Kada se govori o ideji Šehine (שכינה), zadire se u samu srž i sastavne elemente kabale. Od svih brojnih spomena Šehine u ”Talmudu” (תלמוד) i midrašima, nijedan o njoj ni u nagoveštaju ne govori kao o ženskom elementu Boga. Nema niti jedne metafore koja bi Šehinu opisivala izrazima kao što su princeza, matrona, kraljica ili nevesta. Istina je da su ti izrazi česti kada je reč o zajednici Izraela i njenom odnosu prema Bogu, ali kod tih pisaca ona još uvek nije postala mistička hipostaza neke božanske sile, već je bila oličenje stvanog Izraela. Nigde se ne javlja dualizam nastao protivstavljanjem Šehine, kao ženskog elementa Boga, i Svetoga, kao muškog.

Ta ideja je jedna od najvažnijih i najtrajnijih kabalističkih inovacija. Činjenica je da je prihvaćena uprkos očigledno problematičnoj pomirljivosti sa zamišlju apsolutnog jedinstva Boga, te da je u narodu dobila podršku kao ni jedan drugi element kabale, dokazuje da je zadovoljila jednu duboko usađenu versku potrebu.

Mističari su, uz sve svoje aristokratske sklonosti, bili pravi zastupnici žive narodske religije masa i tu treba tražiti tajnu njihovog uspeha. I filozofima i strogim talmudistima zamisao Šehine kao ženskog elemnta Boga bila je jedna od glavnih prepreka da se približe kabalističkom sistemu. Ipak, činjenica je da je, uprkos otporu moćnika, ta ideja postala neodvojivi deo verovanja širokih slojeva u jevrejskim zajednicama u Evropi i svedoči u prilog njenoj vitalnosti.

Tragovi ove koncepcije mogu se naći već u knjizi ”Bahir” (ספר הבהיר), najstarijem dokumentu kabalističke misli. Eto još jednog dokaza, ako su dokazi uopšte potrebni, da je ta ideja prvobitno pripadala paganskoj mitologiji. U gnostičkim spekulacijama o muškim i ženskim eonima, to jest božanskim potencijalima od kojih se sastoji svet plerome, punoće Boga, ideja je dobila novi oblik u kojem su je, preko rasutih fragmenata, upoznali prvi kabalisti. Poređenja pomoću kojih knjiga Bahir opisuje Šehinu o tome mnogo kazuju. Po nekim gnosticima, niža sofija, posledni eon na rubu plerome, predstavlja kćer svetla koja se survava u bezdan materije.

Paralelno s tom idejom, Šehina kao poslednja sefira postaje kći, koja je, premda joj je dom u jednom obliku svetlosti, primorana da luta po dalekim zemljama. Još mnogo raznih motiva upotpunjuje sliku Šehine u ”Zoharu” (זהר). Pre svega, ona se sada poistovećuje sa zajednicom Izraela, svojevrsnom nevidljivom crkvom, koja predstavlja mističku ideju Izraela u njegovoj sprezi s Bogom i u blaženstvu, ali i u njegovoj patnji i progonstvu. Ona nije samo Kraljica, Božja kći i nevesta, već i majka svakog pojedinca u Izraelu.

Ona je prava Rahela koja plače za svojom decom, a putem jednog sjajnog ali promašenog tumačenja zoharskog odeljka Šehina koja plače u progonstvu u poznijoj kabali postaje lepotica koja je ostala bez očiju.

Ona se sada u ženskom obličju prikazuje kabalističkim vizionarima, recimo Lurijinom učeniku Abrahamu Haleviju, koji ju je 1571. godine video kod Kotela (Ha’Kotel Ha’Ma’aravi, הכותל המערבי) u Jerusalimu kao ženu odevenu u crno koja plače za mužem koga je još u mladosti izgubila.

U simboličkom svetu Zohara nova zamisao Šehine kao simbola večite ženstvenosti zauzima mesto od ogromnog značaja i pojavljuje se pod beskrajno raznolikim imenima i slikama.  Ona obeležava sferu koja se prva otvara za mističarevu meditaciju, ulaz u Božji unutrašnji prostor koji se u Zoharu često parafrazira kao raza demehemanuta, misterija vere, to jest područje koje svoju tajnu otkriva samo onima koji mu pristupe u duhu potpune predanosti.

Veza Boga i Šehine sačinjava istinsko jedinstvo Boga, koji leži s one strane raznolikosti njegovih aspekata ili, po kabalistima, jihud (ייחוד). Prema Zoharu, to je jedinstvo prvobitno bilo postojano i neprekidno. Ništa nije remetilo blaženu sjedinjenost ritmova božanske egzistencije u jednu veliku melodiju Boga. Isto tako, u početku ništa nije remetilo postojan dodir Boga sa svetovima stvaranja u kojima pulsira Njegov život, a naročito s ljudskim svetom.

U svom prvobitnom rajskom stanju, čovek se nalazio u neposrednoj vezi s Bogom. Kako to Moše de Leon kaže, koristeći jednu stariju formulu:

Čovek je sinteza svih duhovnih sila ugrađenih u delo stvaranja.

