/ Stvaram dok govorim /
Peri Komo (Perry Como), Kal Nidre
Za aramejski jezik (aramaja, feničanskim: 
), ili severozapadni semitski jezik, možemo reći da je bio kolokvijalni jezik Jevreja u zemlji Izrailjskoj (Erec Jisrael, ארץ ישראל) u periodu oko prvog veka, dok ga u današnje vreme nalazimo tek u fragmentima u svakodnevnom govoru pre svega kod Kurdskih Jevreja (Jeude Kurdistan, יהודי כורדיסטן). Ipak, mora se naglasiti da su mnogi važni Jevrejski verski spisi napisani na ovom starom i skoro zaboravljenom jeziku prisutnom na svetskoj sceni oko 3.000 godina, počev od 11. veka pre nove ere kao jezik aramejskih država pod šapom Sirije. Nekoliko vekova kasnije aramejski postaje i lingua franca Asirskog i Persijskog carstva, time pokrivajući ogromno prostranstvo i deleći se u dve glavne grupe, ili dva dijalekta: istočni i zapadni.
Prve uvide u Jevrejski Aramejski dobijamo kroz tekstove iz perioda 530 godine p.n.e. i vojne utvrde sa ostrva Elefantin na Nilu, kod današnjeg Asuana u Egiptu. Druge tekstove na aramejskom vidimo u biblijskoj Knjizi Ezrinoj (Sefer Ezra, ספר עזרא) oko 4. veka p.n.e, kao i u Knjizi Danilovoj (Sefer Daniel, ספר דניאל) iz 165. godine pre nove ere. No već od 250. godine počinju da se pojavljuju i prvi prevodi ”Biblije” (TaNaH, תנ”ך) i ona podela na istočni i zapadni aramejski postaje sve uočljivija, posebno u Jerusalimskom (Talmud Jerušalmi, תלמוד ירושלמי) i Vavilonskom (Talmud Bavli, תלמוד בבלי) ”Talmudu” (תלמוד).
S velikim islamskim pohodima arapski jezik (aravit, ערבית) ubrzo je znatno potisnuo aramejski uticaj, osim u nekoliko prilika/dela koja predstavljaju izuzetak od ovog novog pravila. Tu je pre svega reč o temeljnom delu jevrejskog misticizma, kabali i knjizi ”Zohar” (Sefer Ha’Zohar, ספר הזוהר) koju, od skoro, možete u celosti čitati i na srpskom jeziku. Dobar deo jevrejske mistike je i kroz druga dela delimično beležen na aramejskom koji se pokazao veoma zahvalnim obzirom na ekscentričnost stila koji nudi, između ostalog, ali i zbog ritualnih svrha koje su na istom jeziku beleženi održao se i nikada nije u potpunosti iščezao. Slično kao i sa hebrejskim jezikom (ivrit, עברית) koji se milenijumima održao pre svega kao jezik jevrejske vere koja je stalno bila praktikovana na svim meridijanima uprkos progonima i neprekidnim pokušajima da se jevrejsko biće potisne, asimiluje ili, pak, uništi. U današnje vreme aramejski se u manjim fragmentima održao kao govorni jezik kod Jevreja i Kurdskih hrišćana (istočni aramejski) i u svega nekoliko naselja kod takođe hrišćana i muslimana u Siriji – zapadni dijalekt sirijsko-aramejskog.
Neka od najstarije sačuvane literature na jevrejskom neo-aramejskom potiče iz 1600. godine i uglavnom je čine adaptacije i prevodi klasične Jevrejske verske literature, komentara na Bibliju i molitve, odnosno svojevrsnog jevrejskog verskog pevanja (pijutim, פיוטים). Neo-aramejski takođe možemo podeliti i to u tri, ili čak četiri, glavne dijalektske grupe… neke više, neke manje međusobno razumljive. Sličnu situaciju vidimo i u tih nekoliko naselja s preostalim življem koje komunicira ovim jezikom putem različitih dijalekata, što je, pak, sasvim razumljivo obzirom da je reč o jeziku koji polako nestaje jer se retko prenosi s kolena na koleno i biva zamenjen drugim jezicima iz okruženja više prilagođenih savremenim tokovima sporazumevanja. Deo te neo-aramejske govorne populacije emigrirao je u Izrael ranih ’50ih godina prošlog veka ali se i ona tada suočila tada s istim problemom jer je ubrzo hebrejski jezik i među njima postao dominantan, time potiskujući već slab aramejski uticaj.
