Većina tajnih društava je ekskluzivnog tipa, odnosno namenjena je uskom krugu odabranih ljudi. Upravo zbog te zatvorenosti ona predstavljaju idealno tle za stvaranja najrazličitijih tvrdnji i teorija šta se zapravo unutar njih odvija, čemu ta društva teže i ko su zaista njihovi članovi. Ovde bih voleo da se malo bliže upoznamo s jednom takvom organizacijom oko koje se raspredaju slične priče. Dobro došli u Hellfire Club.

Malo je poznato ko je prvi izašao s konceptom kluba kakav je Hellfire Club, ili je kao takav preuzet. Ipak, pod terminom Hellfire Club pre svega se misli na nekoliko klubova, namenjenih višem socijalnom staležu, aristokratiji, na području Britanije i Irske u periodu XVIII veka. Prvi Hellfire Club osnovan je 1719. godine u Londonu, od strane Filipa, Vojvode od Vartona (Philip Wharton, 1st Duke of Wharton). Dok je najpoznatiji ogranak tog kluba osnovao Ser Frensis Dešvud (Sir Francis Dashwood) oko 1749. godine, u Engleskoj.

Dvadesetak godina kasnije dolazi i do bliske saradnje kluba Ser Dešvuda s poznatim Bruks klubom (Brooks’s), koji je važio za jedan od najpoznatijih, takozvanih klubova džentlmena, osnovanog od strane 27 tada uticajnih vojvoda. Sedište Hellfire Cluba bilo je samo srce Londona, ulica Pall Mall u Vestminsteru (City of Westminster).

Portret Frensisa Dešvuda, naslikao Vilijam Hogart

Moto kluba bio je:

FAIT CE QUE VOUDRAS

Do what thou wilt
Čini kako ti je Volja
Чини што ти се усхте

Naime radi se o filozofskoj paroli izvučenoj iz dela ”Telema”, Fransoa Rablea (Francois Rabelais, Theleme), a kasnije je ista korišćena i u radu Alistera Kroulija (Aleister Crowley), čuvenog britanskog okultiste. Parola se ne odnosi na podsticanje anarhije, kako se obično na prvi pogled čini, već na pojedinca koji kada jednom sebi obezbedi egzistenciju može da se posveti svom iskonskom, uzvišenom, cilju – ispunjenju istinske Volje.

Klub je osim muškim članovima, članstvo omogućavao i ženama, što je tada bila retkost kada se radilo o klubovima i društvima zatvorenog tipa.

Inače je Filip Varton bio istaknuti političar svoga vremena, za koga je važilo da živi dva odvojena života, jedan kao političar, drugi kao buntovnik i pijanac, smatran nevernikom. Sastanci koje je Filip organizovao u okviru Hellfire Cluba uglavnom su se sastojali od različitih tema o kojima se diskutovalo, kao što su politika, poezija ili filozofija. Članovi su se uglavnom okupljali nedeljom, na različitim mestima širom Londona. Takođe, često su se bavili i ismevanjem tadašnjih verskih, kulturnih i moralnih trendova, te su ubrzo dobili i epitet satiričnog kluba džentlmena. Iz tog razloga često su od strane javnosti bili optuživani za blasfemiju i satanizam, jer su se, navodno, okretali obožavanju Satane i demona. Te optužbe opisivane su kao očito izvrtanje biblijskih činjenica, tipa:

Dishes like Holy Ghost Pie, Breast of Venus, and Devil’s Loin…

While drinking Hell-fire punch.

Time su javno kontrirali stavovima crkve. Naravno, nikada ništa od optužbi za satanizam nije bilo dokazano, već se sve završavalo na pretpostavkama kritičara kluba. Uglavnom su se njihovi sastanci završavali preteranim pijančenjem i manjim ispadima unutar samog kluba. Na kraju krajeva, Vartonovi politički protivnici koristili su upravo te argumente u svojim političkim borbama u parlamentu, odakle su ga na kraju i izbacili. A nakon što je njegov prvi klub raspušten, Filip Varton ušao je u masoneriju, pa 1722. godine postao i Veliki majstor Engleske (Grandmaster of England).