Njegov organizam odražava skriveni organizam života samog Boga. Međutim, treba uočiti jednu važnu modifikaciju: čovek je prvobitno bio čisto duhovno biće. Etersko obličje u kojem je obitavao, kasnije preobraženo u telesne organe, prema vlastitoj prirodi je stajalo u sasvim drugačijem odnosu no što je slučaj s njegovim sadašnjim telom.  Upravo grehu čovek duguje svoju telesnu egzistenciju. Greh – pojam o kojem su jevrejski mistici izlizi pravo more spekulacija, raskinuo je neposredni odnos između čoveka i Boga i time ostavio nekog traga i na život Boga i na Njegovo stvaranje.

Tek sada razgraničavanje Stvoritelja i stvorenog dobija obrise problema.

U početku stvaranja srce Šehine bilo je u nižim predelima. A zato što se Šehinanalazila tu dole, nebo i zemlja behu jedno i u savršenom skladu. Izvor i korita kojima je sve iz viših predela teklo naniže bili su još uvek delatni, čitavi i prohodni, i tako je Bog sve punio odozgo prema dole.

Ali kada je Adam  došao i zgrešio, poredak stvari s epreokrenuo u nered, i nebeska korita su se urušila.

– Josef Gikatala

Mistike je duboko zaokupljao problem greha, a naročito priroda i značenje Adamovog pada, te je kabalistička književnost o tome naširoko raspravljala. Ali uz jedan izuzetak – Zohar. Dok se heronski kabalisti time opširno bave, u Zoharu, naročito u njegovim glavnim delovima, tek malobrojni odeljci govore o značenju prvobitnog greha. Štaviše, ti odeljci pisani su s jednom uzdržanošću koja se ne bi mogla pripisati obradi drugih temeljnih učenja kabale.

Neznatna prisutnost te teme u Zoharu takođe oštro odudara od opširnosti s kojom se o njoj raspravlja u onovremenom kabalističkom delu ”Božanski poredak”, Maarehet Ha’Elohut (מערכת האלוהות).

Ta škrtost na rečima nije slučajna. Autor Zohara je taj predmet očigledno smatrao krajnje opasnim, budući da se dotiče velikog pitanja:

Kada je i kako poremećeno jedinstvo Božjeg života i odakle potiče pukotina, danas primetna širom univerzuma.

Zapravo, u ”Midraš Ha’Ne’elam” (מדרש חנהאלמו) autor otkriva razlog svog ćutanja ili rezervisanosti kroz Adamove ogorčene prigovore kabalistima koji sebi dopuštaju da suviše pričaju o misteriji njegovog pada. Zašto otkrivaju tajnu koju je Tora ostavila neotkrivenu, zašto se ne zadovolje samo aluzijama?

Tajna se mora držati u krugu posvećenih. S druge strane, u Midraš Ha’Ne’elam, kao i drugde u Zoharu, Šimon bar Johaj pominje razna objašnjenja te misterije i ostavlja malo mesta sumnji u to da se njegovo mišljenje poklapa s mišljenjem prozvanih kabalista. I kao u želji da sakrije svoje ezoteričke poglede, autor ih propraća sasvim racionalnim objašnjenjima koja za Zohar veoma iznenađuju i ne sadrže ni trunke osnovnog gnostičkog tumačenja.

Po tom tumačenju, sefirot su Adamu otkrivene u liku Drveta života i Drveta spoznaje, to jest srednje i poslednje sefire; umesto da očuva njohovo prvobitno jedinstvo, čime bi združio sfere života i spoznaje i svetu doneo spasenje, on ih je razdvojio i posvetio se samo obožavanju Šehine, ne uviđajući njeno jedinstvo s drugim sefirot. Tako je zaustavio životnu struju koja teče iz sfere u sferu i u svet uneo razdvajanje i uposebljavanje.

Od tada pa do danas postoji misteriozna naprslina, ne baš u tvari božanstva, ali u njegovom životu i delanju. Njegovo usvajanje dovelo je do stvaranja pojma koji kabalisti označavaju kao progonstvo Šehine. Tek pošto se činom iskupljenja uspostavi prvobitni sklad, kada sve nanovo zauzme mesto koje je u božanskom nacrtu stvari prvobitno imalo, tek tada će Bog biti jedan i Njegovo ime jedno, istinski i zanavek. U sadašnjem neiskupljenom i razbijenom stanju sveta ta napuklina, koja sprečava besprekidnu sjedinjenost Boga i Šehine, na neki način se leči ili krpi religijskim činom Izraela: ”Torom” (תורה), micvama (micvot, מצוות) i molitvom (tefila, תפילה). Brisanje mrlje, obnavljanje sklada – to je smisao hebrejske reči tikun (tikun olam, תיקון עולם), kojom kabalisti Zohara označavaju čovekov zadatak na ovom svetu. U stanju iskupljenosti i gore i dole vladaće savršenstvo, i svi svetovi biće združeni u Jedno. U zajednici Izraela, u čijem se zemnom životu ogleda skriveni ritam univerzalnog zakona otkrivenog u Tori, Šehina je neposredno prisutna, jer je zemaljska zajednica Izraela obrazovana po arhetipu mističke zajednice Izraela, koja je Šehina. Sve što pojedinac ili zajednica učine u svetovnoj sferi, magijski se ogleda u gornjem predelu, to jest u višoj stvarnosti koja prosijava kroz čovekova dela.

