Umetnost je uzvišena i njenim izražavanjem, kroz različite forme, umetnik nas približava nekim drugim svetovima, drugim mentalnim sklopovima i stanjima. Ona nam prenesi neka/nečija druga iskustva i poglede na svet/čoveka/Boga. Umetnost je tu da nam priča priču u oblicima, bojama i vibracijama u vazduhu… S druge strane, dublji vid umetničkog izražavanja možemo naći u izrazu koji teži misticizmu u okvirima određene religije, ili duhovne prakse (koja, pak, svakako pripada nekoj određenoj verskoj struji). Takav vid umetnost nosi u sebi drugačiji stil interpretacije Tvorca, pečat obojen karakterističnom formom i idejom iz koje izvire, te tako svaka religija ima svoj jedinstveni sistem iskazivanja Boga, a sve u skladu s pravilima koja je definišu kao takvu. Jer: nema boljeg pristupa za pokušaj uobličavanja jednog tako apstraktnog koncepta kao što je ideja Boga, negoli kroz umetnost i beskraj njenih formi.

Sada, kada govorimo o avramskim monoteističkim religijama (datot avra’amiot, דתות אברהמיות), kao što su judaizam (ja’adut, יהדות), hrišćanstvo (nacrut, נצרות) i islam (אסלאם, arapski: الإسلام al’islamu), sve tri se, iako nominalno monoteističke, ipak vidno razlikuju u svojim interpretacijama i prikazu onoga što definišu kao Vrhovno Biće, Boga; posebno hrišćanstvo u odnosu na islam i judaizam. A obzirom da je balkanski prostor na kojem živimo, kao i čitava savremena (zapadna) civilizacija većinski prošarana hrišćanskom dogmom, naviknuti smo na taj, i takav, pro-hrišćanski pravac u umetnosti koji karakteriše hrišćanska simbolika i taj specifični odnos prema duhovnosti koja je obojena hrišćanskim bojama. Tu se, naravno, pre svega misli troslojnu simboliku hrišćanskoga Boga, jer čak i dâ nismo religiozni, svakako smo do određene mere ipak primorani da razmišljamo u tim hrišćanskim mentalnim kalupima koji su vremenom gotovo postali podrazumevani i stvar najprirodnije navike.

Otuda i opšte prihvaćena ideje Boga kao antropomorfnog entiteta [jednog izuzetno pojednostavljenog koncepta u odnosu na izvorni jevrejski, pa čak i muslimanski pogled na pomenutu ideju], čovekolikog, te Njegovo veličanje kroz jedan takav vizuelni identitet. Ipak, judaizam (jahadut, יהדות) kao u ovom slučaju izvorna avramska religija i ona koja je prethodila i inspirisala naredne dve, nudi jedan znantno drugačiji pristup (u odnosu pre svega na hrišćanski) klesanju ovog koncepta u daljem promišljanju na tu temu. Reč je o specifičnoj formi eskpresije ideje, na jedan izuzetno apstraktan način, uostalom kako i priliči ideji o Vrhovnome, a koja je tek predvorje za mnoge druge aspekte i tumačenja koja možemo naći u okvirima jevrejskog misticizmau, kako pre pojave kabale (הקבלה) kao najdominantnijeg pravca, a posebno u njenim okvirima bavljenja nekim od najtežih verskih pitanja i paradoksa.

Sâm temelj judaizma baziran je na ideji o apsolutnoj bestelesnosti Boga, odnosno kako On (Hu, הוא) ne poseduje bilo kakav vid forme našem umu smislen… dakle, ljudskom umu je nepojmljiv. Samim time “Tora” (תורה) jasno upućuje na zabranu konkretizacije Boga kao antropomorfnog:

לא איש אל
Lo iš El
Bog nije Čovek

.

Upravo se baš ovde rađa potreba za određenom mentalnom gimnastikom i snalaženjem u pokušaju da se, pre svega u skladu sa zakonima jevrejske vere, na neki način premosti, ili makar prividno ublaži zabrana a istovremeno ne naruši jasno izraženo pravilo o zabrani konkretizacije Božijeg oblika na bilo koji (antropomorfni) način. Gledano čak i van religijskih okvira, ideja o potencijalnoj Sili, stvaralačkom potencijalu neovekovečenom u materijalnoj formi, s tendencijom beskonačnog stvaranja, teško da može imati ikakav-ljudski lik, niti može biti u bilo kakvoj formi nama bliskoj i iole dokučivoj. Odnosno ograničenoj. Diskutabilno je čak i u kojoj meri smo mentalno spremni da se upustimo u jedan takav poduhvat alternativnog pristupa budući kako, bez sumnje, to iziskuje puno intelektualne snage, kao i mentalne agilnosti. Zato svako svođenje na materijalnu i smrtnu, samim time ograničenu formu, gubi u startu izvorni smisao i svrhu. Posebno kada je o ovoj temi i na ovom mestu reč.