Aramejski je svakako sestrinski jezik hebrejskom jeziku i samim tim se identifikuje kao jevrejski jezik pre svega obzirom na dela kao što su različite verzije Talmuda, Zohar… kao i ritualna vrednost aramejskog koju i dalje možemo videti kroz Kadiš (Sveti, קדיש) koji čini sastavni deo verskog obreda unutar jevrejske vere, judaizma (jahadut, יהדות), te i u okviru molitve Kol Nidre (כל נדרי). Zato se aramejski danas takođe može sresti u fragmentima tokom jevrejskog verskog obrazovanja (ješivot, ישיבות) kada se pokriva celokupni jevrejski verski proces.
Aramejski font, sirijski kurziv
Najraniji aramejski alefbet bio je feničanski [], no vremenom aramejski je razvio sada već prepoznatiljivu semitsko-hebrejsku kvadratnu strukturu slova i drevni Izrailjci, kao i drugi narodi područja Kana’ana (Kena’an, כנען), prihvatili su ovaj stil pisanja svojih jezika. To se vizuelno ne može reći za narode drugih grupa semitske jezičke grupe, pre svih za one koji se služe arapskim jezikom, jer arapski ne koristi pomenutu kvadratnu strukturu. Otud današnja specifična forma hebrejskog jezika, iako kurziv savremenog hebrejskog donekle podseća na ta neka ranija vremena pre definitivnih razvdvajanja. Još jedan visoko modifikovani oblik aramejskog alefbeta jeste i mandaiski (
), specifičan za period između II i VII veka.
Danas se pisanje aramejskog obavlja se istim hebrejskim alefbetom, kao i većina drugih jevrejskih jezika u upotrebi, jedina razlika je fonetskom spelovanju pre nego li u etimologiji.
Na primer:
ja se na hebrejskom jeziku kaže ani אני, na aramejskom ana אנה
ti (muški rod) na hebrejskom je ata אתה, aramejskom anat, atna אנת, אתנה
ti (ženski rod) na hebrejskom je at את, aramejskom anti אנתי
reč svet na hebrejskom je olam עולם, dok je na aramejskom alma עלמא
otac se kaže aba ali se različito piše – na hebrejskom אב, na aramejskom אבא
(u ovom primeru vidimo da ono što danas uzimamo za kolokvijalnu hebrejsku reč, koren vuče iz aramejskog)
sin na hebrejskom kažemo ben בן, na aramejskom je to bar בר
u hebrejskom određeni član označava se prefiksom He ה, u aramejskom je to א
određene reči koje na hebrejskom koriste Šin ש, na aramejskom je to Tav ת, tako je šekel שקל tekel תקל
(odomaćenost ove reči u modernom hebrejskom jeziku vidimo kroz formu značenja bar micva בר מצוה
kojom označavamo onu osobu mukog pola koja je sazrela da se pridržava verskih načela po judaizmu)
slično je i sa rečju majka koju čitamo ima – na hebrejskom אם, na aramejskom אמא
aramejska reč za partnera u učenju (Tore) koja se danas odomaćila u hebrejskom jeziku je havruta חברותא
dok je verovatno najčuvenija aramejska reč, odnosno formula abrakadabra אברקדברה
Hrišćanima je aramejski jezik posebno interesantan jer se pretpostavlja da je Isus (Ješua, ישוע) upravo i govorio aramejskim jezikom. Da budemo precizniji – galilejskim dijalektom (aramit galilit, ארמית גלילית), istim onim jezikom kojim su pisani i delovi Talmuda, a kasnije i Zohara. A ako je verovati Vavilonskom Talmudu, prvi čovek Biblije, Adam (אדם), takođe je govorio aramejskim jezikom. Pretpostavlja se da su tokom I veka Jevreji Judeje govorili aramejskim jezikom kao svojim prvim jezikom, jer je već tada opadao broj ljudi koji su se na dnevnom nivou i svakodnevnom govoru služili hebrejskim, iako je hebrejski i dalje većina znala i učila pre svega zbog potreba bogosluženja. Kasnije će se ispostaviti da je baš to bio ključ preživljavanja jezika i njegove par milenijuma kasnije revitalizacije, tokom XX veka i uticajem Eliezera ben Jehude (Eliezer Jichak Perlman, אליעזר יצחק פערלמאן). Treba pomenuti da je dodatna otežavajuća okolnost za hebrejski jezik bila i daleko raširena upotreba starogrčkog (koine, Ελληνιστική Κοινή), kao univerzalnog jezika helenističkog sveta – grčkog s više različitih dijalekata, a sličan uticaj je imao i latinski (lingua latīna).
