/ “Sja svetlost na licu Mojsijevom…”  /

.

Renesansni umetnik Mikelanđelo (Michelangelo di Lodovico Buonarroti Simoni) čuven po svojoj izuzetnoj virtuoznosti, genijalnom umetničkom senzibilitetu, ostavio je svojevremeno rimskoj crkvi Svetog Petra u okovima (La basilica di San Pietro in Vincoli) skulpturu Mojsija (Moše, משה) koja je, sticajem okolnosti, postala jedno od najkomentarisnijih dela zapadnoevropske umetničke tradicije. U pitanju je monumentalna predstava najvećeg proroka “Biblije” (TaNaH, תנ”ך), snažno modelovanog tela i raskošno klesane brade, ali, pak, s jednim neobičnim i mnogima nedoumicama ispunjenim detaljem: iz Mojsijeve glave izrastaju dve rogata oblika, nalik na kozje rogove. Taj motiv je tokom vekova izazivao nezanemarljive polemike kako u naučnim, tako i u još širim kulturnim krugovima. U stručnoj literaturi, ali i opštoj percpeciji ovog umetničkog dela, često su se postavljala pitanja o tome da li je skulptor možda želeo da napravi prikriveni antisemitski komentar aludirajući na pogano Mojsijevo jevrejsko poreklo, ili da li je možda kroz takvu simboliku podrugljivo i ironično poručivao nešto svom naručiocu, papi Juliju II (Iulius II), sa kojim je imao komplikovan i često napet profesionalni odnos.

Ovakve interpretacije ipak ostaju samo na nivou spekulacije budući da nedostaju direktni istorijski dokazi koji bi takva tumačenja potvrdili. No, preovlađujuće savremeno mišljenje sve jasnije ukazuje na krajnje filološki problem kao glavni izvor čitave ove ikonografske konfuzije. Naime, većina istraživača danas smatra da se motiv rogova ne zasniva na kakvoj namernoj simbolici koja bi trebala da prenese neki vid poruke, ne, već sâmo na pogrešnom čitanju, odnosno pogrešnom prevodu jedne specifične reči s biblijskog hebrejskog jezika (ivrit mikrajit, עברית מקראית).

Izvor ovog više vekova starog problema koji je uzrokovao nebrojene probleme pre svega za jevrejski narod nalazimo u stihu 34:35 biblijske “Knjige Izlaska” (Šemot שמות; Egzodus Ἔξοδος) koji bi ispravno preveden trebao ovako da glasi:

וראו בני־ישראל את־פני משה כי קרן עור פני משה
Ve’rau vene Jisrael et pene Moše ki karan or pene Moše
Тада су синови Израиљеви видели лице Мојсијево
и како сија светлост на лицу Мојсијевом

.

U ovoj nedeljnoj porciji Biblije (paraša, פרשה) čitamo da je, nakon što je Mojsije sišao sa Sinajske gore (Har Sinaj, הר סיני) i nakon neposrednog razgovora sa Bogom, “njegovo lice postalo blistavo“ ili “zračilo svetlošću“. Hebrejska reč koja označava to blistanje jeste karan קָרַן, no ona potiče iz istog lingvističkog korena kao i reč keren קֶרֶן, koja, u drugom značenju odnosno u drugoj vokalizaciji, označava rog. Bez značajno dubljeg ulaženja u druge detalje semitske morfologije, presudno je bilo to što je hrišćanski teolog Sveti Jeronim Stridonski (Εὐσέβιος Σωφρόνιος Ἱερόνυμος), prevodilac “Vulgate” (Biblia Vulgata), odnosno Biblije s hebrejskog i staro-grčkog na latinski jezik u ovom slučaju izabrao latinsku reč koja prvenstveno upućuje čitaoca na rogove i time je praktično nastao jedan od najtrajnijih ikonografskih nesporazuma u istoriji, onaj čije su reperkusije i danas uočljive obzirom da su višestruko mutirale tokom istorije i mnogih drugih nedaća koja su samo ovaj problem dodatno učinile složenim.

