/ Ili zašto je antički čovek čuo glasove u sopstvenoj glavi /
.
Kada je reč o svesnom izboru kao i potonjem donošenju određenih odluka tada se, pre ili kasnije, suočavamo s jednim od najstarijih i najneugodnijih filozofskih pitanja i s pitanjem koje na prvi pogled zastrašujuće jednostavno glasi: postoji li zaista Tô nešto što bismo s pravom mogli nazvati slobodnom voljom? Ukoliko bi na ovo pitanje morali da odgovorimo danas i odmah taj odgovor bi najverovatnije bio: ne, najverovatnije ne postoji jer zaista nema definitivnih pokazatelja da mi raspolažemo bilo kakvim jasnim vidom slobodne volje. Upravo zahvaljujući sopstvenom neznanju u stanju smo da živimo u iluziji kao da je [slobodnu volju] imamo i to je možda jedna od najneobičnijih sposobnosti ljudskog uma – to što možemo reći “ja sam odgovoran za ono što činim“… i to baš na način kao da u nama postoji nekakvo “Ja“ koje poseduje vlast nad telom, donosi odluke i polaže račune za sve posledice izbora. Ali šta ako je to “Ja” samo veoma jedna krajnje uverljiva fikcija? Ne nužno fikcija u smislu nečega lažnog ili beznačajnog, već jedan psihološki model koji je ljudski um vremenom razvijao da bi mogao da upravlja sopstvenom složenošću? Možda je čovek, kako je postajao sve sposobniji da predviđa svet, sarađuje s drugima i organizuje složene zajednice isto tako morao da izgradi i unutrašnji model sebe kao zasebnog agenta: nekoga ko želi, bira, odlučuje, ali i deluje. Jer iza tog osećaja da smo svesni gospodari svojih postupaka možda stoji jedan ogroman, izvanredno inteligentan, ali najvećim delom nesvesni mehanizam koji neprestano procenjuje svet, određuje šta osećamo prema onome što se događa i priprema odgovor na pitanja šta bi trebalo da činimo.
Zato mi taj odgovor, na posletku, i doživljavamo kao nekakvu sopstvenu odluku.
No, zapitamo li se katkad ko smo to “mî“ koji slušamo taj sistem? Ako neki nesvesni deo mozga odluči, a “Ja” tu odluku samo registruje i naknadno joj pridoda i prateće pojašnjenje, nije li i taj deo mozga takođe deo mene? Samim time granica između onoga koji odlučuje i onoga koji odluku čuje možda je samo prividna, ali to je privid koji je za ljudsko iskustvo postao gotovo nemoguće razdvojiti od sâme stvarnosti. Možda zato i ne donosimo odluke onako kako zamišljamo da ih donosimo. Možda se odluke u velikoj meri oblikuju pre nego što postanemo svesni da smo ih uopšte i doneli, dok naše svesno “Ja” tek naknadno sastavlja priču koja glasi: “Ja sam odlučio“. I ako je tako onda se pitanje slobodne volje ne može odvojiti od drugog, mnogo dubljeg pitanja: odakle uopšte dolazi taj osećaj da postoji nekakvo “Ja” koje odlučuje?
Ovakav sled rezonovanja problematike o kojoj ovde govorimo polako na površinu izbacuje tu jedna od najprovokativnijih i veoma spornih hipoteza u maltene celokupnoj istoriji promišljanja o ljudskoj svesti: teorija bikameralnog uma (Bicameral mentality), odnosno tzv. dvodomnog uma koju je razvio američki psiholog Džulijan Džejns (Julian Jaynes) kada je 1976. godine u svojoj knjizi “The Origin of Consciousness in the Breakdown of the Bicameral Mind” izneo jednu, kako tada tako i sada, gotovo subverzivnu pretpostavku:
.
