/ Prilepak duha zlog /

.

Iako, površinski tumačeno, tekst Jevrejske ”Biblije” (TaNaH, תנ”ך) isključuje bavljenje magikom, divinacijom ili bilo kojim drugim oblikom uplitanja u tok sudbine bilo koga, pa i sâmog praktikanta iste, istovremeno je i jasno da dubljim uplivom u sadržaj ove knjige, ili pak njenim potonjim tumačenjima kroz druga dela, dolazimo do mehanizama koji skoro pa vrlo precizno mogu poslužiti za eksperimentisanje silinama koje nas okružuju, ali i elememntarno čine istovremeno. Uostalom i poenta većeg dela biblijskih zabrana je tu da ljudima tog vremena pre svega uvede i utemelji načela moralnosti i etike, za koje se slobodno može reći da tada nisu predstavljali bilo kakvu normu u društvenoj dinamici, pa samim tim ni individue. Zato izričita zabrana bavljenja okultnim i ne treba da čudi jer bi praksa okultizma za određene tipove ljudi uvek predstavljao rizik da izgube kompas i permanentno zatrane lutajući izgubljeno po hodnicima misticizma i dubljeg tumačenja verskih tekstova koji su sve samo ne laki i jednostrani.

Isto tako je i danas u mnogim drugim sferama, kada svako o sebi treba da vodi računa da se ne opeče, ili, pak udavi.

I upravo, i paralelno paradoksalno, u toj višeslojnosti i višeznačnosti leži i najveće blago Biblije koje upravo Jevrejima nudi vrhunsko oruđe za bavljenje sobom, drugima ali i okolnim silama – počev još od prvog kralja Šaula (שאול) i drevne Kraljevine Jisraela (ישראל), odnosno Sjedinjene Monarhije (Ha’mamlaha Ha’meuhedet, הממלכה המאחדת), koji je nedozvoljenim metodama probao da ostvari kontakt sa preminulim prorokom Samuelom (Šmuel, שמואל), o čemu će kasnije u tekstu biti malo više reči.

No samo taj jedan primer sasvim može biti dovoljan pa da nam postane jasno kako je i u drevnoj prošlosti postojala izuzetno tanka linija koja je razdvajala religiju od magike i medicine, a iz ugla opšteg konsezusa šta je od to dvoje legitimno, a šta ne i to je variralo kroz vreme i vekove. Na primer, rabini iz vremena pisanja Vavilonskog ”Talmuda” (Talmud Bavli, תלמוד בבלי) svet su sagledavali da način da je prepun nevidljivih, loših entiteta (mazikin, מזיקין) koji su tu da svojim uticajima poremete ljudske aktivnosti i čak ugroze živote.

Zato je i pored jasne zabrane bavljanje ovim aktivnostima Jevrejska tradicija istovremeno prepuna primera koji svedoče upravo suprotnome, sve iz konstantne potrebe naroda da se zaštiti od sujeverja i paganskih običaja kojima je okružen obzirom na proteranost i čestu potrebu za prilagođavanjem na nove sredine i uslove koji u njima vladaju.

Iz tog razloga ovde ćemo pomenuti neke od upečatljivijih primera čudovišta koja su ostala duboko urezana u svest Jevrejskog bića, bilo da je reč vernicima ili ateistima, jer većinu onih koje ćemo pomenuti i jedni u drugi vrlo dobro znaju:

.

