/ Zašto uopšte težimo da bilo šta znamo? Čemu trud? /

.

RTS Radio Beograd, dokumentarno-dramski program – Veselin Vesko Savić

Na začetku smo ere koju će obeležiti novi, čudesni, model razumevanja mehanizama prirode. Čak čitave stvarnosti, u kojoj je naša percepcija toga što ona jeste samo deo mnogo, mnogo veće slagalice. Veličina tog čina biće vidljiva, i merljiva, tranzicijom od modela klasične fizike ka kvantnom (ne)razumevanju prirode, što je istovremeno i ogroman problem (makar iz današnje perspektive gledanja na stvari). Kažem problem, jer tim dubokim kvantnim skokom zalazimo u čarobni svet verovatnoće, što to je apsolutno suprotno egzaktnim brojevima na koje smo navikli, pa donekle i logičkoj intuiciji – dakle svemu što je do sada igralo veliku ulogu u aktuelnom modelu shvatanja sveta, i svega, oko nas. Treba još naglasiti i da takva jedna tranzicija neće biti poput ijedne od prethodnih velikih revolucija misli koje su se dešavale u istoriji, ne, jer ova će verovatno biti najveća od svih i krajnje neuporediva s bilo kojom drugom. Jer onda kada smo industrijski svet nadogradili informatičkim, tada smo prešli s hardvera na softver.

Drugim rečima, zakoni prirode u kojima smo se tada obreli bili su, maltene, istovetni onima na koje smo se i do tada oslanjali, samo smo sirovu hardversku sredinu zamenili jednom pipavijom. No, sada smo na pragu jedne sasvim druge prirode, dublje prirode, one koja se više ne povinuje ljudskom umu i svim umreženim očekivanjima.

Ponekad tako zastanem pred ogledalom. Netremice se zagledam u sopstveni odraz, glavu, obrise lobanje… i naglas se zapitam buljeći u svoj čeoni režanj: zašto baš ja moram da mislim o određenim temama i idejama?!

Ulazimo u nešto što, najblaže rečeno, ne razumemo i pitanje je da li ćemo to ikada u potpunsoti moći… i u kojoj meri. Ali vreme je pred nama, a ono ume puno toga da postavi na mesto.

Glavni problem je u tome što se fizika našeg, makro, kosmosa nikako ne uklapa u fiziku kvantnih čestica i vice versa. Te obzirom da su kvantna mehanika (Quantum mechanics) i opšta relativnost (General theory of relativity) dijametralno suprotne u viđenju sveta i zakona u njemu, tako su i apsolutno svi pokušaji u zadnjih pedesetak godina da se načini objedinjujuća teorija svega (Theory of everything) završili neslavno.

Problem proizilazi iz toga što se Opšta teorija relativnosti bavi prirodom velikih stvari, onih poput crnih rupa, kvazara, čitavog svemira koji se sve brže širi… Dok je kvantna teorija tome sasvim suprotna jer joj je krajnji cilj opis prirode i svih interakcija sitnih čestica – atoma, protona, neutrona, ukusa kvarkova itd.

Suma sumarum: 

• relativnost – daje precizne rezultate i vrednosti

• kvantnost –  daje verovatnoću rezultata/događaja… 

.

Dakle, dve teorije bazirane na dve apsolutno različite matematike koje su uvek vodile do ključnog ambisa razilaženja, a koji smo do sada, bar na neke načine, bili u stanju da delimično premostimo različitim i odvojenim tumačenjima u skladu s jednom od ovih dveju matematika. No sada to više neće biti slučaj, što nam itekako otežava da shvatimo šta nas to zaista čeka s druge strane ogledala u koje blenemo i u koje se spremamo da zakoračimo.

Upravo se ove teške okolnosti najlaške mogu i opisati superpozicijom različitih stanja, što sada postaje primarni model pri pokušajima definisanja sveukupne prirode stvari. Baš iz tog razloga na kvantnu mehaniku i gledamo kao na jednu fundamentalnu granu teorijske fizike koja u potpunosti zamenjuje klasičnu mehaniku i elektrodinamiku, a kojima smo se koristili pri opisivanju atomskih i subatomskih pojava u prirodi.

