/ Priča o šamijru, Solomonu i Asmedaju… /

Jevrejska “Biblija” (TaNaH, תנ”ך) na jednom određenom mestu u tekstu ukazuje na nešto krajnje neobično. Tamo se govori o jednom vrlo specifičnom načinu gradnje, odnosno načina obrade materijala za koji se veruje da je korišćen još pri podizanju prvog jevrejskog Hram (Bejt Ha’Mikdaš, בית המקדש) u Jerusalimu. Dakle, u šestom poglavlju “Prve knjige o carevima” (Sefer Melahijm, ספר מלכים), u 7. stihu, čitamo da je pri gradnji Hrama upotrebljavan samo kamen dobavljen iz kamenoloma, te da se na samom mestu podizanja Hrama na Hramskoj gori (Har Ha’Bajit, הר הבית) dok je gradnja trajala nije uopše čuo niti jedan tipičan glasni zvuk koji karakterističan pri upotrebi čekića, drugih alata, niti bilo kakvog drugog oruđa od gvožđa kojim bi se taj kamen bilo kako dodatno obrađivao i dalje pripremao za upotrebu u Hramu.

Dakle, nije bilo upotrebe gvozdenog oruđa ni pri klesanju, niti pri sastavljanju, kao ni bilo gde drugde tokom čitavog ovog procesa uspostavljanja Hrama. Otuda se zato i nameće sasvim smisleno pitanje u ovom delu teksta: kako je uopšte moguće podići građevinu od tesanog kamena bez upotrebe niti jednog gvozdenog alata za pripremu kamena?

.

הבית בהבנתו אבן־שלמה מסע נבנה ומקבות והגרזן
כל־כלי ברזל לא־נשמע בבית בהבנתו
Ха’Бајит бе’хибаното евен шчема мата нивна у’макавот ве’хагарзен
кал клиј варзел ло нишма ба’Бајит бе’хибаното
Док су зидали Храм, камење је било већ исклесано приликом ломљења, тако да се нису чули ни чекић,
ни длето, нити икакав гвоздени алат док се Храм зидао

.

Deluje da je rabinima “Talmuda” (תלמוד) odgovor na ovo pitanje definitivno bio poznat – u pitanju je bio crv. To je bio nekakav naizgled živi stvor koji su ti drevni rabini nazvali šamijr (שמיר): svojevrsni sićušni crv, veličine ječmenog zrna, koji je stvoren Šestoga dana ו Stvaranja, i to u sâmi suton Stvaranja, neposredno pred nastupanje prvog Šabata (שבת). Govorilo se da Šamijr može jednim jedinim fokusiranim pogledom da raspolutiti i najtvrđi dijamant, otuda ga je hramski Prvosveštenik (koen gadol, כהן גדול) koristio dâ bez trenja, bez dleta i bez ijedne druge strugotine ureže imena dvanaest plemena Izrailjevih (Šivtij Jisroel, שבטי ישראל) u kamenove naprsnika (hošen, חשן‎) svetog prvosvešteničkog odeždenja. Legenda kaže da ga je i sâm Solomon (Jedid-Ja, ידידיה) upotrebio za klesanje kamenova Hrama.

Šamijr se, međutim, i očito, nije mogao držati u bilo kakvoj gvozdenoj posudi, jer bi od njegove siline gvožđe pucalo, zato su ga umotavali u vunu i polagali isključivo u olovnu posudu koja bi bila ispunjena ječmenim mekinjama. No, da bi ovu legendu probali dodatno da rasvetlimo moramo se posebno osvrnuti baš na sagu o najmudrijem kralju Izraela koji je uspeo u tome da podigne najznačajniju građevinu u jevrejskoj istoriji pomoću čudesnog crva umotanog u vunu i zatvorenog u olovnu kutiju. To je priča koju su pripovedali rabini i njena najpotpunija verzija nalazi se na foliju 68 traktata Gitijn (גיטין) “Vavilonskog Talmuda” (Talmud Bavli, תלמוד בבלי) i kao takva predstavlja jednu od najneobuzdanijih i najčudesnijih pripovesti celokupne rabinske književnosti.

