Kabalizam je uspeo da uspostavi vezu između sopstvenog sveta i izvesnih elementarnih poriva koji postoje u svakom čoveku. Nije gledao s prezirom na primitivnu stranu života, gde se smrtnici boje života, a još više smrti, dobijajući pri tom površna znanja od racionalne filozofije. Filozofija je oduvek ignorisala te strahove, okrećući leđa jednostavnoj strani ljudskog života, tako je platila visoku cenu gubljenjem veze sa njim u potpunosti.

Činjenica postojanja zla u svetu predstavlja osnovnu razliku u pogledu filozofa i kabalista. Prvi smatraju postojanje zla za nešto potpuno nevažno po sebi.

Što se tiče kabalista, oni su postojanje zla shvatili kao jedan od najvećih problema koji ih je neprekidno zaokupljao i koji nisu umeli da reše. Ne nastoje da kao filozofi ospore njegovo postojanje pomoću odgovarajućih formula, već da prodru u njegove dubine.

Oni na taj način nesvesno uspostavljaju vezu između sopstvenih nastojanja i vitalnih interesa narodnih verovanja i svih onih konkretnih manifestacija jevrejskog života u kojima se očituju ti strahovi. Nemoguće je poreći da je kabalistička misao izgubila mnogo od svog sjaja kada je bila primorana da se spusti s vrhunca teoretske spekulacije na nivo svakodnevnog mišljenja i postupanja. Opasnosti koje mit i magija donose religioznoj svesti – uključujući tu i mističku – jasno se vide u razvoju kabale. Onaj koji bude čitao dela velikih kabalista često će biti razapet između naizmeničnog divljenja i gnušanja. Ipak, moda nekritičke i površne osude čak i najvrednijih elemenata misticizma će, izgleda, biti zamenjena jednom isto toliko nekritičnom glorifikacijom kabale. Filozofija je došla dotle da je gotovo izgubila živog Boga:

Kabalizam, koji se začeo da bi ga sačuvao, sreo je mitologiju na svom putu i bio u iskušenju da se izgubi u njenom lavirintu.