/ Jer ukoliko trougao nije u mozgu – gde je!? /
Sâmo pitanje, kao i potonji pokušaj lokalizacije svesti predstavlja jedno od centralnih i možda najotpornijih problema savremene filozofije uma, kognitivnih nauka i metafizike, spram sve naše tehnologije koju smo zarad ove problematike vremenom upregli. Posebno problematičnom ističe se sledeća dilema: da li se svest može u potpunosti objasniti kao imanentna samo fizičkim procesima unutar mozga čoveka, ili, pak, ona zahteva objašnjenje koje prevazilazi striktno materijalističke okvire standardnog naučnog pristupa kakav se danas koristi? Otuda ovaj kraći tekst koji ima za cilj da razmatri baš ovu dilemu a kroz kritiku standardnog pojimanja pojavnosti i emergencije i to baš one koja se najčešće koristi kao konceptualni most između fizičkog i fenomenološkog. Zato i uobičajeni i najčešći materijalistički odgovor na pitanje o mehanizmu svesti glasi kako svest proizilazi iz pravilno organizovanih fizičkih komponenti, upravo analogno načinu na koji složeni sistemi proizvode nove osobine koje nisu prisutne u njihovim elementima kada ih posmatramo izolovano. Zato se često navode primeri iz ugla savremenih tehnologija koje svakodnevno masovno koristimo: ako bismo ovog trena uzeli naš pametni telefon i fizički ga otvorili mi ne bismo u njegovoj unutrašnjosti, unutar komponenti njegovog hardvera, pronašli nikakav ArsMagine.com, YouTube, Instagram ili TikTok kao zasebne objekte koji tamo postoje. No, istovremeno, mi bez ikakve sumnje prihvatamo da sve ove pobrojane platforme ipak postoje i kao takve funkcionišu unutar fizičkog domena naših pametnih uređaja, kao rezultat određenih konfiguracija u sprezi hardver-softver-energija. U tome upravo i primećujemo još jednu analogiju koja upućuje da je i naša svest nešto veoma slično baš prethodnome primeru jer ni ona ne postoji kao poseban entitet u mozgu, ili sklopu nekog određenog regiona naše moždane mase, no svakako nastaje iz generalne funkcionalne organizacije našeg mozga.
Međutim, ovde se sada postavlja drugo ključno pitanje:
.
Ukoliko zatvorimo oči na tren i na mentalnom ekranu zamislimo jedan jednakostranični trougao, taj trougao je svakako na neki način prisutan. On makar počinje da postoji i o njemu, kao takvom, postoje sasvim istinite tvrdnje:
• poseduje tri stranice, ne četiri;
• poseduje određenu geometrijsku strukturu, nije proizvoljan.
.
U tom smislu taj trougao nije, niti može biti, tek puka iluzija, ili kakva druga lingvistička konstrukcija izolovana od svega ostalog. Samim time to dalje implicira pitanje da ako je svest u potpunosti materijalna tvar, odnosno ako je ona ništa drugo do specifična moždana aktivnost:
Materijalistički odgovor glasio bi da se trougao nalazi u mozgu i da je određen ôdređenim neuronskim obrascima.
.
No baš ovakav odgovor i deluje duboko kontraintuitivno, jer ukoliko bi sada uronili u naše moždano tkivo mi tamo takođe ne bismo pronašli nikakav trougao, baš kao što u telefonu ne nalazimo YouTube ili Facebook i baš na ovom mestu analogija s digitalnim tehnologijama počinje da kopni. Na ekranu možemo reći da se trougao pojavljuje zato što postoji medijum koji prenosi određenu sliku – ekran putem kojeg posmatrač doživljava određeni čulni svetlosni nadražaj, jer, suštinski, računar sadrži samo nizove nula (0) i jedinica (1) putem njegove binarna arhitekture; a konkretna slika nastaje tek kada se ti nizovi nula i jedinica ispravno interpretiraju i projektuju putem ekrana u vidu svetlosnih talasa koji, na posletku, bivaju obrađeni u svesti posmatrača. Na ovaj način YouTube video postoji u telefonu samo kao informacija, kao potencijal za prikaz, a ne kao fenomenološki doživljaj slike i zvuka. No, kod mentalne slike trougla, međutim, ne postoji nikakav ekran. Ne postoji kakva spoljašnja površina na kojoj se određena slika projektuje, niti bilo kakav fizički medij koji bi bio analogan monitoru već se trougao pojavljuje neposredno, bez ikakve prostorne lokacije koja bi bila identifikovana u fizičkom smislu. Otuda, ako trougao nije u neuronskim strukturama kao geometrijski objekat, ako ne postoji nikakav mentalni ekran per se, a trougao je i dalje iskustveno prisutan, gde se taj trougao onda tačno nalazi?
