/ Koji nas je posvetio zapovestima Svojim i obavezao nas da… /
.
De treurdagen, Jan Voerman, ca 1884
Postoji jedan poseban duhovni mehanizam eksplicitno predviđen da čoveka približi ideji o Božanskom, a koji se bitno razlikuje od svih drugih činjenja koja se upražnjavaju u profanoj svakodnevnici na ovome svetu. Taj, i takav, mehanizam jasno vidimo u ideji o zapovestima (micvot, מצוות), koja predstavlja ključni faktor jevrejske vere, onaj bez kojeg judaizam (jahadut, יהדות) ne bi bio održiv. Svakako ne ovako dugi niz milenijuma. Zna se da ”Tora” (תורה) u svojim redovima sadrži ukupan broj datih zapovesti, njih 613 (tarjag micvot, תרי״ג מצוות), ali one nisu tako jasno među njenim redovima izražene. Naime, potrebno je biti vrsni poznavalac jevrejske ”Biblije” (Tanah, תנ”ך) ne bi li one mogle biti jasno uočene i objašnjene, zato su posebno razvrstane i kategorisane u odnosu na ono na šta se odnose i zarad njihovog lakšeg daljeg proučavanja. Neke od njih pokrivaju posebne slučajeve u životu ljudi, neke se odnose na posebne ljude, mesta, činjenja…
Dobar deo njih svoj značaj ima samo u vršenju dužnosti unutar i oko Hrama (Bejt Ha’Mikdaš, בית המקדש) u Jerusalimu, te samim tim one danas nemaju upotrebni značaj jer Hrama, za sada, nema. No u davna vremena kada ga je bilo, mnoge zapovesti bile su isključivo vezivane za delovanje prvosveštenika Hrama koena gadola, velikog sveštenika (כהן גדול). Otud onaj koji se posveti proučavanju pojedinačnih micvi primetiće kako je danas celokupni judaizam definisan s ne više od 30 do 40 micvot. S njima se uspostavlja temeljna struktura jevrejske vere, kao i moralnog kodeksa što nije do tada bio slučaj s drugim duhovnim praksama, a njihovim poštovanjem, držanjem postaje se jevrejinom.
Ali osim držanja svih zapovesti iz Tore, tamo svakako možemo naći još veliki broj drugih običaja, rituala ili još manjih elemenata koji svi skupa čine ono što zovemo judaizmom. Za određeni deo njih možemo reći da su ih i ti drevni sastavljači tekstova, kao i potonji tumači prepoznali kao značajne te ih uvrstili u određeni vid dodatnih pomagala koja mogu pomoći čoveku u njegovom duhovnom rastu, razvoju. Oni, kao takvi, svakome omogućavaju jednu dodatnu dimenziju za rad na sebi, a posebno Jevrejima iz razloga što od rođenja odrastanju pod tim, nazovimo ga tako, egregorom te im sve iz knjige i prirodno ide na ruku. Odnosno na osnovu koja se postavlja još u ranoj mladosti i odrastanju, pa čak i u situacijama kada nema pridržavanja svih propisanih zapovesti, ili bar onih čije je ispunjenje u današnje vreme moguće. Jedan od takvih primera pronalazimo u običaju iz Tore gde se nalaže da svaki jevrejski praznik treba biti praznovan po jedan dan, ali kasnije kako je bilo problema s usklađivanjem kalendara i njegovoj primeni na mnogo šira područja od Erec Jisraela (ארץ ישראל), tako se i ovaj običaj promenio, prilagodio, te je proširen s jednog na dva dana za sve (Jevreje) koji se nađu mimo matice u vreme praznika. Čak i u ”Zoharu” (Sefer Zohar, ספר הזוהר) stoji da je mimo Izrailja nemoguće za jedan dan obeležiti svetkovinu, otud je daj drugi dan uveden baš iz razloga neophodnosti vremena na obaveznom duhovnom radu koji je propisan.
Sinaj
Jasno je rečeno i da pre izvođenja mnogih zapovesti i rituala mora biti i propisani blagoslov (beraha, ברכה) izrečen, jer je svaki blagoslov iskaz Božije imanencije. Ali obzirom da svaki od njih i potiče od Boga on je ujedno i izraz Njegove volje, te je samim tim tim On upravo i prisutan u zapovestima koje nalaže. Otud njihov ključni verski značaj za Jevreje. Uvek kada osoba izvodi određeni obavezni, zapovestima utvrđeni, ritual ona tada ima priliku da uspostavi specifičnu, jedinstvenu, vezu sa Bogom u tom trenutku.
Zato svaku zapovest započinjemo rečima:
ברוך אתה ה’ אלוהינו מלך העולם
…אשר קדשנו במצוותיו וציוונו
Baruh ata Adonaj Elohejnu meleh ha’olam ašer kidešanu be’micvatov ve’civanu…
Blagosloven da si Ti, Gospode Bože naš, Kralju vaseljene,
Koji nas je posvetio zapovestima Svojim i obavezao nas da…
.
