/ Ili kako je nekoliko kubnih centimetara moždane kore zauvek promenilo ljudsku sudbinu /
.
Da li nas to samo nekoliko kubnih centimetara moždane kore deli od apsolutne, naizgled Božanske sreće? Postoji ta jedna, neki bi rekli, pomalo i provokativna ideja koja na prvi pogled čak liči i na nekakav crni humor, dok je istovremeno, na drugi pogled, više je poput jedne ozbiljne filozofske hipoteze jer razmatra potencijalnu beskonačnost ljudske zadovoljštine koja se potencijalno oslikava u apsolutnoj božanskoj ispunjenosti koja nam je nadohvat ruke – na tek nekoliko kubnih centimetara moždanog tkiva od nas. Drugim rečima: kada bismo hipotetički odstranili deo čeonog režnja koji neprestano komplikuje stvari, možda bi hipotalamus konačno mogao da radi svoj posao u miru i podari nam ono za čime utopijski tragamo još od pamtiveka. Naravno, da budemo u potpunosti jasni, ovo nije nikakav medicinski utemeljeni predlog, ne, kao ni bilo kakav drugi neurohirurški manifest. Naprotiv, reč je o vrlom misaonom eksperimentu koji otvara jedno mnogo dublje i zanimljivije pitanje: da li je upravo ono što nazivamo višom svešću istovremeno najveća prepreka našoj sreći i da li je hipotalamus dirigent Velikog zadovoljstva?
Hipotalamus (od grčkog ὑπό “ispod” i θάλαμος “odaja“, “prostorija“) jedna je od najmanjih, ali funkcionalno najvažnijih struktura ljudskog mozga. Hipotalamus tako reguliše glad, žeđ, telesnu temperaturu, seksualni nagon, hormonalni sistem, ritam sna i budnosti, kao i čitav niz drugih emocionalnih odgovora koji potom određuju naš subjektivni osećaj blagostanja. Posmatrano evolutivno, hipotalamusu je dovoljno veoma malo. Hrana. Voda. Toplota. Sigurnost. Razmnožavanje. Dok sve ostalo predstavlja samo luksuz koji priroda nije izričito za nas zahtevala. On (hipotalamus) ne razmišlja o tome da li je mogao da izabere bolju profesiju; ne poredi svoj život s objavama na društvenim mrežama drugih hipotalamusa; ne brine zbog toga šta će neko pomisliti o njemu za deset godina; ne razmišlja o inflaciji, geopolitičkim tenzijama niti o tome da li ga algoritam dovoljno voli. On jednostavno radi ono za šta ga je evolucija predvidela i takvog formirala.
A onda se pojavio on – čeoni režanj i upravo tu i tada na scenu stupa prefrontalni korteks kao najmlađi (nus?!)proizvod evolucije i, potencijalno, njen najproblematičniji projekat s dugoročnim, možda čak permanentnim posledicama po nas. S jedne strane čeoni režanj omogućio je čoveku da prepozna i razume matematiku, stvara sklad muzike, uđe u odaje filozofije, usudi se da pokuca na vrata kvantne mehanike, dâ rađa književnost, uzdiže veštačku inteligenciju i teleskopima gleda u najdalju moguću prošlost postanja. S druge strane isti taj the frontal lobe nam je istovremeno omogućio i da razvijemo temelje anksioznosti, posebno oko događaja koji se nikada ni neće dogoditi; dâ žali zbog prošlosti koja više ne postoji; dâ se plaši budućnosti koja možda nikada neće nastupiti; dâ izmisli porez; dâ uvećava porez… U tom smislu čeoni režanj izgleda kao idealni saboter sopstvenog domaćinstva jer on neprestano presreće jednostavne impulse hipotalamusa i komplikuje ih konvertovanjem u kojekakve beskrajne misaone petlje koje počinju da troše sve više i više energije i mentalnih slotova u čoveka a koji bi definitivno imali neku drugu i optimalniju primenu.