S druge strane, za razliku od Filipa Vartona, Ser Frensis Dešvud bio je daleko ozbiljniji u shvatanju slobode ponašanja, išavši i mnogo dalje po pitanju javnih karikiranja i ismevanja moralnih principa društva. Njegova verzija Hellfire Cluba je u početku brojala svega dvanaest inicijalnih članova, da bi se ubrzo proširila na mnogo veći broj ljudi. Članovi su bile i poznate ličnosti tog vremena. Neki od Dešvudovih prvobitnih članova bili su:

• Vilijam Hogart (William Hogarth), engleski slikar

• Džon Vilks (John Wilkes), novinar i političar

• Robert Vansitart (Vansittart), antikvista

• Džon Montag (John Montagu), britanski državnik

Takođe se u periodu oko 1758. godine na sastancima Hellfire Cluba, doduše kao gost Frensisa Dešvuda, ne i kao član kluba, pojavljivao i Bendžamin Frenklin (Benjamin Franklin), političar, diplomata i jedan od Očeva osnivača Sjedinjenih Država (The Founding Fathers of the United States), za vreme njegovog boravka u Engleskoj. Bendžamin Frenklin bio je takođe istaknuti mason, uzdignut do čina Velikog majstora.

U početku klub Ser Frensisa nije nosio naziv Hellfire Club, već mu je taj naziv nadenut tek u kasnijem periodu. Od osnivnja često je oslovljavan kao Brotherhood of St. Francis of Wycombe ili Order of Knights of West Wycombe. Inače, prvi sastanak kluba desio se u kući Ser Frensisa, u Vest Vikombu (West Wycombe), za vreme Valpurgijske noći (Walpurgisnacht) 1752. godine, koja se tradicionalno obeležava na proleće – između 30. aprila i 1. maja. Izvorno je karakteristična za narode severne i srednje Evrope. U popularnoj kulturi, od XVII veka smatra se kao noć okupljanja veštica i čarobnjaka, poznata i kao Veštičji šabat (The Witches’ Sabbath).

Parola Do what thou wilt bila je istaknuta na vratima s vitražom na ulasku u Ser Frensisovu rezidenciju. Prema pisanju istoričara Horesa Velpola (Horatio Walpole, 4th Earl of Orford), članovi ovog kluba su se mahom izjašnjavali kao pagani, a među najpoštovanijim božanstvima bili su Bahus (Bacchus) i Venera (Venus), kojima su i prinošene simbolične žrtve. U bašti Dešvudove kuće pronađene su brojne statue i oltari, korišćeni u ritualne svrhe, a namenjeni različitim božanstvima i mitološkim bićima, kao što je:

Δάφνη Dafne – prelepa nimfa

Διόνυσος Dionis – bog vina i života

Πρίηπος Prijap – Dionisov sin i bog plodnosti

Flōra Flora – boginja proleća i prirode

Svi rituali bili su podređeni zaokupljanju pažnje pojedinca u njegovoj svetoj povezanosti s prirodom, te su upravo ritualnom dramatizacijom uspevali da dosegnu odgovarajuću povezanost s božanstvima prirode.

Sastajanja su bila dva puta mesečno i s jednim godišnjim okupljanjem u trajanju od nedelju dana, u toku juna ili septembra.

U međusobnoj komunikaciji unutar kluba, jedni drugima su se obraćali terminom brat, noseći ritualne odore. Naravno, kao takvi često su bili optuživani za izvođenje sumnjivih aktivnosti. Uostalom, dobar deo, ako ne i svi hermetički redovi su funkcionisali po sličnom ustrojstvu i šablonu. Danas je pećina kod Vest Vikomba (West Wycombe Caves) u kojoj se bratstvo sastajalo, svojevrsna turistička atrakcija, poznata i kao  pećina Hellfire Cluba. Pećina pruža dobar osećaj mistične atmosfere koja je u tim krugovima vladala. Dešvud je, pored Hellfirea, osnivač, takođe poznatog društva Diletanti (Society of Dilettanti).

Ulazak u pećinu projektovan je tako da liči na određene gotske katedrale, ali ujedno s podsmehom prema arhitekturi verskih objekata. Enterijer je bio bogato dekorisan i svaka prostorija bila je predviđena za određeni ritualni čin. Sastojala se od dugačkog hodnika, prošaranog brojnim prostorijama za različite svrhe. Pri kraju hodnika obično se nalazila simbolična reka Stiks (Styx) završavajući se Unutrašnjim hramom (Inner temple) – tačno na 90 metara ispod crkve (St Lawrence’s Church) koja se nalazila na površini. Unutrašnji hram često je bio nazivan vulva Velike boginje Majke. Neki arheolozi tvrde da čitav sistem tunela ima za cilj da svojim oblikom reprezentuje ženski reproduktivni sistem, u čast ženskog principa prirode. Često je korišćena masonska inicijatička simbolika pri uređivanju i davanju svrhe objektima unutar paćine, koji su svrsishodno oplemenjivani posebnim mitološkim motivima. Sve ovo govori da se Hellfire Club prostirao desetinama metara ispod zemlje i stotinama metara dugim podzemnim hodnicima. Inače, jedan od hodnika pećine nosi naziv po Bendžaminu Frenklinu, prijatelju kluba.