Impuls odozdo (itaruta dil-tata) priziva impuls odozgo.

Zemaljska stvarnost tajanstveno reaguje na nebesku, jer sve, uključujući i ljudsku delatnost, ima svoje gornje korene, u carstvu sefira. Impuls stvoren dobrim delom usmerava struju blagoslova iz preobilja života u sefirot ka tajnim koritima, koja vode u niži i spoljašni svet. Kaže nam se čak da vernik vidljivu i praktično ostvarivu Toru svojim delima povezuje s onom nevidljivom i misterioznom.

Vrhovna religijska vrednost koju zohar, uporedo s čitavom španskom kabalom, stavlja u središte svog etičkog sistema jeste devekut (דבכות), neprekidna vezanost ili prijanjanje uz Boga, onaj neposredan odnos koji ovde gotovo istiskuje raniji ekstatički doživljaj. Iako je devekut svakako kontemplativna vrednost, ne povezuje se s naročitim ili nenormalnim stanjima svesti. Istinski devekut ostavrljiv je tokom normalnog života pojedinca u okviru zajednice. On se može pretvoriti u društvenu vrednost, što je imalo veliki značaj za potonji uticaj kabale na narodnu etiku. Sve ostale vrednosti kabalističke etike – strah od Boga, ljubav prema Bogu, čistota misli, čednost, milosrđe, proučavanje Tore, pokajanje i molitva – posmatraju se kroz odnos prema tom najvišem idealu i iz njega dobijaju svoj krajnji smisao. Na istoj liniji, Zohar prvi put u istoriji rabinskog judaizma posebno naglašava  veličanje siromaštva. Kako god stvari stajale, ne može se poreći da je veličnje siromaštva is Psalama u kasnijem razvoju rabinskog judaizma znatno ublaženom sve dok ga ”Sefer Hasidim” (ספר חסדים), s jedne strane, i Zohar, s druge nisu nanovo oživeli. Duhovnjačko poistovećivanje sirotinje s pobožnim ogleda se i u činjenici da u hebrejskim spisima sirotinja se označava istim izrazom koji u Zoharu često ide uz mistike, prave pobožne ljude:

I jedni u drugi su bene hehla de’malka (בנה החולה דמקה), istinski dvorani Božji.

Postoji jedno tumačenje po kojem se Šehini, dakle samom Bogu u poslednjoj manifestaciji, pripisuje osobina siromaštva:

Šehina je siromašna jer sama po sebi nema ništa,

i ima jedino ono što primi iz struje sefirot. Milostinja od koje sirotinja živi, simboliše to mističko stanje Šehine. Pravednik, ili čestiti čovek – cadik (צדיק) – jeste onaj ko dostigne stanje devekuta s Bogom. Nije slučajno što među etičkim vrednostima koje kabalisti veličaju čisto intelektualnih, osim proučavanja Tore, gotovo i nema. Takvom etikom, mnogo više voluntarističkom nego intelektualističkom, kabalisti se još jednom pokazuju bliskim religiji običnih ljudi.

U Zoharovoj seksualnoj simbolici ogleda se uticaj dveju različitih tendencija. U meri u kojoj se prema funkciji seksualnog života postavlja pozitivno, ona predstavlja autentično jevrejsko gledište. No, seksualni asketizam nikada nije uvažavan za religijsku vrednost i msitici tu nisu izuzetk. Prva zapovest Tore isuvuše se duboko bila utisnula u njihov um:

פרו ורבו ומלאו את־הארץ
Pru u’rvu u’milu et ha’arec
Budite plodni i množite se
Postanje 1:28

Nejevrejskoj mistici, koja je hvalila i zagovarala askezu,  ponekad se dešavalo da završi u presađivanju erotike na odnos čoveka prema Bogu. Iskušenje kabale, s druge strane, bilo je otkriti misteriju polnosti u samom Bogu. Inače je odbacivala asketizam, i brak je za nju i dalje bio jedna od najsvetlijih misterija.

Svaki pravi brak je simboličko ostavrenje Boga i Šehine.

והאדם ידע את־חוה אשתו
Ve’ha’Adam jada et Hava išto
I Adam pozna Evu, ženu svoj
Postanje 4:1

Gde spoznaja uvek znači ostvarenje neke veze, bilo između mudrosti (razuma) i uma, ili između Kralja i Šehine. Tako je sama spoznaja u ovom novom gnostičkom sistemu poprimila jedan istančani erotski prizvuk, koji se u kabalističkim spisisma često naglašava.