Ješua
I hebrejski i aramejski jezik naizmenično su uticali jedan na drugi, posebno putem pozajmljenica, tako je dobar deo hebrejskih reči našao svoje mesto u aramejsko-jevrejskom vokabularu. Većina njih bile su specifične reči religijskog karaktera, ali je bilo i onih svakodnevnih, običnih poput reči ec (עץ) – drvo. S druge strane bilo je i obrnutih slučajeva kada su aramejske reči završavale u hebrejskom, poput mamon (ממון) – bogatstvo (u novcu). Takođe, reč hebrejska video, videti (rui, ראוי) povukla je s aramejskog još jedno dodatno značenje – dostojno, te je tako obogaćena dvostrukom značenjem koje sada pre svega varira od smisla iskaza u kojem se nalazi. Ovakvih primera ima zaista puno što samo svedoči bliskosti dva jezika koja su se često nadopunjavala značenjima i upotrebnim vrednostima u zavisnosti od istorijskih okolnosti.
Iako je aramejski jedinstven jezik, on je, kao što smo već naglasili, podeljen na veći broj dijalekata koji zavise od podneblja života njegovih govornika, tipa literature koja se piše ili čita, istorije ali i verskih zajednica koje se njime govorno služe. Sve to je načinilo aramejski jezik jezikom čiji su pojedini dijalekti postali jedni drugima skoro nerazumljivi. Gotovo strani. Čak su i nazivi tih nekih udaljenih dijalekata poprimili potpuno različita imena.
Na primer:
• istočno-aramejski je sirijski aramejski najčešće korišćen kod hrišćanskih etnilkih zajednica u Iraku
• jugoistočni je bio karakterističan pre svega za region današnje Turske
• severozapadni aramejski na području Irana
• dok su se aramejskim u Indiji služili hrišćani Svetog Tomasa (Saint Thomas Christians)
.
Većina ovih dijalekata svrstava se u dva glavna bloka – istočni i zapadni aramejski, a linija koja je posebno naznačavala ovu levo-desnu podelu bila je reka Eufrat (Prat, פרת). Važno je razumeti da se ove podele svakako odnose na neku dalju prošlost kada je aramejski bio, recimo to tako – više živ jezik, dok današnju verziju aramejskog možemo pre zvati neo-aramejskim. Ali, da, ovaj jezik generalno možemo prema različitim vremesnkim razdobljima klasifikovati i pod moderni, srednji i stari, pored već pominjane podele na istočni i zapadni.
