli. Jedino bi vam takve okolnosti garantovale punokrvu okruženost upotrebnom vrednošću duha tradicionalnog duha jednog naroda, koji bi vam polako vremenom ulazio u sve pore vašeg bića. U misli. Misli utemeljene na jevrejskoj veri, na judaizmu (יהדות).
Ili, pak, da budete vanserijski učenjak svoga vremena, što predstavlja podvig posebne vrste, ali i životnih okolnosti.
Jer, složićete se, teško je biti u situaciji roditi se kao Ser Isak Njutn.
Jedan od najdrevnijih, ali i najuticajnijih, izvora za ovo uverenje dolazi od čuvene priče iz ”Talmuda” (תלמוד) (Hagiga 14, חגיגה) koja govori o četvorici rabina koji su stupili u pardes (פרד”ס), Vrt, odnosno bili uzdignuti na nebesa (šamajim, שמיים), te u tom procesu imali i neposredno iskustvo Ha’Šem-a (Adonaj, השם). Tom prilikom jedan od njih četvorice je izdahnuo, jedan izgubio razum, jedan veru te napustio svoje pleme… Ali je poslednji od njih, veliki Akiva (Akiva ben Josef, עקיבא בן יוסף), ostao čitav. Neukaljan. Ni mentalno, niti fizički.
Iako su sva četvorica bili veliki, znameniti ljudi, ljudi od vere, znanja, to ipak nije bilo dovoljno da svi ostanu čitavi u tom poduhvatu, jer je pred njima bio:
שדי Šadaj – Svemogući:
אחד Ehad – Jedan;
יחיד Jahid – Jedinstven.
Onaj za Kojeg naša tela nisu stvorena da Mu neposredno, fizički svedoče.
Zato ovakva vrsta opreza mora uvek da bude u blizini svesti svakoga ko se odvaži na neki sličan poduhvat: zalaženje u duboke vode misterija stvaranja, Postanka (Berešit, בראשית), kuda mistični judaizam obično uputi čak i danas, u vreme savremenog, tehnološkog društva kada je znanje postala je otvorena i krajnje dostupna kategorija. A znanje je oduvek bila inicijalna kapisla, prvi korak ka permanentnim promenama individue.
Čuveni RaMBaM (רמב״ם) svojevremno je zabranio proučavanje Jevrejskog misticizma, osim ukoliko aspirant nije u dovoljnoj meri vladao materijom ”Tore” (תורה); dok je rabin Šabetaj Ha’Koen (שבתי בן מאיר הכהן), poznatiji po akronimu ŠaH (ש”ך) i autorstva ”Usana svešteničkih” (Sifte koen, שפתי כהן), u XVII veku uveo i dan-danas poznato pravilo dâ niko pre 40 godine ne bi smeo da se bavi kabalom. Zašto baš 40 godina? Zato što, prema ”Mišni” (משנה), to je minimalni broj godina za sticanje osnovne životne mudrosti, kako i nalazimo u tekstu ”Izreka Otaca” 5:21 (Pirke Avot, פרקי אבות):
בן ארבעים לבינה
Ben arbaijm la’bina
Analiziramo li ovakav stav dublje, suština je da do 40. godine treba više baviti više životnim, svakodnevnim stvarima koje bi pojedincu omogućile da sebi pre svega obezbedi materijalnu egzistenciju, materijalni plan postojanja bez kojeg nema ni uslova za proučavanje duhovnih dubina. Potrebno je dâ začne porodicu, dâ potomstvo – životno se ostvari – a nakon toga, u drugoj polovini života, da se posveti duhovnim pitanjima i nadzemaljskom problematikom TaNaHa (תנ”ך) i ”Talmuda” (תלמוד), ali tek pošto ih dobro bazično nauči, a koje vrlo lako, ukoliko se ode predaleko bez potrebnog znanja, neoprezne može prerano da preda Ništavilu. Otuđi ih od sveta.
Ipak, još i tada kada su ovakva pravila i oblikovana ona svakako nikada nisu bila strogo primenjivana i obavezujuća, već je to od mnogo čega drugoga zavisilo hoće li se neki verski autoritet na njih pozvati ili ne. Jedan slučajeva nemogućnosti da se primeni jeste i primer jednog od najvećih kabalista koje možda ovaj svet ikada video, a to je niko drugi do jedan jedini Ha’ARI (האר”י), Isak Lurija (יצחק בן שלמה לוריא אשכנזי) koji je preminuo još s 38 godina, te ukoliko bi ovo pravilo tada bilo primenjeno ostali bi bez jednog od najvećih genija, bez iluja (עילוי) kabale, začetnika lurijanske kabale (kabalat Ha’ARI, קבלת האר”י) koju, bazično možemo vezati za dva temelja oko kojih je oblikovana u svom pravcu tumačenja Stvaranja, duboko utemeljen na delu Sefer Ha’Zohara:
עולם התהו Olam Ha’Tohu – Svet Haosa
עולם התיקון Olam Ha’Tikun – Svet Obnove (reda)
Gotovo vek nakon smrti Lurije na scenu stupa Ba’al Šem Tov (Gospodar Dobroga Imena, בעל שם טוב), osnivač Hasidizma (Hasidut, חסידות), pokreta koji se samim time izvorno čvrsto oslanja na (lurijansku) kabalu i time oblikuje i uspostavlja čitav jedan novi sistem ozbiljno utemeljen na mističnim tumačenjima Biblije. Tada se praktična kabala uvodi u svakodnevnu Jevrejsku versku praksu, kojom se masi više nego ikada približava direktno iskustvo Boga praktičnim primerima upotrebe vere i njenog ekstatičnog doživiljaja. S druge strane, u tim ranim danima uspona Hasidizma upravo je ovakav pristup bio okosnica kritike primene ovakvog vida vere koji drastično odstupa od svih kalupa do tada primenjivanih u jevrejskom verskom životu.