Ogranak Hellfire Cluba u Irskoj je uspostavio grof Ričard Parsons (Richard Parsons, the first Earl of Rosse), u Dablinu 1735, potaknut inspiracijom Vartonovog kluba u Engleskoj. Predsednik kluba nosio je titulu – The King of Hell. Irski klub je posebno bio na (lošem) glasu po raskalašnim orgijama i masovnim gozbama. Tako je nailazio i na još veću osudu irske javnosti nego li sam engleski klub. Jedna od korišćenih lokacija, za irski Hellfire Club, bio je lovački dom na Montpelier Hillu, blizu Dablina. Klub se posle požara u lovačkom domu preselio malo niže, duž istog brdašca, u Killakee Dower House. Danas postoji nešto slično što nalikuje uređenju Hellfire Cluba, tzv. Boemski šumarak (Bohemian Grove) u Kaliforniji. Prvenstveno je poznat po okupljanju članova jednom godišnje. Svake godine u julu, još od 1872. godine kada je osnovan, tu se praktikuju određeni paganski običaji, daleko od očiju javnosti, a još dalje od objektiva kamera. Simbol kluba je sova, što predstavlja znanje. Cela priča u mnogome podseća na uređenje Hellfire Cluba.

Moto kluba je:

WEAVING SPIDERS COME NOT HERE

Na spisku članova su mnogi visoki zvaničnici i funkcioneri, prvenstveno iz Sjedinjenih Država ali i iz čitavog sveta. Tu takođe ima i uticajnih ljudi iz sveta umetnosti, sporta i biznisa. Možda je do sada najpoznatiji skup u ovom šumarku onaj iz 1967. godine, koji je obeležilo prisustvo dva buduća američka predsednika – Ronalda Regana (Ronald Reagan) i Ričarda Niksona (Richard Nixon). Osim te dvojice predsednika, zabeleženo je prisustvo i nekoliko drugih. Ovo mesto takođe je poznato i po brojnim projektima koji su ovde ugovoreni. Jedan od najvećih je upravo projekat Menhetn (Manhattan Project), o razvoju atomskog naoružanja, čijim je korišćenjem stavljena tačka na kraj Drugog svetskog rata, a sastanak tim povodom desio se septembra 1942. godine. S druge strane, čitav kompleks je u privatnom vlasništvu i zatvoren je za javnost.

Ipak, kada generalno govorimo okulturi tajnih društava nikako ne smemo izgubiti iz vida da područje Sjedinjenih Država ipak gaji poseban odnos prema tom vidu socialnog okvira. Poznato je da još od studenstkih dana, brojni uspešni studenti i studentkinje ulaze u bratstva i sestrinstva unutar svojih univerziteta, što predstavlja određeni vid generisanja uspešnih mladih ljudi na jednom mestu. Izolovanih od ostatka društva. Tu pre svega treba spomenuti i poznato društvo Lobanje i kosti (Skull and Bones), na Univerzitetu Jejl (Yale University), koje spada u jedno od najstarijih studentskih društava, osnovano davne 1832. godine. Svake godine društvo bira petnaestoro mladića i devojaka, s prve godine studija, za svoje nove članove. To su mladi ljudi, uspešni u pojedinim oblastima. Dovoljno je samo reći da je takav sistem odabira kasnije iznedrio brojne američke državnike i zvaničnike. Među njima su predsednici Vrhovnog suda pravde Sjedinjenih Država, jedan od osnivača CIA Džejms Angleton (James Jesus Angleton), ministri odbrane, ali i dvojica američkih predsednika, Džordž Buš (George H. W. Bush) i njegov istoimeni sin (George W. Bush).

Leto 1967. u kampu Sovinog Gnezda,
Ronald Regan i Ričard Nikson

U popularnoj literaturi Hellfire Club se pominje u okviru Marvelovih stripova o X-Menu, kao kriminalna organizacija. Takođe postoji i ekranizacija priče o ovom tajnom društvu, istog naziva, snimljena 1961, s Piterom Kašingom (Peter Cushing) u glavnoj ulozi. Film je prvenstveno poznat po negativnom prizvuku prema klub i dešavanjima unutar njega. Takođe se pominje i u poznatoj seriji Crna guja (Blackadder), kao The Naughty Hellfire Club.

Svi ovi primeri govore o tome da potencijal za stvaranje uticaja leži u uskim krugovima moći i selekciji među istaknutim članovima društva. Svako generisanje zatvorenog kruga moći ovde ima za cilj izdvajanje jedne skupine ljudi, jer kao zajednica mogu mnogo više postići u širenju svog uticaja. Hellfire Club je samo jedan od načina kako je britanski visoki stalež sebi obezbedio utočište za praksu sebi bliskih uverenja. Daleko od svakodnevne rutine.