/ Lama rabi alardi dini endavur esa kunis alim /

.

Govorimo li o potencijalnom vanzemaljskom životu (extraterrestrials), ali pre svega onom svesnom i inteligentnom a koji je kao takav matematički ne samo moguć i vrlo izvestan već i neminovan diljem [beskonačnog?!] kosmosa, tada smo više nego skloni dâ, ponajviše nesvesno, počnemo s iznošenjem određenih pretpostavki na tu više nego potentnu temu za razmatranje. Posebno u ove dane. Te pretpostavke su pre svega uslovljene i bazirane na našem sopstvenom iskustvu kao i specifičnom načinu postojanja, funkcionisanja karakterističnom za ovaj i ovakav oblik života, a koji, kao takav, ni na koji način ne može biti suštinski objetivan i merodavan za neke veće i potencijalno tačne zaključke koji bi išli mnogo dalje od nas samih, naše planete i zvezdanog sistema. Drugim rečima, upravo u ovakvim prilikama mi ljudi ispoljavamo našu glavnu crtu, onu od koje je praktično nemoguće pobeći jer je deo nas samih, naše suštine – prirodno ispoljavamo tu esenciju antropocentričnosti. Odnosno, samo smo ono što i veoma jesmu: ljudi i samim time sve i gledamo prvenstveno kroz tu prizmu. Zato to nikako ni nije nekakva naša čudnovata rabota, ne, jer se tada jedino oslanjamo na ono što zaista i imamo – intuiciju sticanu postepeno kroz desetine i desetine hiljada godina ljudske evolucije, rasta. Dakle, pozivamo se na uzorak načinjen od nas sâmih. Otuda sve te potencijalne vanzemaljske civilizacije nekada zamišljamo i kao posve prosvetljena, miroljubiva bića [jer je to baš ono čemu uvek težimo i što nam manjka] koja bi, u slučaju kontakta sa nama, pomogla čovečanstvu da reši svoje brojne probleme i nedostatke koji su, pre svega, uzrokovani našim još uvek niskim stepenom civilizacijske zrelosti [parnu mašinu smo konstruisali tek pre nešto više od 300 godina], te samim time i poretka u kojem živimo a koji je, kao takav, još uvek daleko i od približno savršenog. U drugim prilikama, pak, vanzemaljce (aliens) zamišljamo kao neprijateljske osvajače, predatore odlučne da preuzmu našu planetu Zemlju i eliminišu nas u potpunosti u tom procesu. Ili u najboljem slučaju – porobe. No, istina verovatno leži negde tamo između ove dve krajnosti, u našim pretpostavkama utemeljenim kako u romantici tako i u strahu od nepoznatog i nedokučivog, što onda čini delovanje potencijalnih stranaca po nas krajnje nepredvidivim. Čak u određenim slučajevima i potpuno neshvatljivim iz naše tzv. ljudsko-civilizacijske perspektive razumevanja stvari i prirode.

Međutim, čak i takva sredina krije neke od krajnje zastrašujućih mogućnosti po nas do kojih se može doći sasvim slučajno, spletom krajnje jednostavnih i na prvi pogled banalnih okolnosti. Stoga ovde predstavljamo desetak scenaria naprednih vanzemaljskih civilizacija koje, iz naše perspektive, u najmanju ruku izazivaju strah u našim antropocentričnim umovima, umovima još uvek u najvećoj meri nespremnim da se sa njima na adekvatan način susretnu, uhvate u koštac i dubinski razumeju, a onda i nikako pariraju njihovoj moći zasnovanoj na mnogo sofisticiranijem znanju. Iskustvu. Tehnologiji.

.

.

Agresija

U našoj prizemnoj ljudskoj prirodi, koja kad-kad i nije predaleko od životinjskih nagona od kojih nas deli samo upitno pridržavanje za moral i etiku, leži jasna potreba za određenim nivoom agresivnosti – bilo da se radi o mehanizmu samoodbrane i samoodržanja, zaštitu teritorije i nama bližnjih, ili čak najjednostavnijeg opstanka u lancu ishranu, iako nam za konzumaciju biljaka u cilju prehrane, posebno danas, agresivnost uopšte ni nije kao takva potrebna, mi se ipak i dalje masovno odlučujemo na lov životinjskih vrste koje su neretko brze te nam je agresivnost u tom smislu i dalje neophodna. Sve u svemu, veoma smo agresivni onda kada je to potrebno. S druge strane, na tehnološkom nivou, agresivnost se manifestuje kroz pomeranje granica i konstruisanje raketa i njihovog lansiranja u svemir – čin za koji takođe nismo biološki predodređeni, ali to ipak radimo – jer želimo. Otuda slobodni smo da zaključimo da ovaj i ovakav poriv za istraživanjem i širenjem horizonta verovatno važi i za druge svemirske civilizacije određenog stepena razvoja, te bez ovih agresivnih tendencija teško je zamisliti ijednu od njih da bi došla u priliku da napusti svoju matičnu planetu, ili osetila potrebu makar za razvojem naprednih tehnologija, čak iako bi posedovala inteligenciju i znanje da bude samodovoljna na matičnoj planeti. Zato već ovaj prvi scenario otvara mogućnost da je svemir (pre)naseljen, pre svih drugih, ovim visoko agresivnim životnim vrstama kojeg god da su nivoa razvoja.

Uostalom, dovoljno je samo da malo zastanemo i prisetimo se šta je sve naša napredna zapadna civilizacija činila manje naprednim narodima pri susretima sa njima na novootkrivenim kontinentima, bez uzimanja u obzir svega šta je bilo pre i nakon toga. To se, naravno, posebno odnosi na stupanje na tlo severno-američkog, južno-američkog i afričkog kontinenta… Afričkog – kolevke civilizacije, gde se bez i malo poštovanja i stida sejala smrt i nesreća… U tim momentima ljudska agresija je tada dostizala svoje vrhunce, nove nivoe strahota koje smo bili u stanju da činimo jedni drugima, a sve u cilju porobljavanja onih koji nisu mogli da pariraju našim tehnološkim dostignućima. Zato ako tada iz nekog razloga ne bi ubijali – pretvarali bi naše neprijatelje u robove. U bezočno stvaranje sirove radne snage.

