/ Neka Mu je Ime blagosloveno zauvek i zanavek /

.

Judaizam, ili ja’adut kako se na hebrejskom jeziku izgovara, religija je koja propoveda veru u jednog, bestelesnog i samo duhovnog Boga. On predstavlja sveukupnost moralnih savršenstava, a čije Ime, zbog svetosti, nije dozvoljeno uzaludno izgovarati. Judaizam se temelji u poslušnosti prema božanskom zakonu koji je u ”Tanahu” (תנ”ך), hebrejskoj ”Bibliji”, odnosno ”Tori” (תורה). Radi se o sintetiziranom rukopisu od 24 knjige, pisanom na hebrejskom (ivrit, עברית) i delimično na aramejskom jeziku (aramaja, ארמיא) koji govori o istoriji, idejama i društvenim borbama judinog naroda, a ujedno čini i zbirku verskih i pravnih propisa, kao i starih mitova verovatno preuzetih od drugih još starijih naroda istoka.

Jevrejska vera za svog utemeljivača ima Mojsija (Moše, משה), vođu i zakonodavca koji je narod oslobodio egipatskog ropstva i na gori Sinaj dao tablice sa zapovestima (luhot ha’brit, לוחות הברית) koje su postali temelj Jevrejske religije.

”El Dio Alto” u izvođenju Stefana Sablića i grupe Šira U’Tefila (שירה ותפילה)

Uloga verskih autoriteta, poput Mojsija, može se sagledati kroz potrebu čitavog naroda za modelima. Herojima. Pošto se duhovne kategorije ne mogu opisati ni teorijski ni eksperimentalno, u tom domenu moramo se osloniti na svedočanstva onih koji su imali određena iskustva. Zato je najbolji način pripitomljavanja divljeg slona vezivanje za već pripitomljenog. Takvim primerom jedan stvor je u prilici da spozna kako zapravo može da egzistira i kao pitom.

.

.

Brza pretraga tekstova

.

.

.

Kotel, Felix Bonfils (1870.)

התרפית ביום צרה צר כחכה
Hitrapijta be’jom cara car koheha
Kloneš li u dan bede, bedna ti je snaga
Mudre izreke 24:10

תורה – ”Tora” je, slobodno prevedeno, Zakon. Jevreji doživljavaju Toru kao Božju reč i kao samu božju pojavnost. Tora, kao kamen temeljac čitavog jevrejstva, je pravilnik privatnog, društvenog, političkog i verskog života. Ona je i više od toga. Zapravo, to je savršen nacrt sveta, jer svet koji je stvoren prema načelima Tore bi trebao biti i uređen prema istim načelima.

משנה – ”Mišna” znači, ono što se stalno ponavlja, usmeno učenje i termin se prvenstveno odnosi na zbirku propisa i uputa sastavljenu krajem drugog veka nove ere od strane Rabi Jude Ha’Nasija predsedavajućeg tadašnjeg Sanhedrina (סנהדרין), odnosno Veća staraca, i predstavlja prvi pokušaj kodifikacije učenja Usmene Tore. Terminom Mišna označava se kako cela zbirka, tako i svaki pojedinačni propis kao najmanja jedinica zbirke.

תלמוד – ”Talmud” je zbornik celokupne usmene predaje koja reguliše religiozno-pravne odnose jevrejskog naroda. Postoje dve verzije: Vavilonski Talmud (Talmud Bavli, תלמוד בבלי), koji je nastao negde oko 500. godine, i Jerusalimski Talmud (Talmud Jerušalmi, תלמוד ירושלמי), koji je nastao stotinak godina pre. Oba se sastoje od dva dela – Mišne i Gemare. Mišna je najraniji sačuvan rabinski tekst o verskom zakonu, a Gemara su rabinski komentari Mišne.

Ja sam Onaj koji Jeste/koji će Biti (Ehje Ašer Ehje, אהיה אשר אהיה)

יתגדל ויתקדש שמה רבא
Jitgadal ve’jitkadaš šeme raba
Neka Mu je Ime blagosloveno zauvek i zanavek

Nakon izgnanstva Jevreja u Vavilon (Babel, בבל), u tom carstvu započela je nova faza istorije i jevrejske religije, koja je na kraju dovela do nastanka rabinskog judaizma, pravca koji i danas predstavlja temelj praktikovanja Jevrejske vere. Ova faza istorije, prema predanju, počinje sa Jezdrom (Ezra, עזרא), a nastavili su je ”ljudi Velike skupštine”, a potom učeni (sofrim, סופרים). No za ovaj stav, međutim, postoji malo čvrstih činjenica i neki naučnici sumnjaju u njegovu tačnost. Ono u šta se ne može sumnjati jeste da je u 2. veku pre nove ere ta faza postala očigledna pojavom fariseja (farusim, פרושים), čiji su se učitelji, poznati pod nazivom hahamim (mudraci, חכמים), za šta postoje i sačuvani materijalni dokazi.

.