Zato ovo pitanje razotkriva jedan posve dublji problem u pozivanju na svojstva emergencije, jer uobičajeni primeri emergentnih svojstava poput temperature, vlažnosti i na primer pritiska često se uzimaju kao dokaz da ne moramo precizno razumeti mehanizam nastanka svesti da bismo prihvatili njeno emergentno poreklo. Ta ista logika nas dalje jasno upućuje na to kako pojedinačni atomi nisu ni topli ni hladni, ali je njihov kolektivitet, njihovo kolektivno kretanje proizvodi potonji efekat temperature koji mi onda možemo svesno pojmiti odvojeno od njegovih parcijalnih činilaca koji nemaju nikakve veze s konceptom temperature, jer: pojedinačni molekuli vode nisu mokri, već njihova agregacija proizvodi vlažnost. Pomalo nalik Boze-Ajnštajnovom kondenzatu.
Radi se o stanju materije koje nastaje pri temperaturama bliskim apsolutnoj nuli, kada veliki broj bozona prelazi u isto kvantno stanje te počinje da se ponaša kao jedan, jedinstveni kvantni sistem. Kao jedna novoformirana “superčestica“. Iako nema nikakvih empirijskih dokaza da je svest posmatrača na bilo koji način povezana s ovim fenomenom, Boze-Ajnštajnov kondenzat često služi kao plodna filozofska analogija mogućnosti da mnoštvo naizgled odvojenih elemenata može ispoljiti jedinstveno – koherentno ponašanje koje se ne može jednostavno svesti na osobine njegovih pojedinačnih delova.
Za pojedine savremene filozofe uma i teoretičare panpsihizma (panpsychism) upravo ovakvi fenomeni predstavljaju konceptualni podsetnik da priroda možda poseduje oblike organizacije koji prevazilaze klasični redukcionizam. Važno je naglasiti da ovaj kvantni kondenzat nije ni dokaz svesti, niti savremena fizika podržava takvu tvrdnju, već se u ovom kontekstu koristi isključivo kao metafora koherentnosti i jedinstva, a ne poput kakve eksperimentalne potvrda pomenutog panpsihizma, ili bilo koje druge teorije koja pokušava da razjasni problem u funkcionisanje svesti. Upravo je zato filozofski ugao i primamljiv jer pokazuje način kao priroda već poznaje stanja u kojima se celina ne ponaša kao prost zbir svojih delova, što otvara prostor za promišljanje o mogućim fundamentalnim svojstvima svesti.
Međutim, ovde se previđa jedna veoma važna činjenica, jer svi pobrojani primeri emergencije direktno pretpostavljaju postojanje svesti koja je neophodna da bi se promene u sistemu primetile i razumele, otuda:
• temperatura – nije samo prosečna kinetička energija čestica, ona je takođe iskustvo toplog ili hladnog;
• vlažnost – nije samo fizička konfiguracija molekula, već način na koji se određeni materijal doživljava u interakciji sa svešću.
.
Drugim rečima, ono što u ovim primerima zaista emergira jeste fenomenološki kvalitet, a ne nova fizička osobina u strogom smislu te reči, jer ukoliko bi iz opisa sveta uklonili svest (svesnog posmatrača), ostali bismo s čistom dinamikom čestica, talasa i polja te tada ne bi bilo ni toplote ni hladnoće, niti vlažnosti, već samo kretanja. Ne bi bilo boja, već samo elektromagnetnih talasnih dužina – a svest je ono što sve te fizičke procese pretvara u iskustvo u jedno celovito iskustvo (poput Boze-Ajnštajnovog kondenzata). Stoga je metodološki problematično koristiti primere koji već zavise od svesti kako bi se objasnio njen nastanak.
Ali vratimo se na tren ponovo primeru računara, jer ako postoji trougao na ekranu, on postoji samo utoliko što postoji neko ko vrši opažanje na adekvatan način i u određenom svetlosnom opsegu. Bez posmatrača postoji samo emisija fotona određene talasne dužine, te ono što se ne može objasniti isključivo fizičkim principima jeste upravo iskustvo, odnosno sâm čin viđenja trougla. To iskustvo je ono što se uistinu emergira, ali ono je već svesno. Otuda bi sada trebali da zamislimo nekakav računar koji nije povezan s ekranom, pa ako bismo, potom, utvrdili da se u njemu nalazi trougao, ne kao informacija koja može biti prikazana već kao realno prisutna forma, takva tvrdnja bi delovala besmisleno. Ipak, upravo takvu tvrdnju implicitno prihvatamo kada kažemo da se mentalni trougao nalazi u mozgu:
.
Zato je važno je naglasiti da ovo ne znači poricanje korelacije između moždane aktivnosti i svesti.
U psihologiji se subjektivno iskustvo definiše kao slučajevi subjektivnog, svesnog iskustva – qualia potiče od latinskog srednjeg oblika množine prideva sa značenjem “od kakvog tipa“ u kontekstu datog slučaja, kao što je “kakvog je ukusa neka određena jabuka, sada“. Primeri subjektivnog iskustva uključuju osećaj bola, glavobolju, ukus vina i crvenilo večernjeg neba. Kao kvalitativna karakteristika senzacije, subjektivno iskustvo stoji u suprotnosti sa propozicionim stavovima, gde je fokus na verovanjima o iskustvu, a ne na onome što se direktno doživljava.
Američki filozof Čarls Pirs (Charles Sanders Peirce) uveo je termin quale u filozofiju 1866. godine, a 1929. K. I. Luis prvi je upotrebio ovaj termin u njegovom opšte prihvaćenom, modernom smislu. Veliki deo debate o važnosti subjektivnog iskustvo zavisi od definicije termina, a različiti filozofi naglašavaju, ili poriču, postojanje određenih karakteristika subjektivnog iskustva. Filozofi uma tvrde da subjektivno iskustvo ne postoji. Drugi, kao što su neuronaučnici i neurolozi, veruju da subjektivno iskustvo postoji i da je želja nekih filozofa da zanemare subjektivno iskustvo zasnovana na pogrešnom tumačenju onoga što čini nauku.
ויעף אלי אחד מן־השרפים ובידו רצפה במלקחים לקח מעל המזבח
Ва’ја’аф елај ехад мин ха’серафијм у’ве’јадо рицпа бе’мелкахајим лаках ме’ал ха’мизбеах
Тада један од серафима долете к мени држећи у руци жар који је клештима узео са жртвеника
ויגע על־פי ויאמר
הנה נגע זה על־שפתיך וסר עונך וחטאתך תכפר
Ва’јага’а ал пиј ва’јомер: “Хине нага зе ал сфатејха ве’сар авонеха ве’хататеха техупар”
Он се дотаче уста мојих и рече:
“Ево, ово се дотаче усана твојих, нестаде безакоње твоје и очисти се грех твој!”
Jasno kako određeni obrasci dosledno prate određena iskustva i da manipulacijom mozga možemo izazvati specifične doživljaje, nadražaje, uključujući i vizuelne predstave poput trougla ili bilo kakvog drugog gemotrijskog obličja. Međutim, korelacija, ili čak uzročnost, ne podrazumeva identitet! Neuronska aktivnost nije isto što i iskustvo, baš kao što i pljeskanje rukama nije isto što i zvuk koji se širi prostorijom… iako ga pljeskanje uzrokuje. Samim time moguće je u potpunosti opisati sve neuronske procese koji prate određeni doživljaj, ali taj opis istovremeno ne objašnjava sâm kvalitet iskustva – to se u filozofiji naziva kvalija (qualia).
Zato, kada zamišljamo trougao mi tada ne opažamo neurone već zaista opažamo trougao; ne vidimo elektro-hemijske impulse, već vidimo konkretan geometrijski oblik, otuda i ta krajnja filozofska nelagoda koja ostaje zjapeća. Mentalni sadržaji su uporni, neposredno dati i neizbrisivi iz našeg iskustva, a ipak se ne uklapaju lako u ontologiju sveta shvaćenog isključivo kao skup fizičkih procesa. Trougao se pojavljuje, opstaje i nestaje, a da ne možemo pokazati njegovo mesto u prostoru, njegovu masu, energiju, ili trajanje u klasičnom fizičkom smislu.
