/ Intervju Milana Markovića sa Draženom Pekušićem /
.
Originalno preneto s Bloga Milana Markovića
Dražen Pekušić je inženjer informacionih tehnologija (web programer), veliki poštovalac pisane reči, ali ujedno i neverbalne komunikacije u slikama, simbolima i apstraktnim idejama. Zaljubljenik je u matematiku i fiziku, ali kao judaista i u duhovnu stranu ljudske prirode, psihe, te kroz teme kojima se bavi pokušava da iznađe određeni šablon, zajednički jezik u ovom svetu dualnosti a i među, naizgled, nepomirljivim krajnostima postojanja na ovoj ravni. Pored bavljenja pisanom reči, na savremenoj srpskoj likovnoj sceni aktivno je bio prisutan od 2010. do 2018. godine, serijama grupnih i samostalnih izložbi slika i fotografija širom beogradskih galerija.
Milan Marković: Marks, Niče ili Frojd?
Dražen Pekušić: Svakako Niče, iz apsolutno subjektivnih razloga. Misao Fridriha Ničea na mene je, od rane mladosti, ostvarila izuzetno jak uticaj, te me je oblikovala i usmerila ka određenim temama kojima se sada već godinama unazad bavim. Doduše, za razliku od njega ja na Boga ne gledam ni kao na mrtvog niti živog, već je taj koncept za moj um u potpunosti metafizički koncipiran i van je opsega svake ljudske diskusije, te nema potrebe mnogo se njime baviti na takav naizgled dubinski način koji bi vodio kakvom dokazivanju bilo čega. Naravno, iz ugla hrišćanskog stanovišta Niče je svakako bio u pravu, predviđajući krah ideje koja ljudske potencijale umanjuje, sputava i ljudima nameće svojevrsni robovski mentalitet. I upravo to navodi ljude da se srame sopstvene prirode, a to nikako nije dobro.
No, loša strana moje bliskosti Ničeu ogleda se u tome što kao takav – ničeanski načet – sebe ne mogu u potpunosti da predam bilo kojoj ideji, sistemu ili religiji koja izuskuje suštinsko verovanje i mentalnu predaju. Dakle – sveprisutna sumnja je moje stanje uma.
M.M. Nadovezao bih se na tvoj odgovor i pitao: koje su ideje, sistemi i religije do sada najviše uticale na tvoj rad? Da li bi mogao više da kažeš o tome u čemu se tačno sastoji ono što radiš?
D.P. Iako u pisanju sučeljavam dva aspekta sagledavanja sveta – duhovni i materijalni (naučni), glavni vid inspiracije za moje radove predstavlja jevrejski misticizam. Tu prvenstveno mislim na kabalu, kao vid dubljeg bavljenja jevrejskom verom, judaizmom. Na taj način ja preuzimam simboliku koja mi je bliska i u kombinaciji s lucidnim sanjanjem stvaram svoj atelje negde-tamo, odakle crpim boje i oblike koje kasnije pokušavam da uobličim i dalje predstavim. U teoriji i praksi način indukovanja snova na hebrejskom nazivamo, između ostalog, ša’alat halom (שאלת חלום) i za mene predstavlja osnovu rada kroz usmereno buđenje inspiracije – kako na javi, tako i u snu. Ovaj tip prakse pominje se u tekstovima koji datiraju još iz X veka, a kroz rad to poprima oblik samog praktikanta i postaje, na određeni način, njegov unikatni pečat. Zato moji radovi često obiluju hebrejskim slovima, brojevima, jer je hebrejski jezik neraskidivo povezan s brojevima – slova su ujedno i brojevi, samim time onda reči i rečenice numerički imaju poseban vid smisla, toka.
Naravno, prisutan je tu i uticaj zapadnog hermetizma koji ima svoju specifičnu težinu, iako, pak, meni on nije najbliži zbog sveopšte zbrke uticaja koji u sebi nosi, jer objedinjući previše različitih sistema i pravaca čovek lako može izgubi svoj pravac kretanja. No i pored tih otvorenih rizika svakako je vredan posebne pažnje.
Ta dva uticaja suočio sam ovde.
