Slova Alef א, Jud י i Šin ש zajedno izgovaramo iš (איש), hebrejskom reči za čoveka. Ali ujedno i rečju za Nebeskog čoveka, jer u ovom obliku/formi Alef predstavlja sefiru Keter (krunu, כתר), dok Jud, kao prvo slovo u imenu Adonaja (יהוה), predstavlja kanal u smeru od Ketera ka Hohmi (mudrosti, חוכמה). Šin je, potom, veza/staza koji spaja Hohmu i Binu (razumevanje, בינה) na Drvetu života (Ec Hajim, עץ חיים). Pravilo je da se Alef nikada ne pojavljuje u ulozi sufiksa, dok kao prefiks označava upotrebu prvog lica u budućem vremenu, što čitamo: Biću.

Takav Čovek je apsolutno ”Ja”, a ova objava jasno ukazuje na Njegov, još uvek neostvaren potencijal:

אני אהיה
Ani Ehje
Biću

Iako slovo Alef nije prvo slovo hebrejske ”Biblije” (TaNaH-a, תנ”ך), već je to Bet ב kojim započinje Postanje (Berešit bara, בראשית ברא), Alef mu svakako prethodi predstavljajući sav nerealizovani potencijal Krune, a posebno u senci razmatranja koncepta sveta koji dolazi (Ha’Olam Ha’ba, העולם הבאה). Time nivo Ketera predstavlja polje nespoznatljivo ljudskom umu/razumu, te na ovom mestu ne možemo preciznije o tome govoriti.

Dakle, Postanje otpočinje rečima:

בראשית ברא אלהים
את השמים ואת הארץ
Berešit bara Elohim et ha’šamajim ve’et ha’arec
U početku stvori Bog nebo i zemlju

Jedino se kroz entitet Ketera može govoriti o Kruni i jedino se tamo može reći – Biću. Time dolazimo i do imena usko povezanog sa sefirom Keter i jednim od imena koje nalazimo na vrhu Drveta života (Ec Hajim, עץ חיים):

אהיה אשר אהיה
Ehje Ašer Ehje
Biću ono što ću biti

.Alef ima vrednost 1, ukazujući na jednakost na ovom nivou. Kao prefiks, Jud י znači – Biće; On će biti. Dok kao sufiks znači – moj. Na taj način se smisao usmerava na taj božanstveni potencijal o kojem možemo govoriti, a koji pripada nivou sefire Hohma. Kada Bog govori o Sebi, Sebe naziva Ehje, Biću (אהיה), ali kada mi pričamo o Njemu, verbalno ga uobličavamo, Njega nazivamo JHVH, Adonaj (יהוה), što ide uz konotaciju:

Jeste / Biće

Jud י je prvo slovo Tetragramatona, odnosno prvo slovo našeg ljudskog razumevanja ove visoke prirode postojanja i ima numeričku vrednost 10, ukazujući na 10 sefirot. Iako kao sufiks, Jud znači – moj, što u ovom kontekstu i dalje pripada tom (naj)višem svetu, svetu Acilut (olam acilut, עולם אצילות), koji s naše tačke razumevanja doživljavamo kao Ništavilo.

Šin ש, kao prefiks, znači – to (eng. that). Kao slovo sastoji od tri  (u pojedinim slučajevima četiri) glave koje se zajedno spajaju u jednoj tački. Tri glave simbolizuju tri osnovna načela – tezu, antitezu i sintezu, a sva tri postoje upravo s razlogom da se se iznedri jedan cilj, Kraljevstvo (Malhut, מלכות). Tačka na kraju u koju se sve, naposletku, sliva. Šin je tako čitav svet i daje odgovor na ultimativno pitanje Zašto.

Otud sledi:

Boga vidimo kao Apsolutno Jedinstvo (jahid, יחיד) kroz slovo Alef

Potom Ga vidimo kako se ispoljava kroz deset sefirot, na osnovu čega možemo da prisustvujemo njegovoj slavi, kroz slovo Jud

Na kraju, vidimo Ga i kao mnoštvo dela s jedinstvom u Cilju, slovo Šin