אשמדאי
Asmedaj
ili popularnije: Asmodej

Prema tumačenjima koja dolaze još iz zoroastrizma (آيين زرتشت), ali i kasnijih jevrejskih legendi, reč je o – Princu demonskih bića. Kao entitet pominje se pre svega u grimoaru ”Ars Goetia” (The Lesser Key of Solomon: Lemegeton Clavicula Salomonis), kao i u delu ”Knjiga Tovitova” (Sefer Tovija, ספר טוביה), drevnom jevrejskom delu verskog karaktera koje nije uključeno u kanon ”Biblije” (TaNaH, תנ”ך), ali se zadržalo u svesti naroda i užoj usmenoj tradiciji. Asmodej se tu pojavljuje kao posredni mučitelj žene po imenu Sara (שרה), te joj jednim za drugim ubija muževe – čak sedmoricu njih. I to svaki put za vreme večernjeg svadbenog veselja. Ipak, Sarin osmi muž, Tovija (טוביה), uspeva da se suprotstavi demonu za vreme večernjeg svadbenog slavlja i potom sa Sarom provodi niz godina u skladnom braku.

U tekstu Talmuda takođe imamo pominjanje Asmodeja gde se kaže kako je kralj Solomon (Šlomo, שלמה) uspeo da nadmudri istog i potčini ga da mu bude od pomoći pri podizanju prvog Hrama (Bejt Ha’Mikdaš Ha’Rišon, בית המקדש הראשון).

U judeo-islamskoj tradiciji Asmodej je kralj i daemona i demona – odnosno dobrih i loših entiteta sa kojima se može raditi i pod čije se uticaje može potpasti, ali i koji se mogu zauzdati i koji mogu služiti. Kao takvi u jevrejskoj tradiciji su poznati kao šedi (Šedim, שדים), dok su isti oni u islamskoj tradiciji džini (جن).

.

דיבוק
Dibuk

Dibuk je tip demona koji isključivo zaposeda ljude i znanje o njima/njemu dolazi još iz ranih perioda savremene Jevrejske mitologije, ili okvirno od XVI veka. Veruje se da je pre svega reč o često zalutalim, muškim dušama preminulih ljudi koji privremeno zaposedaju žive, ženske duše (seksualnim putem), s ciljem da završe nedovršene poslove, ili bilo šta u čemu ih je smrt preduhitrila i nakon toga napuštaju telo zaposednutog. Ili, pak, posle čina egzorcizma kada se Dibuk nasilno proteruje.

Veću popularnost Dibuk stiče zahvaljujući istoimenoj drami rusko-jevrejskog pisca Simona Anskog iz 1914. godine – o mladoj koja je zaposednuta dušom čoveka za koga je trebala da se uda. Ovo Simonovo delo predstavlja jedno od značajnijih dela u istoriji teatra na jidišu (ייִדיש־דײַטש) i priređivano je nebrojano puta od strane različitih pisaca, kompozitora i drugih umetnika na daskama koje život znače.

Naziv dibuk dolazi od korena hebrejskog dabak (דבק) značenja: prianjati, čime se vrlo slikovito opisuje maliciozna priroda ovih bića. Može se, takođe, tumačiti i kao svojevrsna skraćenica od:

Sva ranija pominjanja Dibuka uglavnom se odnose na zaposednutost, te je zbog toga propagirana verska ortodoksija kao vid zaštite međ širom jevrejskom populacijom. Jedna od priča koja se za ta rana pominjanje vezuje jeste i da se postavljanjem nepravilno napravljene mezuze (מזוזה) Dibuk gotovo poziva da poseti dom. Mâme takve neporavilnosti. Samim tim postojao i spisak koji je među ljudima cirkulisao koji je napominjao gde bi tačno tako nešto bilo moguće.

No, pored Dibuka postoje i drugi primeri tzv. transmigracije duše u Jevrejskoj mitologiji, te nasuprot ovom primeru imamo i ibur (עיבור) koji se smatra u svojevrsnu pozitivnu zaposednutost – impregnacija, inkubacija. Ovo se događa kada telo i um zaposedne pravična duša i to se dešava samo uz prostanak onoga ili one koja treba biti impregnirana, te tada može biti učinjena micva. Ovaj primer se dodatno poklapa s filozofskim gledištem baziranim na konceptu gilgula (גלגל), iliti gilgul ha’nešamot (גלגול הנשמות) – odnosno cikličnosti duše. Kruženju: jer duša mora proživeti više života pre nego što se kroz stečenu mudrost ponovo sjedini, obgrli Bogom – devekut (דבקות).