M.M. Sem hebrejskih simbola, koji kako si objasnio imaju dvostruku ulogu da predstavljaju i slova i brojeve, na tvojim slikama nalazimo i osnovne geometrijske oblike. U kakvom se odnosu nalaze ovi elementi i kako si došao do toga da koristiš baš njih? Postoji li neki poseban način na koji ih kombinuješ i uklapaš?
D.P. Svaka slika geometrijski je komponovana da prati osnovne principe sakralne geometrije, gradeći jednostavnu strukturu podložnu daljem usložnjavanju. Kvadrat, krug i trougao osnovni su elementi iz kojih gradim sve ostalo.
Jednodimenzionalni oblik je tačka; iz nje nastaje duž, a duž samu sebe duplira, zatim triplira i gradi prvi zatvoreni dvodimenzionalni oblik – trougao. Stepen više od toga i nastaje kvadrat, kao osnovni preduslov za kasniju genezu treće dimenzije. Upravo na ovom principu bazira se i sveukupni prostor, prema fizičkim načelima, te nema bolje osnove za crtanje od preuzimanje glavnih gradivnih elemenata same prirode u njenom najbazičnijem stanju.
M.M. Mene ovaj opis stvaranja složenih geometrijskih oblika iz jednostavnijih podseća na teoriju evolucije, koja u najkraćim crtama govori o složenim prirodnim procesima koji su doveli do proliferacije i usložnjavanja živih organizama na našoj planeti. Da li to znači da je za tebe kreativni proces slikanja, u širokom smislu te reči, isto što i ponavljanje, sada u domenu simbola, stvaralačnog čina koji pronalazimo u prirodi?
D.P. Da. Ovakav način stvaranja slika i ima za cilj da oponaša prirodne procese i princip evolucije, koji u hodu stvaraju nove oblike, putem mnogih pokušaja i velikog broja različitih kombinacija. No, iako to ume da deluje haotično – zapravo nije haotično, već je takav jedan vid jednostavnog usložnjavanja vrlo praktičan. Prirodan. A kada se posle mnogih pokušaja dođe to određenog složenijeg oblika, on tada ume da preuzme primat i postane svojevrsni centar (slike), ili ga, pak, preselim u novu, posebnu sliku gde lakše može da dođe do izražaja kroz zasebni fokus.
Svako ponavljanje donosi nešto novo, novi uvid, bilo da se radi o ručnoj skici ili njenoj kasnijoj digitalizaciji.
M.M. Da li bi ovde bilo umesno napraviti analogiju sa načinom na koji se danas razvija veštačka inteligencija?
D.P. Veliki problem s razvojem veštačke inteligencije je u tome što, kao i za mnoge nove tehnologije, javnost neće ništa konkretno znati o njima sve do momenta nekog velikog proboja. Tada će one napustiti svoje prirodno stanište pri vojnoj primeni… Do tada jednostavno nećemo znati u kojoj fazi se nalazi rad na istinskom AI-u (Artificial Intelligence), dok ovo čime trenutno i javno raspolažemo (ChatGPT, Gemini, DeepSeek, Claude itd). Isto kao što je i internet razvijan još od ranih 70ih godina prošlog veka, da bi tek javno postao dostupan u nama znanom obliku početkom 90ih godina XX veka. No, jedno je jasno – istoriju naše budućnosti delićemo u dve jasne celine: jednu u svetlu zore veštačke inteligencije, njenog proboja; dok će druga obeležiti njen rast do apsolutno neslućenih visina koje ni sami nećemo moći da razememo i uvešće nas u novu meta-tehnološku eru čovečanstva.
Posebno je zanimljivo to što razvoj prvog superinteligentnog stroja neće doći od ruku čoveka, ne, već će mašina biti ta koja će prva shvatiti najoptimalniji način da sebe maksimalno usavrši, na način koji nama verovatno neće biti jasan u smislu kompleksnosti koju će tada sa sobom doneti. I tada će nastati ASI (Artificial Superintelligence) i od tog momenta tada zaista ništa više neće biti kao što je bilo pre te tačke u vremenu, bilo da je to dobro ili loše, jer će koeficijent inteligencije te mašine daleko nadmašiti sve naše skale i merila koja smo do tada koristili.