Tako, korak-po-korak, dolazimo do forme i značaja šivita (שויתי) u judaizmu. Simbolima koji nose snagu svojevrsne meta-filozofije vere, kao posebnog vida ispoljavanja mistične kreativnosti u cilju shvatanja koncepta (jevrejskog) Boga. Zato je ovde uloga šivita pre svega da svojom simboličkom snagom ovekovečenom u hebrejskom alefbetu izgradi most ka tom jedinstvenom i nepojmljivom konceptu više sile. Dâ ipak nekako pokuša dâ umu dočara nedokučivo [sic]...

Jer kao što je prethodno već više puta izrečeno, osnovna ideja Boga u judaizmu leži u tome da On nema lik, oblik, jer:

שהוא מקומו של עולם
ואין עולמו מקומו
Še’Hu makomo šel olam, ve’ejn olamo makomo
Jer On je Mesto ovoga sveta,
ali svet nije Njegovo mesto
“Midraš“(Berešit raba 68:5)

.

No i pored te jasno naznačene zabrane konkretizacije Boga, od Jevreja se i dalje očekuje da makar u određenoj meri budu sposobni razumevanja Božije pojavnosti sveprisitnosti, dakle Boga koji je ipak, u neku ruku, delimično-spoznajan onome koji mu se obraća. Tako je u startu jedan ovakav poduhvat iziskivao neverovatnu snalažljivost mudraca u pokušajima da dočaraju koncepte čiji je prikaz strogo zabranjivan i nadziran – poduhvat zaobilaženja osnovne i prirodne potrebe za bazičnom konkretizacijom pojmova i njihovo pojednostavljivanje ljudskom formom. Čak se radi o činu na koju smo i evolutivno navikli. Šiviti tako predstavljaju jedini smisleni način na koji Jevreji mogu misaono da se usredsrede na Boga, bez da krše osnovna pravila judaizma, data u “Tori” (תורה), jer se radi o najsvetijem središtu Jevrejske vere ali i njene mistike.

Za šivite može se reći kako predstavljaju svojevrsne kaligrafske slike, sastavljene od više hebrejskih slova i reči koje svojim posebnim pozicijama, na određeni način, čine neku vrstu Božanske slovne predstave, jer za hebrejska slova često se govori da su u svojoj prirodi izlivi emanacije, uobličavanje energije u formu i da na taj način ona ipravo i donose i obrazuju svetlost. Daju formu energiji. Konretizuju je. A obzirom i na to da svako slovo u hebrejskom alefbetu nosi i numeričku vrednost, svrha ovoga pisma daleko prevalizali osnovnu komunikativnu ulogu, zadirući mnogo dublje ispod tepiha racionalne svesti:

• prodire u dubine nesvesnog

• ali i skače u visine nadsvesnog

· slično mandalama kod naroda Dalekog istoka, šiviti predstavljaju meditativno oruđe unutar jevrejske struje:

Koren šivitima ovakvim kakve ih danas imamo i znamo najverovatnije pronalazimo u periodu XVII veka, kada ih razrađuju i utemeljuju pripadnici čuvenog mesijanskog šabetajskog pokreta koji je tada predstavljao veoma jak mistični pravac unutar jevrejske vere i tradicije i koji je bio vezan za čuvenu i više nego upečatljivu ličnost Šabetaja, odnosno Šabtaja Cvija (שבתי צבי). Ovaj pokret je u to vreme već izazvao velike kontroverze i raskole unutar jevrejskih zajednica, dok su njegovi ritualni izrazi i simboli, uključujući i šiviti predstave, naišli na oštru osudu od strane tadašnjeg rabinskog establišmenta. Posebno su ih kritikovali istaknuti protivnici šabetajstva koji su njihov rad i uticaj smatrali opasnim skretanjem od ortodoksne vere i nepoštovanjem jevrejske “Biblije” (TaNaH, תנ”ך). Čak i tokom XIX veka, kada je pokret već odavno izgubio svoj uticaj i skoro potpuno nestao s verske scene, većina halahičkih autoriteta i dalje je zadržala strogo negativan stav prema upotrebi šivita. Smatralo se tada da oni sadrže elemente koji narušavaju svetost i dostojanstvo Božanskog Imena, te da mogu dovesti vernike u zabludu ili neprimereno ponašanje u kontekstu molitve i standardne duhovne prakse. Uprkos tome, šiviti nisu u potpunosti iščezli iz jevrejske liturgijske prakse. Danas se šiviti, u vidu dekorativnih i meditativnih prikaza Imena i verskih stihova, najčešće mogu videti unutar tradicionalnih, ali i hasidskih sinagoga, gde su postali deo specifične duhovne i estetske tradicije. Njihovo prisustvo u savremenom kontekstu ukazuje na složenost odnosa između mistike, umetnosti i halahičke norme u jevrejskoj istoriji, kao i na kontinuitet pojedinih duhovnih praksi koje su preživele uprkos dugotrajnom protivljenju institucionalizovanog rabinskog autoriteta.