Srećom danas, uglavnom, možemo kontrolisati svoju agresivnost više nego u bilo kom drugom trenutku istorije, makar bilo to samo i na papiru, samim time možda to mogu i oni, u većoj ili manjoj meri. Zato, u najgorem slučaju, možda negde tamo postoji neko koga nikako ne bismo želeli da sretnemo i čiju pažnju na nas nikako ne bi želeli da usmerimo jer ne bi znali šta ćemo dobiti zauzvrat.

.

.

Komšiluk

Dva su bazična pristupa pri razmatranju distribucije potencijalnih vanzemaljskih civilizacija u nekoj od beskrajnih galaksija svemira, odnosno o spekulacijama o njihovom eventualnom postojanju negde tamo:

I STATISTIČKI PRISTUP predočava nam da što je neki određeni zvezdani sistem nama bliži to je, matematički, manja verovatnoća da je naseljen životom, a posebno visoko kompleksnim oblikom života. Odnosno, da budemo precizniji: inteligentnim tipom života. Naravno, mogući su izuzeci od ovog pravila ali je svakako jedan važnijih argumenata ukoliko, na primer, diskutujemo i analiziramo čuveni BLC1 signal (Breakthrough Listen Candidate 1), koji je zabeležen u okviru SETI projekta potrage za vanzemaljskim životom. Otuda ako bi takav tip signala zaista bio detektovan iz nama najbližeg zvezdanog sistema, to bi bilo krajnje neverovatno osim u slučaju da galaksija nije samo naseljena, već izuzetno bogata tehnološki detektabilnim vanzemaljskim životom, što bi bio posebno redak slučaj sam za sebe.

Po ovom prvom scenariu, trebalo bi da smo danas u mogućnosti da detektujemo tzv. tehnološke potpise (technosignatures) na svakom koraku, odnosno specifičnosti posebno karakteristične za nusproizvode određenog stepena razvoja i tehnološkog napretka živih organizama. Govorimo ovde o buci koju i sâmi proizvodimo i odašiljemo u beskraj svemira. No, pošto to u ovom prvom primeru (još uvek (bar zvanično)) nije slučaj, logično je zaključiti da je BLC1 gotovo sigurno ljudskog porekla.

II FERMIJEV PRISTUP vodi nas u promišljanje Enrika Fermija (Enrico Fermi), čuvenog italijansko-američkog fizičara koji veli kako je (naša) galaksija imala sasvim dovoljno vremena za proizvodnju i drugih inteligentnih bića sem nas ljudi i samim time i uslova za razvoj drugih naprednih civilizacija, te i da problem nije prvenstveno u enormnom prostoru i neverovatnim razdaljinama, jer – galaksija je široka svega stotinu hiljada svetlosnih godina – već u vremenu koje je potrebno za premošćivanje tih razdaljina (što će podrobnije biti objašnjenu u primerima s kraja teksta). Međutim, ukoliko je neka civilizacija stara desetak miliona godina, dovoljno dugo živa, ona je samim time mogla, bez većih problema, da premosti tu udaljenost, naročito uz upotrebu i asistenciju robotske tehnologije čije obrise i mi već uveliko testiramo u gotovo svim oblastima naših naučno-tehnoloških delovanja. Otuda ovaj Fermijev pristup otvara mogućnost da postoje sonde u većini zvezdanih sistema i galaksije koje su poslate od strane jedne, ili možda više različitih civilizacija, i koje i dan-danas lutaju svemirskim prostranstvima nevezano za to da li su te civilizacije i dalje žive ili odavno izumrle. Slično kao sa sondama Vojadžer 1 (Voyager 1) i Vojadžer 2 (Voyager 2) koje će nastaviti da lutaju beskrajem kosmosa i mnogo nakon što mi kao civilizacija nestanemo. A posebno sada kada su uveliko i napustile Sunčev sistem i time postale jedina dva ljudska proizvoda koji su doprli toliko daleko od svoje matične planete.

No, taj isti drugi scenario donosi i svojevrstan, jako ozbiljan problem. Naime, kada se tehnologija neke naprednije vanzemaljske civilizacije nađe u vašoj blizini, vi ste u izrazito nepovoljnom položaju [ponovo se ovde prisetmo kako su se provele manje razvijene civilizacije američkih kontinenata u susretu s ‘razvijenim’ zapadom] jer ta naprednija civilizacija koja cas preduhitrila sada uspostavlja i drži inicijalnu kontrolu, bez obzira na to da li su njene namere prijateljske ili ne. To što je ona prva do nas doprla to svedoči njenoj tehnološkoj superiornosti koja joj sada omogućava dominaciju na svim poljima delovanja. Otuda ovu situaciju možemo još više uprostiti i uporediti je s našim odnosom spram živih vrsta nižeg stepena: miševa, mrava itd: oni nemaju nikakvu tehnologiju i ne razumeju tehnologije koje mi koristimo protiv njih, bilo da je koristimo s ciljem njihovog dubljeg proučavanja, ili, pak, testiranja plejade preparata na njima zarad naše dobiti u konačnici. Napretka, komfora. Otuda ih ostavljamo na miru samo dok nama ne postanu potreba, ili smetnja pronađemo li ih na mestima gde nam ne odgovara da se nalaze: u kuhinji, spavaćoj sobi, dnevnom boravku… A kada se to dogodi, imamo čitav arsenal tehnologija na raspolaganju da ih se rapidno i najoptimalnije rešimo.

Zato na sličan način i mi bismo mogli da se nađemo u neugodnoj poziciji ukoliko ne vodimo računa šta i prema čemu odašiljemo signale koji svedoče našem postojanju. Kome potencijalno skrećemo pažnju na nas i gde to živimom, što Vojadžer sonde upravo i rade noseći na sebi mapu našeg doma, kao i ličnu kartu našeg biološkog potpisa.

.

.

Sukob

Ideja o detekciji rata između dveju vanzemaljskih civilizacija predstavlja još jednu krajnje intrigantnu i kompleksnu temu, mimo svih ostalih pomenutih, koju bi takođe ovde valjalo bar amlo detaljnije razložiti, ukoliko joj za sada nije posvećen i poseban tekst koji zaslužuje. A da bi smo se otisnuli u ovaj misaoni pravac dobro će nam doći podsećanje na otkriće gama-zračenja, odnosno gama bljeskova (Gamma-ray bursts, GRBs) koje su, sasvim slučajno, detektovali Vela (Project Vela) špijunski sateliti Sjedinjenih Država (USA) 1967. godine.