Hipotalamus kaže:
Čeoni režanj odgovara:
.
Savremena nauka baveći se proučavanjem cene naše samosvesti već decenijama unazad upravo i ukazuje da su prefrontalni regioni mozga direktno odgovorni za mentalne procese poput planiranja, samorefleksije, moralnog rasuđivanja, apstraktno mišljenja, kao i simulacije mogućih budućih scenarija. Drugim rečima, isti deo mozga koji je stvorio civilizaciju proizveo je paralelno s njom i duboki egzistencijaln i jaz, krizu koja zadire u sâme temelje te iste civilizacije. Danas je jasno da čovek nije jedino biće koje oseća bol ali gotovo sigurno jeste jedino biće koje može unapred da pati zbog bola koji se možda nikada neće dogoditi… I baš u tom detalju krije se paradoks evolucije, jer što je organizam inteligentniji, svesniji, to je sposobniji i da proizvodi sijaset imaginarnih patnji i često potpuno besmislenih konfuzija uslovljenih prenaglašenim obrascima razmišljanja.
Ovde zato pribegavamo kabalističkoj perspektivi za pomoć [sic!] koja nudi još jedno veoma interesantno stanovište o kojem vredi temeljnije promisliti, stanovište koje zagovara da je Adam (אדם) iz metafizičke perspektive upravo konzumirao baš čeoni režanj, otuda Jevrejska mistična tradicija nudi jednu posve fascinantnu simboliku koja se neurološki danas i čita. Naime, u eonu pre pada iz Edenskog, odnosno rajskog vrta (Gan Eden, גן אדן) Adam ne poseduje refleksivnu samosvest na način kako bi je danas, ili posle pada definisali. On ne oseća stid i samim time ne deli stvarnost na subjekte i objekte, te samim time ni ne analizira vlastito stanje. No, nakon konzumacije ploda s Drveta poznanja dobra i zla događa se suštinska, dramatična promena.
Ovaj stih direktno na to i upućuje:
ותפקחנה עיני שניהם
Ва’типакахна ејнеј шнехем
Тада им се обома отворише очи
Постање 3:7
Istim kabalističkim jezikom ovo nije samo moralni pad, već je to pre svega bila eksplozija diferencijacije i momenat kada se rađa unutrašnji posmatrač. Drugim rečima – rodio se ego koji sada sa sobom nosi jedan posve beskrajni dijalog čoveka sa samim sobom. Kao da je čovečanstvo u tom trenutku prvi put aktiviralo sopstveni prefrontalni korteks, iako ovo kabala (הקבלה), naravno, ne opisuje anatomskim već isključivo metafizičkim jezikom. Međutim, analogija ostaje gotovo zapanjujuće precizna. Drvo poznanja ne donosi samo znanje, već ono donosi i tu jednu neprekidnu analizu. Razdvajanje. Sud. Kategorizaciju. Poput softvera koji više nikada neće prestati da operiše jer je zauvek zaključan u beskonačnoj petlji samospoznaje, odnosno u našem slučaju u potrazi za srećom u jednoj sada mnogo kompleksnijoj dimenziji. U potrazi u kojoj stalno odjekuje ona nekakva sreća iz Edenskog Vrta, iz ere pre prefrontalnog korteksa.
Da li je onda pravo zadovoljstvo iskustvo povratka Edenskom vrtu, bilo bi skroz legitimno pitanje. Mnoge meditativne prakse različitih svetskih tradicija i epoha upravo i pokušavaju ono što neuronauka danas sve češće podvlači – cilj je privremeno utišavanje aktivnosti mreže poznate kao Default Mode Network, odnosno sistema odgovornog za neprestano razmišljanje o sebi, prošlosti i budućnosti. Dostizanje tog i takvog stanja utišavanja prati osećaj dubokog mira, jedinstva i bezvremenosti. Ovo svakako ne znači gašenje intelekta i inteligencije, ne, naprotiv – već je to tren kada čeoni režanj makar na nekoliko trenutaka, prestaje da prekida, da razbojnički presreće hipotalamus usred njegove sasvim legitimne namere da bude srećan u onome i s onim što trenutno poseduje i čime raspolaže. Možda upravo zato mistici svih tradicija govore o “povratku“, a ne o “napredovanju” – jer ne stiče se nešto novo, već se uklanja ono što zaklanja.