Postoje određeni sačuvani zapisi koji jasno svedoče o upotrebi jedne od najranijih verzija aramejskog jezika koji datiraju iz perioda X veka p.n.e, reč je o određenim diplomatskim prepiskama između različitih aramjskih gradova-država toga perioda. Tadašnji alefbet bio je svakako feničanski i kao takav je bio u upotrebi za pisanje jezika, ali je već tada postojala potreba za bolje prilagođenim alefbetom, onim koji bi dodatno ubrzalo pisanje i svakodnevno komuniciranje. A zbog sve veće migracije naroda ka istoku, zapadna periferija Asirije polako je sve više postajala bilingualna, koristeći akadski i aramejski jezik već od sredine IX veka p.n.e. Nakon što je Asirska imperija osvojila područje zapadno od Eufrata aramejski postaje drugi zvanilni jezik i time u potpunosti istiska akadski. Od 700 godine p.n.e. jezik počinje da se širi u svim pravcima čime počinje da gubi na jedinstvenosti i započinje grananje dijalekata i prvi počinju da se javljaju po većim centrima poput Asirije, Vavilona, područja Levanta ali i Egipta. Oko 600. Kana’anski kralj Adon koristi aramejski jezik tokom prepiske sa egipatskim faraonom što svedoči jasnoj upotrebnoj vrednosti i odomaćivanju.
Aramejska predstava Ha’Šema
Poslednji, ali verovatno i najvažniji, ugao proučavanja aramejskog jeste sagledavanje njegovog značaja za tekst jevrejske Biblije i njega tu možemo podeliti u četiri kategorije, pre svega po mestima u tekstu gde je najuočljiviji:
• ספר עזרא Sefer Ezra – U biblijskoj ”Knjizi Jezdrinoj” na aramejskom uočavamo podatke iz perioda V veka p.n.e. koji se tiču obnove Hrama (Mikdaš, מקדש) u Jerusalimu (Jerušalajim, ירושלים);
• ספר דניאל Sefer Daniel – ”Knjiga proroka Danila” koja donosi 5 apokaliptičnih vizija;
• ספר ירמיהו Sefer Jirmejahu – posebno važna rečenica na aramejskom, usred teksta na hebrejskom jeziku, u ”Knjizi Jeremijinoj’‘ kojom se nedvosmisleno osuđuje idolatrija:
כדנה תאמרון להום אלהיא דישמיא וארקא לא עבדו יאבדו מארעא ומןתחות שמיא אלה
K’dna temrum le’hom: Elahja di šmaja ve’arka la avadu jevadu me’ara u’min tehot šmaja ele
Ovako im recite: Bogovi, koji nisu načinili nebo ni zemlju, nestaće sa zemlje i ispod neba
• בראשית Berešit – Mesto u ”Knjizi Postanja” (31:47) na kojem nalazimo hebrejski prevod za naziv mesta:
ויקרא לו לבן יגר שהדותא ויעקב קרא לו גלעד
Va’jikra lo Lavan Jegar Sahaduta, ve’Ja’akov kara lo Gale’ed
I Lavan ga nazva Jegar-Sahadut, a Jakov ga nazva Galed
.
Ovi primeri su samo neki od važnijih zbog kojih biblijski aramesjki jezik možemo smatrati još jednim hibridnim dijalektom. Nešto od tog materijala verovatno potiče i iz Vavilona, kao i iz Judeje, pre pada Ahamenidove dinastije. Ujedno iz ovih razloga biblijski aramejski predstavljao je i određeni problem učenjacima onoga vremena koji su bili zaduženi za proučavanje ovih redaka. Najbolji primer ove poteškoće vidimo kod Jeronima Stridonskog (Eusebius Sophronius Hieronymus, Εὐσέβιος Σωφρόνιος Ἱερώνυμος) koji, očito greškom i nedovoljnim poznavanjem oba jezika prisutna u Bibliji, aramejske delove Biblije naziva ”haldejskim” (kasdim, כשדים). Tako ta etiketa ostaje sačuvana i posve česta pri mnogim kasnijim studijama ovog teksta kao i jezika kojim je pisan. Tako ostaje sve do XIX veka kada ovaj haldeizam konačno biva napušten i zamenjen jednom modernijom naučnom analizom koja dokazuje aramejski dijalekt pri hebrejskoj Bibliji i da kao takav ni na koji način nije povezana sa drevnim haldejcima, niti njihovim jezikom.
Za kraj poslušajmo razgovor mladih koji se danas služe s oba jezika, koje su sličnosti a koje razlike u govoru i vokabularu:
