/ Bejt Ha’Mikdaš Ha’Rišon, בית  המקדש  הראשון /

.

.

Posle Mojsijeve (Moše, משה) smrti, plemena, sada ujedinjena kao narod, a na čelu sa Jošuom (יהושע), stižu u obećanu zemlju Kena’an (כנען) i tu se posle niza ratova nastanjuju. Plemena su među sobom podelila teritoriju i Kena’anska zemlja postala je Zemlja Izraela (Erec Jisrael, ערץ ישראל), a nakon Jošuine smrti svako pleme imalo je svog starešinu ili sudiju. Tu razjedinjenost koristili su susedni narodi i ratovi su neprekidno vođeni. U takvoj atmosferi bilo je nužno izabrati jednog zajedničkog vođu koji bi borbe i osvajanja učinio uspešnijim. Jevrejski narod (am Israel, עם ישראל) dobija svog prvog kralja u istoriji.

Bio je to kralj Saul (Šaul, שאול), koga nasleđuje kralj David (David Ha’Meleh, דוד המלך), mnogo značajniji i poznatiji vladar od svog prethodnika.

David (דוד) osvaja jerusalimsku tvrđavu i proglašava Jerusalim (ירושלים) za prestonicu izraelske države, osniva vojsku i isteruje Filistejce i druga neprijateljska plemena iz izraelskih gradova i po njemu Jerusalim dobija i ime Davidov grad (Ir David, עיר דוד). Potom David u Jerusalim prenosi Zavetni kovčeg (Aron Ha’Berit, ארון הברית) zajedno s tablicama Božijih zapovesti (Aseret Ha’Dibrot, עשרת הדיברות), koji su Izraelci čuvali i nosili kroz sve borbe kao svoju najsvetiju relikviju.

Tada Kovčeg zaveta postaje apsolutni centar svih jerusalimskih svetilišta i rađa se namera da se tu, potom, podigne Hram (Bejt Ha’Mikdaš, בית המקדש) kao stalno mesto njegovog čuvanja, kao i hodočašća za vreme tri velika praznika:

.

Međutim, Davidova ideja o izgradnji hrama nije se ostvarila za vreme njegove vladavine, jer, kako ”Biblija” (Tanah, תנ”ך) pripoveda, Bog mu nije dozvolio da izgradi svetilište pošto su mu ruke bile “krvlju umazane“. David jeste bio kralj, ali prevashodno on je bio ratnik koji je učestvovao u mnogim sukobima i borbama, kako tokom svog uspona ka prestolu, tako i za vreme svoje vladavine, ubivši mnoge svoje protivnike.

Na samrtnoj postelji za novog kralja on kruniše Solomona (Šlomo, שלמה) koji time postaje treći, čuveni izraelski kralj.

Solomon je bio poznat kao najmudriji čovek svog vremena, ali i kao vladar koji je raskošno živeoon ideju svoga oca o izgradnji hrama sprovodi u delo, te je sazidao veličanstveni Hram za sve Jevreje, kao i mnoge okolne zgrade i palate. Ipak, takav sjaj Jerusalima plaćao je njegov narod koji je istovremeno postajao sve nezadovoljniji i podeljeniji, što na kraju, posle Solomonove smrti, dovodi do rascepa: kraljevine na Izrael na severu i Judeje na jugu zemlje. Nastale su tako dve slabe države u stalnom međusobnom trvenju…

.

Solomonov Hram bio je centar i simbol nacionalne samostalnosti i jedinstva, a za vernike znak Božije prisutnosti i sedište narodnog rukovodstva Sanhedrina (סנהדרין). Mesto Hrama bilo je ono s kojeg se usmeravao život celog naroda, u kojem su se vršili mnogobrojni obredi, prinosile žrtve i u koji su se obavezno slali prinosi i darovi za njegovo održavanje. U Hram se hodočastilo iz svih krajeva zemlje i dijaspore, sve do prvog razaranja 586. godine p.n.e. kada je to učinio vavilonski kralj Nabukodonosor.

