/ Miletska škola filozofije /
.
Filozofija je naučna disciplina koja ima nameru da sazna ono što je nepromenljivo, večno, što je po sebi i za sebe. Njena svrha jeste Istina. Zato se može reći da je filozofija nastala iz ljudske težnje za mudrošću. Da bi se čovekova misao bavila traganjem za opštim istinama, potreban je određeni stepen duhovne obrazovanosti jednog naroda. O nastanku filozofije Aristotel je pisao:
Tek pošto su se pobrinuli za svoje lične potrebe, ljudi su počeli da filozofiraju. Jer, filozofiranje se sastoji u slobodnom, nesebičnom delanju, pa je prvo morao da iščezne strah od primarnih potreba, da ljudski duh ojača, da se uzdigne i u sebi učvrsti. Svest je morala dovoljno da se unapredi da bi moglo da razmišlja o opštim stvarima. Zato se može reći da je filozofija nastala tek kad je jedan narod, jedna zajednica izrasla iz svog konkretnog života, kada su nastale razlike i podvojenosti mežu staležima, kada dotadašnji oblik religije više nije zadovoljavao potrebe za saznavanjem uzroka i posledica.
.
Ako je philo-sophia težnja prema razumevanju života i sveta, onda je njen početak u čoveku, u njegovom čuđenju i zadivljenosti pred životom i svetom, u čovekovoj zapitanosti: zašto sam ja na svetu, šta je uopšte svet? Takav početak filozofije smatra se njenim psihološkim početkom.Ako je filozofija poseban oblik znanja, nauka s najvećim i najvišim ciljevima, onda je njen početak ujedno i početak svega postojećeg i celokupnog zbivanja, u koje su, na za sada nepoznat i nerazumljiv način, uključeni i ljudi svojim radom, mišljenjima, verovanjima, težnjama. Takav početak filozofije može se nazvati sistemskim ili sistematskim. Ona je jedna od ljudskih duhovnih tvorevina, započeta u određeno vreme, prvi korak na putu koji kada se završi, mora ponovo započeti. Za tako shvaćenu filozofiju, njen početak, izvor i smisao može se nazvati istorijskim.
Sokrat, Antisten, Hrisip i Epikur
Da je zaista proistekla iz zelje za mudrošću, govori i njeno izvorno grčko ime koje je do danas opstalo. Kod starih Grka , sa samom početku razvoja, filosofos je bio mudar čovek, čovek koji se od drugih razlikovao po sveobuhvatnosti svojih misli i po odmerenim delima koja je činio. S razvojem kulture starih Grka, razvijala se i potreba i sloboda traganja za istinom, te se sve više cenila i delatnost filozofa – philosophia. Tokom dve i po hiljade godina svog trajanja, filozofija se stalno menjala. Ali istorijski. Odnosno onako kako se menjalo društvo u kome je nastajala, pa zato nema ni jedne konkretne definicije filozofije koja ima opšte ili obavezno značenje koje je kod svih prihvaćeno.
Ipak filozofija starih Grka nije bila jedini početak. Težnja ka mudrosti pojavila se i razvijala i u ostalim zemljama starog sveta, u staroj Indiji, staroj Kini i Persiji (današnjem Iranu). U tim zemljama su se njihove posebne kulture razvile mnogo pre nego kultura antičke Grčke i kasnije imale znatan uticaj na kulturni rast i uspon u Grka. Dogodilo se da su istočnjačke struje svoj vrhunac dostigle između VIII i VI veka pre nove ere, baš u vreme uspona i procvata filozofije u antičkoj Grčkoj.
Na tim samim počecima sveukupno mišljenje bilo je izuzetno mitotvorno. Mit (grč. mythos – kazivanje, pričanje)proizvod je čovekovog najneposrednijeg, neartikulisanog i pretežno emotivnog doživljaja sveta koji ga okružuje i ispunjava. Svet u kome je čovek toliko zavistan od objektivnih sila da ne može da razlikuje sopstvenu idividualnost od stvari i zbivanja u prirodi. Tako su, na primer, indijske Vede, koje su u stvari verske himne spevane u slavu bogova sunca, vode i vatre, prihvatane kao učenja drevnih mudraca. Tako su Lao Ce, Konfučije, Buda i Zaratustra bili najznačajniji mudraci Azije i sa svojim sledbenicima i učenicima uvrstili se u filozofiju istočnih naroda. Ali u njihovim učenjima nema one kritičnosti i misaone zrelosti koja filozofiju uzdiže iznad mitskih odnosa i običaja, koja će kasnije biti karakteristična za filozofiju antičke Grčke.
Racionalno mišljenje i kod starih Grka počelo je da se razvija u okvirima mitskog zanosa prema svetu, a sazrelo je tek onda kada su se stvorili povoljniji društveno-istorijski uslovi da se formira kritičan, racionalan odnos prema stvarnosti. Na starom istoku društveni odnosi nisu se razvili dalje od despotija, ropstva i sistema kasti, pa se ni sama misao nije razvila u racionalnu, već je ostala pretežno na nivou mitskih elemenata. U staroj Grčkoj uvećala se čovekova moć nad prirodnim silama, a praktičan život je izazavao jačanje uma.
Postavljanje pitanja o počecima svih bića imalo je u sebi pretpostavku da razumevanje stvari dolazi iz znanja o njihovom poreklu. Stvari se najbolje razumeju ako se zna odakle potiču. Nastanak grčke filozofije vezuje se za pitanje o nastanku sveta, kosmosa. Od čega svet i kosmos potiču.
Proces prelaska iz mitskog u racionalni način mišljenja bio je veoma dug i protivurečan, te su se mitsko i racionalno veoma dugo preplitali. Jedan od primera isprepletanog mitskog i racionalnog mišljenja jeste Heraklitova tvrdnja da ’’Sunce neće prekoračiti svoje mere jer bi ga ščepale Erinije, Pravdine pomoćnice’’. U ovoj tvrdnji je izražena racionalna misao da se Sunce kreće po određenoj meri, kao i sve stvari u prirodi, i da nužnost zbivanja ne dozvoljava da se ta nužnost mera naruši, ali je tvrdnja prikazana kroz mitske likove kojima se daje moć upravljanja nad prirodom.
