/ Mir /

.

Subota (Šabat, שבת) je dan celovitosti života. Dan bivstvovanja u svôm najbazičnijem obliku. Dan ne činjenja, niti bilo kakvog drugog svesnog delanja. To mora biti dan u kojem svaka aktivnost, a i neaktivnost, postoje nevezano od želje za bilo kakvim stvaranjem, razaranjem ili bilo čim trećim. Na Šabat, jednostavno, svet prihvatamo onakvim kakav on i jeste – na jedan dan. Zato je ovaj dan poput niti jednog drugog, jer svakog drugog dana svaka jevrejska duša je u obavezi da ovaj svet učini podnošljivijim, boljim za život svih ljudi na planeti Zemlji. U obavezi smo svakog drugog dana da aktivno i svojim primerom opravljamo ovaj svet (tikun olam, תיקון עולם)…

Ali 7. dana dovoljno je da samo Budemo.

Tada služimo Bogu ne u menjanju ovoga sveta, već u bitisanju u onome što je već pred nama.

Onome što postoji i u čemu smo.

Jasno je kako da je veliki broj kontemplativnihh praksi danas svima nama na raspolaganju i da su sve one, manje-više, tu da pomoću njih sebi pomognemo u sagledavanju stvari jasnije, lucidnije… Da ih što bolje osvestimo i samim tim na njima radimo. Slično je i s konceptom Šabata, ali u tom smislu mi nužno ne tražimo bilo kakav vid neke određene i posebne promene, niti tragamo za određenom vrstom posebnog osećanja koje će nas uzdići (što ako se u procesu i dogodi svakako nije na odmet), već Šabat primamo (kabalat Šabat, קבלת שבת) s ciljem duhovnog, ali i fizičkog buđenja kroz ritam koji nije svojstven niti jednom drugom danu u nedelji – već buđenje i fokusiranje na ono što je tu i pred nama, u tom jedinstvenom momentu – sada. Većina drugih kontemplativnih praksi svoj smisao bazira na određenom objektu – frazi, čulnoj percepciji, ili čak ideji – i fokusiranjem na nešto od toga mi činimo da se nivo čulnih distrakcija na drugim nivoima svede na minimum. To se može postići svođenjem naše pažnje na jedan od najosnovnijih procesa u nama, na automatski mehanizam disanje. Ili neki drugi, jednostavni, repetativni pokret kojim postepeno umirujemo sopstvene misli i time tada postižemo prvi, ali istovremeno možda i najbitniji cilj: uviđamo na sveprisutnu potrebu za konstantnim zadovoljavanjem naših čula. Zadovoljavanja ega, u jednom kružnom ciklusu koji je bez kraja i koji se vremenom samo ubrzava. Cilj je da upravo to pokušavamo da sprečimo, ili makar usporimo.

Obično se radi o tome da kad god se susretnemo s nečim što nam ne prija, bilo da se radi o hrani, ili kakvom zvuku koji nas iritira iz izbacuje iz balansa, mi imamo momentalnu želju da s tim nadražajem koji dolazi iz okolne sredine prekinemo svaki kontakt. Da ga odstranimo iz vidokruga naših čula i naše bivstvovanje u tom momentu učinimo lakšim. Ono u čemu nam tu meditacija pomaže jeste da budemo manje usredsređeni na ono što u jevrejskoj tradiciji zovemo jecer ha’ra (יצר הרע), iliti – loš nagon. Svojevrsna zla iskra, sklonost koja nas remeti i destabilizuje. No, u ovom slučaju polazište nam je da se od samog početka uopšte ni ne koncetrišemo na taj vid negativnog uticaja, ili makar da ne dozvolimo da on bude primaran, odnosno da mu ne pridajemo previše značaja i samim tim ga osnažujemo da duže deluje, ili s vremenom mutira i promeni, zamaskira svoj oblik delovanja.

Na Šabat dovoljno je samo prepustiti se… Nepotrebno je da hrana bude još ukusnija, niti da se kvalitet zvuka koji osluškujemo izoštri, već da promenimo stav spram svih remetilačkih faktora. Uostalom, ove navedene smetnje mogu često biti i irelevantne ukoliko ih doživljavamo u balansu sopstvenog tela, u zdravlju, ali tek kada ih iskusimo i nekom vidu telesnog disbalansa one dobijaju na svojoj punoj težini. Tada uvođenjem stava kojim puštamo da se stvari odvijaju tokom koji su poprimile može se postignuti lekovito dejstvo – onda kada prihvatimo činjenice kakve su i na tren budemo u miru s njima.