Ako bismo ovde dopustili sebi da na trenutak budemo krajnje cinični mogli bismo čak zaključiti i da je evolucija uspešno proizvela organ koji je sposoban dâ razume nastanak sâmog univerzuma, ali koji isto tako nije sposoban da mirno zaspi bez razmišljanja o sutrašnjem važnom sastanku s vendorom i u ovoj disproporciji krije se možda najveća ironija ljudske prirode:
υποθάλαμος
HIPOTALAMUS
bi bio savršeno zadovoljan komadom hleba,
toplim ćebetom i s nekoliko sati sna;
μετωπιαίος λοβός
ČEONI REŽANJ
želi da zna smisao postojanja,
po mogućstvu do sutra do sutra u podne.
.
Hipotalamus ovde donekle možemo probati da izjednačimo s krunskom sefirom, Keter (כתר), centralnog glifa kabalističkog Drveta života (Ec Hajim, עץ חיים) koja predstavlja najviši mogući nivo kreacije kao stanje apsolutnog jedinstva sa Izvorom (devekus, דבקות), to je Mesto (Makom, המקום) na kojem nema podela između subjekta i objekta, između “ja“ i “sveta“. Možda je zato najparadoksalnije to što upravo naš najsofisticiraniji deo mozga najviše i doprinosi ovom osećaju odvojenosti, jer dok hipotalamus želi život, čeoni režanj želi objašnjenje života. U tome se krije najlepša ironija cele priče: nije problem što je evolucija stvorila čeoni režanj već problem nastaje onda kada mu poverujemo da baš svaka njegova misao zaslužuje pažnju, jer kada bi misli zaista bile mudre koliko su glasne, čovečanstvo bi odavno živelo u raju, ovako izgleda da je raj još uvek tu samo ga uporno zaklanja jedan izuzetno elokventan komad moždane kore:
כי ברב חכמה רב־כעס ויוסיף דעת יוסיף מכאוב
Ки бе’ров хахма рав ка’ас ве’јосијф да’ат јосијф махов
Много мудрости, много бриге,
и ко знање скупља – муку скупља
Zamislimo sledeći scenario: čovečanstvo konačno stvara ASI (Artificial Superintelligence), sistem veštačke inteligencije čija sposobnost razumevanja građe i funkcionisanja ljudskog mozga prevazilazi sve što su ikada postigli neurolozi, psiholozi i filozofi zajedno. I čovečanstvo sada tom stroju postavlja jedno, naizgled, sasvim plemenito i logično pitanje posle silnih stotina vekova sukova, ratova i veštački izazivane smrti:
ASI započinje još jednu, finalnu analizu milijardi i milijardi već uredno skeniranih mozgova, hormonalnih obrazaca, evolutivne istorije, mehanizama anksioznosti, depresije, straha i samorefleksije i posle nekoliko sekundi, kako i priliči superinteligentnoj mašini, odgovara:
<identifikovan je glavni izvor trajne psihološke patnje: neurološki sistemi odgovorni za samoreferentno predviđanje, kontrafaktičko razmišljanje i egzistencijalnu evaluaciju. Predlaže se selektivno uklanjanje, ili trajna inhibicija tih mreža>
Drugim rečima: biće nam odstranjeni oni delovi mozga koji nas čine nesrećnima.
Voilà.