Glavni problem je taj što se iz tog inicijalnog, nazovimo-ga-tako, nesporazuma kasnije razvila i čitava antisemitska ikonografija u srednjovekovnoj Evropi, jer je ovaj pogrešno shvaćeni termin potom učinio da se Jevreji kroz takav jedan izobličen vizuelni momenat povežu s demonizovanim, životinjskim atributima. A Mikelanđelo je, oslanjajući se na tradiciju i norme vremena u kojem je živeo, ovaj motiv potom uklesao u mermer verovatno ne zalazeći previše u jezičku strukturu napisanog, što mu svakako nije ni bio posao. Posledica toga je da je Mojsije sa rogovima postao deo šireg kulturnog nasleđa, a Jevreji su vekovima potom morali da se nose sa neželjenim simboličkim konotacijama koje takva jedna predstava povlači. U okviru savremenog proučavanja umetnosti isto se pitanje javlja i danas, kao što ilustruje primer jednog kursa istorije umetnosti u okviru kojeg je baš ova skulptura i bila predmet detaljne društvene analize. Studenti su tada ispravno zapazili da rogovi nose snažan antisemitski prizvuk i upitali se o poreklu takve ikonografije. Kao što je već naglašeno, osnovni izvor problema jeste pogrešan prevod reči keren, koja u hebrejskom paralelno označava i zračenje i rog (sve u zavisnosti od načina vokalizacije).

Otuda je ovo klasičan primer polisemije koja može dovesti do dubokih teoloških i kulturnih nesporazuma koji se dalje progresijom usložnjavaju.

תורה אור

Tora or
Тора/наук је светлост

Jedna malo dublja religijska perspektiva po pitanju Mojsijeve blistavosti lica nudi još šire značenje unutar jevrejske mistične tradicije koja biblijski tekst čita sloj po sloj, gotovo ezoterno. U biblijskoj “Knjizi Izreka” (Mišle, משלי) u stihu 6:23 stoji da je “nauk/Tora je svetlilo“, što se tumači i u smislu dâ Božanski zakon osvetljava put Čoveku (Iš, איש), omogućavajući mu da pravi ispravne moralne i duhovne izbore. U tom svetlu [sic], Mojsijevo zračenje postaje simbol njegove izuzetne bliskosti s Božanskim izvorom mudrosti.

Midraška tradicija tako donosi tu jednu, posebnu hermeneutičku dimenziju :

prema “Midrašu” (מדרש), prvi čovek Adam (אדם) posedovao je kožu načinjenu od čistog svetla
stanje savršene duhovne čistote koje mu je omogućavalo nepogrešivo razlikovanje istine od laži i tek nakon pada, odnosno nakon konzumiranja s Drveta saznanja dobra i zla, Adamova koža postaje neprozirna, nalik današnjem ljudskom telu, čime je izgubljena prvobitna duhovna jasnoća.

Mojsijevo lice (pene Moše, פני משה), koje je zračilo svetlošću posle susreta sa Bogom, u tom kontekstu predstavlja obnovu, makar privremenu, te iskonske Adamove čistote. Prema ovom teološkom tumačenju, “Tora” (תורה) sadrži moć da čoveka ponovo povede ka tom stanju duhovne jasnoće i uzvišenosti. Iz toga proizilazi ideja da i savremeni vernik, kroz proučavanje Tore, ima priliku da ostvari značajan duhovni napredak i moralnu transformaciju upravo nalik Mojsijevom iskustvu ali samo na ljudskom, ne proročkom nivou.

Jer:

ממשה עד משה לא קם כמשה
Mi Moše ad Moše lo kam k’Moše
Od Mojsija do Mojsija (RaMBaM, רמב”ם) nema većeg Mojsija

.

ODABIR TEMA