I upravo zbog toga ostaje otvoreno ovo gotovo očajničko pitanje:
.
Ovo pitanje, koliko god zvučalo naivno, pogađa u srž problema svesti i pokazuje da se ona ne može olako svesti na još jedno emergentno svojstvo materije… ne bez ozbiljnog teorijskog gubitka. Uverenje da je svest, vrlo verovatno, daleko jednostavniji fenomen nego što se to uobičajeno pretpostavlja. Kada o njoj govorimo gotovo uvek podrazumevamo ljudsku svest, odnosno na čitav splet sposobnosti koje karakterišu ljudsko generalno iskustvo postojanja u svetu. Ovde se misli fenomenalni kvalitet boje, ono neuhvatljivo “crvenilo crvenog“; misli se na iskustvo bola, strepnje ili anksioznosti; na sećanje, kontinuitet ličnog identiteta, kao i osećaj sopstva. Međutim, nijedna od ovih osobina nije nužno sastavni deo sâme svesti. Sve one predstavljaju načine na koje se svest ispoljava u čoveku, ali ne i ono što svest u svojoj najdubljoj suštini Jêste. Lako možemo zamisliti svesno biće koje ne poseduje čulo vida – ono ne vidi, ali je i dalje svesno. Jednako tako možemo zamisliti i biće koje ne čuje, lišeno sluha, ili čak i biće koje nema nikakve telesne senzacije – nikakav osećaj dodira, pritiska ili položaja sopstvenog tela u prostoru. U svim ovim slučajevima svest ne prestaje da postoji; ona ostaje prisutna uprkos odsustvu pojedinih modaliteta opažanja. Međutim, kada pokušamo da zamislimo svesno biće koje nema nikakvo pamćenje, nailazimo na sasvim drugačiju vrstu teškoće.
“The Principles of Light and Color: Including Among Other Things the Harmonic Laws of the Universe, the Etherio-atomic Philosophy of Force, Chromo Chemistry, Chromo Therapeutics, and the General Philosophy of the Fine Forces, Together with Numerous Discoveries and Practical Applications“, Edwin D. Babbitt, 1878.
Ovde se pritom ne misli na poremećaje poput Alchajmerove bolesti, gde se zaboravljaju događaji iz prethodnog dana ili prethodnih godina, već na radikalniju mogućnost: biće kod koga se nijedno iskustvo nikada ne zadržava, gde se sećanje ne formira ni za jedan jedini trenutak. Tamo je svaki trenutak svesti potpuno odvojen od prethodnog i ništa se ne prenosi. Ništa se ne akumulira. Dakle, svest postoji ali ne postoji nikakav kontinuitet iskustva. Gotovo je nemoguće istinski zamisliti kako bi takvo postojanje izgledalo, pa ipak čini se da možemo prihvatiti mogućnost da je takvo jedno hipotetičko biće i dalje svesno. Zamislimo sada čoveka koji pada kroz vazduh u svetu u kojem za njega sećanje uopšte ne postoji. Da li bi on uopšte bio svestan svog padanja, jer pojam padanja podrazumeva malopre pomenuti kontinuitet sećanja prethodnog stanja i poređenje sadašnjeg trenutka s prethodnim.
Baš na ovom tipu pitanja počiva Kantova (Immanuel Kant) transcendentalna filozofija te njegova osnovna teza jeste dâ ljudski um nije pasivni prijemnik spoljašnjih utisaka, već aktivni činilac koji iskustvu nameće određenu strukturu. Prema njegovom stajalištu, mogućnost objektivnog znanja ne proizlazi iz toga što svet neposredno ostavlja trag u našoj svesti, već iz činjenice da naš razum raspolaže univerzalnim racionalnim kategorijama pomoću kojih uređuje ono što opaža. To znači da čovek nikada ne doživljava stvarnost u njenom sirovom, izvornom, neposrednom, ili potpuno objektivnom obliku. Naprotiv, svako iskustvo već je prošlo kroz određene kognitivne filtere koji ga čine smislenim i koherentnim.