Tek je Aristotel napravio značajniji iskorak. Kod njega racionalnost u tolikoj meri preovladava da je u stanju da kritički sagledava i sistematizuje sve ideje svojih prethodnika. Racionalnost je kasnije i ostala glavno obeležje stare grčke i evropske filozofije i nauke. Stari Grci su u filozofiji nadmašili svoje prethodnike sa starog Istoka jer su snagom probuđenog uma znali da razviju istočnjačka znanja.
Prva filozofska učenja starih Grka nastala su krajem VII i početkom VI veka pre nove ere. Nastala su na maloazijskim obalama Egejskog mora, u grčkim kolonijama gde je došlo do ukrštanja drevne egejske civilizacije i civilizacije starog Istoka.
Stara Grčka sastojala se iz velikog mnoštva malih državica, koje su u stvari bile gradovi, grad-država ili polis. Grčka plemena, naročito jonsko pleme, postepeno su naseljavala i kolonizovala maloazijsku obalu Egejskog mora i ostrva. Kolonizacija je počela već između X i VIII veka p.n.e, a od VIII do VI veka p.n.e. grčke državice-gradovi bile su rasprostranjene po svim obalama Sredozemnog i Crnog mora. Broj stanovnika tih državica nije bio veliki, a za rad su postepeno sve više bili zaduženi robovi. Kada se sistem ropstva učvrstio, neki građani bili su oslobođeni bilo kakvog fizičkog rada i mogli su da se posvete isključivo državnim posvima. Vremenom se formirala i predrasuda da je fizički rad nedostajan slobodnih građana. Tako čak ni Aristotel nije ubrajao robove u ljude već ih je smatrao oruđem koji se od predmeta razlikuje po tome što ume da govori. S druge strane, slobodnim ljudima je bilo omogućeno da slobodno vreme koriste za javne rasprave o državnim poslovima i o svemu drugome što je građane interesovalo.
Javne rasprave stalno su podsticale radoznalost i otvorenost mišljenja, što je pomoglo da kritičko mišljenje nadjača predanja. Mišljenje se osamostalilo i potisnulo dotadašnje nebeske i zamaljske autoritete. Tako recimo u starom grčkom predanju, kao i kod istočnih naroda, smatralo se da se sve prirodne stvari sastoje od četiri oblika materije: vode, vatre, zemlje i vazduha. Prvi grčki filozofi su u svojim razmišljanjima o kosmosu takođe polazili od tog shvatanja, ali su ga i kritikovali i tragali za novim saznanjima i objašnjenjima kojih nije bilo u predanjima. Kritija, Platonov ujak, na primer je objašnjavao ljudima da je religija, vera u bogove, u stvari delo nekog mudrog čoveka koji je bogove izmislio da bi zaplašio ljude.
U raspravama i govorima političara i građana stare Grčke poštovala se snaga uma i retorika. Javni razgovori vodili su se bez prestanka i o svemu su postavljana pitanja. Kako Hegel kaže, ’’u raspravama je moglo da vlada najplemenitije gradsko ponašanje obrazovanih ljudi ’’. Učesniku u razgovoru se priznavala lična sloboda savesti, sloboda njegovog uverenja i svakome se priznavalo pravo da se izrazi.
Međutim, u VI veku p.n.e. polisi su došli pod udar osvajača, pa su mnogi građani isbegli na različite strane. Tako su se prva filozofska učenja u mnogo pravaca, a naročito u Atinu koja je bila intelektualni centar čitave Helade.
U tom Burnom istorijskom procesu formirala se i antička demokratija, a filozofija uveliko razvila. U prvo vreme reč mudrost, sophia, označavala je svaku veštinu i sposobnost, a od VII veka p.n.e. označava političku sposobnost. Sposobnost davanja mudrih saveta i znanja. Do tada su najugledniji bili eupatridi, oni koji potiču od dobrih otaca, te je najcenjenije bilo poreklo, a onda sve cenjeniji počinju da budu mudri zakonodavci i sve više oni koji znaju više od drugih.
Aristotel je, između ostalog, tragao u za odgovorom na pitanje – koji su autori prvi počeli da se bave filozofijom, odnosno ko su oni koji su prvi istraživali prve principe i prve uzroke svih bića. S jedne strane, moglo se reći da su prvi filozofi bili kosmogonijski i teogonijski pesnici, jer su na sebi svojstven način tragali za prvim uzrocima i principima. Međutim,, Aristotelu se istovremeno činilo i da su njhova pesnička izražavanja o tome suviše nejasna i da se mora dodatno tumačitida bi se otkrilo šta su u njihovoj poeziji u stvari smatrali tim prvim uzrocima i principima. A svako tumačenje tih nejasnih misli moglo je biti drugačije i proizvoljno i opet ne bi dovelo do opšteg zaključka.
U tom traganju za prvim filozofom, Aristotel je došao do predanja o Talesu, mudrom čoveku koji je živeo u Miletu u VI veku p.n.e. Arisotelov učitelj Platon već je bio stavio Talesa na prvo mesto liste prvih sedam mudraca, u svom spisu Protagora. Do Platona pojmovi filozofija i filozof nisu bili u upotrebi i tek ih je on uveo u izražavanje, oko tri stotine godina posle Talesovog doba. Ali o Talesu kao prvom filozofu prvi je govorio Aristotel.
Tales za sobom nije ostavio nikakve pisane tragove i sve što se o njemu zna poznato je samo na osnovu predanja. On se, dakle, smatra jednim od takozvanih sedam starih mudraca, odnosno prvi je na toj listi i prvi je kome je uopšte dodeljen naziv ho sophos, mudrac, mada tek posmrtno. Herodot je verovao da je Tales rođen u Feničanskoj porodici Telida, prema najtačnijim proračunima prve godine 35. Olimpijade, znači 640. godine p.n.e. Mada postoje i drugačija računanja, pa je tako po Majnersu tales rođen u vreme 38. Olimpijade, 629. godine p.n.e.