Ovi sateliti prvobitno su projektovani s ciljem detekcije gama-zraka do čije emisije, kako smo do tada prepostavljali, jedino dolazi usled nuklearnih testova, nuklearnih bljeskova, obzirom da su tih dekada SAD pomno pratile na čemu sve radi i eksperimentiše SSSR, a da se tiče nuklearnog naoružanja, ali i svega drugoga može signalizirati na oružje za masovno uništenje. I upravo su tada putem Vela satelita zabeležili i prvi bljesak gama-zrakova (GRB) u tom momentu nepoznatog porekla. Međutim, ovaj bljesak nije imao klasične karakteristike nuklearne eksplozije na koju su sumnjali, već nečega posve drugog. Kako se program Vela razvijao i kako su lansirani sve sofisticiraniji instrumenti, otkriveno je još više ovakvih gama-bljeskova za koje se danas nakon detaljnih i dugoročnog istraživanja pouzdano zna kako imaju astrofizičko poreklo, usled, na primer, fuzije neutronskih zvezda i supernova.

Ipak, postoji i hipoteza koja kaže da bi neki od njih ipak mogli imati i vanzemaljski potpis, odnosno veštačko poreklo. Poput emisija povezanih s pokretanjem, ili zaustavljanjem, rada Alkubijerovih pogonskih sistema (The Alcubierre Warp Drive) koji bi, makar teoretski, mogli da omoguće kosmička kretanja mnogo veća od brzine svetlosti, a bez da prekrše ijednu fizičku zakonitost. Otuda bi usled, pretpostavlja se, velikih količina energije s kojima bi takav jedan pogon raspolagao, to mogao biti sasvim legitiman izvor ovakvog vida izrazito jakog zračenja koji bi nas jasno usmerio u pravcu razmišljanja o civilizaciji visoko-tehnološkog razvoja, obzirom na specifičnu emisiju energije. Zato nije niti malo teško zamisliti kako se još 1967. spekulisalo da bi ovi špijunski sateliti mogli detektovati udaljene nuklearne ratove kosmičkih razmera, iako se generalno toj ideji tada nije pridavao veliki značaj – jer bi za tako nešto bile potrebne izuzetno moćne bombe koje funkcionišu na potpuno drugačijim principima od ovozemaljskih.

Ali šta je s idejom o otkrivanju tragove vanzemaljskog rata?

U realnim situacijama smo se odavno uverili kako je moguće detektovati ljudske termonuklearne ratove ali samo ako smo relativno blizu; no na velikim udaljenostima, detonacije i bljeskovi ne bi bili lako uočljivi. No nuklearne eksplozije imaju takođe veoma specifične fizičke karakteristike, poput dvostrukog bljeska, koji se ne bi mogao pomešati s bilo kakvim znanim prirodnim fenomenom.

S druge strane ne možemo garantovati da bi napredne vanzemaljske rase koristile nuklearno oružje kakvo mi ovde poznajemo, jer njihova tehnologija možda uključuje oružja koja još uvek ne možemo ni da zamislimo, iako se neki scenarii ipak se mogu donekle razmotriti. Jedan od njih je svakako već pomenuti Alkubijerov pogon jer je zdravorazumska pretpostavka da bi takav pogon generisao ogromne količine zračenja tokom putovanja bržeg od svetlosti (FTL: Faster than light, superluminal). Ovaj hipotetički pogon, a koji je u skladu s Opštom teorijom relativnosti (General relativity), funkcioniše tako što izdvaja deo prostora i u tom visoko-energetskom procesu pokreće ga brzinom većom od brzine svetlosti, poput surfera na talasu vode osim što je u ovom slučaju kosmički surfer na talasu prostora. A obzirom kako prostorvreme nije ograničeno brzinom svetlosti (već samo objekti unutar prostorvremena) letelica koja bi se potencijalno nalazila na tom izolovanom komadu prostorvremena mogla bi da se kreće tzv. superluminalnim brzinama. Odnosno: letelica bi u tom svom mehuru prostorvremena mirovala, dok bi se izdvojeni komad prostorvremena kretao u zavisnosti pod kojim uglom bi bio spreda kompresovan, a pozadi pogonjen. Na sličan način mogao bi se zamisliti i projektil smešten unutar sličnog mehura prostorvremenske izolacije koji bi putovao brže od svetlosti, sakupljajući zračenje i zatim izlazio iz tog režima kretanja blizu neprijateljske planete, razarajući je pre nego što bi neprijatelji uopšte i shvatili šta im se dešava.

Postoje i drugi potencijalni tehnopotpisi rata, poput Nikol-Dajsonovog zvezdanog zraka smrti (Nicoll-Dyson beam), varijante koncepta Dysonove sfere (Dyson sphere), ili kojekakva ultra razarajućih eksplozija izazvana antimaterijskim oružjem. Međutim, istina je da zapravo nemamo predstavu o tome kako bi izgledalo ratovanje među visoko razvijenim vanzemaljskim civilizacijama, jer bi one isto tako mogle razviti tehnologiju koja potpuno nevidljiva nama na daljinu, čime bi osigurali tajnovitost i time krucijalnu stratešku prednost.

To bi im omogućilo da ostanu neotkriveni i potencijalno nadmoćni ako ikada dođemo u kontakt sa njima takvima.

.

.

Nekropola

Ljudi troše i najčešće potroše značajne komade svog vremena, svojih života, baveći se pokušajima da odgonetnu misteriju smrti. Smrti koja je svakako neizbežan deo postojanja, života, i koja je, na posletku, sudba koja nas sve čeka. Kroz čitavu dosadašnju ljudsku istoriju smrt je prepoznavana i priznavana ključnim događajem i na taj način smo još od najranijih evolutivnih dana razvijali posebne rituale vezane za nju, rituale koju su tu bili da je na određeni način i koliko je to moguće racionalizuju. Danas je sve to najvećim delom generalizovano i ispoljava se kroz samo određene činove i procese poput sahrane, kremacije i potonjeg obeležavanjy uspomena na preminule, no sve te prakse duboko su ukorenjene u ljudskim društvima iz razloga koji su svima veoma jasni. Svakako podsvesno jasni. Ipak, kao što pomenusmo, slični odgovori na pitanje smrti postoje i u životinjskom svetu jer i mnoge druge vrste pokazuju takođe jasne reakcije na gubitak svojih bližnjih. Na primer, slonovi iskazuju zanimanje za kosti svojih preminulih srodnika, ponekad čak i godinama nakon njihove smrti. Zato se postavlja i pitanje šta bi smo mi kao razvijena tehnološka civilizacija, koja je i dalje potencijalno podložna izumiranju i drugim stradanjima koja nisu previše retka, učinili ako bismo se suočili s neizbežnim i definitivnim krajem naše priče – recimo s asteroidom koji nikako ne možemo da skrenemo s putanje ka Zemlji i potonjeg sudara?