Sâma struktura šivita, uglavnom je bazirana na prikazu Tetragramatona, odnosno helenizovanog naziva koji se odnosi na četvoroslovnu reč i uobičajeni je naziv za jevrejskoga Boga (Adonaj), a sastoji se od četiri slova hebrejskog alefbeta:

.

Jud-He-Vav-He

.

Od svih Božjih imena u jevrejskoj “Bibliji” Tetragramaton se pojavljuje najčešće, na čak 6.828 mesta u tekstu, te je u jevrejskoj tradiciji Tetragramaton neizrecivo ime Božje, koje se nikada ne sme uzaludno izgovoriti naglas, te tako za vreme čitanja Biblije, ili u toku molitve, Tetragramaton se čita drugačije, korišćenjem reči:

אדוני
Adonaj, Gospod

אלהים
Elohim, Bog

אל
El

.

Neke od ortodoksnih verskih struja čak izbegavaju reći i Adonaj, želeći da maksimalno izbegnu kršenje zabrane uzaludnog izgovaranja Imena, stoga se umesto te zamenice jednostavno koristi izraz:

השם
Ha’Šem, Ime

Kako hebrejska slova po sistemu gematrije (גימטריה) imaju jasno propisane numeričke vrednosti, ona time predstavljaju savršene instrumente u potrebi za konkretizacijom, a sve u savršenoj sprezi i skladu s propisima koje “Mojsijevo petoknjižje” nalaže. Tako slova svojim oblicima formiraju sliku Boga, dok različita Imena nose različite numeričke vrednosti i svojstva. Otud i uloga gematrije da korespondira između alefbeta i numeričkog sistema, produbljujući na taj način smisao svake reči i izraza koji je napisan. Takođe, u toj praksi nije ni redak slučaj da šiviti u različitim formama svojim rasporedom reči vizuelno preuzimaju oblik nekog određenog religijskog simbola, no maksimalno pojednostavljeno naravno. Uglavnom su to forme svećnjaka, menore (מנורה), ili Davidove zvezde (Davidov štit, Magen David מגן דוד), kao nekoliko najosnovnijih i  najprepoznatljivijih simboča kojima se simbolizuje jevrejska tradicija i vera. I baš tada, posebnim rasporedom reči, šiviti aludiraju na dodatna svojstva i karakteristike, neretko skrivene, od očiju neupućenih.

Upravo tako se jevrejska tradicija i očuvala u vremenu, kako egzoterno tako i ezoterno – pravovremenim kriptovanjem značenja, dok su vremenom šiviti počeli biti smatrani simbolima koji štite narod i neretko su im pripisivana i druga još egzotičnija svojstva. Svojstva magijske prirode – jer ukoliko ih striktno ezoterno promatramo šiviti postaju velike kapije u malom. Apstraktna slika Božanskog Imena, uglavnom predviđena za versku, duhovnu praksu i kontemplativni rad: grafičke manifestacije božanskih atribucija te zato i njihova upotreba varira:

· mogu biti izrađivani u formi pečata,

· ili mogu imati talismansku prirodu.

.

Svakako imaju širok spektar upotrebnih vrednosti jer unutar svoje forme sadrže različite mentalne ključeve koji upotrebnu vrednost dobijaju tek u ispravnoj praksi, te je hermetička misao itekako sklona bavljenjem ovim simbolima, iz jednostavnog razloga jer se baziraju na vrlim kabalističkim principima. Šiviti tako vezuju više različitih nivoa primene, počev od već pomenute kontemplativne, preko mistične, do magijske.

Šadaj
 Svemogući

.