Na žalost, samo čitajući o meditaciji mi ne možemo osetiti bilo kakvu od pogodnosti koje ona nudi. To bi bilo kao da samo čitanjem recepata osetimo ukus hrane za koji se nismo ni najmanje potrudili da pripremimo i valjano konzumiramo. Mi možemo generalno steći neku sliku o pročitanom, ali ga ne možemo suštinski razumeti dok u isto ne uronimo i dozvolimo mu da reaguje u odnosu na nas. Na svu sreću kontemplacija na Šabat je jednostavna obzirom na to da iza nje stoje hiljade godina njenog aktivnog kaljenja kroz neprekinutu religijsku praksu koja se kroz vreme menjala i bivala jasnija našem svesnom umu, te i prenošena iz generacije u generaciju čime je postala i sastavni deo našeg nesvesnog bića. Zato je ovde cilj da se predstavi nekoliko praktičnih, svakodnevnih načina za njenu primenu. Da putem nje naučimo da malo proširimo naše vidike za svakodnevna čuda na koja smo zaboravili da reagujemo usled sveopšte preopterećenosti našeg uma konstantnim šumom informacija.

.

Zaustavljanje

Svaki petak predstavlja jedan veoma užurbani dan u domu svih Jevreja, s ciljem da se pozavršavaju sve neophodne radnje pre zalaska sunca:

• odgovara se na važne pozive, mejlove i poruke koje ne mogu da sačekaju narednih 25 sati

• priprema se hrana u stisci s vremenom

• plaćaju se dažbine

• čisti se dom

.

I tako je sve do momenta kada sveće bivaju pripaljene. Tada nastupa promena, prekretnica u percepciji vremena i prostora.

Od tog momenta više ništa ne radimo, jer šta je do tada urađeno urađeno je, a šta nije – nije.

I to je to.

Šabat je nastupio.

Zato je takođe važno da sveće budu tih 18 minuta pre zalaska sunca pripremljene i pripaljene, jer tim činom mi u našem domu, mikrokosmosu (ili još – malom Hramu) obeležavamo ovu veliku prirodnu, kosmičku tranziciju koja pred nama nastupa.

Zato nije najvažnije da li ste sve ispoštovali do najsitnijih detalja, već Vaša namera. Važno je ono što ste se namerili da uradite i uradili.

Dakle: postavimo svećnjak i pripalimo sveće, zatvorimo kapke i izgovorimo blagoslov za sveće i zadržimo oči zatvorene neko kraće vreme nakon toga:

ברוך אתה יי אלהינו מלך העולם
אשר קדשנו במצותיו וצונו להדליק נר של שבת

Sada počinjemo da osluškujmo zvukove koji dopiru do nas, ali bez potrebe da na njih na bilo koji određeni način reagujemo. Nemojmo ih ni prihvatati, niti odbijati… neka jednostavno dopru do nas i naših čula. Registrujmo ih i ništa više od toga. U isto vreme obraćajmo i pažnju na naše telo i da li osećamo bilo kakav vid tezije, odnosno ne dozvololimo da na bilo koji način prevlada bićem i poremeti nam koncentraciju na mir – šalom שלום. Ispunimo se udahom osećajem čistote i jednostavnog zadovoljstva disanja, kojeg najčešće nismo ni svesni pre svega zaoupljeni zauzetošću procesuiranja svih drugih senzacija koje nas odvajaju od nas samih… Veruje se da na Šabat mi u naše biće inkorporiramo jednu dodatnu, posebnu dušu koja je karakteristična za ovaj sveti, sedmi dan i nju zovemo nešama jetira (נשמה יתירה). Reč za dušu je nešama (נשמה), no značenje ove reči se istovremeno odnosi i na disanje, blago izmenjenoj formi koja glasi – nešima (נשימה), a jedini način da ova dodatna duša postane deo našeg bića, bar na dvadeset i pet sati trajanja Šabata jeste da se prepustimo.

Istinski opustimo.

Da dozvolimo našem unutrašnjem prostoru, čiji ritam možemo jedinu u aspolutnom miru da osetimo, da se konsoliduje.

Tokom ovog kontemplativnog procesa baziranog na osećaju i srcu (dereh ha’lev, דרך הלב) potpuno je u redu povremeno i otvoriti oči, te dozvoliti im dâ vizuelni nadražaj dopre od plamena posvećene sveće. Fokusirajte se tada plamen, odnosno svetlost koju isijava na jedan drugačiji, nežniji način. Način kojim blaga svetlost sveće i njena stabilna forma postepeno ispunjava vaše čulo vida, te prima tu specifilnu svetlost baš kao što to isto činimo primajući Šabat u naš dom kroz – kabalat Šabat.