”Mi iz zadnjeg reda ubeđeni smo da je vaša teorija luckasta. Jedino se ne slažemo da li je dovoljno luckasta”, dobacuje Nils Bor (Niels Bohr) iz publike za vreme tribine na Univerzitetu Kolumbija (Columbia University) 1958. godine, na kojoj je Volfgang Pauli predstavljao verziju objedinjene teorije polja (Unified field theory), osmišljene zajedno sa Vernerom Hajzenbergom (Werner Heisenberg).

Dakle – zaokret od 180°. 

Onaj koji nas neminovno navodi na pitanje svih pitanja: 

Zašto?!

Zašto se uopšte trudimo da bilo šta saznamo kada se, na kraju, ispostavlja da i to što eventualno saznamo (i razumemo?!) nije nikakav činjenični garant šire slike, u koju smo do te mere uronjeni da naći smisleno rešenje i izlaz postaje istinska nemoguća misija?

Samim tim, “Zašto?” predstavlja pitanje koje na najbolji način oslikava prirodu paradoksa koji nam je pred očima i koji je verovatno veći od svih ostalih, jer se ovo pitanje ponaša poput fraktala svaki put kada ga izgovorimo i dovodi nas do tačke kada i odgovore koje eksperimentalno pronalazimo više ne rezumemo, niti znamo kuda tačno oni dalje vode. Sve što je do sada krasilo određeni stepen razumevanja, sada počinje eksponencijalno da opada, proporcionalno sve dubljem zalasku u kvantne odaje daljeg ispitivanja ove čudne postojanosti prirode.

Da mi to možda ne kucamo na vrata limita naših mentalnih kapaciteta?

Sve to, možda i previše, počinje da liči na pokušaje lociranja elektrona u određenoj tački u prostoru, čije koordinate je moguće jedino okvirno proceniti, sračunavanjem talasne funkcije (Wave function) koja bi u svojoj konačnici dala samo određenu verovatnoću njegovog nalaženja na određenom mestu, ali nikako ne i garanciju da će biti pronađen. Jer ako je talasna funkcija u nekoj tački prostora izrazito visoka, to samo znači da postoji velika verovatnoća da se elektron baš tu i nalazi. Zato ukoliko bi, makar i hipotetički, probali da izračunamo talasnu funkciju određene osobe na određenom mestu, oblik te talasne funkcije bio bi vrlo sličan silueti osobe o kojoj je reč. Paradoks je u tome što se funkcija istovremeno rasipa u beskonačnost, a to znači da postoji određena verovatnoća da tu osobu pronađemo i na Mesecu, Betelgezu ili bilo gde drugde, jer funkcija svojim beskonačnim prostiranjem obuhvata čitav svemir. 

Kolaps talasne funkcije

Kroz svaku njegovu tačku, reda veličine plankove dužine (Planck length). 

Od večnosti do večnosti…

Zato ovde osnovni problem leži u protivurečnosti između našeg (ili kolektivnog) zdravog razuma i talasa verovatnoće koji izvorno definiše, uzgred budi rečeno, i sâm taj naš zdravi razum. Pa i staro pitanje da li drvo u šumi stoji uspravno, ili je posečeno, može biti odgonetnuto upravo talasnom funkcijom, ali, naravno, bez definitivnog odgovora koliko god mi to očekivali vođeni našom svakodnevnicom i zdravorazumskom logikom s kojom smo srasli. To ovakve primere čini izuzetno važnim, jer je potrebno puno vremena ne bi li naš um navikli na novo stanje stvari koje će sve promeniti. Na neminovni šok.

Nekom ko bi bio u stanju da sagleda sav svemir iz objedinjene perspektive, celokupno stvaranje izgledalo bi kao jedinstvena istina i nužnost. 