Jerusalim tada biva opustošen, a hiljade stanovnika Judeje odvedeno je u Vavilon u ropstvo i s nestankom Hrama i život oko njega počinje da zamire odvođenjem velikog broja ljudi u jaram. U nedostatku svog Hrama, u izgnanstvu Jevreji osnivaju bogomolje u kojima se mole okrećući se ka Jerusalimu i razorenom templu. Čitaju se svete knjige, pevaju psalmi, slušaju reči učitelja i proroka i počinju da se stvaraju molitve kojima se svaki pojedinac, lično, moli Gospodu dâ usliši njegovu želju i želju celog naroda za povratak u domovinu. Tu nastaju prvi psalmi (Tehilim, תהלים) posvećeni brdu u središtu Jerusalima, Har Ha’Bajit (הר הבית),  kao simbolu izgubljene države i otadžbine. Tada tokom tog dugog perioda vavilonskog progonstva, u toj dijaspori (galut, גלות) započinje i prvo okupljanje porobljenog Jevrejskog naroda, odnosno generisanje zajednica okupljanja sabora (Bet Ha’Keneset בית הכנסת), onoga što će se kasnije odomaćiti po grčkom sinonimu sinagoga.

Kada nakon pedeset godina Nabukodonosor umro, njegovi nespremni naslednici nisu bili vični da se snađu pred novom, nadolazećom silom koja se pojavila u centralnoj Aziji – Persijom. Persijski vladar Kir 539. godine p.n.e. zauzima Vavilon i izdaje proglas po kojem svi Jevreji koji žele mogu da se vrate u Jerusalim i ponovo sagrade sebi hram. Za tu namenu je čak naredio dvorskoj blagajni da Jevrejima ustupi dovoljno sredstava i vrati ukrase i posuđe koje je Nabukodonosor opljačkao iz Jerusalimskog Hrama. Desetine hiljada Jevreja kreće put Judeje, sada delu Persijske carevine koja je imala veliku autonomiju. Povratnici, bez mnogo sredstava, odmah počinju izgradnju II Jerusalimskog Hrama (Bejt Ha’Mikdaš Ha’Šeni, בית המקדש השני). Izgradnja je trajala sedamdeset godina, a sam Hram nije ni približno bio raskošan kao Solomonov. Kasnije, za vreme vladavine rimskog cara Heroda, u manjoj meri je uvećan i ukrašen. Persija je vladala Judejom dve stotine godina, od 530. do 330. godine p.n.e, nakon čega Aleksandar Makedonski osvaja Jerusalim i Jevrejima ostavlja sve slobode koje su uživali pod Persijancima. Ipak, period grčke vladavine, prvo pod Ptolomejcima, a naročito pod Seleukidima, bio je period pokušaja helenizacije jevrejskog naroda. Pokušaj helenizacije kulminirao je stavljanjem kipa boga Zevsa u Jerusalimski Hram. Jevrejski narod podiže ustanak i pod vodstvom Jude Makabejca (Jehuda Ha’Makabi, יהודה המכבי) 164. godine p.n.e. i proteruje grčku vojsku iz velikog dela zemlje, čisti Hram od tuđih idola i ponovo ga osveštava. Posle četiri stotine godina vladavine Persijanaca i Grka, Judeja ponovo postaje slobodna država pod sopstvenom vlašću Hašmonejaca, sve do 63. godine p.n.e. kada zemljom počinju da vladaju Rimljani.

Rimljani, ne razumevajući jevrejski način života i verske običaje, nameću veliki danak jevrejskom narodu i izazivaju neprijateljsko raspoloženje primoravanjem Jevreja da se klanjaju rimskim božanstvima. Jedino za vreme kratkotrajne vladavine Agripe Jevreji imaju povoljniji položaj, ali svaki naredni upravitelj, a koji su se često smenjivali, bio je gori od prethodnog i narod se ponovo digao na ustanak. Posle više meseci opsade Jerusalima, 70. godine Rimljani su, na čelu sa Titusom, sinom cara Vespazijana, upali u grad, razorili ga i spalili obnovljeni Drugi Hram. Iako su se herojski borili Jevreji su bili poraženi i posle toga, ponovo, odvedeni u ropstvo, ali sada ropstvo pod palicom Rimske imperije, kada se narod ponovo rasipa po tadašnjem svetu.

Taj status Jevreja da budu osuđeni na neimanje sopstvene države ostaje hiljadama godina, sve do posle završetka Drugog svetskog rata, kada je 1948. godine osnovana država Izrael.

No, bez obzira na to gde su se u svetu nalazili, kakve bi ih istorijske okolnosti zadesile i bez obzira kako su bili prihvaćeni u novim sredinama, Jevreji su uspešno sačuvali svoju veru i običaje i održali se kao narod.

ODABIR TEMA