/ Sedam sveštenika neka nosi sedam rogova ovnujskih pred Kovčegom /
.
Čuvena Jerihonska bitka naznačena je u Jošuinoj knjizi (Sefer Jehošua, פר יהושע) kao deo obimnog korpusa ”Biblije” (TaNaH, תנ”ך) rečima Isusa Navina, osobe imena koje je u ovom grčko-latinizovanom obliku izvedeno tumačenjem transliteracije hebrejskog – Jehošua Navi’ij (יהושע נבי), odnosno biblijskog proroka Ješue, te je daljom helenizacijom (Isus, Ἰησοῦς) dobijeno ime danas znano kao Isus Prorok, Isus Navin (od hebrejskog navi’i, נבי). No, sâma Jerihonska bitka predstavlja sukob drevnih Izraelićana još iz perioda kada su zauzimali prostor obećane, svete zemlje Kana’an (Kena’an, כנען). Prema biblijskim zapisima, odnosno od stiha 6:1 pa sve do 27, zidine Jerihona (Kibuš Jerihon, כיבוש יריחו) pali su nakon što su Izrailjci tokom šest dana, jednom dnevno, marširali oko zidina gradskih.
Sedmoga dana to su činili čak sedam puta, dok su sveštenici svo vreme, svakodnevno, duvali u rogove stvarajući nepodnošljivu buku. Generalno je čitav narod bio veoma, veoma bučan. Ekstatičan. Sve do poslednjeg dana i neminovnog pada gradskih zidina.
Prema zapisu Je’ošue, kada su Izraelićani bili u Šitimu (שיטים) (arapski: Abila ابيلا), naspram Jerihona (יריחו), spremni da pređu reku kao poslednju pripremu otposlali su dva špijuna u Jerihon kao prethodnicu. Ti špijuni odseli su u domu Rahave (רחב), lokalne prostitutke, što je vladar Jerihona ubrzo i saznao te je poslao vojnike koji su tražili od Rahave da izvede špijune. Umesto toga ona ih je sakrila pod snopova lana, na krovu svoga doma. Nakon što su pobegli špijuni su obećali da će poštedeti Rahavu, kao i njenu porodicu nakon što osvoje grad, ali samo pod uslovom da ona označi svoju kuću tako što će okačiti crveni konopac s prozora.
Nakon što su Izraelićani prešli reku Jordan (nehar ha’Jarden, נהר הירדן), kralj Jerihona naredio je da se kapije zidina zatvore.
Bog je potom zapovedio Jehošuji da počne s obilaskom zidina Jerihona:
.
חצוצרות יריחו
Hacocrot Jeriho
Jerihonske trube
וסבתם את־העיר כל אנשי המלחמה
הקיף את־העיר פעם אחת
כה תעשה ששת ימים
Ve’sabotem et ha’ijr kol anše ha’milhama,
ha’kejf et ha’ijr pa’am ehat,
koh ta’ase šešet jamijm.
Обиђите око града сви који сте наоружани,
обиђите град једанпут,
тако радите шест дана.
Jehošua 6:3
ושבעה כהנים ישאו שבעה שופרות היובלים לפני הארון
וביום השביעי תסבו את־העיר שבע פעמים
והכהנים יתקעו בשופרות
Ve’šiva koanim jisu šiva šofrot ha’jovlijm lifne ha’aron,
u’va’jom ha’švi’ji tasobu et ha’ijr ševa pamijm,
ve’ha’koanim jitku ba’šofarot.
7 свештеника нека носи седам рогова овнујских пред ковчегом,
седмог дана обиђите град седам пута,
свештеници нека дувају у рогове.
Jehošua 6:4
Rečeno je, dakle, da grad bude napadnut od strane sedam sveštenika koji bi iz sve snage i najglasnije moguće trubili u ovnujske rogove, zajedno s Kovčegom saveza (Aron Ha’Brit, ארון הברית) koji bi u vrhunskom značaju ove Svetinje koju predstavlja ona dodatno ulila snagu u to moćno prisustvo zvuka koji su proizvodili, zajedno s dodatnom bukom naroda koji se prostirao iza Kovčega saveza. I tako je i učinjeno: obilazili su zidine Jerihona jednom dnevno tokom prvih šest dana, a zatim sedam puta sedmoga dana. No, to je imalo i veliku cenu: veliki broj žrtava. Kako kod ljudi, tako i u broju životinja. Dok su samo su Rahava, njeni roditelji, braća i svi njoj bliski, kako je bilo i obećano, pošteđeni.