Vrhunska tajna svakog spiritualnog puta jedne individue jeste u tome kako nema jednog, jedinstvenog postupata, već subjektivnim momentom koji je karakterističan i poseban svakome od nas. Na način baziran na osećaju, senzaciji, jer nije bitno šta je povod koji nas na nešto pokrene, već jedino način na koji mi reagujemo na spoljni nadražaj.

Dakle, nije poenta u tome šta se dešava, već kako se mi spram toga postavljamo.

.

שלום
Šalom
Mir

Obzirom da je upotreba struje na Šabat zabranjena, samim tim dom za vreme Šabata postaje jedno drugačije mesto u odnosu na ono koje doživljavamo ostalim danima u toku radne nedelje. Tog dana nema potrebe za muzikom, televizijskim programom, multimedijalnim sadržajima koje nam masovna upotreba računara omogućava na svakom zamislivom koraku. Ne. Čak nema potrebe ni za bukom i užurbanošću gradske vreve koja bi nas time samo vratila u jedan tek običan dan koji ostalim danima percepiramo. Na Šabat naš dom postaje jedno posebno ostrvo tišine – ostrvo izolovano od svih spoljnih uticaja koji bi nam pažnju nepotrebno preusmerili od onoga što je na ovaj dan jedino važno, a to smo mi i ljudi koji čine nukleus naše najbliže porodice s kojom gradimo i provodimo naše živote.

U početku ovaj nalet tišine može nam se učiniti neudobnim, čak pomalo i zastrašujućim, ali to je samo iz razloga što smo navikli da svaku pukotinu našeg vremena ispunimo bukom. Jednim višedimenzionalnim informativnim šumom kojim se sve više udaljavamo od naših istinskih, ljudskih potreba. Onih potreba koje su obične, ali koje istovremeno znače i najviše. Zato tišina predstavlja esenciju Šabata. Njegov neizostavni deo.

Dakle:

• bez nepotrebnog promišljanja

• dan bez delanja

• sâmo bivstvovanje, u trenutku sadašnjem

.

Dovoljno je jednostavno sebi obezbediti, za početak, nasumične trenutke apsolutne tišine. Mira. Ukoliko uhvatite sebe kako vam um odlazi nekuda, ili da je, pak, konverzacija sa nekim postala previše bučna – dovoljno je samo zastati. Prikočiti. Dozvolite svom telu da utone u mirnoću, ciljano relaksirajući novonastalu tenziju. Naterajte sebe na jedan puni, duboki udah, a potom izdah kojim potpuno vaša pluća oslobađate vazduha. Tada Vaš um maksimalno usmerite na disanje i osluškujte ne tišinu, već jednostavno jedno apsolutno nečinjenje. Odsustvo bilo kakvog svesnog delovanja vašeg bića. Učiniti u tim trenucima čitav svet providnim, odsećen svih konkretnih boja i oblika – čiste forme.

Iz ove prakse jasno vidimo kako je proces relaksacije samo jedan prolaz, prolaz ka izmenjenom stanju sveti i vredi pokušati da svaki sekund tokom ove prakse usmerimo ka osvešćivanju nečega čemu nikada do tada možda nismo pridali dovoljno pažnje. To može, na primer, biti kvalitet svetlosti koji dopire do nas u sobi; raspoloženje u kojem smo u tim trenucima; osećanja koja gajimo ka nekome.Možda određeni miris koji dopire do nas, dodir, ili bilo kakav drugi vid prisustva.

Tokom Šabata poželjno je da sve ove korake prođemo i po nekoliko puta na dan.

Možda i po par puta na sat.

Dovoljno je samo zastati, usporiti i upasti i taj-određeni-vid svesnosti koji do nas u normalnim okolnostima dopire samo u izvanrednim prilikama velike stvaralačke inspiracije. Inspiracije koju možemo naći u primeru pesnika u naletu ideje…

.