Uobičajena priča o Solomonu, ona koju većina ljudi bar napola poznaje, jeste priča o slavi. Sin Davida (דוד) i Betševe (בת־שבע), najmudriji čovek među ljudima, tvorac “Priča Solomonovih” (Mišlej, משלי) i “Pesme nad pesmama” (Šijr Ha’Širijm, שיר השירים), graditelj Hrama (Bejt Ha’Mikdaš, בית המקדש), kralj pred kojim je kraljica od Sabe (Malkat Šava, מלכת שבא) došla ispunjena strahopoštovanjem; vladar čije je kraljevstvo počivalo na miru, zlatu i kedrovini. Ali “Talmud” čuva i jednu sasvim drugačiju verziju ove priče, onu u kojoj Solomon završava svoju vladavinu prognan sa sopstvenog dvora, lutajući svetom kao prosjak kojem niko ne veruje, dok istovremeno na njegovom prestolu sedi demon koji ga je zbacio s vlasti. Zbog toga će premudri do kraja svog života živeti u strahu od toga da zaspi sâm. A sve započinje, ni manje ni više, nego li pomenutim šamijrom kada Solomon biva spreman da podigne Hram pristajući da se služi blagodetima ovog čudesnog biblijskog crva. Legenda kaže da čak ni zlodusi koji mu pripadaju i služe ne znaju gde se taj crv tačno nalazi – no zna se samo da on pripada Asmedaju (אשמדאי). Rabini u tekstu takođe pripovedaju dâ Asmedaj živi na jednoj planini gde svakoga dana ispija vodu iz jednog zapečaćenog bunara, te se svakoga jutra on uzdiže na nebo da učestvuje u raspravama nebeske ješive; zatim svakoga podneva on silazi natrag, svo vreme nevidljiv ljudskom oku, kako bi, pak, prisustvovao i raspravama pojedinih ovozemaljskih ješiva (ישיבה), takođe.

Znajući sve ovo, Solomon odluči da jednom prilikom pošalje Benaja (בניה), sina Jehojadajinog (יהוידע) i svog najvrlijeg  ivrhovnog vojskovođu, istog onog čoveka za kojeg “Biblija” kaže da je usred snežnog dana ubio lava u jami, dâ porobi neporobljivog Asmedaja.

Tada mu Solomon dade četiri stvari:

• lanac;

• prsten na kojem je urezano tajno Božije Ime;

• svežanj vune;

• i mešinu vina.

.

Sposobni Benaja, bez sumnje, ubrzo pronalazi legendarni bunar ka kojem se zaputio i iz donjeg dela buši otvor kroz koji poče da ispušta vodu, a zatim taj isti otvor zapušai vunom dok, potom, u skoro ispražnjeni bunar nasu vina. Kada se Asmedaj kasnije u svoj bunar spustio zatekao je vino umesto vode i tada zastade. Najpre on sam sebi poče da naglas citira “Sveto Pismo” (Kitvej Ha’Kodeš, כתבי הקדש) jasno upozoravajući time samoga sebe na opasnosti konzumacije vina. No, žeđ na posletku ipak nadvlada njegov strogi oprez. On ispi vina i  pade u nesvest. Benaja, koji ga iz neposredne blizine svo vreme posmatrao, sada opijenom Asmedaju prilazi i stavlja mu lanac oko što u tom trenu i probudi Asmedaja, zaludno jer on tada samo neuspešno pokuša da pokida nametnute okove.

Tada mu se jedini put u Benaja i obraća, koristeći samo ove četiri reči:

השם יהוה נקרא עליך

Ха’Шем Адонај никра алејха
Име Господа Бога твојега на теби је

.

