/ הבית יהודית /
.
Nakon uništenja Hrama (Bejt Ha’Mikdaš, בית המקדש), mesto jevrejske veroispovesti premešteno je ne samo u sinagoge (bejt ha’kneset, בית הכנסת) već i u privatne domove. Poput sinagoge, privatno tim postao je malo svetilište ili minijaturni hram u kome je kućna trpeza oltar, a domaćin, kao i njegova supruga i ostali članovi porodice, svakodnevno su, poput sveštenika, obavljali molitve i verske obrede. Jedno od trajnih pozitivnih ostvarenja fariseja jeste da su privatni dom pretvorili u mesto religijske aktivnosti, tako što su u njega uveli takve svečane obrede kao što je paljenje sveća za Šabat (שבת). Otada je značajno svojstvo judaizma da se obavljanje dnevnih molitvi i proučavanje Tore, proslavljanje Šabata i ostalih praznika, kao i obavljanje obreda za ostale događaje tokom života, od rođenja do smrti, ne vrše samo u sinagogi već i u privatnom domu.
Stoga, ući u jevrejski dom u kome se obavljaju takvi obredi znači doći na mesto posvećeno Božjim prisustvom, što se vizuelno iskazuje obrednim predmetima i svetim knjigama koje se u njemu nalaze, kao i mezuzom (מזוזה) odnosno dovratnikom, kutijom u kojoj se nalazi mali svitak pergamenta na kome su ispisani stihovi i Svetog pisma (Zakoni ponovljeni, 6:4-9 i 11:13-21), uključujući nalog da se Božje reči moraju ispisati na dovracima kuća svojijeh i na vrata svoja i koje se pričvršćuju na desni dovratak ulaznih vrata i na vrata dnevne sobe.