U to vreme kralj Krez je porobio Jonske gradove, pa je Tales povremeno živeo kod Kreza, povremeno u rodnom Miletu. Bio je izuzrtno snalažljiv čovek koji je, recimo, smislio način kako da kralj Krez prevede svojuj vojsku preko reke Halis na kojoj nije bilo mostova.
’’Kada je Krez poveo rat protiv Kira, on je, prema učenju, naišao na teškoće prilikom prelaženja preke reke Halis, a Tales, koji se nalazio kod vojske, uspeo da tu reku odvrati pomoću jednog rova koji je bio u obliku polumeseca išao iza logora, tako da se sada ta reka mogla pregaziti.’’, saopštavao je o tome Herodot. A pričalo se i to da je tales odvratio Milećane da stupe u savez sa Krezom, kada je on poveo rat protiv Kira. Ispostavilos se da je to bila dobra odluka, jer posle Krezovog poraza, kada su Persijanci pobedili ostale Jonske države, jedino su Milećane poštedeli. Tales je bio mudar i umeo je da daje dobre savete građanima o tome kako se može steći bogatstvo. Bio je i izuzetan politički savetodavac, ali se pričalo da se rano oslobodio državnih poslova i da se bavio jedino naukom. Kao najvažnije, pripisuje mu se da je baš on utvrdio da godina traje 365 dana.
Veruje se da je u starosti boravio u Egiptu. Tamo je istraživao uzroke stalnih poplava Nila, a objašnjavao ih je, kaže Herodot, etezijskim vetrovima koji duvaju u suprotnom pravcu od toka reke i koji su njene vode terali natrag. U Egiptu naučio je i zemljomerstvo, geometriju, da bi ta svoja znanja potom preneo u Grčku. Međutim, prema jednoj legendi koju je prepričao Diogen, to znanje izgleda kao da nije bilo naročito veliko. Diogen, naime, pripoveda da je Tales naučio Egipćane da na osnovu senke izračunaju visinu svojih piramida, na bazi odnosa između visine čoveka i njegove senke. Proporcija je sledeća: odnos senke čoveka prema njegovoj visini, isti je kao odnos senke piramide prema njenoj visini. Ako je to za egipćane bilo nešto novo, kaže Diogen, onda se ne bi moglo reći da su u geometriji daleko odmakli.
Tales je mnogo znao i o zvezdama. Po Herodotu, predskazao je i jedno pomračenje Sunca , upravo u vreme dok se vodila borba između Liđana i Međana, a koje je po savremenom računanju moglo biti 28. maja 585. godine p.n.e. Diogen navodi i jednu angdotu o Talesovom zanimanju za astronomiju:
Gledajući u zvezde i posmatrajući ih, on jednom pade u neki rov, te mu se narod zbpg toga podsmevaopitajući kako bi on mogao da sazna nebeske stvari, kada ne vidi ni ono što mu leši pred nogama. Narod se podsmeva takvim stvarima, i on je u toliko zgodnijem položaju što mu filozofi ne mogu uzvratiti istom merom. Ljudi iz naroda ne shvataju što se filozofi smeju njima, njima koji zaista nisu u stanju da padnu u jamu, pošto se od vajkada nalaze u njoj – jer oni ne upravljaju svoje poglede ka nečem višem.
.
Iako ne postoje nikakvi Talesovi spisi i ne zna se da li ih je on uopšte pisao, Diogen pominje poeme, oko 200 stihova, o astronomiji, o pojedinim mudrim izrekama kao što su ’’Mnoge reči ne dokazuju razborito mišljenje’’, ’’Teško je poznavati samog sebe’’, ’’Smrt se ni u čemu ne razlikuje od života’’, ’’Sve je puno Bogova’’…
Ne zna se tačno kada je Tales umro, da li u sedamdesetoj ili devedesetoj godini života, ali se uzima da je to bilo 59. Olimpijade, 543 godine p.n.e. Po predanju, umro je prilikom jedne viteške igre, od vrućine i žeđi.
Po Aristotelovom mišljenju, Tales je prvi mislilac koji je početak, osnovu svih bića tražio u nečemu što bi se moglo smatrati materijom (hyle, grč.). I svi se slažu da je on prvi filozof prirode, rodonačelnik materijalističke filozofije. Njegova filozofija, međutim, ne predstavlja neki izgrađen sistem, jer prva filozofija i nije mogla biti sistem. Aristotel je takođe smatrao da je Talesov uvid u prirodu stvari bio još sasvim primirivan i da je ostavljao mnogo toga nejasnog što se tek trebalo razjasniti.
O toj prvoj filozofiji i o prvim filozofima Aristotel najčešće govori zbirno, jer je pored Talesa imao u vidu i druge Milećane koji su započeli da se bave filozofijom. Tu grupu miletskih istraživača Aristotel je nazvao fizičarima i fiziolozima jer mu se činilo da je glavni cilj njihovog istraživanja bio da otkriju i odgovarajućim imenom nazovu phisis, odnosno prirodu svih bića. Zato su i Aristotelovi spisi na tu temu dobili naslov Ta phisica, (fizika.).
U svom delu Metafizika on kaže: ’’Većina prvih filozofa stavljali su principe svih stvari isključivo u nešto što ima oblik materije’’. Tu Aristotel nabraja četiri prva uzroka:
• suština i forma
• materija i supstrat
• uzrok kretanja
• svrha
.
Jer ono iz čega se sastoji svako biće, i iz čega ono postaje, kao iz onoga što je prvo, i u šta, kao ono što je poslednje, propada i koje kao supstancija ostaje uvek isto, pa se menja samo u svojim odredbama, ono je Element i ono predstvalja princip.
.
To je Aristotelov apsolutni prius.
Zbog toga oni, najstariji filozofi, smatraju da ni jedna stvar ne postoji niti propada, jer se stalno odražava ista priroda.