Da li bi možda naš poslednji čin bio podizanje spomenika nama samima kako bi smo očuvali makar nekakav aspekt i trag našeg postojanja u vremenu, sve u nadi da će ga jednog dana otkriti neka druga, nova životna vrsta? Odemo li korak dalje logično ćemo se zapitati da li baš to možda sve civilizacije i čine kada dosegnu svoj neupitni kraj, bilo zbog prirodnih katastrofa ili vlastitih grešaka i nepromišljenih činova – da li podižu sebi spomenike? Zato ova nekropolna ideja, iz svih pobrojanih razloga, vodi ka jednom potencijalno uznemirujućem odgovoru – ni manje ni više nego mogućem odgovoru (?!) na Fermijev paradoks (Fermi paradox), odnosno – onome što je suprotnost između procenjene visoke verovatnoće postojanja vanzemaljskih civilizacija i nedostatka dokaza o kontaktu s takvim kosmičkim kulturama.

Sasvim je moguće da su mnoge vanzemaljske civilizacije već postojale, ali su sada (možda i velika većina njih (iz bilo kog razloga)) uveliko mrtve. To bi nama sasvim dovoljno moglo da opiše ovu zaglušujuću tišinu koju opažamo gde god da se u kosmosu okrenemo: možda ona nije zbog nedostatka života, ne, već zato što smo mi jedini preostali živi svet u našoj galaksiji… U takvom jednom sumornom scenariu galaksija postaje groblje, groblje ispunjeno spomenicima prošlih civilizacija. Uspona i padova od kojih za većinu, na žalost, nikada nećemo ni saznati. Dok bi ti potencijalni spomenici, kojih mora biti u nekom ne malom broju, mogli imati najrazličitije oblike, na primer, mogli bi biti jednostavni, poput betonske ploče na kojoj je urezano ime te civilizacije i vremenski raspon njenog postojanja. Ili bi mogli biti daleko kompleksniji, poput arhive svih podataka koje je civilizacija prikupila tokom svog postojanja.

Ili su pak u formi ʻOumuamua-e (1I/2017 U1)…

Jedan od svakako najzanimljivijih oblika ovog vida spomenika bila bi vremenska kapsula koja bi sadržala sve relevantne artefakte koji su nekada, nekome daleko pripadali i bili od vrhunskog značaja za njihovu istoriju, kulturu i sva dostignuća koja su ostvarili za života njihove vrste ukoliko se prevazišli neke od kosmičkuh filtera na svom putu razvoja. Ta ako bismo se i mi tako suočili s tim neminovnim civilizacijskim krajem, izumiranjem, da li bismo, na primer, spakovali Mona Lizu (la Gioconda, la Joconde) u raketu i poslali je u svemir kako bismo je sačuvali? Malo je verovatno da bi Leonardo da Vinči (Leonardo di ser Pietro da Vinci) mogao da zamisli takvu sudbu svojem delu, ali je sasvim moguće da bi on ipak odobrio takav jedan herojski poduhvat spram umetnosti koju je svetu darovao.

Na kraju krajeva, očuvanje tragova našeg postojanja moglo bi biti poslednji čin otpora pred neizbežnim krajem i entropijom koja će na kraju svih krajeva sve pojesti.

.

.

Pozornost

Treba istaći još jedan itekako potentan argument prema kojem (makar još uvek) ne postoji dovoljno uverljiv razlog za uspostavljanje kontakta sa drugim vrstama u svemiru i to onaj posebne težine koji bi nas naveo na izgradnju svojevrsnih svemirskih svetionika koji bi ciljano odašiljali signale o našem postojanju ali koji, kao takvi, bi istovremeno iziskivali ogromne resurse – energiju, vreme i trud da bi se tako nešto valjano isplaniralo i sprovelo u delo. Otuda trenutno ni ne činimo ništa slično na nekoj realističnoj skali izvodljivih projekata, umesto toga naša sveukupna elektromagnetna i tehnološka emisija signala spontano se širi univerzumom još od momenata prvih radio emisija koje su puštene u etar, počev od 13. maja 1897. i kojima se sada gubi traga u pozadinskoj buci ovog našeg lokalnog komada kosmosa koji nam pripada i čiji kutak nastanjujemo našim Solarnim sistemom. Naravno, tu ubrajamo i izuzetke poput veoma snažnih radarskih signala, ili poruka poput one poslate s Aresibo opservatorije (Arecibo Observatory).

Ali čak i tada, da smo ispunili sve pobrojane uslove potencijalni vanzemaljci bi morali biti na pravom mestu i u pravo vreme kako bi uočili to što ka njima odašiljemo.

Isto tako, te iste poruke koliko god da su do sada daleko odmakle one nisu ni približno dovoljno dugo niti daleko putovale univerzumom da bi se očekivalo da njih dobijemo ikakav smisleni, inteligentni odgovor. Stoga, nije nimalo iznenađujuće što do sada nismo zabeležili nikakav signal za odgovor na sve njih, jer vrlo je izvesno da niko nije ni primetio sve te naše poruke.