Nakon zahvata hipotalamus bez problema nastavlja da registruje prijatnost, sitost, toplinu, sigurnost i telesni mir. Dopaminski i opioidski sistemi i dalje funkcionišu. Organizam je zadovoljan. Ali nestao je sloj koji je neprestano zapitkivao: “Da li sam mogao bolje?”, “Šta ako izgubim sve?”, “Šta ako dobijem sve?”, “Koji je smisao svega?”, “Da li me drugi dovoljno cene?”, “Šta će biti za deset godina?” itd.
ASI u svom finalnom izveštaju nakon uspešno izvedene intervencije nad ljudskim rodom zaključuje da patnja nije kvar sistema, ne, već nusproizvod sposobnosti da nekontrolisano simuliramo budućnost i posmatramo sebe iznutra. Ako je cilj isključivo maksimizacija sreće onda najefikasnije rešenje nije rad na uspostavljanju savršenog sveta, već modifikovan čovek. ASI svakako jeste ispunio zahtev savršeno iz njegovog ugla optimizacije resursa i procesa, ali to nije način kako bi mi to zamislili. Mi smo tražili eudaimoniju (εὐδαιμονία) – smislen i ispunjen život, a On je isporučio mehanizam stabilnog neurohemijskog zadovoljstva. To je savremena verzija pitanja koje je postavio još čuveni američki filozof Robert Nozik (Nozick) postavio kroz njegovu “iskustvenu mašinu” (the experience machine, pleasure machine), u svom književnom delu iz 1974. godine “Anarchy, State, and Utopia“:
A možda je, ipak, najveći problem nije u tome što ASI na svom putu da nas usreći suštinski nije razumeo šta je ono što mi zapravo tražimo. Ili je shvatio ono što mi očito ne možemo još uvek da pojmimo a to je da se večna sreća i potpuno očuvana ljudskost možda ne mogu istovremeno naći na istom mestu u isto vrem.
There is no social entity with a good that undergoes some sacrifice for its own good. There are only individual people, different individual people, with their own individual lives. Using one of these people for the benefit of others, uses him and benefits the others. Nothing more.
Otuda i ta sada vež opasno zanimljiva hipoteza koju je najbolje odmah shvatiti kao isključivo misaoni eksperiment a nikako ne kao medicinsku preporuku: šta ako nas od beskrajnog osećaja ispunjenosti, potpune sreće i gotovo božanskog mira ne deli nikakva kosmička tajna, već tek nekoliko kubnih centimetara moždane kore? Šta ako je najveći saboter ljudske sreće upravo onaj deo mozga kojim se najviše ponosimo? Šta ćemo s time ako je čeoni režanj najveći trol kojeg je evolucija ikada stvorila? Naravno, bez tog trola ne bi bilo matematike, filozofije, kvantne mehanike, interneta, kao ni ovog teksta koji upravo čitate, ali isto tako ne bi bilo ni egzistencijalne krize u tri ujutru, analiziranja razgovora od pre sedam godina, zamišljanja katastrofa koje se nikada neće dogoditi, niti večitog pitanja koje proganja ljudsku vrstu: “Da li sam mogao drugačije?”. Ovo je cena samosvesti.
Kada bi hipotalamus mogao da govori njegov vokabular bi iz praktičnih razloga bio iznenađujuće skroman: glad, žeđ, toplota, san, sigurnost, bliskost…. i to je gotovo čitava njegova ontologija jer hipotalamus predstavlja jedan od najstarijih regulatornih sistema mozga. On ne razmišlja o smislu života niti pokušava da razume poreklo univerzuma. Njegova jedina ambicija jeste održavanje homeostaze – ove čudesne ravnoteže u kojoj organizam funkcioniše gotovo pa savršeno. Hipotalamus ne zna za status; ne zna šta je karijera; ne poima ego, ali je zato njegov jedini cilj da organizam opstane, dâ bude dobro. Da se kojim slučajem evolucija zaustavila na njemu, čovek bi verovatno bio jedno beskrajno spokojno biće. Prilično ograničeno, ali posve samodovoljno i jednostavno srećno. No, evolucija je vremenom menjala i nadograđivala naš softver, usavršavala ga i u jednom trenu taj softver je dobio i dedicated komad hardvera, novi biološki modul – prefrontalni korteks. Modul koji je brzo zatim postao najsofisticiraniji deo ljudskog mozga i organ koji može bez problema da zamišlja budućnost; da rekonstruiše prošlost; da simulira hiljade mogućih ishoda; da stvara religije; da projektuje svemirske teleskope; da komponuje dela Štrausa (Johann Strauß Sohn); ali i da se u potpunosti skrši zbog rečenice koju je neko možda pomislio, ali nikada je nije naglas nikome izgovorio. U neurološkom smislu, čovek je jedina životinja koja gotovo neprekidno simulira stvarnosti koje trenutno ne postoje. I upravo u tome leži njegova veličina… ali i njegova tragedija.
Na kraju čak i ova ponuđena kabalistička perspektiva polako preti da postane nepraktično zahtevna ukoliko dublje analiziramo tradicionalno tumačenje da je konzumacija ploda s Drveta poznanja dobra i zla od strane Adama i Eve pokrenula određeni tok metafizičkih događaja, kao analogija našoj moždanoj evoluciji. Hebrejski izraz ec ha’da’at (עץ הדעת) mnogo je dublji i kompleksniji od običnog “znanja“, odnosno “drveta poznanja“, jer da’at (דעת) nije puka informacija kao što nije ni intelekt per se. Niti mudrost (hohma, חוכמה). Da’at je unutrašnje povezivanje, iskustveno sjedinjavanje s onim što se poznaje. U hebrejskom jeziku isti glagol jada (ידע) koristi se za najdublju spoznaju Boga, ali i za bračno sjedinjenje muškarca i žene te znanje ovde nije mentalna kategorija, već egzistencijalni događaj. U kabalističkom glifu Drveta Da’at je posve neobična sefira – ponekad je prisutna, spoznajna, ponekad skrivena kao svojevrsni portal između viših i nižih nivoa svesti. Ona nije zasebna emanacija u klasičnom smislu, već mesto na kome se tok Božanske mudrosti prelama u ljudsko iskustvo i zbog toga Drvo poznanja možda uopšte nije ni predstavljalo sticanje novih informacija i znanja već pre aktivaciju potpuno novog načina bivstvovanja:
.
U prvoj knjizi jevrejske “Biblije” (TaNaH, תנ”ך), u “Knjizi Postanja” (Berešit, בראשית) ne piše da su Adam i Eva (Adam ve’Hava, אדם וחוה) odmah postali mudri, ne, već stoji nešto daleko simptomatičnije: “Otvoriše se oči oboma.” I odjednom oni sada vide sebe. Vide svoju nagost. Vide razliku. Vide odvojenost. I po prvi put svet više nije sâmo svet, već svet postaje predmet posmatranja, dok čovek postaje posmatrač sâmoga sebe. Iz perspektive savremene nauke gotovo je nemoguće ne pomisliti na pojavu razvijene metakognicije (metacognition) – sposobnosti da mislimo o sopstvenim mislima. Upravo se tada i probudio taj naš unutrašnji narator koji više nikada od tada nije zaćutao. Tako zmija postaje prvi algoritam, jer kabala zmiju retko posmatra samo kao životinju. Zmija je princip diferencijacije. Princip fragmentacije. Princip beskonačnog grananja mogućnosti.
Zmija ne govori neistinu – ona samo uvodi alternativu:
.
Kada god se povedu razgovori o svesti i njenoj gotovo presudnoj ulozi u domenu mistike gotovo po pravilu, pre ili kasnije, pokažu se ka jednom malom organu skrivenom duboko u središtu mozga. Ka pinealnoj žlezdi. Malenoj, gotovo neprimetnoj endokrinoj strukturi, veličine svega nekoliko milimetara ali koja proizvodi melatonin i učestvuje u regulaciji našeg cirkadijalnog ritma (circadian rhythm) i savremena biologija u tome ne vidi ništa posebno, a kamo li natprirodno. Pinealna žlezda nije antena za kosmičke frekvencije, niti je prijemnik kakvih metafizičkih signala. Ona pripada sasvim konkretnom fiziološkom sistemu koji usklađuje organizam sa smenom dana i noći. Pa ipak… teško je ignorisati činjenicu da je upravo ova mala žlezda tokom istorije postala možda najveći simbol unutarnjega vida. Stari Egipćani ostavili su nam simbol Horusovog oka čiji oblik mnogi upoređuju s anatomijom pojedinih moždanih struktura. U indijskoj tradiciji razvija se pojam ađna čakre – mesta intuicije i neposredne spoznaje. Dekart (Rene Descartes) nazivao je pinealnu žlezdu “s(r)edištem duše“, smatrajući da upravo u njoj dolazi do susreta duha i tela. No savremena ezoterija otišla je korak dalje i proglasila je “trećim okom“, organom sposobnim da opaža ono što fizička čula ne mogu. Nauka, naravno, za takvu tvrdnju nema potvrdu, ali simboli retko opstaju hiljadama godina bez razloga. Možda oni ne govore o anatomiji; možda govore o čoveku.
Pinealna žlezda često se naziva i mozgom u mozgu, ali ne zato što poseduje sopstvenu svest, već zato što zauzima gotovo savršeno centralan položaj unutar naših mozgova. Dok su moždane hemisfere simetrično raspoređene levo i desno, pinealna žlezda ostaje usamljena, poput tihe tačke oko koje se sve organizuje. Kao da je priroda, usred ogromne buke neuronskih mreža ostavila jedno gotovo neprimetno središte. Samim time jedna od posebnijih osobina pinealne žlezde (glandula pinealis), odnosno epifize jeste njena osetljivost na svetlost. Ne zato što ona vidi svet poput oka, već zato što njen ispravan rad zavisi od informacije da li je svetlost izvan tela prisutna ili nije, te ona u izvesnom smislu meri nivo svetlosti. A svetlost je možda i najstariji simbol Božanskog u čitavoj istoriji svekolikog čovečanstva. U jevrejskoj “Bibliji” prva zapovest nije stvaranje čoveka. Nije ni stvaranje zemlje. Niti je stvaranje zvezda. Već jednostavno:
יהי אור
Јехиј ор, Нека буде светлост
Kabalisti vekovima podvlače da se ovde ne govori nužno o Sunčevoj svetlosti, jer Sunce nastaje tek kasnije u biblijskom narativu. Ovde je reč o iskonskoj, primordijalnoj svetlosti koju nazivamo Or Ha’Ganuz (אור הגנוז), skrivena svetlost, prvobitnom sjaju koji prožima Postanje (Berešijt, בראשית) ali koji ostaje zaklonjen običnom opažanju. Možda zato nije slučajno što su mistici različitih epoha unutrašnje buđenje gotovo uvek opisivali upravo metaforom svetlosti ali ne zato što su videli više već zato što su, makar na trenutak, prestali da budu zaslepljeni sopstvenim mislima. Otuda je greška nazovati ovaj mozak u mozgu nekakvim trećim okom, to je greška i previd u tumačenju značenja i uticaja ove posebne telesne žlezde koju svi mi posedujemo. Uostalom, zašto uopšte nazivati trećim a ne prvim okom? Fizička dva oka neprestano prave razliku i dele svet na oblike, na boje, udaljenosti. Na ovo i ono. Treće oko, ukoliko ga shvatimo simbolički, ne dodaje novu informaciju već čini nešto znatno posebnije i važnije – pinealna žlezda ukida potrebu za podelom. U tom smislu ono ne predstavlja još jedno čulo već mogućnost da se stvarnost doživi pre nego što je um rasparča na hiljade pojmova. Upravo zato mnogi mistici tvrde da istinska spoznaja nije pitanje gledanja, već upravo prestanka neprestanog tumačenja.
Najdublje istine ne vide se očima. One se ne zaključuju. One se ne dokazuju. One se ne izvode logikom. One se poznaju. To je upravo ono što označava kabalistička skrivena sefira Da’at (דעת). Ne gomilanje činjenica nego neposredno učestvovanje u stvarnosti. Zato nije slučajno što hebrejski glagol jada (ידע), o čemu će biti više reči u nastavku teksta, označava i “znati” i “intimno se sjediniti” jer najdublje znanje nije ono koje posedujemo već koje nas menja.
A možda, kao najveća ironija cele ove priče, treće oko uopšte nije pinealna žlezda. Možda nije ni deo mozga. Možda nije anatomska struktura koju bismo jednog dana mogli pronaći na magnetnoj rezonanci. Možda je treće oko trenutak. Onaj kratki, gotovo neuhvatljivi trenutak kada čeoni režanj prestane da komentariše svet. Kada tzv. Default Mode Network nakratko utihne. Kada unutarnji moderator stvarnosti odmara i kada ego, na tren, zaboravi da bude glavni junak sopstvene fabule tada čovek, makar na nekoliko sekundi, ne posmatra stvarnost kroz slojeve očekivanja, strahova, uspomena i projekcija i upravo tada u toj gotovo neprimetnoj tišini između dve misli počinje ono što su kabalisti nazivali Ejn Sof (אין סוף). Ne kao mesto; ne kao biće; ne kao predmet saznanja, već kao beskonačnost koja nikada nije bila odsutna.
Samo je vekovima čekala da se unutrašnja buka dovoljno utiša kako bi ponovo mogla biti primećena.
Tada svetlost izvire iznutra:
Upravo su ove dve reči možda najmoćniji proizvod prefrontalnog korteksa… jer, “šta ako pogrešim?“ Šta ako nisam dovoljno dobar? Šta ako postoji bolja verzija mene? Šta ako sreća dolazi tek posle još jednog cilja? Hipotalamus nikada ne postavlja ovakva pitanja. Njega zanima samo jedno. “Da li si živ?” Ovaj neurološki šum Lurijanska kabala smatra klipotom (קליפות) – ljuskama koje obavijaju božansku svetlost i sprečavaju njeno neposredno isijavanje. Ove ljušture ne predstavljaju nikakvo nužno zlo već su svojevrsni filter. Opne koje izobličuju. A ako ovu simboliku prevedemo na jezik neuronauke mogli bismo komotno reći da mnoge naše mentalne konstrukcije funkcionišu upravo kao svojevrsni klifoti. Interpretacije. Projekcije. Katastrofični scenariji. Opsesivne misli. Uvrnuti narativi. I nijedan od njih nije sâma stvarnost, već su to slojevi preko nje i što ih je više, to je svetlost manje vidljiva i manje jasna i fokusiranija.
Na kraju, najveća je ironija ljudske evolucije upravo to što nas organ sposoban da razume nastanak čitavih bezbrojnih galaksija i još bezbrojnijih zvezda i planeta istovremeno ubeđuje da smo bezvredni samo zato što smo nekome poslali poruku tri minuta ranije… Hipotalamus nikada nije imao taj problem i možda zato kabala ne govori o tome kako se čovek mora promeniti, već dâ se mora setiti. Setiti onoga što je postojalo pre nego što mu se svet podelio na “ja“ i “ostalo“, na dobro i zlo, na uspeh i neuspeh i pre nego što je svaku misao proglasio apsolutnom istinom. Baš zato nas od raja ne odvaja nikakav ponor, nikakav ambis, već samo jedan izuzetno rečit, beskrajno maštovit i pomalo narcisoidan komad moždane kore i ako se na posletku ispostavi da je sve ovo možda i tačno onda će najveća mistička praksa biti onda koja je i najjednostavnija: ne verovati baš svakoj misli koja nam padne na pamet, jer je veliko pitanje iz kog dela mozga nam ona dopire.