Prema Lurijanskoj kabali Ha‘ARI-ja (האר”י), onaj koji zaposeda takođe može biti živ čovek, te ritualnim činom može ivršiti ibur. Na taj način nam cadik (צדיק), veliki duhovnik direktno pomaže u ostvarivanju tikun-a (תיקון). Savremenim psihološkim rečnikom Dibuk može biti vrlo precizno opisan histeričnim sindromom individue.

.

מזיקין
Mazikin

Mazikin, ili mazik (מזיק) je entitet koji se često vezuje za neke manje smetnje, minorno remećenje reda, jer kao što mu i naziv mazik na hebrejskom kaže on je (nevidljiva) štetočina. Suprotno od prethodno pomenutog Dibuka koji je tu za remećenja većeg obima, mazikim su pojave niskog nivoa koje se javljaju gotovo svakodnevno, ali bez da mogu ugroziti živote onih na koje naleću. Nema zabeleženih zapisa da su ikada zaposeli neko telo, već da najčešće utiču na raspoloženje onoga na kojeg se namerače, ili ga učine nezadovoljnim, ili možda najbolji način da sa njima izađe na kraj jeste da se nauči da se sa njima živi jer su gotovo neizbežni.

.

גולם
Golem

Mitska priča o Golemu svoje poreklo nalazi u ideji kako i ljudska bića mogu oblikovati živog stvora od gline… Poput Boga (השם) samoga koji je čoveka, Adam-a (אדם), od adame (אדמה), zemlje, načinio. Najpoznatiji zapis ove prakse dolazi nam od rabi Jude Leva (יהודה ליווא בן בצלאל) iz Praga, koji je od gline načinio čovekoliko biće i urezivanjem reči emet (istina, אמת) na njegovom čelu i izgovaranjem Svetog Imena (Ha’Šem Ha’Kadoš, השם הקדוש) oživeo ga.

Pvobitni cilj imanja kontorole nad bićem poput Golema u tome je da on fizički štiti Jevrejsku zajednicu od čestih pogroma i raznih drugih nedaća koje su, istorijski gledano, vrlo česta bila. Ipak, i pored toga kontrola ovog stvora je izuzetno teško izvodljiva i u krajnjoj instanci sama po sebi smrtno opasna, te se uglavnom završava usmrćivanjem Golema brisanjem početnog slova, Alef-a א, iz reči emet. Naime, tim činom i brisanjem slov Alefa s čela Golema reč istina postaje smrt – met, מת.

Ovaj rano-moderni mit poseduje jasno uočljive paralele s drugim, sličnim mitovima o stvaranju života, čak i s možda najpoznatijim od svih – Frankenštajnom.

.

לויתן
Livjatan
Levijatan

Levijatan je, prema narativu Biblije, jedna užasna primordijalna morska neman u formi gigantskog krokodila, ili pak kakve zmijolike forme, no po veličini reda veličine kita. Haotični stvor nastao s početka vremena kada se sve tek uobličavalo u materijalnu formu. Levijatan se pominje na više mesta u ”Psalima” (Tehilim, תהילים), kao i u ”Knjigama o Jovu” (Ijov, איוב) i Isaijinoj (Sefer Ješajahu, ספר ישעיהו), Joninoj (יונה) te je svakako reč o jednom izuteno starom, drevnom verovanju koje se vremenom prelilo i na svete knjige, na kanon. No vrlo je moguće kako je Levijatan odraz još starije, Kana’anske, nemani Lotana (לוטן), one koju je naposletku porazio Ba’al Hadad. Slična paralela je i sa mesopotamskim Tiamatom, poraženog od strane Marduka koji se redom dalje upoređuju sa još starijim i starijim prikazima čudovišta.

