U skladu sa svojim razumevanjem biblijskog dijaloga, Martin Buber (מרטין בובר) vidi Isusa (Ješua bar Josef, ישוע בר יוסף) kao bezobličnog i ponekad skrivenog Boga koji ne može da bude ograničen bilo kojom manifestacijom i, odatle, ne može da se smatra da je bio inkarniran u Hristosu (Hristos, Hrist kao grčki (Χριστός) prevod hebrejske Mašijah משיח). S druge strane, Buber je prepoznao i ukazao na ogroman religiozni značaj Isusa u okviru judaizma, kakav skoro ni jedan Jevrejin do tada nije imao, budući pri tom čvrsto ukorenjen u tlo judaizma. Četrdeset godina Buberovog bavljenja Isusom i njegovim značajem za jevrejski mesijanizam kulminiralo je u njegovoj značajnoj studiji o Isusu i Pavlu (Šaul, שאול), ”Dve vrste vere” (Zwei Glaubensweisen, 1950).

Isus je stajao u senci Isaije (Ješejahu, ישעיהו) iz Mojsijeve (Moše, משה) Pete knjige ”Tore” (Ponovljeni zakoni, Devarim דברים), napaćenog sluge Božjeg, ali je izašao iz prave skrivenosti koja je suštonska za sužnjev čin patnje. Smisao pojavljivanja Isusa za ne-Jevreje ”ostaje za mene prava ozbiljnost zapadne istorije”, piše Buber. Ali s tačke gledišta judaizma, Isus je prvi iz serije ljudi koji su obznanili svoje mesijanstvo sebi i svetu.

To što je prvi… u seriji bio neuporedivo najčistiji, najlegitimniji od svih, najobdareniji pravom mesijanskom snagom, ne menja činjenicu njegovog prvenstva.

.

Kakav god da je bio slučaj s njegovom mesijanskom savesti, Isus (Ješu, ישו) nije pozivao svoje učenike da imaju veru u Hristosa.

Vera koju je on pripovedao nije bila grčki pistis (πίστις) – vera u tvrdnju da je Bog postao čovek u Hristosu – nego jevrejska emuna (אמונה), bezuslovna vera u odnos sa Bogom. Pavle i Jovan, nasuprot, verovali su u Hristosa kao jedinozačetog sina Božijeg i smatrali su da su to jedina vrata ka spasenju. Ovo znači ukidanje neposrednosti između Boga i čoveka koja je bila suština Zaveta (Berit, ברית) i Carstva Božijeg (Mamlehet Elohim (ממלכת אלהים), odnosno Basileia tou Teou Βασιλεία τοῦ Θεοῦ). Iako je Isus zahtevao moralnu savršenost nužnu predstojećem dolasku Carstva Božjeg, dok je judaizam zahtevao samo da čovek služi Boga svom svojom snagom, i Isus i judaizam videli su ”Toru” (תורה) kao Božja uputstva da se čovek nauči kako da svoje srce upravi Njemu.

Vera judaizma i vera hrišćanstva ostaće razdvojene do dolaska Carstva, piše Buber. Hrišćanin (nocri, נוצרי) vidi Jevrejina (Jehudi, יהודי) kao neshvatljivo tvrdokornog čoveka koji odbija da vidi šta se dogodilo, a Jevrejin vidi hrišćanina kao neshvatljivo drskog čoveka koji afirmiše spasenje u svetu koji nije spasen. Svako može da prepozna odnos prema istini onog drugog samo kada mu je više stalo do Boga nego do njegove sopstvene vizije Boga (Adonaj, יהוה).