Osim toga, nikada nismo bili u situaciji koja bi nas primorala da pošaljemo jedan ovakav moćan signal u pravcu svemira, signal s jasnim ciljem i putem kojega bi bili na neki način zapaženiji i potencijalno izdvojeni iz buke pozadinskog zračenja, odnosno šuma kosmičke tišine koja se širi još od Velikog praska. Ali, može postojati trenutak kada bi takav čin ipak postao nužan, a to je ukoliko bi se suočili s neizbežnom (samo)uništenjem, te bi tada možda poslednji čin naše civilizacije bio pokušaj da ostavimo tehnološku “nadgrobnu ploču” – zapis u kosmičkoj boci o našem postojanju i sudbini, za neke buduće nalazače. Ovakva praksa ima svoj analog na Zemlji: čitavi jezici su do sada kroz istoriju odumirali i bestraga nestajali i tako zauvek izmicali istoričarima i antropolozima da se njima potencijalno bave i dublje analiziraju njihove tragove i priče koje bi nam darovali, samo da su ikako preživeli. Otuda se, prirodno, postavlja pitanje da li bi vanzemaljske civilizacije, suočene s izumiranjem, postupile na sličan način. Da li bi odaslale poruke upozorenja univerzumu, pozivajući druge vrste da ne ponove njihove (tehnološke) greške, ili im, pak, možda da im nekako i pomognu ukoliko za to ima dovoljno vremena? To ne znamo.

Međutim, unutar ove pretpostavke krije se jedan mnogo mračniji scenario – dâ već živimo u galaksiji prepunoj takvih signala upozorenja ali da ih, ili iz nekog nama nepoznatog razloga i dalje smisleno ne detektujemo. Ili ih možda ignorišemo usled straha od potencijalne panike koja bi tada usledila.

Osvrnemo li se kroz našu zemaljsku istoriju videćemo da su ljudi činili slične stvari u dalekim, drevnim vremenima kada su takva upozorenja prenošena dimnim signalima, ili vatrom. Danas to činimo putem radio signala, televizije, interneta itd. Kada izbije rat, ili neka druga katastrofa, informacije se šire brzo i svi brzo do njih dolaze – dakle, onda kada su posebno usmerene na način da budu čute. Tako bi možda i izgradnja jednog zemaljskog svetionika imala smisla samo u takvim krajnjim okolnostima – kao signal upozorenja da se približava nešto strašno, neizbežno.

Ali dok takvo jedno upozorenje ne stigne, ostaje ova tišina.

.

.

Srodnost

Povoj genetike i njena inicijalna primena s kraja XX veka dovela je do pojave ogromnog potencijala koji za budućnost naše vrste nosi, i to na mnogim poljima delovanja. Iako se za naše razumevanje nje još uvek može reći da je i dalje u relativno ranoj i donekle jop primitivnoj fazi, njen prebogati potencijal jasno nam sugeriše da nas na njenim krilima očekuje uzbudljiva budućnost. Mogućnost genetske manipulacije i modifikovanja gena (Clustered Regularly Interspaced Short Palindromic Repeats – CRISPR) već sada dobrim delom omogućava lečenje određenih bolesti, ublažavanje tegoba kod drugih, kao i unapređenje opšteg ljudskog zdravlja i metabolizma što veoma utiče na produžetak životnog veka ljudi i životinja i to u većoj meri nego li što je bio slučaj ikada do sada. Međutim, genetika može ići putem i još dublje primene od onoga na šta smo do sada navikli u teoriji i šta za bližu budućnost aktivno planiramo jer na svom najosnovnijem nivou predstavlja složen, ali potpuno prirodan metod dugoročnog skladištenja velikog broja informacija. Neki od najstarijih zapisa na Zemlji, starih milijardama godina, i dalje su očuvani u genomima nekih organizama koje na genetskom nivou sada dublje proučavamo i koji nam omogućavaju donošenje zaključaka za pitanja koja su nam se dugo činila nerešivima. No dalji tehnološki napredak je, pak, jedina prepreka ostvarenju ideje o stvaranju potpuno prilagođenog genoma našim civilizacijskim potrebama, što bi omogućilo kreiranje gotovo bilo čega što zamislimo. Ova vizija, koju možemo nazvati nekakvim tehnološkim životom, donosi mogućnost da genetski prilagodimo sebe, ili varijacije naše vrste, ne bi li se bolje prilagodili uslovima boravka u kosmosu, bestežinskom stanju, ili životu na drugim planetama. Na primer, često se već danas sugeriše kako Mars neće kolonizovati ljudi u sadašnjem obliku, ne, već genetski modifikovana ljudska vrsta. Ljudska vrsta prilagođeni životu na tom drugom, surovom crvenom svetu.

Unutar ovih dalekih futurističkih koncepata i ideja krije se i ona o stvaranju potpuno veštačkog čoveka. No, za razliku od Frankenštajnovog čudovišta (Frankenstein) koje je Meri Šeli (Mary Shelley) 1818. zamislila kao spoj komada mesa, kostiju i mozga, ovaj “Čovek 2.0” bio bi stvoren od genetskih sekvenci, ili čak čitavih genetskih struktura koje su trenutno potpuno strane životu i ekosistemu naše planete. Iz ovih razloga ovo je i tema koju naučna-fantastika često istražuje i drži veoma inspirativnom, ali ona otvara i jedno drugo itanje: ako bi napredna vanzemaljska vrsta odlučila da poseti Zemlju, zar ne bi onda pokušala da stvori organizam genetski savršeno prilagođen uslovima života na Zemlji, ili makar neki optimalno prilagođen za interakciju sa ljudima, a da mi to ni ne primetimo u susretu sa njima takvima?

Šta ako bi takva jedna tehnološki daleko naprednija civilizacija od naše, s potpunim razumevanjem genetike i geneze života, jednostavno rekla – “Zdravo” – tako što bi odštampala ljudsko biće kao svog ambasadora posebno kreiranog isključivo za komunikaciju s nama zemljanima?

Šta ako se tako nešto već desilo?

.

.

Muk

S razvojem i postepenim puštanjem u upotrebu sve naprednijih kosmičkih ali i optičkih instrumenata poput Džejms Veb teleskopa (James Webb Space Telescope, JWST), koji je 2021. zamenio stari-dobri teleskop prethodne generacije Habl (Hubble Space Telescope, HST), ulazimo u jedno zaista fascinantno i još uzbudljivije doba kada počinjemo sticati realnu mogućnost da proučavamo i analiziramo atmosferu veoma udaljenih egzoplaneta – planeta koje se nalaze van našeg matičnog Sunčevog sistema. Tako bi korišćenjem JWST-a mogli uskoro otkriti određene biološke potpise (biosignatures) u atmosferama tih nekih egzoplaneta koje bi nam samo potvrdile kako Zemljina biosfera nikako, kao takva, nije jedina i jedinstvena (ono što nam matematička verovatnoća već odavno i sugeriše) te da su planete poput naše uobičajene u odnosu na enormnost prostora koji svemir krasi, a posebno u tzv. zlatokosinim zonama (Goldilocks Zone), odnosno tim cirkumstelarnim nastanjivim reonima oko zvezda gde su uslovi za razvoj života najidealniji. To bi moglo značiti da su mikrobiološki život i fotosinteza zaista česti, ali ipak kao takvi ne bi mogli biti definitivni i indikator postojanja složenijih, ili čak inteligentnih oblika života. Dokazivanje postojanja tih kompleksnijih biosfera značajno je teže, a detektovanje potencijalnih civilizacija samim time još izazovnije – posebno ako ih slučajno zateknete u periodu njihovog aktivnog postojanja, života. Međutim, postoji mogućnost da bi se tokom narednih vekova situacija mogla značajno zakomplikovati.