.
I dalje:
Kao što i mi kažemo da Sokrat apsolutno ne postaje, ako postane lep, ili muzikalan, niti propada ako te osobine izgubi, pošto subjekat Sokrat ostaje isti; i to važi za sve ostalo. Jer mora postojati jedna priroda, ili više od jedne, iz kojih postaje sve ostalo, pošto se ona održava. To znači da njena promena neka nikakve istinitosti.
.
Ovde je do izražaja došlo staro mitsko predanje o cikličnom toku svih zbivanja, o tome da početak i kraj svih konačnih bića dolaze na isto, ono iz čega bića nastaju u to se posle svoje smrti i propasti vraćaju. A taj izvor i kraj svih smrtnih bića, sam po sebi niti nestaje niti propada, on je večno postojeća priroda.
Broj i određenost jednog takvog principa, od koga sve postaje i vraća mu se kad nestaje, ne određuju svi filozofi na isti način. Tales, predvodnik takve filozofije, koja kao princip i supstanciju svega što postoji priznaje nešto materijalno, tvrdi da je to voda. Za miletskog mudraca, dakle, voda je primarni materijal iz kojeg su sačinjena sva bića. On čak smatra da i Zemlja pliva na vodi.
Međutim, Tales ne daje nikakvo podrobnije objašnjenje ovog svoh principa, niti ikakav dokaz. Aristotel samo naslućuje na koji je način Tales došao na misao o vodi:
Možda je Talesa navelo na te misli to što je video da je svaka hrana vlažna, i da iz vlažnosti postaje sama toplota, i da živa bića žive zahvaljujući toj vlažnosti. Ono pak iz čega nešto postaje jeste princip svega. Iz tog razloga on je došao na te misli, a takođe i zbog toga što je svako seme po svojoj prirodi vlažno, a voda je princip onoga što je vlažno.
.
I dok Aristotel ovako samo površno ukazuje na to da se vlažnost svuda nalazi, Plutarh, koji je kasnije živeo, daje odreženije dokaze da voda čini prostu suštinu stvari, da sve postaje iz vode i da se sve u nju rastvara:
• jer, kao što je seme svega živoga kao njegov princip večno, tako isto i sve ostalo svoj princip dobija iz vlažnoga;
• jer sve biljke uzimaju svoju hranu iz vode i blagodareći tome donose plod, a ako u njoj oskudevaju one se osuše;
• jer se čak vatra, Sunce i zvezde i sam svet hrane isparenjima vode. Ovde se naravno vidi da se radi o starom shvatanju, koje još nije uvidelo da, na primer, zvezde samostalno postoje.
.
Cela Talesova filozofija sastoji se u tome da je voda princip. Da je voda ono što je apsolutno. To je ono što je u njegovoj misli filozofsko, to ga čini filozofovm i zato filozofija počinje s njim. Jer je on došao do svesti o tome da Jedno jeste suština.
Grci su smatrali Sunce, planine i reke za samostalne sile, obožavali su ih kao bogove, uzdigli ih na stupanj bića koja mogu da deluju, koja se kreću i imaju svest i volju. Talesovim učenjem o postojanju samo jednog principa obesmišljena je ova bujna fantazija, poništeno je postojanje beskonačnog mnoštva principa, različitih, jednih izvan drugih, gde jedan predmet predstavlja samostalnu silu i silu nad drugima. Tales je utvrdio da postoji samo jedno opšte. To je ono filozofsko kod njega, da samo to Jedno jeste i ostaje supstancija svega ostalog, a da je svaka posebna egzistencija, svako Nešto što posebno postoji, samo prolazna forma onog Jednog. Samo to Jedno jeste istinski stvarno, sve što od tog Jednog nastaje i nije stvarno jer je prolazno.
Suština je nešto bez forme, to je glavno mesto u Talesovom principu (vodi). Prosta suština je bez forme. Voda nije uzeta sa svojim osobinama, već kao misao od koje su sve realne stvari stvorene i u kojoj su sadržane, ona je opšta suština. A kako dobija formu? Aristotel ne tvrdi da je to neposredno Talesovo tumačenje, ali navodi način na koji su posebni oblici postali iz vode – zgušnjavanjem i razređivajem. Odnosno, razređena voda postaje vazduh, razređeni vazduh postaje eter, zgusnita voda postaje mulj, od mulja postaje zemlja. Razređena voda ili vazduh jeste isparenje prve vode, eter je isparenje vazduha, zemlja imulj su talog vode.
Talesova filozofija ima dva važna momenta:
• što je prirodu sažeo u jednu prostu suštinu, što je izvršio tu apstarkciju i
• što je postavio pojam osnova. I bila je potrebna velikka smelost duha za to doba, da se ne prizna svo obilje života prirodnog sveta, već da se svede na jednu jednostavniju supstanciju, koja niti postaje niti propada.
.
U filozofiji se mnogo raspravljalo o tome da li Talesa treba svrstati u one mislioce koji su smatrali da Bog postoji. Neki, poput Plukea i Slata tvrde da je Tales bio teista, da je smatrao da Bog postoji, dok drugi kažu da je bio ateista, da nije verovao u Boga. Postoje i treći, koji tvrde da je Tales bio politeista, da je verovao u postojanje više boogova jer je tvrdio da je ’’svemir pun demona’’. Ali Hegel, u Istoriji filozofije, kaže da je to pitanje, da li je Tales pretpostavljao Boga, nefilozofsko pitanje, nevažno za razmatranje Talesove filozofije. Kada se o njegovom filozofskom otkriću govori, tvrdi Hegel, tada nije reč o nekom pretpostavljanju, verovanju ili narodnoj religiji i ta pitanja uopšte nisu bitna. Talesovo filozofsko otkriće bilo je apsolutno biće, i čak da je on govorio o Bogu kao izgraditeljukoji je sve stvari proizveo iz vode, mi na osnovu toga ne bismo ništa znali o tom biću, jer je to prazna reč bez svoga pojma. Zato treba razmatrati samo ono što je spekulativan pojam u Talesovoj filozofiji.
