Skriveni Bog, da tako kažemo, najunutarnjije biće božanstva, nema svojstava ni atributa. Zohar i kabalisti vole da ovo najunutarnjije biće nazivaju Ejn Sof (אין סוף), to jest – beskonačnost, beskraj. Međutim, to skriveno biće, utoliko što deluje širom univerzuma, ima i izvesne atribute; oni jesu onaj niz faza božanskog bića i božanske manifestacije njegovog skrivenog života, što će reći, ne zamišljaju se kao puke metafore. Za srednjovekovnog filozofa pominjanje Božije ruke bilo je prosto analogija za ljudsku ruku. Za mistika, naprotiv, Božija ruka predstavlja jednu stvarnost višu od stvarnosti ljudske ruke. Ova druga postoji zahvaljujuću onoj prvoj. Jichak ibn Latif (יצחק אבן לטיף), mistik iz XIII veka, to najsažetije formuliše:

Sva imena i svi atributi su metaforički za nas, ali ne i za Njega.

– u čemu leži i ključ za mističko razumevanje ”Tore” (תורה). Mistik veruje u postojanje sfere božanske stvarnosti, za koju važi taj termin, između ostalih. Svaka takva sfera čini po jednu sefiru na Drvetu života (Ec hajim, עץ חיים). Prema kabalistima Bog ima deset atributa, koje ujedno predstavljaju i deset faza kroz koje pulsira božanski život. Autor ih ne zamišlja kao nešto uporedivo, sa recimo, neoplatonističkim srednjim fazama, čije je mesto između Apsoluta i čulnog sveta. U tom neoplatonističkom sistemu, te imanacije su izvan Jednoga, ako se može, i sme, tako reći. ”Zohar” (Sefer Zohar, ספר הזוהר) o sefirot često govori kao o stadijumima, ali ih nikako ne smatra nekakvim lestvama između Boga i sveta, već fazama u manifestovanju božanstva, koja jedna iz druge proističu i jedna drugu smenjuju.

Skriveni Bog, Ejn Sof, manifestuje se u deset različitih aspekata, koji se sastoje od beskonačnoh broja nijansi i stupnjeva. Svaki stupanj ima vlastito simboličko ime, strogo usklađeno s njegovim osobenim manifestacijama. Njihov ukupni zvir tvori izuzetno složenu simboličku strukturu, u kojoj gotovo svaka reč Tore odgovara nekoj od sefira. Upravo to omogućuje kabalistima da za osnovu svog tumačenja Svetog pisma uzmu pretpostavku da svaki od njih ne samo što opisuje poneki događaj u prirodi ili istoriji, već je ujedno i simbol jedne faze božanskog procesa, impuls života. Tora se poima kao golemi corpus symbolicum, te se na taj način svaka reč može pretvoriti u simbol. U krajnjem slučaju, taj celokupan spis nije ništa drugo do jedno eliko i sveto Ime. Tora ima sedamdeset lica koja blistaju pred posvećenikom. Kasnija kabala bila je sklona da ovoj ideji da jedan više individualistički obrat. Jichak Lurija je podučavao da Tora ima 600.000 lica, onoliko koliko je bilo duša u Izrailju u doba otkrivanja, pa na taj način otrcana fraza ovde dobija vrlo precizno značenje:

Božanska reč svakom čoveku šalje po jedan zrak svetlosti, koji zaista pripada samo njemu.

Među simboličkim prikazima postupnog razotkrivanja Boga, posebnu pažnju moramo pokloniti onom zasnovanom na pojmu mističkog Ništa. Za kabalistu, temeljna činjenica stvaranja događa se u Bogu; osim nje on ne priznaje nijedan drugi čin stvaranja, dostojan tog imena, a temeljno različit od tog prvog najunutarnjijeg čina. I samo stvaranje sveta, što će reći, stvaranje nečega ni iz čega, jeste tek spoljašni aspekt nečega što se događa unutar Boga. Ono je ujedno i prelomni momenat skrivenog Ejn Sof-a, koji iz počinka kreće u stvaranje, a taj prelom – istovremeno stvaranje i samootkrivanje – jeste velika misterija teozofije i ključ za razumevanje cilja teozofske spekulacije. Taj krizni momenat može se zamisliti kao prodor Pra-volje, ali teozofska kabala često koristi smeliju metaforu Ničeg. Iskonski početak, ili trzaj, kojim se introspektivni Bogospoljava, a svetlost koja iznutra sija postaje vidljiva, to obrtanje perspektive, preobražava neizrazivu punoću Ejn Sof-a u ništavilo. Iz tog mističkog ništavila emaniraju preostali stadijumi postepenog razotkrivanja Boga kroz sefirot (ספירות), i kabalisti ga nazivaju najvišom sefirom, ili najvušom krunom božanstva.