Prostor i vreme, na primer, nisu nešto što otkrivamo posmatrajući svet, već su to apriorne forme naše čulnosti i načini na koje je ljudska svest sposobna da uopšte prima bilo kakve utiske iz spoljnog sveta. Slično tome, uzročnost nije nešto što neposredno opažamo u prirodi, već kategorija razuma kojom povezujemo događaje u logički uređene celine. Svet, dakle, ne posmatramo neposredno, već kroz strukture koje pripadaju sâmom subjektu saznanja.
Iz tog razloga Kant sugeriše jednu od najčuvenijih filozofskih distinkcija, u istoriji filosofskog mišljenja:
FENOMEN (фαινόμενον, phaenomenon) predstavlja stvarnost onakvu kakva se pojavljuje ljudskom iskustvu, odnosno svet koji je već oblikovan uslovima i mogućnostima naše spoznaje;
NOUMEN (νοούμενoν, noumenon), ili “stvar po sebi”, označava stvarnost kakva postoji nezavisno od svakog ljudskog opažanja na način da nikada sa naše strane ne može biti optimalno opažena.
.
Međutim, upravo zato što svako naše saznanje nužno prolazi kroz različite strukture svesti, noumen tako ostaje načelno nedostupan. On nije skriven zato što još nismo razvili dovoljno precizne merne instrumente, ili još naprednije postojeće naučne metode, ne, već zato što predstavlja prag koji ljudska spoznaja, po svojoj prirodi, ne može preći i upravo zato ovakav zaključak predstavlja jednu od najuticajnijih i najkontroverznijih ideja moderne filozofije. Jer, ako je Kant ovde u pravu, tada nauka nikada ne istražuje svet sam po sebi, već svet onakav kakav se nužno pojavljuje ljudskom umu.
Protiv ovakvog shvatanja i tumačenja, međutim, snažno se protivio Gete (Johann Wolfgang von Goethe) i za njega je Kantova podela između fenomena i noumena predstavljala nepotrebno udaljavanje čoveka od prirode. Gete odbacuje pretpostavku da iza pojavnog sveta postoji neka zauvek skrivena stvarnost kojoj nikada ne možemo pristupiti, otuda i njegova čuvena izreka kako “priroda nema ni jezgro ni ljusku“ kojom iskazuje to svoje kontrauverenje:
.
.Otuda po Geteu, istina nije skrivena iza pojava; naprotiv, ona se otkriva upravo kroz pojave, kroz neposredno učestvovanje u prirodi i kroz živ odnos između čoveka i sveta. Za njega čovek nije spoljašnji posmatrač prirode, već njen sastavni deo, a priroda nije objekt koji se hladno analiziramo s bezbedne distance, već dinamičan sistem i proces čijem razvoju i sâmi pripadamo i neotuđivi smo mu deo. Spoznaja, stoga, ne nastaje isključivo logičkom analizom i klasifikacijom činjenica, već neposrednim susretom s prirodom, u kojem učestvuju opažanje, imaginacija, intuicija i estetsko iskustvo. Zato čovek ne može stajati nasuprot prirodi; čovek je jedan od njenih izraza. Gete smatra da postoji opasnost da naučni pristup, ukoliko se svede isključivo na merenje, klasifikaciju i analizu, izgubi iz vida ono što prirodu čini živom. Šuma se može opisati kao skup stabala određene vrste, kao ekosistem s precizno merljivim parametrima, ili kao predmet bioloških i hemijskih istraživanja. Takav opis može biti potpuno tačan, ali ipak ostati suštinski nepotpun jer on ne obuhvata iskustvo deteta koje prvi put ulazi u šumu, osećaj zadivljenosti pred njenom veličinom, igru svetlosti između krošnji, miris zemlje posle kiše, ili spontani doživljaj da je čovek deo nečega što ga nadilazi.
Za Getea svi ovi pobrijani aspekti nisu subjektivne iluzije koje treba odbaciti zarad objektivnosti, već sastavni deo načina na koji nam se priroda otkriva. Na taj način Kant i Gete predstavljaju dve komplementarne, ali duboko različite vizije ljudskog saznanja:
• KANT pruža izuzetno snažno filozofsko utemeljenje objektivne nauke, pokazujući kako univerzalne strukture razuma omogućavaju da iskustvo postane uređeno, dosledno i racionalno;
• GETE podseća da čovek nije samo racionalni subjekt koji konstruiše znanje, već i živo biće koje učestvuje u svetu koji nastoji da razume.