Po Arostotelu u prve fizičare osim Talesa ubrajaju se i Anaksimandar i Anaksimen, koji su takođe živeli u Miletu, ali i Anaksagora. Po pretpostavkama antičkih autora hronologija, Tales je pripadao prvoj, Anaksimandar drugoj, a Anaksimen trećoj generaciji. Na osnovu sačuvanih i prenetih fragmenata njihovih mišljenja o prirodi, pretpostavlja se da je Anaksimandar bio Talesov učenik, a da je Anaksimen bio učenik Anaksimandara. Od Talesovog rođenja do Anaksimenove smrti najverovatnije je proteklo oko sto godina, što znači da je vremenski toliko trajao razvoj Miletske filozofske škole. Takođe po starim hronologijama, Anaksimenovoj generaciji pripadala su još dva fizičara, Pitagora i Ksenofan, obojica poreklom iz istočnih Jonskih naselja, ali sticajem istorijskih okolnosti oni su se bili preselili na zapadnu stranu.
Heraklit je, opet sudeći po hronologijama, mogao biti Anaksimenov neposredni učenik, jer je bio oko trideset godina mlađi od Anaksimena, a Efes i Milet su bile dve susedne gradske republike. Anaksimandarova, Anaksimenova i Heraklitova teorije o prirodi imaju određene srodnosti:
• sva trojica nastoje da otkriju i na odgovarajući način imenuju physis, što nije bilo lako jer, kako Heraklit kaže, ’’priroda voli da se skriva’’
• sva trojica žele da razjasne tajnu nastajanja i propadanja, rađanja i umiranja
• svi oni smatraju da postoje smrtna i besmrtna bića, što su preuzeli iz poetsko-mitske tradicije po kojoj su ljudi smrtni, a bogovi večno mladi i besmrtani.
.
Prvi fizičari su nastojali da otkriju kako su smrtna i besmrtna priroda međusobno povezane. Smatrali su da je besmrtna priroda ona prva, da u samoj sebi ima sposobnost da raste; da je ona seme za svaki nastali poredak; da je primarni materijal iz kojeg se u osnovi sastoji svet u celini i sva bića u njemu.
Anaksimandar je, smatra se, rođen 610. godine p.n.e. Živeo je na Samosu kod tiranina Polikrata, gde je takođe bio i Pitagora. Od Talesa je bio mlađi oko 28 godina.
Anaksimandar je, kako se tvrdi, sastavio četiri filozofksa spisa kojima se znaju samo naslovi – O prirodi; Opis Zemlje; Zvezde stajačice; Sfera. Od njih su sačuvani samo mali i teško razumljivi fragmenti i oni su skoro svi neoriginalni. Izradio je nešto poput geografske karte na kojoj je prikazan obim kopna i mora, napravio je neke matematičke sprave, kao što je sunčanik koji je podigao u Lakedemoniji. Zatim instrumente s označenim tokom Sunca i određenom ravnodnevnicom, takođe i neku nebesku sferu. Međutim, iako je sva ta zaostavština vrlo mala, ona pouzdano svedoči da je on više nego Tales bio pravi osnivač filozofije prirode.
Anaksimandar kaže da je počelo i stastavni deo svih bića apejron. Prvi koji je uveo izraz počelo (arche), koji se može shvatiti kao početak ili poreklo. Po njemu, to počelo nije ni voda, ni zemlja, ni vatra, već jedna drugačija priroda (phisis) koja je bezgranična i iz koje nastaju sva neba i svi svetovi u njima.
Pitagora
Počelo je ono prvo i ono je bezgranično, bez oblika i iz njega izrastaju sva oblikovana bića i svi svetovi. Voda, vatra i zemlja su već oblikovani i zato ograničeni, pa zato ne mogu biti počelo. Voda je ograničena kao kiša ili reka, kao more ili okean. Vatra je ograničena kao Sunce ili neko drugo nebesko telo.
A ono iz čega se zbiva nastajanje (rađanje), tu se takođe zbiva i propadanje po sudbini; jer (bića) jedna drugima daju kaznu i naknadu za krivicu, po redu vremena.
.
Ovako glasi jedan fragment Anaksimandarovog spisa O prirodi, koji se inače smatra jedni m autentičnim fragmentom. Iz njega se vidi Anaksimandarovo mišljenje da svako rođeno biće u sebi nosi klicu smrti, povratka majci prirodi. Sudbina bića je da se izdvajaju iz svoje večne prirode, a noseći u sebi deo večnog, ona žele da ostanu večno izdvojena (na primer čovek želi večno da živi), a time sebi stvaraju krivicu zbog koje moraju biti kažnjena od strane novorođenih bića. Kazna je ovde u simboličnom smislu, u smislu da sva rođena bića moraju da ostare (po redu vremena) i da se približavaju majci prirodi. Težnja da se večno živi je krivica jer ona želi da zaustavi prirodni ciklus, što je nemoguće i protivno sudbini, pri čemu je sudbina ponovo jedan simbol, simbol verovanja da postojeća bića moraju umirati, vraćati se izvornoj neodređenosti da bi se druga rađala.
Anaksimandar je smatrao da je priroda u stvari božanstvo, jer je besmrtna, nepropadljiva, a nastajanje, rađanje iz nje se zbiva izdvajanjem toplog i hladnog (nastanak neba i zemlje, dana i noći, svetlosti i tame). Odredbu o izdvajanju toplog i hladnog Anaksimandaru pripisuje Stobeus, mada je Aristotel pripisuje tek Parmenidu.
Hegel tumači da je Anaksimandar beskonačno shvatao kao haos u kome se ipak nalazi ono što je posebno, bića i stvari, samo izmešana, a da se izdvajanje obavlja tako što se istovetnosti spajaju i izdvajaju od onoga što je od njih različito.