Nakon što je pušten veliki zvuk (clil gadol, צליל גדול), Jevreji su povikali, i zidine grada su pale pred njima i svi su tada bili fokusirani i sledili samo jedan jedini Cilj, do ostvarenja:
תורה
Božiji zakon
.
Sâmi zvuk tih truba Jerihonskih bio bi nešto što bi najbolje mogli da smestimo opisom između svojevrsnog nebeskog poziva i zemaljskog potresa. Prema priči, trube koje su sveštenici nosili oko Jerihona nisu bile obične, bile su remenje, šofari načinjeni od ovnovih rogova kako je i propisano da se čini i do današnjih dana za Roš Ha’Šanu (ראש השנה), jevrejsku novu, glavu godine. Zvuk ovih truba bio je veoma prodoran, sirov… Drevan. Nije bio melodičan u klasičnom značenju, već je pre bio poput kakvog praskavog krika kroz vreme, kroz prostor. Poziv na pažnju, na pokret. Na Božanski čin.
Gabrijelova truba, ili Rog Gavrilov (Šofar Gavriel, שופר גבריאל) poznata i kao Toričelijeva truba (Tromba di Torricelli), predstavlja zanimljiv geometrijski objekat čije osobine na prvi pogled deluju paradoksalno, jer: ona poseduje beskonačnu površinu, a istovremeno ima konačnu zapreminu. Zato ova, zapravo matematička, figura već vekovima izaziva intelektualnu radoznalost kako na polju matematike tako i u sferi mistične uobrazilje, jer na specifičan način dovodi u pitanje granice ljudskog pojma o beskonačnosti, merljivosti i odnosu između prostora i materije. Sama metafora njenog naziva priziva hrišćansku tradiciju i eshatološku simboliku: arhanđel Gavrilo u biblijskim naracijama, oglašava ovu trubu kao znak Poslednjeg suda i upravo se time matematički konstrukt povezuje s religijskim horizontom značenja, otvarajući mogućnost da se matematičko istraživanje tumači ne samo kao racionalni čin, već i kao simboličko promišljanje o granici između konačnog i beskonačnog.
Prve analize načinio je italijanski fizičar i matematičar Evangelista Torričeli (Torricelli) tokom XVII veka u jednom od najplodnijih razdoblja evropske naučne revolucije. Njegovo veliko interesovanje za ovu neobičnu geometrijsku pojavu opširno je sadržano u delu na latinskom jeziku “De Solido Hyperbolico Acuto” koje je napisano 1643. godine, gde je ovaj oblik opisan kao “un solido iperbolico acuto troncato, tagliato da un piano” – skraćeno akutno hiperbolično čvrsto telo sasečene ravni. Upravo s ovakvim naslovom Toričeli precizno ukazuje na matematičku prirodu ovog objekta, dok su kasniji interpretatori i popularizatori, usled težnje ka slikovitosti, uveli nazive poput “trube“, ili “roga“, pridodajući time religijsku asocijaciju i narativnu snagu.
U delu “Opera geometrica“, objavljenom već naredne 1644. Toričeli se vratio ovoj figuri i ponudio i dokaz u arhimedovskom duhu, što znači da je pokušao da demonstrira teoremu o zapremini takvog jednog specifičnog hiperboličkog tela kroz metodološke obrasce koji su bili prepoznatljivi i prihvatljivi tadašnjoj matematičkoj zajednici. Upravo kroz ovaj čin možemo sagledati njegovu filozofsku orijentaciju: težnju da spoji novi s tradicionalnim duhom sagledavanja, te da pokaže kako radikalno novi paradoks beskonačne površine u konačnom volumenu ne mora nužno narušavati nasleđene logičke temelje matematike, već može biti integrisan u njihov okvir.