S druge strane Levijatan ima i svog suvozemnog parnjaka, u tradiciji poznatog kao – Behemot (בהמות). Određena tumačenja drže stanovište kako je Levijatan, u stvari, ženski parnjak Behemotu, dok drugi govore o Bogu koji je načinio dva Levijatana, muškog i ženskog, ali je sasekao ženku ovog stvora ne bi sprečio da se razmnožava i postepeno urniše svet.

Jevrejska legenda kaže će u mesijanskom vremenu (jemot ha’mašijah, ימות המשיח) Levijatan biti konačno poražen i da će se pravednici (cadikim, צדיקים) nasladiti njegovim mesom.

.

לילית
Lilit

Prema legendi, za Lilit možemo na određeni način reći da je ona prvo biće stvoreno, žena. Mnogo pre Eve (Hava, חוה). I ne, nije ona bila prva žena Adamova (אדם) jer Adama tada nije bilo, ljudske pojave nije bilo, jer je Lilit još uvek neuobličen, iako ženski, aspekt potencije. Njeno ime dolazi iz korena reči kojom nazivamo noć lajla (לילה) i obzirom da je vezivana očito za mrak za nju su oduvek bila i vezivana nezahvalna, možemo slobodno reći čak plitka tumačenja. Oduvek je suvoparno tumačena. Iz ugla toga da dolazi među prvima ona samim tim pripada primordijalnom ženskom principu za koji možemo iz ugla savremene psihologije reći da pripada najdubljim aspektima ljudske ličnosti, te sadržajima nad kojima nemamo kontrole, niti uvida u njih. Zato joj se, između ostalog, pripisuje nekontrolisana seksualna pobuda, želja.

Udubimo li se u Lilit dublje etimološki, njena skrivena ženska pojava dolazi još iz Mesopotamske mitologije. Veruje se da kao reć/termin/ime potiče iz akadskog jezike, izgovaravši se tada Lilu, Lilitu, Ardat Lili, množinski označavajući duhove (lilitu), ili duha (lilu). Kasnije se to značenje koriguje ono noćnu životinju, noćnu pticu (obzirom na neuhvatljivost). Simbolički se određuje sovom. Pretpostavlja se da njeno prvo, odnosno jedino pominjanje u Bibliji nalazimo u ”Knjizi proroka Isaije” (Sefer Ješajahu, ספר ישעיהו).

Tamo u stihu 34:14 stoji:

ופגשו ציים את־איים ושעיר על־רעהו יקרא
אך־שם הרגיעה לילית ומצאה לה מנוח
U’fagšu cijim et ijijm ve’sair al re’ehu jikra ah šam hirgija LILIT u’maca la manoah
I sretaće se divlje zveri s buljinama, aveti će se dovikivati, onde će se naseliti veštice i naći počivalište

Ali osim u Bibliji, Lilit se na više mesta pominje u Vavilonskom Talmudu (Talmud Bavli, תלמוד בבלי) (Eruvin 100b, Nida 24b, Šabat 151b, Baba Batra 73a). Čak i u ”Epu o Gilgamešu”, za oca Gilgameša se kaže da je lilu – ki-sikil-lil-la-ke.

Na latinskom znamo je kao Lamia-u.

The wicked Utukku who slays man alive on the plain
The wicked Alû who covers (man) like a garment
The wicked Edimmu, the wicked Gallû, who bind the body
The Lamme (Lamashtu), the Lammea (Labasu), who cause disease in the body
The Lilû who wanders in the plain
They have come nigh unto a suffering man on the outside
They have brought about a painful malady in his body

— Stephen Herbert Langdon, 1864.

.

אגרת בת מחלת
Agrat bat Mahlat
Agrat, kći Mahlatina

U delu ”Sefer Jalkut Hadaš” (Nova torba, ספר ילקוט חדש) piše da večerima tokom srede i subote dolazi do pojave bučnog entiteta koja svojim nebeskim kočijama, zajedno sa njenih 18 glasnika destrukcije pravi pometnju gde god da se manifestuje. Agrat bat Mahlat tada izvodi svoj bučni ples, dok za to vreme njena majka Lilit zavija, stenje.