Kada je Avram postao Avraham
Treba podvući kako ovo nikako ne znači da su ljudi tada bili “bez mozga”, bez dovoljno inteligencije, emocija, kapaciteta za pamćenje ili, pak, sposobnosti da kao i mi opažaju svet; niti znači da su bili nalik kakvim automatonima, već je Džejnsova tvrdnja bila određenija i, upravo zbog toga, daleko neobičnija što se inicijalno i može pretpostaviti: ljudi možda nekada nisu posedovali unutrašnju dimenziju bića kao što je to slučaj u današnjem, psihološkom smislu. Drugim rečima, čovek je mogao misliti bez osećaja da “postoji neko ko misli”; mogao je osećati strah, a da ne razmišlja o sebi kao o onome koji se plaši; mogao je donositi odluke, a da ih ne doživljava kao sopstvene odluke. Mogao je imati sećanja, ali bez snažnog osećaja autobiografskog kontinuiteta, odnosno – bez neprekidne unutrašnje priče o sebi kao istom biću koje je nekada bilo dete, koje je juče nešto uradilo, koje danas o tome razmišlja i koje će sutra nastaviti sopstvenu priču i Džejns je jedno takvo stanje uma nazvao bikameralnim mentalnim sklopom (bicameral mind). Sâm termin “bicameral“, odnosno kako bi ga ispravnije preveli “dvodoman“, ne treba shvatiti bukvalno, doslovno, jer Džejns ne tvrdi da su dve moždane hemisfere nekada bile fizički odsečene jedna od druge – ljudski mozak je i tada, kao i danas, bio povezan. Obe hemisfere neprestano razmenjuju informacije putem corpus callosum-a, masivne mreže nervnih vlakana koja ih povezuje, no “moždane dve komore“ kod njega predstavljaju metaforu za drugačiju organizaciju mentalnog iskustva.
Po tom njegovom modelu, jedna strana mentalnog sistema proizvodila bi verbalne instrukcije; dok bi druga na njih odgovarala. Ali ono što je presudno jeste da čovek taj glas nije nužno doživljavao kao svoj. Samim time određeni mentalni događaj mogao je biti doživljen kao nešto što dolazi spolja – kao glas Boga, pretka, duha ili nekog drugog autoriteta:
• iz savremenog ugla shvatanja mentalne slojevitosti čoveka rekli bismo sledeće: “Pomislim da trebam da uradim to-i-to“;
• po bikameralnom modelu to iskustvo bliže je jednom ovakvom razumevanju: “Neko/nešto mi kaže da trebam to-i-to da uradim“.
I to je ta ogromna razlika.
Otuda svaki put kada bi se drevni čovek suočio s novom, ili nekom drugom nepredviđenom situacijom, on ne bi i nije nužno zastajao da razmotri različite mogućnosti koje su mu na raspolaganju, da proceni potencijalne posledice i zatim svesno izabere jedan od scenarija delovanja. Umesto toga, verbalizovani impuls najverovatnije bi bio doživljen kao glas autoriteta koji izdaje naredbu, a svako ponašanje koje bi usledilo bilo bi odgovor na tu naredbu. Svakako, takav čovek ne bi zbog toga bio manje inteligentan, naprotiv, mogao je biti izuzetno sposoban, kreativan, društveno organizovan i onovremeno-tehnološki vešt jer je umeo i mogao podizati gradove, ratovati, trgovati, stvarati religije i konstruisati monumentalne građevine. Ono što bi mu, pak, nedostajalo, a nije inteligencija, to je ono što danas nazivamo metakognicijom – sposobnost da vlastite mentalne procese učinimo predmetom sopstvenog posmatranja. Drugim rečima, biti sposoban da misliš nije isto što i biti sposoban da misliš o sopstvenom mišljenju; kao što i biti sposoban da reaguješ nije isto što i moći da se zapitaš zašto si odreagovao kako si odreagovao. Otuda imati misao nije isto što i prepoznati: “Ovo je moja misao“, a upravo ta mala, gotovo neprimetna razlika možda predstavlja jednu od najvećih revolucija u istoriji ljudskog uma.
Ukoliko sada pogledamo jedno jedno od najstarijih književnih dela koje civilizacijski posedujemo, moguće je – premda to nikada nije dokazano – i pronaći određene fragmente i tragove tog drevnog sveta u kojem čovek još uvek ne govori o sebi onako kako to mi danas činimo. Tako u Homerovoj “Ilijadi” (Ἰλιάς), na primer, glavni junak često ne donosi odluku u klasičnom modernom psihološkom smislu, na način kako to mi danas poimamo, već mu Atina (Αθηνά) uliva hrabrost; Boginja ga navodi na određeni postupak; sudbina, ili Božanska silina usmerava njegovu ruku, dok unutrašnji monolog kakav poznajemo iz savremene književnosti gotovo da i nije prisutan u tom obliku.
Tako junak ne govori:
Nedostaje mi majka, zbog toga sam tužan, ali ipak mislim da bi trebalo da ostanem i borim se.
Umesto toga, događaj se često pojavljuje kao intervencija neke spoljašnje inteligencije:
.
A zatim, kako polako prilazimo “Odiseji” (Ὀδύσσεια) ali i drugim kasnijim slojevima književnosti, polako počinje da se pojavljuje nešto što nam je mnogo danas mnogo bliže i smislenije: čovek sa sopstvenim željama, sumnjama, planovima, strategijama i unutrašnjim konfliktima. Nekako kao da se u književnom ogledalu postepeno pojavljuje novi lik – čovek koji više nije samo onaj kome se govori šta da učini, već onaj koji razgovara sâm sa sobom i upravo zbog ovoga Džejnsova hipoteza postaje naročito zanimljiva kada je povežemo s jezikom, religijom, ali i simbolikom koja se javlja u snovima.
U toj najstarijoj književnosti snovi najčešće nisu opisani kao kakvi haotični unutrašnji pejzaži sastavljeni od uspomena, potisnutih želja i neobičnih asocijacija, ne, već se oni javljaju kao susreti. Čovek zaspi, a zatim mu se neko obrati. Anđeo dolazi k njegovoj postelji; Bog šalje poruku; Duh govori. San zato nije nužno “moj san” u psihološkom smislu već to može biti događaj u kojem neko, ili nešto, dolazi do mene. Savremeni čovek može sanjati da mu je majka labud, da se nalazi na obali koja istovremeno izgleda kao njegov rodni grad, da razgovara sa samim sobom u obliku nepoznatog stranca – i sve to, uglavnom, doživljava kao proizvod sopstvenog uma. S druge strane, drevni čovek bi takav događaj mnogo pre mogao razumeti kao poruku ili susret sa nekom spoljašnjom silom, entitetom.
Razlika možda nije samo u samim snovima. Možda je razlika u modelu uma pomoću kojeg ih tumačimo, te se tako ovde sada otvara još jedna posebno zanimljiva mogućnost:
.
Dete, na primer, ne dolazi na ovaj svet s formiranom filozofijom sopstva. Nipošto. Ono tek mora da nauči šta znači “ja“, odnosno gde se završava njegovo telo, a gde počinje ostatak ovoga sveta; šta su njegove misli, šta su tuđe reči… dakle, gde se nalazi granica između unutrašnjeg i spoljašnjeg. Roditelji, jezik, priče, religija, obrazovanje i društvo neprestano učestvuju u izgradnji tog unutrašnjeg beskraja – jer čovek se ne rađa s potpuno formiranim osećajem da je pojedinačni, suvereni subjekt zaključan unutar sopstvene glave, već on postepeno uči da bude taj subjekt. U tom smislu posebno je zanimljivo baviti se i analizirati upravo dečije snove. Način na koji deca sanjaju i, još važnije, način na koji kasnije opisuju svoje snove menja se kako odrastaju i kako bivaju postepeno inicirana u kulturni svet odraslih. To ne znači da kultura proizvodi sâmu sposobnost sanjanja, ona bi pre mogla oblikovati način na koji dete razume ono što mu se događa tokom sna.
Kultura, dakle, ne stvara taj unutrašnji svet ni iz čega, već mu ona “samo” daruje jezik, taj specifični mehanizam ekspresije i sistematizacije misli i osećanja, te, zatim, daje oblik i sâmome iskustvu. U tom svetlu se i jevrejska “Biblija” (TaNaH, תנ”ך) može, veoma oprezno i spekulativno, naravno, takođe čitati kao svojevrsna književna istorija odnosa između čoveka i Božanskog.
Upravo je u njenim ranijim slojevima Bog često prisutan kao “Glas koji govori“ (Ha’Kol omer, הקול אומר), koji naređuje, upozorava, ali i neposredno usmerava čoveka:
הקול
ויאמר משה משה Va’Jomer Moše, Moše – Bog poziva Mojsija, inicira komunikaciju;
עשה לך תבת Ose leha tevat – Bog govori Noji (Noah, נוח) da sagradi barku;
לך-לך Leh-Leha – Bog se obraća Avramu (אברם) (dâ pođe, krene);
dakle – Božanska zapovest dolazi od spolja, te na nju, potom, čovek odgovara.
.