Naziv koji je Toričeli upotrebio ostao je prisutan i u kasnijim matematičkim rečnicima i enciklopedijama XVIII veka:
• u Harisovom (John Harris) rečniku “Lexicon Technicum” iz 1704. nalazi se pod terminom hyperbolicum acutum;
• u Stounovom (Edmund Stone) rečniku “A New Mathematical Dictionary” iz 1726. isti izraz ponovo pronalazi svoje mesto;
• dok francuski filozof i enciklopedista d’Alembert 1751. godine u svom prevodu dela “Solide Hyperbolique Aigu” koristi izraz solide hyperbolique aigu.
U filozofskom smislu, Gabrijelova truba nije tek kuriozitet geometrijske misli, već misaoni eksperiment o samoj prirodi beskonačnog. Jer kako može postojati forma koja se prostirući beskonačno u dužinu nikada ne završava, dok istovremeno biva ograničena u svojoj unutrašnjoj zapremini? Takvo pitanje ne samo da provocira matematički razum, već zadire u ontološku i teološku problematiku:
Torričelijeva truba, u tom smislu, stoji na raskršću matematike, filozofije i religije – kao znak granice našeg mišljenja, ali i kao most ka njenom prevazilaženju.
Zamislimo tako jedan:
• duboki, valoviti ton pun vibracija koji se širi etrom kao talasi vode po površini;
• to je nešto što se ne čuje svakoga dana, više se oseća nego što se sluša – u kostima, u tlu, u grudima;
• nije kompozicija već svojevrsni signal — jasan, jednostavan i neumoljiv!
.
U mitološkom metasmislu, taj zvuk nije bio samo ni zvučni impuls, nego instrument Božanske Sile na materijalnoj ravni. Trube koje su se oglašavale sedam dana, svaki dan jedan krug oko grada, a sedmi dan sedam puta – kulminacija duhovnog pritiska koji je napokon skršio zidine Jerihona. Dakle, trube Jerihonske simbol su božanske moći kroz zvuk, a njihov ton bi danas mogao biti dočaran nekom kombinacijom:
· dubokog roga, poput onih koji se koriste u filmovima za najavu nekog krajnje epohalnog i prelomnog trenutka;
· s rezonancom prirodnog roga bez ventila koja simbolizuje nekakav neukroćeni, suštinski divlji krok prirode;
· efekat koji više dočarava duhovni potres nego li što podseća na muziku, ritam muziku.
.
Na žalost na ovom mestu moramo navesti i još jedan primer događaja, iz nama bliže istorije, koji je za cilj imao da preplaši ljude i utera im strah u kosti tokom čina koji je nad njima godinama bio sprovođen. Naime, nacisti su se tokom Drugog svetskog rata dosetili da upravo strašnim i zaglušujućim zvucima gomile truba, koje su bile montirane na njihove borbene avione, tokom niskog leta i obrušavanja simuliraju još upečatljiviji prizor za čulo sliha izazivanjem straha i panike, baš kako je to činio narod knjige i zapisima proroka Jehošue. Otuda ta direktna veza između zvuka truba Jerihonskih i nacističke vojne psihologije tokom rata, ali u prenesenom smislu. Tako su upravo nacističke Štuke, ratni bombarderi Junkers Ju 87 (Sturzkampfflugzeug) Luftfavea, bile poznate po tom svom zastrašujućem i upečatljivom zavijajućem zvuku prilikom obrušavanja na mete. Time vidimo da taj konkretni, strašni zvuk nije bio slučajan, nikako, već krajnje i namerno na taj način osmišljen i na ljudima demonstriran. Na avione su montirali tzv. sirene Jerihonskih truba (Jericho-Trompete), posebne uređaje koji su stvarali ogroman, prodoran i jeziv zvuk tokom blickriga, te potom i vertikalnog obrušavanja na metu. Cilj nije bio samo da se zastraši neprijatelj, ne, već da izazove i pravi psihološki šok i paniku među civilima, ali i vojskom koja u početku ovo nikako nije očekivala od nemačkih suparnika na frontu. Primeri ove prakse najviše su korišćeni tokom invazije na Poljsku na samom početku rata, ali i za vreme kasnijih operacija na Balkanu.
Poput Grka i Rimljana s njihovim borbenim pokličima, ili mnogobrojnih Mongola čije su se konjičke horde mogle čuti kilometrima i kilometrima unapred kako prilaze svojoj meti i na taj način su jasno i unapred najavljivali šta predstoji i šta su spremni neprijatelju da učine.