– Žan le Ron d’Alamber (Jean le Rond d’Alembert)

Dakle, opservacija je presudna za Postojanje, što su još svojevremeno pokušavali da dokažu i Bor (Niels Bohr) i Hajzenberg (Werner Heisenberg). A da je opservacija od ključnog značaja stav je i Eugena Vignera (Eugene Wigner) koji na sledeći način postavlja ovu problematiku: 

svest definiše postojanje,

 ergo: kvantna mehanika pomera granice zdravog razuma

Vizuelna predstava kvantnog tunelovanja, nečega što bi rečnikom makro sveta lako nazvali čudom

Ili još preciznije sročeno: ona [kvantna mehanika] urušava ovo malo zdravog razuma što držimo za opšte dobro i na čemu temeljimo sve(t) oko sebe. Okrenemo li se staroj simbolici, tamo možemo naći vrlo dobar primer ilustracije problema kojim se ovde bavimo, jer baš kao što posmatrač urušava talasnu funkciju tražeći njenu konkretnu vrednost, tako i uroboros (ουροβόρος) guta sebe sâmog u pokušaju samospoznaje. 

Da nije to cena konačnog čina? 

Prigrljivanje sopstvene sveukupnosti?

No obzirom da smo se već uveliko obreli u svetu svih ovih nejasnih pitanja, a koja dalje rađaju i još mutnije odgovore, evo jednog logičkog sleda razmišljanja u ovom pravcu, jer: ako ja, svesno, činim opservaciju, šta određuje stanje u kojem sam ja per se?! Šta određuje moju stabilnost? Čija opservacija vrši kolaps moje talasne funkcije?

Ukoliko ovo pitanje pojednostavimo, stvar je u tome da je nešto drugo moralo prvo mene da osmotri ne bi li se tim činom (posmatranja) moja talasna funkcija urušila i mene smestila na određeno mesto i u određeno vreme. I eto nama još jednog paradoska iz kojeg ne možemo da se iskobeljamo, jer ovim pojednostavljivanjem mi, u stvari, stvar činimo sve komplikovanijom zapadajući u beskrajnu petlju pitanja: 

• šta se dešava sa onim ko posmatra nas? 

• šta To čini postojanim da uopšte može raditi ono što radi? 

• šta slama njegovu talasnu funkciju? 

• kakva je to kosmička svest koja određuje stanje čitavog niza ovih potencijalno neophodnih posmatrača kroz posmatranje čitavog svemira? 

Lora, Džudi i Kuper

Nije li to Bog? 

Nije li to Bag?

Ali kako?

Pojavljuje se tako još jedan fraktalni bag u rasuđivanju o stvarnosti, jer ovako možemo u nedogled.

Ono što posebno svedoči o težini problema razumevanja ove naše stvarnosti, i njenog postojanja uopšte, jeste odgovor koji je dao čuveni teorijski fizičar i saradnik Ajnštajna (Albert Einstein) i Nilsa Bora, Džon Viller (John Archibald Wheeler), upitan o problematici merenja u kvantnoj mehanici:

Izluđuje me to pitanje.

Priznajem da ponekad stopostotno ozbiljno prihvatam ideju da je svet plod mašte, čak i, u nekom trenutku, da postoji nezavisno od nas. Ipak, svesrdno prihvatam Lajbnicove reči: ”Ovaj svet je možda samo prikaza, a postojanje je tek san, ali taj san ili prikaza su za mene dovoljno stvarni ako nas, vodimo li se razumom, nikada ne obmanu.”

.

Viler veli da kada se, na primer, zagledamo u Mesec na nebu, u neku udaljenu galaksiju ili pak u atom, da je njihova suština u informaciji koju nose/predstavljaju. Ali i da je ta informacija prešla u ravan postojanja, iz tzv. nepostojanje, odnosno potencijala talasne funkcije, onda kada je univerzum sproveo opservaciju samoga sebe. To samim tim može da znači da je materija u svemiru (it) počela da postoji tek onda kada je došlo do opservacije informacije (bit) koju je svemir sadržao, a upravo je to je srž teorije koju on prigodno naziva – It from bit. 

Svemir koji on na ovaj način opisuje naziva participativnim univerzumom, jer je premisa ove ideje da nam se univerzum prilagođava istovetno načinu na koji se mi prilagođavamo njemu i da je, samim tim, i on moguć zahvaljujući našem postojanju kojim svedočimo o njemu.

But this dream isn’t necessarily one we’re capable of realizing, even with arbitrarily good equipment and ideal observational methods. As vast as the Universe is, the part of it that’s observable to us, both now and in the future, is still finite.

With a finite number of particles and a finite amount of energy present within our observable Universe, the information we can glean is finite, too.