Kada šivite, kako smo već pomenuli, nađemo na zidovima jevrejskih verskih objekata, čak uključene i vidljive u delovima sinagoga gde se obavlja sâma verska služba to je oko glavnog podijuma poznatog kao bima (בימה), na delu predviđenom za kantora u toku službe. Jer bima je uzdignuta platforma sa koje se čita “Tora” i koja se načešće nalazi u središtu sinagoge. Ona tu simbolizuje središnji deo Hrama (Bejt Ha’Mikdaš, בית המקדש), gde je u drevno vreme stajao žrtvenik. Sefardi ovde koriste izraz teva (טב) koji se odnosi na Nojevu barku (Tevat Noah, תיבת נח), dok aškenazi upotrebljavaju izraz bima (בימה), ili almemar (אלמימר), koji vodi poreklo od arapskog al-minbaršto, što znači platforma. Takođe se mogu videti i na stranicama jevrejskih molitvenika (Sidur, סדור) gde njihova forma varira od mesta na kome se nalaze i na koji pojam, ili deo, se konkretno odnose. U svakom slučaju, tu su za pomoć pri konteplaciji i za vreme obreda, omogućavajući skok svesti na dublji nivo, čime se i smisao bavljenja religijom uzdiže s puke materije na mnogo finiju mentalnu ravan, prožetu simbolima i višim smislom, često predalekim za običnog vernika.

U beogradskoj sinagogi Sukat šalom (Koliba mira, סוכת שלום) šivite možemo videti u holu odmah po ulasku u glavni deo zgrade, dok natpis iz kojeg je izvorno i preuzet smisao šivita krasi luk iznad bima u Kolibi mira, gde se nalazi glavna formula:

שויתי ה לנגדי תמיד
Šiviti Adonaj le’negdi tamid
Ha’Šem je uvek preda mnom

.

Danas kada nema Hrama u Jerusalimu, molitva je zamenila prinošenje žrtve, te je zapisano:

תיכון תפלתי קטרת לפניך
משאת כפי מנחת ערב
Tikun tefilatij ketoret le’faneha;
masat kapaj minhat erev
Neka se uzdigne molitva kao kad pred lice tvoje;
Podizanje mojih ruku neka bude kao prinos večernji

.

S druge strane, kabalisti su oduvek koristili šivite za svoj mistički rad, ali i mnoge druge još starije simbole koji su kasnije samo dobro služili kao modeli za povoj i samih šivita u XVII veku, generišući tako i različite kontemplativne tehnike i prakse koje bi im pomogle u pokušajima dublje spoznaje mističnih načela i stanja svesti. I baš iz tog razloga šiviti su se najčešće i vezivali za Božija imena i njihovu interpretaciju, gotovo na isti način na koji se današnji psiholozi služe nekim drugim, njima svojstvenim simbolima u pokušaju razumevanja ljudskog uma i psihe. Tu leži osnovna uloga svakog simbola, da svojom snagom potakne određene sadržaje unutar nas samih. Poput ključeva i katalizatora mentalnih reakcija i projekcija.

Prema Jungu (Carl Gustav Jung) simbol je izuzetno kompleksna pojava i po svom značenju strogo se razlikuje od pojma prostog znaka. Znak je semiotičan, on je analogija koja ukazuje na shvatanje neke poznate stvari unutar društvene konvencije; dok simbol u sebi sadrži najjasnije moguće shvatanje, ili najbolju moguću formulaciju neke relativno nepoznate stvari. Simbol je stoga uvek bremenit značenjima, to jest on je živ, pa izaziva intelektualni, filozofski, etički i estetički interes. Simbol je ono objašnjenje koje upućuje ne neko još nepoznato i nerazumljivo (transcendentno) stanje stvari. Otuda on nije ni racionalne niti iracionalne prirode, već ima jednu stranu koja se odaziva razumu, ali i jednu koja je razumu nepristupačna. Tako za šivite s pravom možemo reći da su neka vrsta hebrejske mandale, kojom se podstiču i pojačavaju umni kapaciteti. I logično je zašto onda i zahtevaju veliko znanje i iskustvo u radu, ne bi li zasijali na pravi, ispravan način. A ne da nas opeku, ili zaslepe usred nepravilnog upravljanja njima kao i svakim drugim alatom koji imamo na raspolaganju.

Zato danas pored osnovne primene u zatvorenim jevrejskim religioznim krugovima, od XVIII i XIX veka šiviti, kao i neke druge ideje jevrejske misli, postaju svojevrsna umetnost i tema za sebe, otvarajući se za proučavanje i u širim društvenim okvirima.

Oni su mentalni ključevi za upućene; a kriptovano znanje koja se na taj način čuva od umova neupućenih, jer je za njihovo čitanje i razumevanje neophodan je pravi ključ. Iz tog razloga, njih su u prošlosti isključivo stvarali duboko upućeni u judaizam i praksu jevrejskog misticizma, te ih postepeno uvodili u verski život znajući da šiviti svojom kompleksnom struktorom i simbolikom mogu samo da potpomognu moć koncetracije i kontemplacije, slično upotrebi bilo kog drugog simbola koji u sebi nosi mnogo širu i apstraktniju poruku od same forme i teksta u kojem se pojavljuje.

Jer, kao što je hiljadu reči ravno jednoj slici, tako je i hiljadu slika ravno jednoj apstraktnoj ideji!