U jednom Plutarhovom spisu mogu se naći neki delovi Anaksimandarovog učenja o kosmosu u kojima se kaže:
Iz beskonačnoga su se izdvojile beskonačne nebeske sfere i beskonačni svetovi; ali oni zato u sebi nose svoje propadanje, jer postoje samo na osnovu stalnog izdvajanja. Zemlja ima formu jednog cilindra, čija visina predstavlja trećinu njegove širine. Toplo i hladno, ta dva oplodna principa izdvojili su se pri stvaranju zemlje; i potom se oko vazduha koji opkoljava Zemlju obrazovala jedna vatrena sfera kao kora oko njenog drveta. Kada se ta sfera rasprsla, pa su se njeni delovi zatvorili u krugove, tada su na taj način postali Sunce, Mesec i zvezde.
.
Značaj Anaksimandarove misli je veliki zbog toga što je kao princip postavio beskonačno i neodređeno. Apsolutna suština svega za njega nije bila neštoprosto, kao voda kod Talesa, već nešto opšte i ničim ograničeno. Taj njegov princip na prvi pogled može da izgleda nematerijalno, ali se iz celine učenja vidi da je mislio na materiju uopšte, na opštu materiju.
Anaksimen je, po starim spisima, rođen između 560. i 548. godine p.n.e. Diogen o tome kaže: ’’On je, prema Apolodaru, rođen 63. Olimpijade, a umro je iste godine kada je osvojen Sardes od strane Kira.’’ Živeo je u isto vreme kada i Anaksimandar i bio je njegov učenik i prijatelj. Hegel kaže da se malo čime odlikovao i da se o njemu vrlo malo zna.
Umesto Anaksimadarove neodređene materije, Anaksimen je ponovo postavio jedan određeni prirodni element, u realnoj formi, odnosno umesto Talesove vode, kao početnu materiju odredio je vazduh. Smatra se da je napisao jedno delo koje je govorilo o prirodi, u kome kaže da je vazduh (aer) bezgranično počelo svih bića. Bliže objašnjenu tog shavatanja daje jedan tekst iz kasnijeg antičkog doba:
Anaksimen Milećanin govorio je da je bezgranični vazduh počelo iz kojeg nastaju rađajuća i rođena bića, i ona koja će se roditi, i bogovi i božanska bića, a ostala bića su potomci ovih. Svojstvo vazduha je ovo: kada je uglavnom jednako raspoređen, on je za oči skriven; opažljiv pak postaje po hladnom i toplom, po vlažnom (kišnom) i po kretanju (vetar, oluja). Uvek se kreće, jer ako se ne bi kretao, ne bi se preobrazovao; postajući gušći i ređi, on se pokazuje različitim: razređen postaje vatra, zgusnut daje vetrove. Iz vazduha po zgušnjavanju nastane oblak, a kada se još više zgusne, nastane voda; ako se zgušnjavanje nastavi, vazduh se preobražava u zemlju; ponajviše zgusnuti vazduh je kamenje. Na taj način, gospodari nastajanja su suprotnosti, toplo i hladno.
.
I Anaksimen, kao i Anaksimandar, smatrao je da su suprotnosti primarne, da su toplo i hladno u osnovi svega, da su ono što prirodu čini sposobnom da rađa sva bića. Za njega je rastenje u stvari razređivanje te prirode, a smanjivanje se odvija zgušnjavanjem. Zgušnjavanje je postepeno gubljenje životnosti, ispoljava se kao hlađenje, smatra Anaksimen, iz čega se vidi da je zapravo naslutio razlikovanje organskog od neorganskog.
On je prvi izveo sva četiri elementa sveta: vazduh, vatru, zemlju i vodu. Pre njega ominjala su se tri – voda, zemlja i vatra. Smatrajući da je ono bezgranično vazduh, iz njega je najpre izveo vatru i zemlju, a tek onda vodu, kao posrednika između najveće i najmanje životnosti, pokretljivosti. Bezgranični vazduh se, po njemu, u manjem ili većem stepenu gustoće, životnosti, nalazi u svim ostalim elementima i svim drugim bićima.
Međutim, opšte mišljenje antičkih pisaca je da je Anaksimen ove elemente poistovećivao s prirodnim božanstvima. Vazduh je smatrao dušom kosmosa i dušom pojedinačnih bića. Plutarh o tom njegovom shvatanju kaže:
Kao što nas naša duša, koja je vazduh, drži zajedno tako i jedan duh i vazduh održavaju celi svet; duh i vazduh znače isto.
.
Zato su pogrešna sva tumačenja Anaksimenove misli koja u njoj, zato što govori o elementima, vide početak moderne fizike i hemije. Njegovo tumačenje u stvari označava prelaz između filozofije prirode u filozofiju svesti.
Aristotel je imao veoma visoko mišljenje o Anaksagorinom učenju. On kaže:
Onaj, međutim, koji je rekao da je um uzrok sveta i svega reda, kako u živome, tako i u prirodi, izgledao je u poređenju s onima koji su ranije govorili nasumice, kao jedini razborit čovek. Gilozofi pre Anaksagore mogu se uporediti sa onim lutalicama koje nazivamo natiralistima. Kao što gladijatori koji često zadaju u svome teturanju dobre udarce, ali ne i po propisima veštine, tako izgleda i da ovi filozofi nemaju ni malo svesti o onome što govore.
.
Tu svest imao je prvo Anaksagora. On je tvrdui da je Nus (Razum) pokretač svih procesa koji su za krajnji rezultat imali sadašnji kosmos, uređen svet. Međutim, Anaksagora nije baš najjasniji u tim svojim tvrdnjama, pa Hegel za njega kaže da iako je izgledao kao trezan među pijanima, njegov se udarac izvodi još prilično nasumice. Anaksagora je rođen 500. godine p.n.e. u Klazomeni. Stari autori smatrali su ga Anaksimenovim učenikom, mada je Anaksimen umro pre njegovog rođenja. Anaksagora se potpuno posvetio proučavanju nauka, sasvim se povukao iz javnih poslova, mnogo je putovao, da bi na kraju došao u Atinu. Na njenom čelu tada je bio Perikle, koji ju je uzdigao do najveće slave i to je bilo doba sjajnog atinskog života. Perikle i Anaksagora bili su u veoma bliskim odnosima.