No, istovremeno, kako se kroz biblijsku tradiciju razvija odnos čoveka prema Bogu tako se pojavljuje i sve veća udaljenost između Božanskog Glasa i neposrednog iskustva – Bog je prisutan pored čoveka kao neposredni sagovornik – no On se sada povlači, ali za Njim ostaje Glas (Ha’Kol, הקול). Tako vremenom Glas postaje zakon koji se urezuje u kolektivno sećanje celokupnog jevrejskog bića i u formi svetog sećanja postaje zapis u jeziku, tekstu. Ostaje tumačenje. Ali isto tako ostaje i čovek, čovek koji sada mora sam da odluči šta taj Glas tačno znači.
Ako bismo ovaj proces sada posmatrali još dublje kroz prizmu ove Džejnsove hipoteze, mogli bismo sve ovo slikovito zamisliti i kao prelazak iz sveta u “kojem Bog govori čoveku“ u svet u kojem “čovek počinje da govori samome sebi o Bogu“ i to je mnogo, mnogo više od puke promene religijskog jezika – to je promena mesta na kojem čovek smešta najviši mogući autoritet. Džejns je samim time smatrao da je upravo razvoj i dalje usložnjavanje jezika, kao i narativnog mišljenja, imalo ključnu ulogu u toj tranziciji koja se događala u umu čoveka. Metaforički jezik omogućava umu da jedan domen iskustva razume kroz drugi; dok narativ omogućava dâ događaje poređa u vremenski sled i poveže prošlost, sadašnjost i budućnost. Na taj način čovek sada više ne živi događaje; on počinje da priča priču o sebi kao biću koje ih je proživelo i upravo na tom mestu nastaje ono što mi s ove distance ponosito nazivamo čovekovim unutrašnjim prostorom – dvodomnošću uma. Ovaj sada već novi, bikameralni čovek mogao je imati iskustvo, ali i dalje nije nužno posedovao koncept “mog iskustva”.
Mogao je delovati, ali nije nužno posedovao unutrašnjeg sagovornika koji bi, na primer, rekao:
Ja sam to-i-to uradio zato što sam upravo to i želeo.
.
Dakle, on nije nužno imao ono što danas podrazumevamo pod, autobiografskim, “Ja” – tu jednu neprekidnu unutarnju nit koja povezuje različite trenutke života u jednu celinu. Zato ova hipoteza ne postavlja pitanje kada je nastala svest, već ide u mnogo dalje, odnosno dublje pitanje:
◊ ako pod svešću podrazumevamo sposobnost organizma da opaža svet i reaguje, onda je ona očigledno veoma drevna;
◊ ako pod svešću podrazumevamo sposobnost učenja, pamćenja i rešavanja problema, onda ona ne pripada isključivo čoveku;
♦ a ako pod svešću mislimo na postojanje nekog “Ja” u unutrašnjosti uma koje posmatra sopstvene misli, razgovara sa sobom, priseća se sopstvene prošlosti, zamišlja budućnost i može da se zapita: “Zašto sam upravo baš ovo pomislio?” – onda smo zakoračili u mnogo uži i neobičniji fenomen, gde je Džejns upravo i pokušao da povuče granicu.
Prema njegovoj hipotezi, drevni čovek u bikameralnom stanju uma nije nužno bio svestan svojih mentalnih procesa kao sopstvenih. Umesto toga, u susretu s novom situacijom mogao je doživeti svojevrsnu auditivnu pojavu: glas koji ga savetuje, upozorava ili naređuje. Ono što bi moderni čovek nazvao “unutarnjim glasom“, drevni čovek mogao je doživeti kao “Glas Boga“ (Kol Adonaj, קול השם). Džejns je takvu pojavu povezivao s onim što savremena psihijatrija naziva komandnim halucinacijama (command hallucination), odnosno iskustvom glasova koji osobi izdaju konkretne naloge, neretko naredbe, što nikako ne znači da je tvrdio da su drevni ljudi bili nekakvi šizofreničari. Ne, već je njegova ideja bila kako određeni fenomen, poput doživljaja sopstvenog mentalnog sadržaja kao glasa koji dolazi od spolja, može pružiti savremeni psihološki model za razumevanje onoga što je on imao na umu. Svakako, ovde je potrebno povući jasnu granicu između misaonog modela i naučne činjenice jer bikameralni um nije zvanično prihvaćena teorija porekla ljudske svesti, niti postoji bilo kakav naučni konsenzus da su ljudi nekada živeli bez ovog vida introspektivne svesti, kao ni da su Božanski Glasovi nastajali na način na koji se ovde predlaže otuda su njegove interpretacije drevne književnosti, jezika, religije i neuropsihologije bile i ostale predmet ozbiljnih kritika.