Iskazom drugom metaforom, u procepima egzistencije pomalja se bezdan. Neki kabalisti koji su tu ideju razvijali, recimo rabi Josef ben Šalom iz Barselone, smatraju da se pri svakom preobražaju stvarnosti, pri svakoj promeni oblika, ili svaki put kada neka stvar menja status, premošćuje bezdan ništavila, da on postaje vidljiv u magnovenju mističkog momenta.

Nijedna se promena ne događa bez dodira s tom oblašću čistog apsolutnog Bitka koju mističari zovu Ništa. Teškoj dužnosti opisivanja procesa kojim se iz materice prve sefire – Ničega – rađaju ostale doskače se uz pomoć obilja metafora.

Hebrejska reč za ništa je ejn (אין), ima iste suglasnike kao i reč za – ja, ani (אני) – a kao što smo videli, Božije Ja je pojmljeno kao završni stadijum emanacije sefirot, stadijum u kojem se ličnost Boga, jednovremenim sažimanjem svih prethodnih stadijuma, otkriva vlastitom stvaranju. Drugim rečima, prelaz sa ajin na ani simboliše preobražavanje Ničeg kroz progresivno manifestovanje sopstvene suštine u sefirot, sve do Ja – dijalektički proces čija se teza i antiteza začinju i završavaju u Bogu: zasigurno upečatljiv primer dijalektičkog mišljenja. Misticizam, naumivši da formuliše paradoks religijskog doživljaja, još jednom poseže za dijalektikom da bi izrazio njegov smisao.

Još su kabalisti heronske škole poređenjem s matematičkom tačkom, čije kretanje stvara liniju i površ, ilustrovalu proces emanacije iz skrivenog uzroka. Ovom poređenju Moše de Leon (Moše ben Šem Tov de Lion, משה בן שם טוב די ליאון) pridodajesimboličku tačku kao središta kruga. Pratačka u Ničemu jeste mističko središte oko kojeg se krije teogonijski proces. Sama lišena dimenzija i kao smeštena između Ničeg i Bitka, tačka služi da se ilustruje ono što kabalisti XIII veka nazivaju ishodištem bitka, onaj početak o kojem govori prva reč jevrejske ”Biblije” (Tanah, תנ”ך).

Istina je da taj vrhunski entitet koji izvire iz Ničeg, ta stvar božanske mudrosti, taj entitet u Bogu, leži s one strane obzorja ljudskog iskustva. On se ne može preispitivati, čak ni vizualizovati; on prethodi podeli stvari na subjekt i objekt, bez koje nema intelektualne spoznaje, dakle, nema znanja. Meditacija stiže do tačke gde se još uvek može pitati ko, ali se odgovor ne može dobiti, već je tačnije reći da samo pitanje ujedno predstavlja odgovor.

I dok se oblast mi, velikog Ko, može makar preispitivati, viša sfera božanske mudrosti predstavlja nešto sasvim izvan domašaja propitavanja, nešto što se ne može čak ni vizualizovati apstraktnom mišlju.

Prvi stih Tore:

בראשית ברא אלוהים
Berešit bara Elohim
U početku Bog stvori…

.

Šta to, zapravo, znači?

Odgovor je poprilično iznenađujuć, a evo šta nam kaže: berešit – posredstvom početka, to jest, prvobitne egzistencije definisane kao Božja mudrost; bara (ברא), stvoren, što će reći, skriveno Ništa, kao gramatički subjekt reči bara, emaniralo je ili se razotkrilo; Elohim (אלהים), to jest njegova emanacija je Elohim. On je u rečenici objekt, a ne subjekt. A šta je Elohim?

Elohim je ime Boga, koje – u meri u kojoj simboliše sjedinjenost skrivenog subjekta mi i skrivenog objekta eloh – jamči neprekidnu egzistenciju stvaranja. Drugim rečima, Elohim je ime dato bogu pošto je jedinstvo subjekta i objekta raskinuto, ali se kroz taj rascep neprekidno premošćava, ili zatvara.

Mističko Ništa koje prethodi podeli istinske ideje na saznavaoca i saznato za kabaliste nije pravi subjekt. Niža područja Božijeg manifestovanja stalan su objekt ljudkse kontemplacije, ali najviša ravan do koje se meditacija može uopšte vinuti, naime spoznaja Boga kao mističkog mi (ko, מי), kao subjekta svetskog procesa, ta spoznaja može biti samo povremeni i intuitivni blesak koji obasja ljudsko srce poput igre sunčevih zraka na vodenoj površini.