Za sobom je ostavio samo jedan spis, pod nazivom O prirodi, a i od njega je sačuvano samo dvadesetak fragmenata. Smatra se da je počinjao sledećim rečima:
Sve stvari su bile zajedno, beskonačne po mnoštvu i po sićušnosti, jer je beskonačno malo postojalo. A bivajući zajeno, ni jedna od njih (stvari) nije bila jasno izdvojena zbog njihove sićišnosti. Vazduh i etar sve pokrivahu, budući i jedan i drugi beskonačni, jer su oni najveći i po mnoštvu i po veličini i nalaze se u tom zajedništvu.
.
Tekst je težak za razumevanje, jer se ne kaže koje su to stvari bile zajedno i zašto ih ima beskonačno mnogo.Ipak, Anaksimandar je time uveo pojmove beskonačno malog i beskonačno velikog, smatrajući da se beskonačno velik, za razliku od beskonačno malo, oblikuje kao vazduh ili etar. Prastanje svemira smatra, dakle, mešavinom svega sa svačim, mešavinom koju svuda prožimaju vazduh i etar.
Drugi fragment teksta otkriva dosta sličnosti sa Anaksimenovom vizijom prastanja svemira. Tu Anaksagora govori o vazduhu i eteru kao nečem beskrajnom, što sa svih strana obuhvata onu mešavinu svega sa svačim, kao neka vrsta kosmičkog jajeta u kome je mešavina žumance, a vazduh i eter belance. To je znantno primitivnija vizija rađanja Kosmosa, koja pokazuje da Anaksimandar jeste bio napredniji mislilac od prethodnika, ali da razlika ipak nije bila velika.
On je dalje obrazlagao beskonačno malo i beskonačno veliko:
Od malog nema najmanjeg, nego uvek samo manje – jer ono što Jeste nikad deobom ne prestaje da bude. S druge strane, od velikog uvek ima veće. I upoređena sa samom sobom, a s obzirom na (beskonačno) mnoštvo onih malih (delića), svaka stvar je i velika i mala.
.
U prolog ovoj Anaksagorinoj tvrdnji da se fizička stvar deobom ili usitnjavanjem ne može poništiti, ma koliko se usitnjavala, išlo je i to što se u to doba uvidelo da se deobom nekog realnog broja, ma koliko se delitelj uvećavao, za rezultat ne može dobiti nula. Za Anaksagoru je prvobitno sve pomešano.
Onde gde još nije ništa izdvojeno tu ne postoji još nikakava raznolikost, ne postoji ni belo ni crno, niti bilo kakva boja, već je sve bezbojno: nema nikakvog kvaliteta, niti kvantiteta, sve je pomešano.
Anaksagora odbacuje i svaku mogućnost da nešto može biti stvoreno ni iz čega, mogućnost samozačeća, rađanje bez semena, generatiospontanea. On kaže: ’’Nastajanje i propadanje Heleni nisu dobro imenovali; jer ni jedna stvar ne nastaje niti porpada, nego postoji smešavanje i razlaganje postojećih stvari. Zato bi bilo ispravno da nastajanje zovu smešavanjem, a propadanje razlaganjem.’’ Zeleći da razjasni rađanje i kraj postojećih živih bića, on kaže: ’’U svemu ima deo svega, jer kako bi kosa mogla nastati iz onoga što nije kosa i meso iz onoga što nije meso.’’ Tumačeći ove spise, Aristotel je uveo jedan novi, svoj termin, termin hemoiomere (isti ili slični delići), koji Anaksagora nije koristio, a približno je značio isto što i Anaksagorin termin spermata (semena) iz koga sve nastaje.
Anaksagora kaže da je supstancija ono što je opšte, a ne bogovi, elementi, niti neke određene misli. Supstancija je samo misao, ali ne neka lična misao nekog pojedinca, već razum uopšte, koji je u stanju da stvara. I taj razum, Nus, predstavlja suštinu prirode. Nus kao pokretač svih procesa nastajanja iz istinske mešavine svega sa svačim je najznačajnija misao Anaksagore.
Heraklit po Hendricku ter Brugghenu
U svemu je deo svega, izuzev u Nusu; ali ima stvari u kojima se Nus nalazi. Nus je beskonačan, on je sam svoj gospodar i ne stupa u smesu ni sa jednom stvari. On je najfiniji od svih stvari i najčistiji, on zna sve o svemu i poseduje najveću snagu; sve što ima dušu, bilo da je najveće, bilo da je najmanje, potpada pod vlast Nusa. Nus je gospodar svega što se kružno kreće, on je počelo kružnog kretanja i prvo sebe stavlja u kružno kretanje počinjući od malog, potom širi to kružno kretanje, da bi najzad sve stavio u kružno kretanje. A sve što je smešano zajedno, sve je razloženo i razdvojeno, sve je to Nusu poznato. Sve sređuje Nus, pa i ovo kružno kretanje zvezda i Sunca i Meseca, i vazduha i etera. A ovo kružno kretanje proizvodi razdvajanje: retko se razdvaja od gustog, toplo od hladnog, suvo od vlažnog. Ali delovi svega nalaze se u svemu i ništa od toga nije razdvojeno od drugog, izuzev Nusa. A Nus je sav jednak, on je ujedno i najveći i najmanji.
.
Međitim, Anaksagora razum nije shavatao kao nekiracionalan sistem, već stari filozofi tvrde da se on zadovoljio onim na šta i mi mislimo kada kažemo da je svet mudro uređen. I Aristotel i Sokrat su uviđali da je Anaksagora nedovoljno shvatio svoj Nus. Sokrat o tome piše:
Kada sam jedanput, slušajući čitanje jednog Anaksagorinog spisa, čuo kako tvrdi da je razum uređivač sveta i njegov uzrok, ja sam se radovao što sam mogao verovati da sam našao učitelja koji će me poučiti o uzroku onoga što jeste. Da će mi on reći da li je Zemlja pljosnata ili okrugla, zatim o Suncu i Mesec, i o drugim zvezdama,o nihovim uzajamnim brzinama. Tu, ipak, najdivniju nadu napustih kada videh da taj čovek apsolutno ne upotrebljava misao (Nus) da bi stvari proizveo, već je za to proizvođenje uzimao vazduh, vatru, vodu i još mnogo šta drugo nepodesno.