Biološka evolucija, razvoj mozga i istorija ljudskih društava mnogo su složeniji nego što bi jedna teorija mogla sve to valjano da obuhvati, ali čak i ako je Džejns pogrešio u svom istorijskom scenariju, njegovo pitanje ostaje i dalje izuzetno plodno. Možda se ta ključna transformacija nije dogodila kada je čovek počeo da misli, već kada je počeo misli da doživljava kao svoje. Možda je veliki preokret u evoluciji uma bio trenutak kada je glas izgubio svog eksternog Boga i preobrazio se unutrašnji monolog: “Bog mi govori“, “Čujem glas“, “Imam misao“, “Ja mislim“, “Ja odlučujem“, “Ja sâm“. I to, najverovatnije i nije samo promena u jeziku, jezičkoj strukturi koju smo usvojili, ne – to je promena u ontologiji sopstva. Jer ukoliko je Džejnsova hipoteza makar delimično uhvatila i nešto iskonsko, onda i istorija ljudske svesti nije samo priča o razvoju sve većeg i složenijeg mozga. To sada postaje priča o čoveku koji je postepeno izgradio unutrašnji prostor i zatim u njemu nastanio sebe:
• jezik tom prostoru samo dao zidove;
• narativ mu je dao vreme;
• sećanje mu je dalo prošlost;
• očekivanje budućnost;
• introspekcija ogledalo;
• a u tom ogledalu, na posletku, čovek je ugledao ono što danas nazivamo “Ja“.
Možda je upravo zato naše osećanje slobodne volje toliko snažno. Ako postoji unutrašnji čovek koji posmatra svet, pamti prošlost, zamišlja budućnost i govori sebi šta treba da (u)čini, sasvim je prirodno da poverujemo da je upravo on gospodar svojih odluka. Ali možda je stvarnost mnogo čudnija… Možda se odluka oblikuje duboko ispod površine svesti, pre nego što je svesno registrujemo. Možda ogromni nesvesni sistemi neprestano procenjuju svet, formiraju impulse, želje i ponašanja, dok svesni um naknadno od svega toga sastavlja jednu, koherentnu priču:
Ja sam odlučio.
Možda je to manje opis uzroka već priča koju um priča samome sebi o uzroku, ali čak i tada “Ja” nije beznačajno. Ako je “Ja” čak i konstrukcija to ne znači da je ono lažno. Naprotiv. I novac je društveni konsenzus, konstrukt. Isto kao i država. Zakon je takođe konstrukcija. Mit je konstrukcija. Jezik je konstrukcija. Ipak, posledice svih tih konstrukcija definitivno su potpuno stvarne i sve one jednako važno oblikuju stvarnost. Otuda bi isto moglo važiti i za unutrašnjeg čoveka. Možda je “Ja” najuspešnija konstrukcija koju je ljudski um do sada (uspešno) stvorio: model koji omogućava da mnoštvo različitih, nesvesnih procesa doživi sebe kao jedno biće. Jedno lice. Jednog pripovedača. Jednog autora. I možda je upravo tu nastala i jedna od najvećih ljudskih iluzija… jedna od naših najvećih supermoći – od mnoštva glasova načinili smo Jedan glas. Od mnoštva procesa načinili smo jedno “Ja“. Od iskustvenog haosa načinili smo, donekle homogenu, priču. A onda smo, na posletku, u tu priču iskreno i poverovali.
Možda je čovek najpre slušao Bogove, zatim počeo da sluša sopstveni unutrašnji glas, a na kraju zaboravio da su glas i onaj koji ga sluša možda oduvek bili deo istog uma. Možda je to tajna bikameralnog uma: ne pitanje da li su drevni ljudi zaista čuli Bogove, već pitanje kako je ljudski um naučio da prepozna Glas kao sopstveni. Jer možda se čovek nije rodio onda kada je prvi put pomislio, možda se rodio onda kada je prvi put zastao pred sopstvenom mišlju i rekao: “Da, ja mislim“.
