/ Pred tobom, osiromašen u delima i zaslugama /
.
ויהי אחר הדברים האלה והאלהים נסה
את אברהם ויאמר אליו: אברהם! ויאמר הנני
Va’jehi ahar ha’dvarim ha’ele ve’Ha’Elohim nisa et Avraham, va’jomer elajv: Avraham! Va’jomer hinenij
После ових догађаја Бог хтеде да искуша Аврама, па га позва: „Авраме!” Он одговори: „Ево ме!”
Staro-hebrejska, odnosno biblijska reč hineni (הנני) može biti prevedena poput – evo me; ovde sam; pred Tobom sam kao takva označava jedan poseban vid prisutnosti… one prisutnosti koji je karakterističan ali i neophodan za obrede Velikih praznika, odnosno čuvene Dane strahopoštovanja (Jamim noraijm, ימים נוראים) i introspekcije kojima se svaka jevrejska godina kompletira. Sâma reč najčešće se može naći u delovima biblijskog teksta (Jevrejske Biblije, TaNaH-a, תנ”ך) gde se Bog direktno nekome obraća, baš poput dela gde On, kroz komunikaciju sa Avrahamom (אברהם) u Knjizi Postanja 22:1 (Berešit, בראשית), traži žrtvu njegovog svog sina Isaka (Jichak, יצחק), na šta Avraham odgovara potvrdno rečju – hineni הנני. Čuvši to Bog ga tada sprečava u činu za koji je ovaj jasno bio spreman… Takođe, slično vidimo i u odnosu sa Mojsijem (Moše, משה) dok on stoji pred plamtećim žbunom (sane, סנה), kada biva prozvan po imenu svom. I on tada isto odgovara – hinenij.
Samim time ova specifična forma komunikacije je i svojevrsna potvrde prisutnosti i javlja se i tokom posebne molitve za vreme najvažnijih jevrejskih, malopre pomenutih, Jom Kipura (יום הכיפורים) i Nove/Glave godine (Roš Ha’Šana, ראש השנה) i naziva se, takođe, hineni.
Poput delova koji se javljaju u Selihot (Oprostima, סליחות).
Običaj je da u sinagogi kantor u svom pevanju započne taj svojevrsni dijalog, jedan-na-jedan sa Bogom, tražeći da bude dobro prihvaćen uprkos mnogim nedostacima koje kao čovek poseduje… Kroz šarenoliku istoriju jevrejskog naroda i brojnih nedaća koje su zadesile, takav pristup postao jedno od glavnih obeležja jevrejske vere, u kojoj svaki pojedinac uspostavlja svoj lični kanal komunikacije sa Bogom, što vidi kao svoje nesumnjivo pravo. Otud nije retko to što su oni koji su preživeli strahote Holokausta (Šoa, השואה), i koji su postali gnevni na Boga, nastavili da dolaze u svoje sinagoge ali bi po otpočinjanju službe oni započinjali svoj svojevrsni bunt, oličen u raspravi koju bi imali sa Bogom, narušavajući namerno mir za vreme službe.
Zato kantor pevanje započinje sa:
הנני העני ממעש
Hineni he’ani mima’as
Ево ме, пред Тобом сам, осиромашен у делима и заслугама
Judaizam uči da je svako od nas pojedinačno odgovoran za svoju molitvu, te nema posredovanja, kao u drugim religijama, po ovom veoma važnom pitanju. Kantor se ne moli za nas, već to čini zajedno sa nama. Hijerarhija je horizontalna, ne vertikalna. Svi su okrenuti u istom pravcu i svako je odgovoran kako izgovara svaku reč u tekstu.