The scientific limits of knowledge.

.

Činjenica da su o ovom problemu košmare imali kolosalnji umovi poput Šredingera (Erwin Schrödinger), Hajzenberga (Werner Heisenberg), Paulija (Wolfgang Pauli), Edingtona (Arthur Eddington) i Ajnštajna dovoljno govori o ozbiljnosti problema i nemogućnosti da se iznađe neko primenjivo rešenje. Zato fizičari danas, poput ranih pomorskih istraživača, u izobilju nalaze samo posredne dokaze za mnoge krucijalne ideje na kojima rade, poput Teorije svega, ali još uvek neposredno ne mogu da ih dokažu i utemlje. Isto je bilo i s velikim moreplovcima pre više vekova, kada je nakon dugih putovanja u nepoznato i iscrtavanja mnogobrojnih karti gotovo sve ukazivalo na postojanje Severnog pola, no bez direktnih dokaza u ono  vreme za tako nešto. Ipak, mape su jasno upućivale na zjapeću prazninu na severu naše planete. Prazninu koja je bila detaljno ispunjena tek pronalaženjem daleko naprednijih mernih instrumenata o kojima tadašnji istraživači nisu mogli ni da sanjaju. 

Istorija se sada ponavalja jer ponovo primećujemo neke praznine, a koje će jednom biti popunjavane…

We live inside a dream…

Svaki scenario je relevantan

Zato dolazimo do tačke gde je smisao i značaj nauke, ali isto tako i religije i filozofije veoma važan jer ima cilj da nas umiri u našim neprekidnim lutanjima po bespuću haosa Stvaranja… Da nas opskrbi odgovorima, te pruži jasnije uvide na pitanja koja se tiču kosmosa i našeg postojanju unutar njega, jer mi, kao ljudski kolektiv, tragamo za odgovorima samo, i jedino, unutar domena naših ličnih iskustava. U okviru nas sâmih. Zato ne smemo zanemarivati ni onu strânu stranu, onu koja je u mraku naše nesvesti, te je zbog količine nerazumevanja izbegavamo i/ili ignorišemo. Onu kojoj se iz straha neretko i rugamo. 

Upravo ta druga, skrivena, mračna i nerazumljiva, strana može biti izvor još većih zadovoljstava i potencijalnih saznanja i mudrosti kojih sada nismo ni svesni da čeka na nas, ali ona ne može biti ostvarena bez duboke kontemplacije i prihvatanja Nepoznatog kao činjenice mimo naših mentalnih okvira kojima raspolažemo. Ali, takođe, kao jednako važnog činioca našeg života.

Nečega čemu, bar na samom kraju, moramo nesvesno da se prepustimo i jednostavno utonemo… Mimo racia i sve udubnosti i komfora informacija kojima se svakodnevno okružujemo.

Tu činjenicu je vrlo lepo sažeo prof. dr Momčilo Milinović, s Katedre za naoružanje Mašinskog fakulteta u Beogradu:

Što ti je veće znanje to ti je veći dodir s neznanjem.

Raste ti površina dodira…

.

Dakle svesni smo da su konkretna znanja prolazna kategorija. Dosezanjem do njih mi trenutno zadovoljavamo naše biće, potrebu za razjašnjenjem, ali se time i odnos prema znanju konstantno menja, jer zavisi od znanja kojim raspolažemo u datom momentu. Kao i od psihe samog čoveka. Uviđamo čitav jedan prirodni mehanizam u kome smo mi dobrim delom na autopilotu u kretanju ka našem cilju ka istini (šta god to ona na posletku bila). 

Strašno je to što šta god mi mislili da znamo verovatno je pogrešno. I to se odnosi na apsolutno svakoga od nas pojedinačno, svi imamo usađen taj užas duboko u nama. Taj horor u duši. Tako dolazimo i do jedine izvesnosti: mi To nikada nećemo shvatiti… nećemo znati. Bar ne u formi u kojoj to zaista Jeste. To poput vere jednostavno možemo prihvatiti kao takvo i dalje koračati ka tom jedinom trenutku kada ćemo zaći u ništavilo i prigrliti Apsolut.

