Mada mistični simbolizam slobodnog zidarstva određuje da kecelja treba da bude jednostavno kvadrat od bele jagnjeće kože sa odgovarajućim preklopom, masonske kecelje su često ukrašene čudnim i upečatljivim slikama.

Albert Pajk piše:

Kada se nosi svila, pamuk ili lan, simbolizam je izgubljen. Isto je i sa savkim odevnim predmetom koji je umrljan, isflekan, ili skrnavi belu površinu ornamentima, slikama, ili bojom bilo koje vrste.

Kada se nosi preko delova vezanih za životinjske strasti, čista jagnjeća koža označava regeneraciju stvaralačkih sila i njihovo posvećenje služenju Božanstvu. Veličina kecelje, bez preklopa, predstavlja simbil spasenja, jer Misterije objavljuju da ona mora imati 144 kvadratna inča.

Kecelja prikazana na slici sadrži bogat simbolizam: košnicu, simbol same masonske lože, špahtlu, malj i tablu na nogarima; grube i istesane kamene kocke; piramide i libanske bregove, stubove, Hram i pod u obliku šahovske table, i blistavu zvezdu i zanatska oruđa. Centar zauzimaju šestar i vinkl, koji predstavljaju Makrokosmos i mikrokosmos, kao i naizmenično crno-bela zmija astralne svetlosti. Niže je bagremova grana sa sedam grančica, koja označava životne centre višeg i nižeg čoveka. Lobanja i ukrštene kosti su stalni podsetnik na to da se duhovna priroda oslobađa tek nakon filozofske smrti čovekove čulne ličnosti.

Lavirnti su bili omiljena mesta inicijacije u mnogim drevnim kultovima. Ostaci ovih mističnih lavirinata pronađeni su kod američkih starosedelaca, Hindusa, Persijanaca, Egipćana i Grka. Neki od njih su samo zbrka staza obeleženih kamenjem, a neki su doslovno miljama duge sumorne pećine ispod hramova ili udubljenja u stranama planina. Čuveni lavirint na Kritu, po kojem je lutao bikoglavi Minotaur, bio je nesumnjivo mesto inicijacije u kritske Misterije.

Lavirnti su bili simbol uplitanja i varki nižeg sveta kojim luta čovekova duša u potrazi za istinom. U lavirintu boravi niži animalni čovek sa glavom bika koji nastoji da uništi dušu zalutalu u zamršene staze svetovnog neznanja. U tom smislu on postaje Iskušivač, ili Neprijatelj, koji testira duše onih koji tragaju za sjedinjenjem sa Besmrtnicima. Takođe, lavirint je nesumnjivo korišćen da predstavi solarni sistem, pri lemu je čovek-bik predstavljao sunce nastanjeno u mističnom lavirintu svojih planeta, meseca i asteroida.

Kaba, ili građevina u obliku kocke u središtu je velikog dvorišta džamije u Meki, najsvetije je mesto u islamskom svetu. Prema njemu se sledbenici proroka moraju okrenuti pet puta dnevno za vreme molitve. Poput posvećenika svih drugih vera muslimani su se prvobitno tokom molitve okretali ka istoku, ali je kasnije dekretom određeno da svoja lica okreću prema Meki.

Malo se zna o istoriji Kabe pre nego što je prihvaćena da bude muslimanska džamija, osim da je građevina bila paganski hram. U vreme kada je Muhamed osvojio Meku, Kaba i okolno dvorište imali su 360 idola, koji su potom uništeni. Drevna kuća, kako se još Kaba naziva, nepravilna je kocka dugačka oko 11.5, visoka 10.5 i široka 9 metara. U jugoistočnom uglu zida, na prigodnoj udaljenosti od tla, ugrađen je sveti i misteriozni Abrahamov crni kamen, ili aerolit. Legenda kaže da kada ga je anđeo Gavrilo predao Abrahamu, kamen je bio tako izrazite beline da je mogao da se vidi iz svih delova zemlje, ali je kasnije pocrneo zbog grehova ljudi. Taj kamen, ovalnog oblika i oko 18cm u prečniku, razbijen je u sedmom veku, pa ga sada na okupu drži srebrni okvir.

Mesto Kabe je verovatno prvobitno zauzimao praistorijski kameni oltar, ili prsten od neotesanih neolita, sličan Stounhendžu. Kao i Hram u Jerusalimu, Kaba je prošla kroz brojne promene, pa sadašnja građevina nije nastala pre 17. veka hrišćanske ere. Kada je Meka opljačkana 930. godine, čuveni crni kamen zauzeli su Karmati i u njihovom posedu ostao je više od dvadeset godina, a sporno je i pitanje da li je kamen koji su konačno vratili u zamenu za kneževsku otkupninu zaista originalni blok, ili kopija. Na severnoj strani Kabe su tobožnji grobovi Hagare i Išmaela, a u blizini vrata kamen na kojem je stajao Avraham dok je obnavljao Kabu. Različiti pokrovi uvek su bili prebacivani preko kockaste građevine; sadašnja draperija, koja se menja jednom godišnje, od crnog je brokata izveženog zlatom. Male komade stare draperije hodočasnici neguju kao svete relikvije.