Asmedaj tada bez pogovora krenu za Benajom put Jerusalima. No, na svom putu ka kraljevskom dvoru, kada ih jedna siromašna udovica zamoli da se sklone od njene kolibe kraj koje su se zaustavili, Asmedaj se malo povuče u stranu i pritom izlomi kost u sopstvenom stopalu.

Zatim, potpuno ravnodušno, sada poče citirati “Knjigu Priča Solomonovih“:

בארך אפים יפתה קצין ולשון רכה תשבר־גרם
Бе’орех афајим јефуте кацијн ве’лашон рака тишбар гарем
Стрпљивошћу се ублажује судија, а мек језик и кости ломи
25:15

Nedugo zatim kada pored njih prođe i svadbena povorka, Asmedaj odjednom zaplaka; potom se smejaše čoveku koji od obućara zatraži cipele koje će trajati sedam godina; smejše se i opsenaru koji je na ulici izvodio neke svoje jeftine trikove. Kada je sve to Solomon na kraju saznao on upita zbog čega se tako čudno ponašao, a Asmedaj mu reče da je video ono što ljudi ne mogu videti: zaplakao je svadbenoj povorci zato što je video da mladoženju deli manje od mesec dana od njegove smrti; smejao se čoveku koji je tražio cipele za sedam godina zato što je znao da ih taj čovek neće nositi ni sedam punih dana; a smejaše se mađioničaru zato što se upravo pod njegovim nogama dok je izvodio trik ne bi li zaradio za parče hleba pod njim nalazilo zakopano blago.

Potom, Asmedaj reče Solomonu gde se nalazi i šamijr – on nije na njegovoj planini, već ga je Bog dao anđelu mora (rahav, רהב):

Анђео мора га је потом предао једној дивљој птици која га користи да њиме рспорује неплодне планине, њиме она расцепљује стене у пустим и ненастањеним пределима, а затим у те новонастале пукотине спушта семе, како би на њима настала нова земља и та мочварна птица заклела се ће по сваку цену чувати шамијра.

Daljim psiho-fizičkim manipulacijama Asmedaja vrli Solomonov poverenik uspeva da pronađe i to ptičije gnezdo, te ga mudro prekri staklom i čekaše. Ptica se vrati s hranom za svoje mladunce, ali kroz staklo ne mogne da dopre do ptića svojih te brzo otide po šamijra i baci ga na staklo kako bi ga ovaj razbio. Benaja tada poče da viče, a iznenađena i uplašena ptica tada ispusti šamijra i u strahu pobeže. Ubrzo, shvativši da je time ona prekršila svoju najveću, životnu zakletvu a da će uvek i po svaku cenu čuvati čudesnog crva – ona sebi izjede utrobu i oduze sopstveni život.

Na ovaj način premudri Solomon dođe u posed šamijra i Hram beše podignut.

Rabini su ovde mogli da završe ovu legendu, imali su sve uslove za to:

• מלך חכם Мелех Ха’Хам – mudri Kralj;

• המקדש הקדוש Ха’Микдаш Ха’Кадош – Sveti Hram;

• סוד сод – tajna klesanja kamena;

· sve je bilo rešeno, zaokruženo.

.

Ali ovde priča nije bila završena, jer stvarna opasnost, govorili su rabini, nije bio šamijr već je istinski problem počeo onog trenutka kada je Solomon pomislio da je nadvladao Asmedaja koji mu je ovog crva predao. Solomon, najmudriji međ’ ljudima, postade previše radoznao i znatiželjan. On gledaše Asmedaja i njegove lance i odluči da upita:

“Ако си ти заиста краљ демона, зашто те један смртник држи у оковима?”

– “Скини ми ланце и позајми ми свој прстен, па ћу ти показати” – одговори му Асмедај.

.

I Solomon pristade.