Mnogi savremeni poznavaoci jevrejskog misticizma, odnosno kabale kao njenog najrazvijenijeg pravca danas su pre svega mišljenja da su te restrikcije iz prošlosti pre svega obrisi vremena i okolnosti kada su se pojavile. Da su oslikavale ne tako laku situaciju kako unutar jevrejskih krugova, tako i van granica strogo jevrejskog života, te da je bilo potrebno zaštiti znanje od toga da ne padne u pogrešne ruke, pre svega zbog toga što bi neko dana mogao da bude oklevetan i da mu potom i život bude ugrožen usled bavljenja jevrejskim poslovima. Mnogi autoriteti na ovom polju zato se danas slažu da je takvo vreme uveliko prošlo, te da i pored mnogih savremenih problema sa kojima se Jevreji danas susreću opšta klima je daleko bolja nego onda, samim time nema ni potrebe za takvom strogošću kakva je nekada bila skoro pa obavezna. No, najčešće pominjani izvor potencijalnog problema povodom proučavanja i bavljenja kabalom svakako jeste njeno krivo korišćenje, pogrešna ritualna praksa. U tom smislu nije kabala per se opasna, već sâma mogućnost da neka od ideja kojima se bavi, a bez pažljivog vođstva nekog s više mudrosti i iskustva, dovode do zabune u umu onoga koji je do nje došao. Još gore – tako prihvaćen koncept može biti eksploatisan od strane onih s manjkom moralnog, ili etičkog kompasa. Tada dolazi do konkretnih problema jer takvi ljudi onda mogu da prevare druge, navučene na određene neistine ili, pak, neutemeljena obećanja, garancije.
U prošlosti se ovakav vid problema načešće ispoljavao kroz prevare oličene u predstavama lažnih mesija, jer ovavkav vid lažnog predstavljanja ima najveći potencijal da nekoga privuče određenom tipu uticaja koji se najčešće završava loše, ili vodi ka određenom tipu prevare. Posebno jer mesijanstvo (Mašijah, משיח) među Jevrejima je veoma ozbiljna stavka koja zahteva dublje poznavanje vere, misticizma i simbolike koja oblikuje ovaj koncept uticaja koji bi trebao da ima ultimativni uticaj na celokupno ljudsko društvo. Dakle mnogo šire nego po pitanju samo Jevreja.
Ovom primeru svakako može da posluži i priča o Šabtaju Cviju (שבתי צבי) i njegovom proroku Natanu iz Gaze (Natan Ha’Azati, נתן העזתי), koji je u svoje vreme možda izvršio i najjači uticaj na celokupno jevrejsko biće tvrdnjama da je on mesija, što je sa sobom povlačilo i mnogo drugih tumačenja koja je upravo on na sebi svojstven način iskrivnio, a sve u odnosu na tvrdnju pred kojom je postojano, sve do smrti, stajao. O njima dvojici biće više reči u posebnom članku, jer je nemoguće to pokriti u nekoliko smelih rečenica.
Iz prethodno rečenog logično proističe da određene kabalističke tehnike, one koje nazivamo tzv. kabalističkom praksom mogu biti problematične. Da, čak i opasne. Ali zar nije tako s bilo kojom vrstom znanja, veštine? Svako znanje može biti iskorišćeno na dva krajnja načina – za činjenje korisnih, dobrih stvari, ili da bude upotrebljene za određene rđave namere. Poput plamena: može da greje, dâ potpomogne život, ali i da opeče, sprži život. Upravo veliki rabin, onaj kojeg veoma često na ovim stranicama pominjemo i citiramo, Arje Kaplan (אריה משה אליהו קפלן) u njegovoj knjizi ”Meditacija i kabala” (Meditation and Kabbalah), čije je izdanje dostupno na srpskom jeziku u Srbiji i regionu, opisuje nekoliko različitih praktičnih pristupa koji potencijalno mogu biti problematični, čak opasni. Među njima on posebno u tom smislu potencira kontemplativnu praksu znanu kao jihudim (ייחודים), iliti unifikacija na srpskom. Reč je o mentalnom pristupu, te manipulaciji višestrukim Božijim Imenima, nepšto slično praksi permutacije Tetragramatona.
Otud je jasno da određene prakse mogu u krajnjoj instanci dovesti i do izmenjenih stanja svesti, a to može biti itekako opasno za aspiranta koji nije u potpunosti siguran u šta se tačno upustio.
Povodom toga Kaplan kaže:
Ukoliko se nespretno primeni može proizvesti efekte kako traumatične, tako i opasne po onoga koji ovu formulu primenjuje.
To se u ovom slučaju može desiti čak i izuzetno naprednim poznavaocima materije kakav je bio o Haim Vital (חיים בן יוסף ויטאל), koji je često bio preplavljen iskustvima koje je ovime proizvodio.