Za nju važi i da je ona ljubavnica svih istinskih čarobnjaka, ista ona koja je svoje tajne delila sa mudracem, vavilonskim rabinom Amemarom (אמימר).

Ona je sveta prostituka.

.

נפילים
Nefilim
Nefili ili Nefilim

הנפלים היו בארץ בימים ההם וגם אחרי־כן אשר
יבאו בני האלהים אל־בנות האדם וילדו להם
המה הגברים אשר מעולם אנשי השם

U tekstu biblijskog Postanja (Berešit, בראשית) govori se o drevnim, bogolikim bićima koja su u najvećoj mogućoj meri bila opčinjena ljudskim ženama da su ih izabrali i da se sa njima množe. Potomci tih odnosa su znani imenom nefilim, odnosno nefili kako bi ih na srpskom jeziku nazvali i u nekom širem tumačenju ova reč može označavati divove, dok jevrejsko objašnjenje reči sugeriše da je reč o hibridnoj deci sa palim anđelima. Uglavnom se sve pretpostavke baziraju na ideji kako ova reč je korenski bazirana na reči za pad NFL (nafal, נפל). Stanovište Roberta Bejkera (Robert Baker Girdlestone) još iz 1871. ovaj termin prevodi poput oni koji su drugima pad uzrokovali.

Srž svih tumačenja, ma koliko da su višesmislena, svoje izvorište svakako nalazi u Postanju 6:1-4, zato ih ovde nije loše još jednom pomenuti:

Međutim u 4. knjizi Mojsijevoj, četvrtoj knjizi ”Tore” (תורה), u Knjizi brojeva (Bamidbar (U pustinji), במדבר) i stihu 13:33 piše da su upravo oni kasnije i naselili Kana’an (Kena’an, כנען). A sličan hebrejski termin čitan kao i nefilim možemo pronaći i u ”Knjizi proroka Ezekijela” (Sefer Jehzekel, ספר יחזקאל) u delu 32:27:

ולא ישכבו את־גבורים נפלים מערלים אשר ירדו־שאול
בכלי־מלחמתם ויתנו את־חרבותם תחת ראשיהם ותהי
עונתם על־עצמותם כי־חתית גבורים בארץ חיים

בעלת־אוב בעין דור
Ba’alat ov be’Ejn Dor
Veštica iz Endora

Kada se prvi kralj Izraela kralj Šaul (שאול) našao u nevolji teško se boreći sa svojim najvećim neprijateljima Filistejcima (Pelistim, פלשתים) zatražio je nadnaravnu pomoć alternativnim načinima – konsultujući snove, reči prorka svojih, te pribegavši čak i draguljima, urimu i tumimu (האורים ואת התמים), koji su isključivo pripadali Prvosvešteniku (Koen Ha’Gadol, הכהן הגדול) Hrama pri opštenju sa Ha’Šemom (השם). No i pored toga Filistejci su odnosili prevagu na bojnome polju…

Tada se setio kako je prethodno proterao sve veštice i vešce iz zemlje Jisraelske, ali je sada bio očajan i trebali su mu kao poslenji vid pomoći u velikoj nevolji. Maskiravši se, lično se otisnuo u potragu za njima. Nakon nekog vremena pronalazi vešticu iz Ejn Dora koja mu pomaže da stupi u kontakt s preminulim prorokom Samuelom (Šmuel ha’navi’i, שמואל הנביא). Onim koji je i krunisao Šaula za života. Ali, umesto da mu pomogne i sukobu njegove vojske sa Filistejcima, Samuel prokoreva Šaula što se okrenuo nekromantiji i proriče mu smrt u borbi koja će se desiti koliko narednog dana.