Osnovnih razlika u funkcionisanju ljudske inteligencije u odnosu na mašinsku jeste u njenoj brzini razmišljanja. Iako u samom startu imamo kompleksnost neuronskih mreža na našoj strani, na duže staze osuđeni smo na stagnaciju u odnosu na tehnološkog našeg takmaca, jer aktivnost ljudskih neurona je na granici od oko 200 herca (Hz), dok današnji mikroprocesori rade na taktu od oko 2+ GHz, drugim rečima – do više miliona puta brže od neuronskih veza koje mi posedujemo. Još jedna od stavki koja nam posebno ne ide na ruku jeste brzina prenosa informacija, koja u ćelijama mozga iznosi nekih 120 metara u sekundi, što bi naš digitalni protivnik daleko nadmašio svojim optičkim spojevima kojima se informacije kreću brzinom svetlosti. Takođe, tranzistori su daleko precizniji u prenošenju informacija od naših bioloških neurona, a i stopu propadanja imaju daleko sporiju. A posebna prednost mašinskih strojeva jeste ta što su u mogućnosti da rade 24/7, punom snagom neprekidno, i daleko su praktičniji po pitanju samousavršavanja (software updates). Zato iako smo obdareniji određenom prednošću u startu (posedovanjem naprednijeg softvera) tu trku vremenom gubimo usled niskog stepena održavanja istog.
Pošto sam po struci programer, ova tema mi često zaokuplja pažnju i navodi da se njome detaljno bavim gotovo konstantno…
M.M. Način na koji si opisao proces nastanka tvojih umetničkih dela me je podstakao da u razgovor uvedem analogiju sa veštačkom inteligencijom. Postoji li između njih veza? Da li bi moglo da se kaže da su tvoje kreacije deo jednog većeg narativa koji najavljuje dalji razvoj veštačke inteligencije i budućnost koju si u prethodnom odgovoru opisao?
D.P. Veštačka inteligencija je svakako nešto neminovno i pitanje je samo trenutka kada će jasno stupiti na scenu, no moji radovi ipak nemaju direktne veze sa njom; indirektne svakako.
Za sada ne posedujem vid kompletne automatizacije pri njihovoj izradi iako ih digitalno zaokružujem. Ta završnica je tu pre svega iz razloga što većina oblika koje ja stvaram mora da poseduju savršeno ravne linije i u pojedinim primerima precizno razgraničene površine. Tako nešto teško je izvodljivo standardnim tehnikama slikanja. Posebno kad se radi o oblicima koji ne retko potiču iz kojekakvih lucidnih snova gde su impresije onoga što sanjač vidi daleko naglašenije. U takvim stanjima dolazi do tzv. iluzije savršenstva viđenog, te bi i način prenošenja tako nečega na platno bio neizvodljiv poduhvat, bez upotrebe digitalnih alata visoke preciznosti.
M.M. Da li to znači da smo tek sa razvitkom savremenih tehnologija poput računara došli do mogućnosti da prikazujemo i/li izražavamo stanja koja su likovnoj umetnosti ranije bila nedostupna?
D.P. Drastični tehnološki uspon s druge polovine XX veka svakako je doprineo tome da se menjaju pravila igre u apsolutno svim sferama života, pa tako i u umetnosti. Moćne kompjuterske performanse sada omogućava stvaranje fotorealističnih 3D prikaza, animacija i korekcije, a virtuelna stvarnost iz dana u dan postaje sve prisutnija i dostupnija sve širem krugu ljudi. Iz tog ugla svakako, da. Danas skoro svaka zamisao može na određeni način biti ekranizovana i vizuelno materijalizovana ispred svemoćnog jednobojnog platna (chroma key), pa nema više ograničenja koja su nekada postojala.