Asmedaj tada ustade pred njim – jednim krilom dodirivaše nebesa, dok se drugo prostiraše do zemlje – zgrabi Solomona i baci/prokle ga na udaljenost/teskobu od četiri stotine parasangi (פרסה) od Jerusalima! Potom stavi na sebe Solomonovo lice i slete na Solomonov presto (kise Šlomo, כסא שלמה), dok istovremeno naredne tri godine pravi kralj Izrailja živeše kao prosjak, lutajući od grada do grada. On je svima koje je susretao u tom periodu lutanja govorio je da je on pravi Solomon, veliki i moćni kralj Judeje, no svako kome bi on to kazao brzo bi zaključio da je pred njim niko drugi do najobičniji ludak koji je skrenuo s uma.

Solomon i Asmedaj

Ipak, jedan slučajni prolaznik mu priređuje raskošnu gozbu i tokom čitavog obroka mu govori o nekadašnjem sjaju Solomonovog dvora, ne znajući da za njegovom trpezom upravo i sedi kralj o kojem mu on pripoveda. Sledećeg dana, jedan siromah, na tren ga prepoznavši, ponudi Solomonu sve što je u tom trenu imao – tanjir nekog jestivog zeleniša, ali mu uz taj skromni obrok pruži i nadu:

Бог се заклео да краљевско достојанство никада неће напустити дом Давидов.

Буди спокојан. Он ће те вратити.

.

Rabinsko kazivanje ove priče sada se još više pretvara u jednu posve maštovitu, narodnu bajku u kojoj Bog sada vodi Solomona u zemlju Amonaca (Amon, עמון) gde Solomon pronalazi posao kao kuhinjski pomoćnik, no vremenom on postaje glavni kuvar. Kći amonskog kralja, Na’ama (נעמה), zaljubljuje se u njega, no njen otac ih onda oboje proteruje u pustinju da tamo skončaju. U pustinji Solomon i Na’ama nabavljaju ribu i kada je Na’ama raspori, u njenoj utrobi pronalazi prsten na kojem je urezano tajno Božije Ime. To je Solomonov prsten. Onaj kojeg je Asmedaj, tri godine ranije, bacio u more, a riba ga je progutala. Solomon uzima prsten i stavlja ga na svoj prst – u istom trenu on se sada nalazi se u Jerusalimu.

Zbacuje Asmedaja s prestola i od ovog trenutka postoje dve verzije događaja koji se potom zbio:

בבלי Bavli – u vavilonskoj verziji Solomon vraća svoje kraljevstvo i svoj život, ali do kraja svojih dana prizor Asmedaja u njegovom pravom obličju toliko ga užasava da je spavao samo okružen svojim naoružanim ratnicima – najmudriji kralj u istoriji Izraila više nije mogao da zaspi sam u sopstvenim odajama;

ירושלמי Jerušalmi – u jerusalimskoj verziji, međutim, Solomon nikada u potpunosti ne vraća presto – komentatori teksta kazuju da je najpre bio vladar čitavog sveta; potom samo vladar Tadmore (Palmire); zatim samo vladar Izrailja; a, naposletku, vladar samo postelje na kojoj je spavao… no ni na njoj nije mogao sasvim da uživa jer su ga košmari stalno zastrašivali.

Ipak, ono što je svakako bilo i najvažnije, Hram beše uspešno podignut, a kasnija tradicija kazivala je da je šamijr potom nestao zajedno sa samim Hramom kada su ga Vavilonci, šest vekova kasnije, razorili. Kako god da je bilo, kralj koji ga je podigao nije iz tog iskustva izašao nepromenjen. U verziji sačuvanoj u jevrejskom kolektivnom pamćenju, on je svoje dane proživljavao u strahu od sopstvene spavaće sobe. No, to je priča koju su pripovedali rabini i nje, kao takve, nema u zvaničnom tekstu “Biblije“, ali ona nam ona i dalje direktno kazuje nešto što ljudi koji su “Bibliju” držali svetinjom nisu mogli da prestanu da govore o njenom najvećem kralju:

čak ni najmudriji čovek ne može nekažnjeno pokušati da ovlada onim što nadilazi granice ljudske mudrosti.

.

ODABIR TEMA