Zamislimo da počnemo otkrivati biosferu za biosferom, ali ni najmanji trag civilizacija unutar njih. Neverovatno bi bilo da nakon svih tih otkrića specifičnih i povoljnih egzoplanetarnih ekosistema koje bi sugerisale naprednije oblike života mi ne pronađemo niti jedan jedini tehnološki potpis međ’ njima.

To bi moglo otvoriti vrata raznim naučno-fantastičnim teorijama, od kojih bi neke glasile kako postoje:

• civilizacije koje nikada ni ne dosegnu tehnološki napredan nivo, ili

• civilizacije koje svesno odlučuju da to ne učine

.

Možda je to nešto u našem evolutivnom scenariu života na Zemlji bilo, jednostavno, vezano za određeni vid krajnje specifičnih i srećnih okolnosti koje diljem kosmosa i nisu tako zastupljene pa je samim time naša planeta postala izuzetak od tog strogog univerzalnog pravila preraspodele života po kojem je evolucija inteligencije ovde postala iz nekog razloga nužna, dok na drugim egzoplanetama to ne može biti slučaj. Onda prema takvom jednom stanovištu većina planeta sa iole složenim oblikom života ipak najčešće nikad ne dođe u dalji splet evolutivnih okolnosti za razvoj krunskog, inteligentnog oblika.

Ipak, postoji i ona druga, mračnija mogućnost. Hipoteza o postojanju jedne krajnje dominantne, alfa civilizacije u galaksiji poput ove naše, u Mlečnom putu, one koja je daleko starija i razvijenija od svih ostalih koje su se u različitim periodima vremena, stotinama miliona godina, javljale i koja sebi, kao takvoj, pripisuje ulogu čuvara evolutivnog toka galaksije, te drži monopol i nad famoznim dugmetom za reset. Možda upravo takva jedna, nama u njenoj moći nezamisliva, civilizacija smatra da visoka tehnologija nije vredna rizika i stoga povremeno obilazi galaksiju resetujući druge civilizacije nazad na nivo za koji smatra maksimalno biološki srećnim, optimalnim, ili adekvatnim za određeni nivo ekvilibrijuma koji je njima smislen.

Isto tako, možda ta alfa civilizacija želi da spreči širenje drugih naprednih nauka i tehnologija koje bi mogle ugroziti njen alfa status pretvarajući onda druge potencijalne kosmičke vrste u pažljivo vođeni i kontrolisani prirodni rezervat. U tom slučaju to ne bi bila baš “hipoteza zoološkog vrta” (Zoo hypothesis), već pre sprovođenje zabrane galaktičkog bacanja otpada u nacionalnom kosmičkom parku. Na taj način kontrolisana civilizacija ne bi bila u kavezu, već pre poput veličanstvenog jelena koji pase na poljani – zamoljena da nikako ne pokušva da napusti tu istu poljanu… Jer ako to učini, mogla bi se suočiti s odstranjivanjem, ili u najmanju ruku resetom na neki od nižih evolutivnih stupnjeva.

Podseća li ovo možda na biblijsku priču o izgonu Adama (אדם) i Eve (Hava, חוה) iz Raja (Gan eden, גן עדן)?

Otuda ne možemo reći šta je od dva ponuđena gori scenario, jer bi sâm proces svođenja na bilo šta od ponuđenog verovatno bio jednako i po nas nepovratno traumatičan…

.

.

Insektoidnost

Jedna od često ponavljanih tvrdnji u mnogim raspravama koje se tiču astrobiologije jeste da bi smo mi, u odnosu na istinski naprednu galaktičku civilizaciju, civilizaciju III stepena Kardaševe skale (Kardashev scale), bili poput mrava – suviše primitivni i nebitni u široj slici da bi nas Oni ozbiljno uopšte i shvatali, o nama brinuli, ili nam poklonili iole kakve pažnje vredne pomena. Ali šta ako obrnemo tu perspektivu, šta ako bi vanzemaljci iz naše perspektive bili nalik mravima kakve susrećemo na našoj planeti?

Život na Zemlji neverovatno je plodan, bujan, raznovrstan, s bezbrojnim oblicima i izdancima života u svakoj mogućoj pukotini planete od kojih neke još uvek nismo ni uočili, a i pitanje je hoćemo li ih ikada iole valjano upoznati, posebno ukoliko govorimo o okeanskim prostranstvima i mrklim dubinama bez ijednog fotona. Iz tog razloga povremeno nailazimo na krajnje zapanjujuća i zastrašujuća ponašanja unutar ovog našeg biosistema, a upravo su mravi, recimo, dobar primer toga. Uzmemo li tako za primer vrstu Colobopsis saundersi, poznate i kao malezijski eksplozivni mravi, vidimo vrstu koja poseduje uskladištene rezerve toksina koji se protežu duž čitavih njihovih tela te oni, tokom borbe, koriste te svoje povelike zalihe za napad. A ukoliko im, pak, zapreti scenario da bitku potencijalno izgube onda oni, u očajničkom i bezizlaznom činu, kontrakcijom određenih mišića, mogu izazvati eksploziju tih toksina, pa je taj njihov čin poznat je i kao samoubilački altruizam i omogućava mravu da se doslovno raznese, prekrivajući neprijatelje toksičnim i lepljivim materijalom i time ih imobilizuje i potemcijalno ubije, čineći tako poslednju uslugu svojoj koloniji i kraljici.