Kao dobar primer može poslužiti ideja, odnosno želja Hodorvskog (Alejandro Jodorowsky) kada je 70ih godina prošlog veka pokušao da snimi grandioznu viziju dela “Dina” (“Dune“, Frank Herbert). U tome, na kraju, nije uspeo iz mnogih razloga, ali je taj pokušaj za sva vremena ostao zabeležen kao najveći nesnimljeni film svih vremena (pored, naravno, i Kjubrikovog “Napoleona“) i po obimu zamisli svakako ušao u istoriju umetnosti. Razlog je velikim delom ležao u tome što u to vreme tako nešto bilo je skoro nemoguće zaista i snimiti na valjani način, onako kako to umetnik izmašta. Svakako ne na način na koji je to Hodo u tom momentu zamislio, otuda ni jedan filmski studio nije smeo da se upusti u tako veliku avanturu. Poduhvat koji je bar u formi dokumentarca (Jodorowsky’s Dune) ostao da svedoči o dometima umetnosti savremenog doba i čoveka:
Što se tiče likovne umetnosti ovaj tehnološki napredak svakako je doneo nove alate i načine za izražavanje kreativnosti i ideja, ali sama likovnost, umetnička imaginacija, bar po meni, ostala je nepromenjena. Uostalom, sve to se već nebrojeno puta dešavalo i ranije – da se osmisle novi načini i tehnike slikanja koje omasovljavanjem otkriju jednu sasvim novu dimenziju umetnosti, onu koja do tada, makar prividno, nije postojala. Ili koja nije bila primećena na valjani način. To je jedna od lepota promena koje se neprekidno dešavaju oko nas.
Na isti način sam i ja otkinuo delić tog tehnološkog kolača i primenio ga na neke moje skice i ideje kojima se duže vreme bavim, ali za koje, do tada, nisam pronalazio najidealniji vid zaokruživanja u celinu. Iz sadašnje perspektive nikako ih drugačije ni ne mogu zamisliti. Ne bez ove digitalne oštrine. Ne bez čitave priče i drugih detalja koji ih prate, a sve to objedinjeno na jednom mestu – na ovom sajtu. Mestu svima dostupnom, u jednom kliku.
M.M. Za kraj – možeš li da prokomentarišeš novu sezonu serije “Tvin Piks“ koja se završila pre nekoliko dana? Da li je opravdala tvoja očekivanja?
Obzirom da smo pomenuli “Dina” koju je nakon pokušaja Hoda ipak Linč dobio da režira, teško je u ovom momentu ne osvrnuti se i na najnovije epizode Twin Piksa, koje su na savršen način produbile ovu višedecenijsku priču koju volimo. I to na jedan krajnje okultno-pridivni način… baša kako priča o Lori Palmer i zaslužuje – da zaivek ostane van domašaja našeg racionalnog uma.
Posebnu draž predstavlja i Linč (David Lynch)/Frostova (Mark Frost) ideja da celu priču prodube i povežu naučno-okultnim motivima, odnosno stavovima koji prizilate iz duhvne prakse “teleme” (thelema) Alistera Kroulija (Aleister Crowley), a kasnije Džeka Parsonsa (Jack Parsons), i na taj način uokvire određene delove priče koji kroz takvu jednu vizuru poprimaju sada još moćnije konture onoga šta je ovaj dvojac hteo da nam (ne)prenese. Sada to više nije samo na papiru, kako nam je prvi put predočeno i u knjizi “The Secret History of Twin Peaks: A Novel“, a na domišljat način je, kroz vešto uklopljene simbole, predstavljeno u poslednjoj sezoni “Povratka” (The Return). Uostalom, početkom novembra u prodaji će se naći i najnovija “Twin Peaks: The Final Dossier“ sa još detalja koji nisu stigli da budu ekranizovani u ovih 18 sati vrhunskog TV materijala. Odnosno Linčovog osamnaestosatnog filma…
“Once a magician stands between two worlds, he’s in danger of not belonging to either one of them…”
Nekako je zadnjih godina postalo nepisano pravilo da se manijakalno fabrikuju različiti (usiljeni, neuspešni i jednako besmisleni) nastavci, ali Frost i Linč upravo su suprotno od toga uradili. 25 godina kasnije vratili su nas u Tvin Piks univerzum i još jednom demonstrirali staru školu režije misterija. Posebno one misterije koja je duboko ukorenjena u ljudskoj psihi… ljudskoj suštinskoj prirodi te i ova priča postaje njen neraskidivi deo. Lično sam veoma zadovoljan kako je priča izneta i šta nam je to donela, bez da su i najmanje odlutali od sâme suštine.
Isti šmek.
Novo ruho.
Maestralni Kajl (Kyle MacLachla).