U jevrejskoj mistici postoji nešto što se zove priljubljivanje Bogu, na hebrejskom jeziku: devekut (דבקות), i ne retko se opisuje dubokim meditativnim stanjem uma, nalik transu, koje se postiže za vreme molitvi ili za vreme proučavanja određenih tekstova. Stara rabinska praksa govori o tome da bi oni pre svakog duhovnog rada prvo iščistili svoj mentalni ekran i fokusirali svoju intenciju u ciljanom smeru. Potom bi u tom pravcu trasirali svoju nameru i emotivni naboj koji bi skoro uvek bio prisutan i vidno izražen u tim trenucima. U stvari, emotivni naboj je bio glavna odskočna daska ka kavani (כוונה), odnosno dostizanju kontemplativnog stanja uma. 

Dakle, duhovni mehanizam s ciljem priljubljivanja i spajanje s Apsolutom i nestajanja u tom činu… Praksa za ono što sve nas u jednom trenu čeka.

S druge strane, divljenje i težnja ka nečemu što je nepoznato, skriveno i još uvek rečima neuobličeno može biti čak i konkretnije. Jer ono, kao takvo, svakako čeka negde da neko svoj um, poput lasera, usmeri ka tome. Da vidi i shvati… Dakle, to je postojano i bez naše trenutne svesti. Postoji u svojoj neuhvatljivosti, svojoj beskrajnoj talasnoj funkciji koja se prostire i ovde, sada, dok čitate ovaj tekst, ali naša intencija nije na pravom mestu da kolapsom dođe do nje, već se gubi u nekim drugim beskrajnim oblicima. Baš poput zagledanosti u vedro noćno nebo, u zvezde kojima se broja ne zna i koje isto tako kriju nebrojene tajne. Štaviše, zagledanost u beskonačni prostor koji se prostire nad nama donosi nam spoznaju jedne vrlo jednostavne, a u isto vreme zastrašujuće spoznaje – da izuzetno mali broj činjenica mi istinski poznajemo i da nas beskrajni kosmički ambis netremice posmatra i podseća na duboka čudesa do kojih nećemo doći.

Podseća nas da se nalazimo na raskršću beskonačnog i konačnog; svega i ničega; znanja i neznanja. Nešto užasno i prelepo u isto vreme… jer u tom posmatranju Kosmos omogućava nas. 

Naše postojanje koje nas čudnim putevima vodi baš do ovog trenutka gde mi postavljamo baš ova pitanja. 

Pitanja koja su, u stvari, u isto vreme i odgovori na njih. 

”The human understanding is like a false mirror,” kaže Bekon, ”which, receiving rays irregularly, distorts and discolours the nature of things by mingling its own nature with it.”

.

Kao da pravimo pun krug.

U ovom trenutku niko sa sigurnošću ne zna šta se konkretno dešava niti na jednom od fundamentalnih polja ispoljavanja prirode, bilo da govorimo o svetu objekata velikih dimenzija kojima neprikosnoveno gospodari sila gravitacije, a koja se u celosti ne uklapa niti u jedan od postojećih kalupa našeg razumevanja mašinerije prirode; ili sveta minijaturnih, kvantnih, čestica i svih mogućih čudnovatosti koje su tu zastupljene i koje su, baš kao takve – neuhvatljive, temelj ove druge krajnosti opšteg postojanja. Samim tim ništa u vezi s ovim našim životima, koji se nalaze negde između svih tih pozitivnih i negativnih decimala, nije jednostavno sagledivo ni lako prihvatljivo, ukoliko za početak i smognemo hrabrosti i snage da uđemo u koštac s pitanjima koja će nas ubrzo preplaviti i vrlo verovatno dekomponovati na proste činioce. Kao da naš um u pokušajima odgonetanja ovih krucijalnih pitanja proizvodi sve više novih i još težih pitanja. Poput kâkvog baga od malopre… Poput staklene bašte gde je razvoj uslovljen samouništenjem jedinke koja ga nesvesno proizvodi, jer za sada ne ume bolje od toga. No baš zbog toga možemo otkriti jedan vid poniznosti koji je neophodan u avanturi koje smo akteri. Njome se makar možemo uzemljiti, jer ne znamo na šta ćemo naići u lutanju nepreglednim mrakom tajni koji leži pred nama.