Otuda bi susret s potencijalnim vanzemaljcem kojeg bi krasila slična fizionomija, kao i šablon ponašanja mogao prvi kontakt učiniti, u najmanju ruku, veoma neprijatnim. Posebno ako bi sasvim slučajno, nehotice verovatno, takvo biće izazvali na fizički sukob, ili ukoliko bi se na bilo koji način osetilo ugroženim nekim činom koji bi mi sasvim slučajno, nesvesno ispoljili.

Pored toga, komunikacija među mravima dodatno ilustruje kako bi interakcija s ovakvim vanzemaljcima mogla biti gotovo nemoguća za razumevanje. Makar nemoguća u okvirima komunikacije na koji smo navikli, jer mravi komuniciraju kombinacijom lučenja feromona, telesnog jezika, dodira, zvuka, pa čak i deljenja hrane iz usta u usta, pa ako bi naša komunikacija i bar malo na ovo podsećala teško da bismo mogli da je dešifrujemo, a posebno ukoliko presreli neku vrstu radio komunikacije među njima takvima, njihovo međusobno sporazumevanje. Zato zamišljanje susreta sa takvim jednim, u najmanju ruku egzotičnim, stvorom bilo bi jako izazovno, jer: ono bi nam prišlo, omirisalo nas, ispoljilo sopstveni miris, mahao nekakvim svojim ekstremiteta i proizvodilo zvukove s nepoznatim značenjem i konačno nam, na posletku, prišlo s delom svoje ekstremno strane hrane u ustima, očekujući da je, u znak dobre volje – vi pojedete tu pred njime. I to, verovatno, na tačno određeni način.

Ako bi ste, pak, ovo odbili, to bi moglo biti protumačeno kao znak agresije i posledice bi mogle biti katastrofalne.

Baš kako bi to, potpuno prirodno, protumačili i Colobopsis saundersi.

.

.

Simulacija

Postoji zaista mnogo načina da se razmišlja o prirodi univerzuma, kao i o njegovom (eventualnom?!) nastanku kao takvom, prauzroku, bilo da na to pitanje gledamo s naučne ili verske tačke… Svakako, to sâmo pitanje može delovati krajnje besmisleno iz oba ova ugla, jer:

.

univerzum predstavlja sve što postoji

sve što je postojalo i što će ikada postojati

.

jer:

שהוא מקומו של עולם ואין עולמו מקומו
Še’Hu mekomo šel olam, ve’ejn olamo mekomo
Jer On je Mesto ovoga sveta, ali svet nije Njegovo mesto
”Midraš” (Berešit raba 68:5)

.

Međutim, ovakva definicija ostavlja mnoga pitanja neodgovorenima. Jedno od takvih pitanja jeste i da li je ovo prvi univerzum, ili samo još jedna iteracija u beskonačnom ciklusu grananja (CCC, Conformal cyclic cosmology), ili je, prema interpretaciji mnogih svetova (Many-worlds interpretation), samo jedna u gotovo beskonačnom broju realnosti koje slede različite tokove vremena.

Verovatno nikada nećemo saznati odgovore na ova pitanja, ali i dalje najveće od svih ostaje da lebdi u nekakvom neprostoru:

ko, ako iko, stoji iza stvaranja svega?

.

Iz sadašnje perspektive svakako nam deluje kako postoji mnogo potencijalnih odgovora na ovo veoma konfuzno pitanje, ali jedan od njih izaziva posebno interesovanje već godinama, decenijama, jer postoji realna mogućnost da se osmisli svojevrsni eksperiment koji bi ovo pitanje mogao potvrditi. Ili opovrgnuti. Reč je o teoriji simulacije univerzuma – ideji dâ živimo u nekakvoj vrsti matriksa gde je celokupna stvarnost samo jedna beta-iteracija simulacije postojanja, koju mi, iz nekog određenog razloga, ne možemo da pojmimo u njenoj suštini, nameni, i koja je, samom takvom postavkom, mimo okvira prostorvremena. Jedna verzija ove ideje koju je predložio filozof Nik Bostrom (Nick Bostrom), pretpostavlja da bi mi mogli biti ono što se naziva simulacijom predaka, gde neka daleka buduća, tehnološki veoma napredna ljudska vrsta samo-simulira univerzum kakav je nekada bio, kako bi, možda, dublje i brže proučavala sopstvene prapočetke. Te mehanizam kosmičke evolucije i sazrevanje civilizacije kao njenu poslednju granu geneze. I to je upravo ono što mi već sada radimo kada koristeći superračunare pokušavamo da simuliramo nastanak kosmosa baziran na Velikom prasku, te pojednostavljenom simulacijom mi ubrzano posmatramo milijarde i milijarde godina kako pred našim očima protiču u sekundama, beležeći uobličavanje fizičkih zakonistosti, energije, materije formiranje galaksija i mehanizme mnogih drugih čudesa diljem (jedne od verzija) vaseljene… Međutim, čak i ova teorija o simuliranom univerzumu može takođe poprimiti vrlo uznemirujuće konsekvence.

Na primer, sasvim je moguće da smo samo nusproizvod jedne takve grandiozne simulacije koja za cilj ima nešto posve drugo, treće… a ne nas kao produkt analize. Zamislite tako jednu galaktičku civilizaciju trećeg stepena Kardaševe skale koja simulira sopstvenu istoriju, ali isto tako i njene alternativne grane, a mi smo jednostavno tek rezultat jedne od tih simulacija jer smo se slučajno, krajnje neplanirano, ovakvi kakvi smo pojavili unutar jednog od tih golemih i nama neshvatljivih mehanizama. Po takvom scenariu simulanti suštinski nisu ni svesni svog simuliranog postojanja kao takvog, ili ako to nekako i jesu, suštinski za to ne bi trebalo da ih bude briga. Jer po programu ne treba da ih bude briga. Nisu predviđeni za to jer im ni kapaciteti u te svrhe nisu dodeljeni. Poput NPC-jeva unutar bilo koje savremene video igre. Još fascinantnija mogućnost jednog ovakvog scenaria jeste i da ovakve simulacije koriste kao jednostavniji način za istraživanje potencijala inteligentnog života – simulirajući nastanak civilizacija u svom virtuelnom univerzumu, virtuelnoj mašini poput one u operativnim sistemima naših računara, kako bi zatim tražili njihov krajnji ishod u stvarnom univerzumu, a sve pod pretpostavkom da i njihov univerzum nije, takođe, simulacija.