Ovde je jasno vidljiva ta svojevrsna konverzacija između čoveka i Boga, i obratno, gde se putem uspostavljanja obaveza kreira jedna metafizička konekcija s onostranim koja uveliko nadmašuje našu racionalnu, svakodnevnu misao. To postaje svojevrsni mehanizam kojim mi imamo priliku da stupimo u opštenje s božanskim uticajem – šta god i kakav god on to bio. Zato je svaki običaj važan, svaki verski čin, ritual, jer se time uvek podsećamo ove vrhunske formule duha koja je uspostavljena i koja nikada ne gubi na svojoj snazi. Naprotiv, vrlo je verovatno da je baš ovakav vid duhovnog opštenja i održao Jevrejski rod u silnim milenijumima koji su pred njih postavljali različite i često naizgled nepremostive prepreke. Mnogi narodi su za to vreme nestali, postali zaboravljeni, ali ne i Jevreji.
Zato na zapovest, micvu (מצווה), gledamo baš kao na nešto posve materijalno, opipljivo. Kao na vitalan deo ovog univerzuma, s tim što njegov deo držimo u nama samima i koristimo ga kada želimo da dopremo do dubina bića, visina Boga. Nazovite to kako god, cilj je isti. Jednak.
Takođe možemo reći i:
הקדוש ברוך הוא
HaKadoš baruh Hu
Sveti, neka je blagosloven
Radi se o aramajeskom terminu terminu kojim označavamo Boga, a koji između ostalih takođe može biti pronađen u tekstu Talmuda, ali i Zohara. No da bi je bolje razumeli, moramo je raščlaniti, baš kako smo to uradili kada samo se malopre bavili značenjem i ulogom blagoslova u verskom obredu. Rečju ”sveti” mi opisujemo osobu ili predmet ne samo da je ona ili ono posvećeno nečemu uzvišenom, već da se radi o nečemu što je i okarakterisano i samim tim odvojeno od naše svakodnevne stvarnosti. Svetovne razine. Kada kažemo da je ”Bog svet” to mislimo u smislu njegove apsolutne separativnosti u odnosu na bilo šta svakodnevno, do mere koju je teško rečima opisati, jer za cilj i ima nešto skoro pa neopisivo. Zato kada kažemo da je ”Bog svet” on je za nas u potpunosti transcedentan u svojoj pojavnosti.
Zato je u judaizmu uvek prisutna ta jedna određena vrsta tenzije između dva doživljaja Boga:
• Boga kao imanentnog
• i Boga transcedentnog
.
Otud i sledi da:
• kada kažemo da je Bog blagosloven, mi ga prepoznajemo kao svetog
• a kada ga nazovemo svetim mi smo svesni njegove transcedencije
° zato je on za nas istovremeno i veoma blizu i predaleko
.
Kabalisti to stanje karakterišu Njegovim ispunjavanjem sve-kreacije i istovremenim Njegovim okruživanjem iste – zato ga i Mestom zovemo, jer je pojavan i sve ispunjava i uokviruje sve stvoreno svojim pojavnim izuzećem s iste. I zato HaKadoš baruh Hu čini da se premosti taj volšebni jaz između božije transcedencije i Njegove imanentnosti. Zohar apostrofira to da čin postojanja Tore upravo jeste dokaz Božije volje da nam se približi u svoj svojoj nepojavnosti, iliti našoj nemogućnosti da ga u celini pojmimo smisleno. U Tori nalazimo pojedine, blage, antropomorfizme kojima se Bog na određeni način približava umu ljudskom.
Hram
U kabalističkoj meditaciji mi spajamo הקדוש ברוך הוא sa Njegovim božanskim prisustvom שכינה, odnosno Šehinom, koja je baš kao pojam od izuzetne važnosti za razumevanje ove problematike. Šehina je simbol Njegove manifestacije, gnostici bi to nazvali svojevrsnom demijurgizacijom Boga. Stoji da je upravo Šehina bila prisutna na planini Sinaj (Har Sinaj, הר סיני) kada su zapovesti primljene, materijalizovane, a potom i u Šatoru od sastanka (Miškan, משכן), te Hramu (Mikdaš, מקדש). Pa kad i mudrac usni proročanstvo, veruje se da Šehina bdi nad njim… Uostalom, reč Šehina i dolazi od korena reči šakan (שכן, לשכון) – boraviti, prebivati, susedovati na određenom mestu.
Ovu simboliku metafizičkog prebivališta Boga vezujemo za poslednje slovo He ה u Četvoroslovnom Imenu (Adonaj, יהוה), jer kabalisti uče da Šehina predstavlja isti taj nivo pojavosti, svetosti poput poslednjeg slova He. Samim tim meditacija nad ovim terminom se svodi na razmišljanje o sjedinjenu dvaju polariteta, reprezentovana slovima Vav i He na kraju Tetragramatona.
To je dublji smisao držanja zapovesti.