.

שמיר‎
Šamir
Solomonov Šamir

Šamir predstavlja svojevrsni naprirodni organizam, dok neki veruju da je reč o životinji, drugi o biljci, a ima i zastupnika tvrdnje da se pre radi o mineralu nego li o bilo kakvom živom stvoru. Majmonid (RaMBaM, רמב״ם) je verovao da je svakako reč o životinji, crvolikoj životinji. Bilo kojem tumačenju da se priklonite za ovaj organizam svakako se veruje da pre svega ima mogućnost da preseca kamenje, gvožđe pa čak i dijamantske strukture.

U pominjanju i diskusijama zabeleženim u Talmudu šamir je nastao, stvoren je odmah nakon prvog Šabata (שבת), odmah nakon što je Adonaj (השם) svršio sa Stvaranjem i matrao se jednim od deset čuda. Mojsije (Moše, משה) je koristio šamira ne bi li njime urezao potrebne dragulje naprsnik (hošen, חושן) velikog sveštenika (koen gadol, כהן גדול) jerusalimskog Hrama (Mikdaš, מקדש). Dok za šamirom kasnije, veruje se, tragao i niko drugi do kralj Solomon kada je planirao da započne izgradnju Hrama, dakle verovao je u njegovo postojanje ali mu, prema zapisima, nije bilo poznato mesto gde bi mogao da dođe do šamira.

No, nakon podizanja Prvog Hrama (Bejt Ha’Mikdaš Ha’Rišon, בית המקדש הראשון), šamir počinje da pokazuje pad u svojoj snazi da čini čuda koja su mu se do tada često pripisivala, ali koji je isto tako u ta još ranija vremena i izbegavan da bude korišćen jer bi se time prizivala nesreća, krvoproliće.

.

עלוקה
Aluka
iliti konjska pijavica

Po raznim biblijskim znalcima aluka je tip krvožedne napasti, nešto što umnogome nalikuje konceptu vampira. Aluka se direktno po prvi put pominje u ”Pričama Solomonovim” (Mišle, משלי) 30:15:

לעלוקה שתי בנות הב הב שלוש הנה
לא תשבענה ארבע לא־אמרו הון
La’Aluka štej vanot: Hav hav šaloš hena lo tišbana arba lo amru: Hon:
Pijavica ima dve kćeri, koje govore: Daj, daj. Ima troje nesito, i četvrto nikad ne kaže: Dosta:

Ipak, najdetaljniji opis aluke može biti nađen pri delu ”Sefer Hasidim” (Knjiga pobožnih, ספר חסידים) gde se opisuje u formi dugodlakog ljudskog bića, ali s mogućnošću menjanja svog oblika, te pretrvaranja u vuka i ukoliko se duži vremenski period ne hrani krvlju – umire. Nakon što umre, kao vid prevencije ponovnog oživljavanja usta bi mu ispunjavali zemljom. Najverovatnije ovo mitološka predstava svoje korene vuče još iz vavilonske mitologije, odnosno demonologije.

.

שדים
Šedim
Tzv. kokošoliki

Možda jedna od posebno jezivih pojava u kolektivnoj Jevrejskoj imaginaciji jeste tzv. Šajda, Šeda (שד) (jednine na jidišu od hebrejskog Še(j)dim), svojevrsnog demona koji menja svoj telesni oblik u skladu s potrebama, ali najčešće uzima formu ljudskog bića. Ipak, jedini deo tela koji ne može da šejšiftuje jesu stopala, te je po tome prepoznatljiv, uočljiv… jer mu stopala, odnosno kandže ostaju u obliku kokošijih.

Dolazi od korena ŠVD, ŠUD (שוד) – nasilno delanje. Verovatno je reč o pozamljenici iz akadskog jezika (akadit, אכדית) gde se reč šedu odnosila na duha koji može biti i dobre i loše naravi – zaštitnik ili napasnik. S prevodom hebrejskog teksta na grčki, a pod jakim uticajem dualizma u zoroastrizmu šedim postaju tzv. daimonia. Impliciraju negativnost pre svega i tako je do današnjih dana ostalo.