עונג שבת
Oneg Šabat
Šabatno zadovoljstvo

Meditaciju ne treba direktno vezivati za potrebu da se osećamo bolje, rasterećenije, jer to onda postaje ništa drugo do još jedan narkotik koji nas ušuškava u privid mira, a ne istinskog duhovnog primirja. Ali ukoliko u toku ove prakse i dopremo do određenog vida zadovoljstva svakako ne može nikako da šteti, naprotiv. Držeći Šabat i uživajući u životu u tom procesu mi ispunjavamo micvu (מצווה) – predatu zapovest. Verovatno znate i da je seks dvostruka micva ukoliko se pravilno upražnjava tokom Šabata. Da, tako je. Vođenje ljubavi je, na određeni način, micva sâma za sebe obzirom da nas ispunjava božanskim uživanjem koje je utemeljeno u našoj najdubljoj prirodi i koje se nikako drugačije ne sme posmatrati. Samim tim to je, takođe, oneg Šabos i tu vrlo dobro uviđamo kako judaizam aktivno poziva ljude da uživaju u svim čulima koja su im darivana, odnosno da na određeni dan prirodno te receptore pojačaju i prepuste se putevima na koje će ih ona navesti. Tako to može biti ostvareno kroz konzumiranje dobre hrane, ispijanje prijatnih napitaka, odmaranje tela i spavanje, ali istovremeno i kroz aspekte duše i duha – čitanje, učenje i molitvu.

Paradoksalno je što danas živimo u periodu kada smo okruženi mogućnostima koje nam omogućavaju višestruka uživanja, te samim tim u toj inflaciji izvora koji nam se nude mi moramo uložiti ozbiljan napor da filtriramo one prave i dublje nadražaje koji su masi koja nam se nudi gotovo postali nevidljivi. Jednostavno uživanje je otežano suvišnom ponudom u kojoj je kvalitet zamaskiran kojekakvim prečicama i često šupljim obećanjima brzog uspeha. Previše načina za uživanje zato nas čini vidno lenjima da istinski uživamo i to je glavni problem ovog savremenog društva. Otud i globalni nedostatak istog… Zato oneg Šabos postoji – da nam ponovo izoštri čula i samim tim i volju – da nas ponovo natera da stvar uzememo u svoje ruke i naučimo kako sebe da učinimo zaista srećnijima.

Trenutak kada uzmete prvi zalogaj hale (חלה), šabatnog hleba, tog momenta ona postaje primarni element vašeg kontemplativnog čina. Vrhunac večeri kada fizički kušate simbol Šabata i unosite ga u svoj organizam. Trenutak sjedinjenja. Ali tik pre konzumacija, zadržite u ruci taj jedan manji komad hleba i osetite ga fizički pred vama. Osetite njegov miris, toplotu koju isijava… teksturu. A kada ga položite u usta nemojte odmah taj komad sažvakati i progutati, već ga žvaćite neko vreme, sporije. Osetite vašim nepcima strukturu tog hleba koji će svakog trena i pokretom usta biva natopljen Vama i postaje sve sjedinjeniji. Uživajte u toj posebnoj spoznaji noga što predstoji. Veruje se da nešama jetira (נשמה יתירה) dolazi kroz svesno usmerenu pažnju, Volju (racon, רצון) i isti je princip i sa svakom molitvom, gde smisao nije u što više izgovorenih reči za što kraće vreme, već u pridavanju pažnje svakoj izgovorenoj reči. Posvećivanju vremena i volje. Zato neke stvari treba odužiti, makar i po cenu toga da i ne pročitate ceo zadati tekst, ali ono što ste pročitali neka bude Pročitano.

Neka, jednostavno, bude.

Zato pojedini rabini u toku slušbe na Šabat i ne odmaknu u čitanjima dalje od svega tri izgovorene reči:

One su:

מודה אני לפניך
Mode ani le’Faneha
Zahvalan sam pred Tobom

.

Reč je o izuzetnom strahopoštovanju kada se nalazite pred božanskim.

Isto je sve kao i kada koračate svojim putem, nemojte žuriti. Hodajte sporije nego što bi ste inače hodali i u tom momentu osetite to svesno usporenje koje činite, osetite promenu koju uvodite u svoj ritam, pa makar to bile i najobičnije svakodnevne aktivnosti kojima ni ne prodajemo nešto mnogo značaja, ali su sastavni deo naših života.

Neka oneg Šabat postane redovna nedeljna aktivnost na koju ćete se uvek vraćati, u ma kojoj formi da je prihvatite.

Veliki rabin Nahman iz Breslova (נחמן מברסלב) još davno je kazao:

Svet je pun svetlosti i misterija koje su podjednako divne i čudesne, ali nas naše male ljudske šake kojima oči naše prekrivamo sprečavaju da zaista to i vidimo.

.

Zato neka Šabat bude dana kada ćete ih ukloniti sa Vaših lica. Dan kada ćemo, makar na tren, progledati.

Šabat šalom שבת שלום.

Hineni hineni הנני

ODABIR TEMA