.
U zatvoru, jedan čas pre svoje smrti, Sokrat, o tome misli:
On je, kako mi se čini, postupao kao kada bi neko rekao: sve što Sokrat čini on to čini razumom. Ali kada bi potom prešao na to da navederazkoge svega onoga što ja činim, on bi prvo rekao da ja ovde sedim zbog toga što se moje telo sastoji iz kostiju i mišića, što su kosti guste… I kada bi kao uzroke moga s vama naveo takve uzroke kao što su tonovi i vazduh i sluhi hiljadu drugih stvari… Pravi bi, pak, uzrok izostavio, taj da su Atinjani smatrali da je bolje da me osude, da ja zbog toga smatram da je bolje da ovde sedim i pravednije da ostanem i da iskusim kaznukoju ni mi odni odredili. Jer inače, ja bih odavno bio sa ovim kostima i mišicama u Megariji, da nisam smatrao da je pravednije i lepše da se potčinim kazni koju mi je država nametnuka, nego da se iskradem i pobegnem.
.
Anaksagora je, kao kasnije i Sokrat i mnogi drugi filozofi, bio optužen zbog ne verovanja u bogove koje je narod poštovao. On je Sunce i zvezde smatrao usijanim kamenjem, kao što su i Tales i Anaskimandar svemirska tela smatrali predmetima. Izveštaji o ishodu optužbe protiv Anaksagore nisu baš pouzdani, ali je sigurno da ga je Perikle spasao da ne bude oseuđen na smrt. Pojedini izvori tvrde da je bio osuđen na izgnanstvo, i to pošto ga je Perikle izveo pred narod, govoreći u njegovu korist i moleći za njega, koji je svojom starošću i slabošću izazvao sažaljenje okupljenog sveta. Drugi kažu da je uz Perikleovu pomoć izbegao iz Atine, da je u odsustvu osuđen na smrt, ali kazna nije mogla biti izvršena. I treći, opet, svedoče da je bio pušten posle suđenja, ali iz straha da se optužba ne ponovi napustio Atinu. Umro je negde između 60. i 70. Godine života, 428. godine p.n.e.
Prva pitanja čovekovog probuženog uma, kojima je i počela da se razvija filozofija, bila su: zašto je nešto onakvo kakvo jeste,šta uopšte jeste, šta znači biti i šta je biće, zašto nešto jeste, a drugoi nije?
Postavljanjem ovih pitanja prvi filozofi su tražili načelo, pravilo, obrazac svega što postoji. Prvo su polazili od onoga što izgleda najočiglednije – od osnovnih elemenata koji, bar tako izgleda, čine sastav svega što postoji. To su voda, vatra, vazduh i zemlja, najčešći pojavni oblici materije. S tim elementima oni su kombinovali mitsku misao, verovanje ljudi da sve stvaraju i uređuju bogovi.
Tales, Anaksimen, Anaksimandar i njima blizak Anaksagora napravili su značajan pomak od dotadašnjih tumačenja, ali se ipak nisu mnogo udaljili od osnovna četiri elementa. Ostali su, dakle, u granicama fizike. Kasnije, tek je Aristotel nastojao da pomeri tu granicu i da pronikne u saznanje o biću kao biću, bez fizičkih osobina, s one strane fizike (metafizike).
Veličina misli Miletske škole sastoji se u tome što su njeni predstavnici smatrali da postoji jedna opšta supstancija u Svemiru, bilo da su mislili da je to vazduh, voda, vatra, zemlja. Ali Aristotel kaže da oni mnogo greše postavljajući materiju kao prviprincip, smatrajući da sve nastaje od materije, dok, po njemu takođe postoji i nematerijalno. Jer, ako se dešava nestajanje iz nečega i propadanje, onda se postavlja pitanje: na osnovu čega se to dešava i šta je uzrok tome? Supstancija ne izaziva promene u samoj sebi,’’niti drvo proizvodi postelju, niti bronza skulpturu,već je uzrok promene nešto drugo’’, kaže Aristotel.
Tales i drugi filozofi te škole nisu bliže odredili apsolutnu suštinu postojanja, nisu izrazili ni ispitivali princip kretanja. Nisu saznali prirodu postojanja.
Ono što je nesporno je da je Tales bio prvi filozof prirode. On je jedno od najvažnijih filozofskih imena, zbog toga što sa njim počinje razvoj filozofije, no njegovi stavovi ipak nisu bile neke prave filozofske misli. Ali, od starih filozofa ne možemo ni tražiti odgovore na savremena pitanja. Svaka filozofija je slika stepena razvitka tog vremena i tim razvitkom i razvitkom mišljenja na tom stupnju je i ograničena. Odnosno, svaka filozofija je duh svog vremena. A stari grčki filozofi su prvi posvetili ozbiljnu pažnju pitanjima saznanja i to je njihova velika zasluga. Jer da bi se uopšte mogla postaviti bilo kakva pretpostavka o bilo čemu, treba postaviti pitanje: kako je moguće doznati istinu o onome što jeste? Miletska škola je dala taj prvi impuls, prvu ideju da je saznanje moguće i to je njena ogromna filozofska vrednost.
Stara grčka filozofija je najviši domet antičke epohe. Ona je najviši izraz dotadašnjeg shvatanja sveta. Stari grčki filozofi pokazali su da su izuzetno visoki dometi duhovnog stvaranja mogući i na niskim stupnjevima ekonomskog i tehničkog razvoja. Pokazali su da su veći i presudniji uticaj na duhovni razvoj imali sloboda mišljenja i raspravljanja, nego materijalna osnova života.