· Dok Kant naglašava uslove mogućnosti objektivnog saznanja, Gete insistira na egzistencijalnoj povezanosti čoveka i prirode. Zbog toga između njih dvojice ostalo je otvoreno pitanje koje ni danas nije izgubilo na aktuelnosti, ali i važnosti: da li smo, u osnovi, izdvojeni posmatrači prirode koji joj pristupaju kroz univerzalne kategorije razuma, ili smo njeni učesnici čije se razumevanje sveta rađa upravo iz živog odnosa sa njom… Možda se krajnji odgovor (ukoliko tako nešto uopšte postoji?!) ne nalazi isključivo ni na jednoj od ove dve strane. Možda objektivno znanje i neposredno iskustvo nisu suprotstavljeni putevi ka istini, već dva različita, ali međusobno neophodna načina na koja se stvarnost postepeno otkriva ljudskom biću.
Bez sećanja ne postoji sled događaja, ne postoji trajanje, pa čak ni mogućnost da se registruje promena u vremenu – ostaje samo čista prisutnost trenutka. I upravo u ovom misaonom pod-eksperimentu postaje moguće postepeno odstraniti gotovo sve ono što uobičajeno povezujemo sa svešću. Kada uklonimo percepciju, sećanje, emocije, osećaj ličnog identiteta, pa čak i narativ koji o sebi neprestano gradimo, ostaje nešto što je možda mnogo jednostavnije nego što smo spremni da priznamo. Ostaje sâma svesnost – ta čista otvorenost prema postojanju, elementarna činjenica dâ postoji iskustvo. Ne iskustvo nečega određenog, već sama mogućnost da nešto uopšte bude doživljeno. Čini mi se da upravo tu leži razlog zbog kojeg toliko često precenjujemo složenost svesti jer mi zapravo mešamo svest s njenim sadržajima. Ono što nazivamo svešću najčešće je složena arhitektura psiholoških procesa: opažanja, pamćenja, jezika, emocija, refleksije i samorefleksije. Ali možda nijedna od tih funkcija nije svest sama po sebi, već tek složene manifestacije nečega što je u svojoj osnovi krajnje jednostavno. Ako postoji nešto što bismo mogli nazvati fundamentalnom svešću onda ona gotovo sigurno ni najmanje ne podseća na ljudski um.
Bilo bi pogrešno zamišljati elementarne čestice kao mala svesna bića koja razmišljaju, planiraju ili, ironično rečeno, brinu o plaćanju poreza. Takva predstava samo projektuje ljudsku psihologiju na najdublje nivoe stvarnosti. Mnogo je verovatnije da bi fundamentalna svest, ukoliko postoji, predstavljala najosnovniji aspekt realnosti:
.
Drugim rečima, možda najdublji slojevi stvarnosti nisu samo fizički, već poseduju izvesna mentalna svojstva, ili su čak satkani od svesti kao svoje najfundamentalnije ontološke dimenzije. U tom smislu, panpsihizam ne treba poistovećivati s klasičnim teizmom, jer mnogi instinktivno odbacuju ovu ideju samo zato što pretpostavljaju da ona nužno vodi pojmu Boga kao jedinstvenog, sveznajućeg i svesnog Stvoritelja koji poseduje nameru, plan i volju. Međutim, panpsihizam nije obavezan da prihvati takvu metafizičku sliku jer ne tvrdi da je temelj stvarnosti Jedno kosmičko Biće koje razmišlja poput čoveka, već da je sâma sposobnost iskustva možda ugrađena u tkivo univerzuma kao jedna od njegovih najosnovnijih i neredukabilnih osobina. Takva svest ne bi bila ličnost, već princip; ne bi bila psihologija kosmosa, već njegova najdublja ontološka dimenzija i ono iz čega se tek kasnije, kroz složene oblike organizacije, rađaju pamćenje, identitet, mišljenje i sve ono što danas prepoznajemo kao kolektivitet ljudskog uma.