Talmud nam na 0vu temu prenosi priču o gospodaru šejdima (Asmodeja) koji imitira i formom oponaša kralja Jevreja Solomona. Potom Veće mudraca (Sanhedrin, סנהדרין) odlučuje da proveri njegov identitet pitajući njegove konkubine iz harema da posvedoče o stopalim njegovim, ali one odgovaraju da mu stopala nikada videle nisu. Nikada se pred njima izuo nije.

Potom 2.000 godina kasnije neki očevici isto tako tvrde da je i Adolf Hitler odbijao da se izuva i pokazuje stopala, što je posebno bilo uadljivo tokom njegovih poslednjih godina života… Jasno aludirajući da je upravo Hitler jedan od primera Šajda. Njihovo pominjanje, uvek u množini, javlja samo na dva mesta u Bibliji i oba puta se odnose na prinošenje žrtve, u ”Psalmima” 106:37 i ”Ponovljenim zakonima” 32:17:

.

Dok po drugoj legendi šedim su potomci gmizavaca i to baš onog iz Rajskog vrta (Gan Eden, גן עדן) Postanja (Berešit, בראשית).

In three ways they are like ministering angels: They have wings like ministering angels; and they fly from one end of the world to the other like ministering angels; and they know what will be in the future like ministering angels. And in three ways they are similar to humans: They eat and drink like humans; they multiply like humans; and they die like humans.

— Vavilonski Talmud, Hagiga 16a

.

סטרייא
Strija (Estrije)
Jevrejske vampirice

Strija, ili Estrije (u množini) svojevrsni su Jevrejski pandan konceptu vampira, ali u ovom slučaju reč je vampirici koja pohodi isključivo Jevreje. Naziv vrlo verovatno potiče od frnacuskog strix, termina za noćnog stvora, sovu. Poput i Lilit koja je već prethodno pomenuta i ukratko analizirana. Najčešće se Strija poistovećuje sa sukubama (succuba, succubar) noćnim demonima koji seksualno opsedaju muškarce tokom sna. Opisuju se prelepim fizičkim manifestacijama, no veruje se da se hrane krvlju, odnosno životnom tvari koju ona trasportuje kroz telo ljudi, no ujedno se mogu manifestovati i u listo spiritualnoj formi, ali i preuzimati različite životinjske oblike po želji i potrebi.

U ”Sefer Hasidim”, između ostalih nemani, o njima je zapisano:

There are women that are called estrie… They were created at sunset [before the first Sabbath before creation]. As a result of this, they are able to change form. There was one woman who was a estrie and she was very sick and there were two women with her at night; one was sleeping and one was awake. And the sick woman stood up and loosened her hair and she was about to fly and suck the blood of the sleeping woman. And the woman who was awake screamed and woke her friend and they grabbed the sick estrie, and after this she slept.

And moreover, if she had been able to grab the other woman, then she, the estrie, would have lived. Since she was not able to hurt the other woman, the estrie died, because she needs to drink the blood of living flesh.

Kod različitih naroda postoje slična mitska bića:

• kod Albanaca nailazimo na Štrige

• dok je među Poljacima Strzyga

• kod Rumuna na Strigoj

”Sefer Hasidim” takođe beleži i da ih je moguće povrediti, odbraniti se od njih, a oporavljaju se tako što konzumiraju još krvi i uzimanjem hleba i soli, ali samo ukoliko budu poslužene od onih koji ih je prvobitno povredio. Ujedno ukoliko je neka od njih ubijena, način da se spreči da oživi jeste da im se usta napune zemljom pre sahrane, ili, pak, da im se odrubi glava. Ili da budu spaljene.

ODABIR TEMA