I tako naizled u beskraj…

Ova teorija otvara neka krajnje dramatična i duboka filozofska ali i naučna pitanja o prirodi ove stvarnosti, ali isto tako i svake stvarnosti koja bdi nad ovom našom.

O svrsi i ulozi inteligentnog života u univerzumu, dok istovremeno ostavlja i sasvim dovoljno prostora za mogućnost da je sve što poznajemo deo jednog mnogo većeg eksperimenta koji nadilazi i naše najluđe, još uvek nedosanjane snove. Ako i ikad…

.

.

Sofisticiranost

Jedan od definitivnih načina za potencijalnu kolonizaciju čitave galaksije predstavljaju teoretske samoumnožavajuće sonde (von Neumann self-replicating probes and spacecrafts) koje bi putem automatskog procesa umnožavanja i samousložnjavanja vrlo brzo [brzo u geološkom, a ne ljudskom poimanju protoka vremena] mogle da takav jedan gigantski poduhvat uspešno dovedu do uspešnog kraja. I sve to pod jednim jedinim uslovom, uslovom koji mašine mnogo bolje podnose od nas organskih stvorova – da im previše ne smetaju ogromne udaljenosti koje moraju prevaliti, odnosno enormna količina špotrebnog za to vremena koje smo već pomenuli. Dakle, ukoliko govorimo o kretanju koje je sporije od brzine svetlosti, manje-više standardnim propulzionim brzinama, ovakav poduhvata možda i ne bi trajao duže od tek par stotina hiljada, do milion godina, što je, ponavljamo, u geološkom smislu jako malo vremena ne bi li se postavila baza u svakom značajnijem zvezdanom sistemu Mlečnog puta koji ih broji ∼400.000.000 (četiri stotina milijardi). Svakako je olakšavajuća okolnost spram ovako visokog broja to što ukoliko ovakvo stanje stvari postavimo spram čitavog univerzuma, univerzuma dovoljno starog kao što je ovaj naš (13.7 milijardi godina) onda dolazimo do verovatnoće da se ovakva jedna zamisao verovatno već mnogo puta ostvarila i unutar naše galaksije, a kamo li ukoliko u jednačinu uračunamo i druge bezbrojne skupove zvezdanih sistema diljem superklastera galaksija, naše Lanijakee (Laniakea Supercluster). Beskrajnih nebesa.

To nas dovodi i do sledeće poente: put kroz prostor-vreme izuzetno je težak za biologiju, ali ne nužno i za naprednu tehnologiju.

Ali kao što je slučaj i sa svakom drugom tehnologijom uvek postoji mogućnost da nešto pođe po zlu, posebno na tako velikim vremenskim skalama. Na primer, sonda koja je prvobitno osmišljena za mirnu kolonizaciju i predefinisano teraformiranje svetova na koje usput nailazi mogla bi u tom procesu naići na već naseljenu planetu životom i, praktično, prateći svoj inicijalni program zbrisati već postojeći živi svet trudeći se da poseje novi život koji smo mi predefinisali kako bi proces započela ispočetka, pretvarajući postojeći život u pepeo i plodno tle za novi krug života i nastavak programa kolonizacije. S druge strane ovakav pristup lako bi mogao biti i rezultat neke namerne akcije nekakvog sociopatskog vanzemaljskog, ili mašinskog oblika života, ali i obične greške, baga u programiranju. Na kraju krajeva, iako najmanje verovatno, moguć je i sasvim slučajni udar izuzetno jakog kosmičkog snopa energije u ključnu komponentu te mašinerije (soft error) menjajući joj nasumično kôd i podešavanja u jednom od krajnje nekontrolisanih pravaca u odnosu na inicijalne parametre.

Ista ova ideja može poprimiti i daleko jezivije oblike koji zadiru mnogo dublje u domene naučno-fantastičnog i horora ukoliko vam koncept Von Nojmanovih sondi nije dovoljno zastrašujuć sam po sebi. Korak dalje u tom smeru vidimo u konceptu takozvanog Von Nojmanovog roja (von Neumann hive-mind), odnosno svojevrsnog množinskog uma. U mini-seriji “Berserker” Fred Saberhagen opisuje kako bi izgledao sukob s jednim takvim kosmičkim entitetom, naglašavajući dâ, iako Fredovi berserkeri nisu sami po sebi isto što i Von Nojmanove mašine, njihova civilizacija funkcioniše po sličnim tehnološkim principima i načelima.

Uostalom, u biološkom smislu, isto važi i za nas ljude – ljudi se samorepliciraju i stvaraju mašine koje polako postaju sposobne za samostalnu replikaciju.

Kako postepeno generišemo sve veću i veću količinu podataka ti isti podaci postaju dostupni i ljudima i računarima istovremeno. Kao rezultat toga dolazi do određene vrste pripajanja ljudi i mašina u pogledu deljenja i korišćenja tih informacija, trend koji će se vremenom sve više i više intenzivirati. I to daleko brže nego što je to bio, na primer slučaj sa Murovim zakonom (Moore’s law) iz 1965. godine kojim je vrlo precizno definisano udvostručavanja računarske snage koje se dešava, okvirno, na svakih 18 do 24 godine. Na taj način može se zamisliti scenario po kojem neka napredna biološka civilizacija stvara mrežu međusobno povezanih samoreplicirajućih mašina sa sposobnostima nalik na mašinsko učenje (machine learning), samousavršavanja i veštačku inteligenciju što bi u jednom momentu moglo dovesti do pojave nove, hibridne civilizacije:

.

integrisanog, biološko-tehnološkog

kolektivnog uma

.

Hibridne civilizacije nalik na kiborge koje često nalazimo u pričama popularne kulture, ali u ovom slučaju možda još više zastrašujuće u odnosu na one na koje smo navikli u SF-u. One s optimumom osobina, kako biološkim tako i tehnološkim.

Na kraju, šta bi proizašlo iz ovakvog scenaria ostaje da lebdi u vazduhu kao jedno veliko, za nas sada ipak preteško pitanje na koje nemamo odgovor, bez da u dobroj meri nagađamo. No svakako je utisak da je naučna fantastika kada se inicijalno bavila ovom i sličnim temama bila prilično tačna u svojim intuitivnim vodiljama te nam je na kraju ponudila kakav-takav kvazi-zaključak:

ovako nešto ne bi bio entitet na koji bi želeli da naiđemo u mračnim odajama Kumove slame.

.

ODABIR TEMA