Paradoks sopstvenog ”stomaka”

Još uvek ni iz sopstvenog stomaka nismo uspeli da iskočimo. Sebe još uvek nismo demistifikovali. Nismo sigurni ni zašto tačno spavamo. Čemu snovi? Otkud svest? Kako to naš mozak radi? Zato prihvatanje Nepoznatog, kao tâkvog, igra veliku i značajnu ulogu u našem samorazvoju i učenju. Jer je ono neminovno. Zbog toga u religiji vidimo i prepoznajemo tu specifičnu težinu, težinu koja naseljava odaje našeg iracionalnog uma, koji takođe predstavlja deo nas, te je ne smemo olako shvatiti. A nikako odbaciti! Takvim sirovim pristupom samo bi okrenuli leđa onom delu koji je, isto tako kao i znanje, neophodan pri pronalaženju duhovnog mira u svetu koji je bez Odgovora. 

Bez iracionalnog u nama rizikovali bismo da uskočimo u sopstveni stomak još dublje…

Ili kako bi to agent Albert Rozenfild (Twin Peaks) sročio:

The absurd mystery of the strange forces of existence.

.

Otud je okretanje ambisu kosmosa izuzetno važno (čitaj: čak korisno), iako ga ne razumemo. 

Po vedroj noći mi na nebu ne vidimo lepotu zato što znamo otkud sve to tu gde jeste, već baš zato što smo konstantno zapitani – otkud sve to, te nam naš nesvesni autopilot pruža utehu jer bi u suprotnom izgubili razum u trenu, u tom beskonačnom mraku koji ničeovski neprekidno bulji u nas. A možda kada ne bi tako urokljivo buljio, možda nas ne bi ni bilo, jer ne bi bilo Onog posmatrača koji je u našoj priči neophodan da dovede do kolapsa talasne funkcije kosmosa i učini sve stvari postojanim. U prostoru i vremenu, a ne nigde diljem svuda.

Važno je biti svestan činjenice da ne znamo; da nećemo znati; da ne možemo znati. Zato i ne smemo očekivati odgovore unapred, jer nema odgovora. Tamo gde idemo oni ne postoje. Bar ne za nas.

”I’d consider myself a realist, but in philosophical terms I’m what’s called a pessimist.”

Otud i doza romantike u ovoj tragediji nerazumevanja, kada u određenim trenucima preklapanja vidimo neki smisao. Onog kojeg nema. Ali to je ono što mi nazivamo sinhronicitetom, poput kakvog odbrambenog mehanizma u vidu davanja smisla. No ovu ideju o smislu koincidencije možemo definisati i kroz prizmu kvantne mehanike, to je za nas uradio čuveni dr Fransoa Martin, s Univerziteta u Parizu (Nouvelle université de Paris), kada je izneo jednu vrlo zanimljivo ideju koja je itekako utemeljena na polju u kojem on naučno deluje:

In quantum physics, an electron exists in an oscillating wave form—it isn’t in one fixed state until it is measured. Measurement collapses the wave-function.

Unconscious mind as similar to an electron in this regard. It’s in various potential states and the conscious mind acts like a measuring device that fixes it (at least temporarily) into a particular state. The conscious mind collapses the wave-function of the unconscious mind. So there’s a quantum process occurring between different parts of your mind, but the process extends beyond the individual mind in synchronistic events.

Maybe the mind of an individual is connected to a collective unconscious through entanglement.

(Dr. Francois Martin, University of Paris)

Dodatni haos u već haotičnu ponudu svih mogućih –Zašto?!– kojima se ovde bavimo svakako predstavlja i hrabra, ali ne i neutemeljena teorija koja predlaže da je čitav ovaj univerzum sazdan od samo jednog jedinog elektrona…

Ideju je izvorno predložio već pominjani Džon Viler kada je četrdesetih godina prošlog veka tu svoju zamisao ispričao čuvenom teorijskom fizičaru Ričardu Fajnmanu (Richard Feynman), jednom od tvoraca savremene kvantne elektrodinamike, u jednom od njihovih razgovora za vreme Vilerovog boravka na Univerzitetu Prinston (Princeton University). Naime, on tu zagovara hipotezu kako su svi nebrojani elektroni i pozitroni, zapravo, manifestacija jednog jedinog elektrona. Elektrona koji se neprekidno kreće napred-nazad kroz vreme, te iz naše perspektive stvara privid sveprisutnosti elektrona u svakoj tački vremena i prostora, odnosno njegove visoke verovatnoće pronalaženja, što i jeste eksperimentalno utemeljeno talasnom funkcijom. 

