/ Pesma čoveka, životinjskog u čoveku i duha /
.
וקרב אתם אחד אל אחד לך לעץ אחד והיו לאחדים בידך
Ve’karav otam ehad el ehad leha le’ec ehad ve’haju la’ahadim be’jadeha
I sastavi ih jedno s drugim da budu kao jedno u tvojoj ruci
Zašto žrtvu nazivamo korban (קורבן)? Zato jer ona spušta moć na materijalni plan postojanja, kao što kod Jezekilja, u citatu izad, i vidimo. Zašto se za nju kaže da je ona prijatnoga mirisa (nihoah, ניחוח)? Jer se odnosi na vazduh/duh, što je u analogiji sa njenim spuštanjem na materiju, dok sâm miris, aromu, povezujemo sa vazduhom, odnosno duhom (ruah, רוח), jer se te obe reči na hebrejskom jeziku isto kažu.
Spuštanjem žrtve čovekovo jastvo se izjednačava sa sâmom prinesenom žrtvom, kao što nalazimo iz teksta i tumačenja stiha Levitskog Zakonika (ויקרא).
Vajikra 9:22:
וירד מעשת החטאת
Va’jered me’asot ha’hatat
I siđe svršivši žrtvu za greh
.
Koncept prakse prinošenja životinjske žrtve služio je da ujedini životinjski nagon u čoveku, njegov reptilski mozak (the triune brain), koji rukovodi onim sirovim, primordijalnim, nagonima i potrebama koje često nisu u saglasju sa svesnom stranom našeg bića, sa njegovim duhovnom središtem i suštinom, odnosno njegovim svesnim aspektom, tzv. višim aspektom u čijim okvirima obitava ideja vrhovnog tvorca (Boga). Pripajanjem životinjske suštine Bogu, njihovim prigrljivanjem (devekut, דבקות), čovek sebe pripaja božanstvu.
Sa stanovišta nauke i moderne pshihlogije to čak možemo porediti i sa nekom vrstom kolektivne psihoanalize/terapije, odnosno bavljenja ličnim i kolektivnim nesvesnim. U toku rituala prinošenja žrtve, duša, na nivou ruah ha’kodeša (רוח הקודש), biva trenutno osvešćena i time, u tom kraćem vremenskom intervalu, utiče i na promene u materijalnom svetu čoveka.
Njegovoj okolini.
Skupna tačka biva na momenat pomerena i ostavlja prostor uvidima…
To je rad na sebi, rast, ali na način karakterističan svesti čoveka starog sveta. Onog sveta na kojem je naše nesvesno simbolički i dalje utemeljeno, bilo da smo religiozni ili ne. Tada dah nazivamo i reah (iz istog korena kao i ruah, רוח), koji označava spuštanje.
Reč korban označava višestruke žrtve, ali se najčešća upotreba svodi se na ove tri osnovne:
• životinjsku žrtvu (zevah, זבח)
• mirovne ponude (zevah šelamim, זבח שלמים)
• i žrtve paljenice (korban olah, קורבן עולה)
Korban dolazi iz korena semitske reči KRB (קרב) koja označava bliskost nekome, ili nečemu. Slične reči koje dolazi iz istog ovog korena, i nose sličan smisao, jesu karov (blizu, קרוב) i kerovim (rođaci, קרובים). U grčkoj Septuaginti imamo θυσία i προσφορά.
Žrtva se može ponuditi i kao žitarica, obrok, putem vina ili kao dimna (u vidu insensa). Takvim vidom prinošenja žrtve, onaj koji je nudi on je i konzumira, s tim da se ona delimično deli sa sveštenim licima, koenima (kohanim, כהנים), dok se deo spaljivao na oltaru Hrama (Bejt Ha’Mikdaš, בית המקדש) u Jerusalimu. Samo se u posebnim prilikama celokupna žrtva odjednom prinosila. Dakle, prinošenje žrtve prvenstveno se obavljalo radi ispunjavanja micvot (מצוות), zapovesti – njih 613 za vreme Hrama. Ali od kada nema Hrama, i visokog sveštenstva, Jevreji molitvom (tefilat amida, תפילת העמידה) zamenjuju žrtvu, ili prinošenjem cedaka (צדקה), davanjem milostinje. Sama praksa i priroda žrtve u judaizmu isključivo je bazirana na zapovestima i halahi (הלכה), jevrejskom pravu, i većina ortodoksnih vernika i dalje je uverena da će se vratiti vreme prinošenja žrtvi onda kada Mesija uspostavi Treći Hram (Bejt Ha’Mikdaš Ha’Šliši, בית המקדש השלישי).
Otud korban ima izraženu spiritualnu notu jer se odnosi na deo ega individue, odnosno žrtvuje taj komad ega. Prinosi ga na oltaru i spaljuje.
ODABIR TEMA