Feynman,

I know why all electrons have the same charge and the same mass.

Because, they are all the same electron!

.

Čitav koncept Vilerove ideje o kosmosu zasnovane na jednom, sveprisutnom, elektronu razvijen je na bazi teorije o tzv. liniji sveta (worldline) koja u modernoj teoretskoj fizici predstavlja svojevrsnu trasu prostiranja četvorodimenzionalnog prostor-vremena. Ovde on predlaže da su svi elektroni, u stvari, deo te jedne osnovne linije sveta čiji oblik donekle sebi možemo dočarati konopcem svezanim u čvor, usled čega percepiramo iluziju prošlosti i budućnosti, zbog zamršenog kretanja elektrona duž linije – napred-nazad. Takve deonice koje se, usled tog čvorišta, u jednom delu kreću unazad linijom vremena mi iz naše perspektive, putem mernih instrumenata nama dostupnim, detektujemo u vidu antičestice spram elektrona – pozitron. 

Ovakvo objašnjenje daje i odgovor na pitanje zašto opažamo mnogo više elektrona od pozitrona u kosmosu. 

Viđenje stvari gde antičestice odgovaraju obrnutim linijama sveta u velikoj meri uticalo je na Fajnmana i njegova dalja razmišljanja i uvide, te je ovu ideju i uvrstio u svoj rad iz 1949. pod nazivom ‘’Teorija pozitrona’’ (The Theory of Positrons). Definitivnu potvrdu tog gledišta kasnije su dali eksperimenti praćenja anihilacije parova čestica-antičestica gde je uočeno da, zapravo, ni ne dolazi do stvaranja i uništavanja ovih parova, već samo do promene smera njihovih kretanja na liniji sveta. 

Dakle, promenama iz smera prošlosti ka budućnosti i budućnosti ka prošlosti.

Na ceremoniji primanja Nobelove nagrade za fiziku Fajnman je rekao: 

I did not take the idea that all the electrons were the same one from as seriously as I took the observation that positrons could simply be represented as electrons going from the future to the past in a back section of their world lines.

That, I stole!

…

Na kraju nije važno ni Ko…

Ni Kako…

Niti Šta je razlog svemu. 

Jedino Zašto ostaje da visi u vazduhu, poput kakvog purpurnog mamuta, i da se replicira u beskraj…. Ta misaona petlja iz ogledala bez kraja i iz dubina zjapećeg ambisa. Jer ni Sunca nema bez kvantnih čuda koja se neprekidno događaju, a to nikako ne bi trebala. Zato nešto jednostavno treba prihvatiti i verovati da je tako. U tome leži mudrost svih religija. Tome nas uče, a kad se odbace sve druge površnosti sirovih tumačenja, jer to mučemo i čitajući dnevnu štampu, a kamo li ”Bibliju” ili bilo koju drugu svetu knjigu. Sve one su istinski svete u svojoj suštini i cilju.

A možda je 42 odgovor na ovo ultimativno pitanje o životu, kosmosu i svemu ostalom, ali u svôm svom tumačenju kojem nikako nismo dorasli da bi nam dalo bilo kakav konkretan odgovor i eventualno zaključalo naše zlo Zašto koje se otelo svakoj kontroli. Ali ako je za neku utehu, postoji jedno rešenje. Jedna formula koja nudi izlaz iz ovog paklenog paradoksa… Ona kaže da sve što te deli od apsolutnog savršenstva jeste množenje samog sebe brzinom svetlosti na kvadrat i postaješ čista energija. Momentalno devekusuješ.

Imali sada ovaj moj sajt, posle ovakve teme, uopšte bilo kakvog smisla za dalje bavljene bilo čim drugim? Ne.

There is a depression after an answer is given. It was almost fun not knowing.

But there is still question, ”Why?” and this question will go on and on until the final answer comes. Then the knowing is so full there is no room for questions.

ODABIR TEMA