Prema predanju, 2.000 godina pre stvaranja sveta Kaba je prvi put izgrađena na nebu, gde njen model i dalje postoji. Adam je smestio Kabu na zemlji tačno ispod mesta na nebu koje zauzima original, a izabrao je kamenje sa pet svetih planina – Sinaja, Al-Đudi, Hire, Maslinove gore i Libana. Deset hiljada anđela postavljeno je da čuva građevinu. U vreme potopa sveta kuća je uništena, ali su je posle obnovili Avraham i njegov sin Išmael.

Ulaz u Kabu obavlja se preko pokretnog stepeništa. Unutrašnjost je obložena raznobojnim mermerom, srebrom i pozlatom. Iako je zgrada zamišljena da bude bez prozora, to stanovište je osporeno. Osim svetih knjiga, Kaba sadrži i trinaest lampi. U velikom dvorištu oko zgrade je niz svetih predmeta, a omeđen je kolonadom, koja se prvobitno sastojala od 360 stubova. Otvore ka dvorištu čini devetnaest kapija, što je sveti i značajan broj metoničkog ciklusa. Sedam velikih minareta iznad Kabe, i jedan za svete ceremonije povezane sa zgradom, obuhvataju sedam oblasti oko središnje Kabe, u očiglednom pokušaju da se predstavi kretanje nebeskih tela.

Sistrum je dizaniran da na predoči da se svaka stvar mora držati u stalnoj uzburkanosti, da nikada ne prestane da se kreće; da stvari treba da budu promišljene i dobro prodrmane, kad god počnu pospano da rastu, kao što se dešava, i da klonu u svojim pokretima. Jer, kako kažu, zvuk sistruma odvraća i odagnava Tifona. Značenje toga je da kako iskvarenost zagušuje i zaustavlja redovan tok prirode, tako ga stvaranje, kroz kretanje, ponovo oslobađa i vraća mu pređašnju snagu.

Na spoljnoj površni ovog instrumenta je ispupčen lik, a unutar njega tri strune, ili šipke, koje zveče kad se on protrese. Deo univerzuma podložan stvaranju i kvarenju nalazi se unutar sfere Meseca i koji god pokreti i promene da se tu dogode, sve su izazvane različitim kombinacijama osnovnih elementarnih tela. Nad gornjim delom ispupčene površine sistruma urezano je obličje mačke sa ljudskim likom, dok je na njegovoj nižoj ivici, ispod pokretnih struna, s jedne strane ugravirano lice Izide, a s druge strane lice Neftis – čija lica simbolički predstavljaju stvaranje i kvarenje, koji, kao što je već rečeno, nisu ništa drugo do međusobno kretanje i menjane četiri elementa.

Turbae Philosophorum jedan je od najranijih poznatih dokumenata o alhemiji na latinskom jeziku. Njegovo tačno poreklo je nepoznato. Ponekad se naziva i Treći pitagorejski sinod. Kao što mu naslov kaže, to je zbor mudraca koji izlaže alhemijska stanovišta mnogih ranih filozofa. Ovaj simbol iz jednog je od retkih izdanja Turbae Philosophorum, objavljenog u Nemačkoj 1750. godine, i hermafroditskom figurom predstavlja ostvarenje magnum opusa. Aktivni i pasivni principi Prirode često su prikazivani muškim i ženskim figurama, a kada su ta dva načela harmonično spojena u jednu prirodu ili telo, običaj je bio da se to stanje savršene ravnoteže simbolički predstavi kompozitnom figurom koja je ovde prikazana.

Tau krst (tačnije rečeno – Tav ת) veoma nalikuje savremenom slovu T i sastoji se od horizontalne prečage koja stoji na vertikalnom stubu, a dva kraka su mu jednake dužine. Hrast, posečen nekoliko stopa iznad zemlje, sa gornjim delom položenim, u ovom obliku, preko donjeg, bio je simbol druidskog boga Hu. pretpostavlja se da je taj simbol nastao među Egipćanima, od raširenih rogova bika ili ovna (Taurus ili Arijes), sa vertikalnom linijom koju čini njegovo lice. Ponekad se označava kao krst čekić, jer ako se drži za vertikalnu bazu, ne razlikuje se od malja ili čekića.

U jednoj od kabalističkih masonskih legendi, Hiram Abif je dobio čekić u obliku Tau krsta od svog pretka, Tubal-Kajina. Tau krst je sačuvan u savremenoj masoneriji u obliku simbolizma glavatog lenjira. Kako se čini, to je nastariji oblik krsta koji postoji.

Tau krst bio je znak za koji je Gospod rekao ljudima iz Jerusalima da njime obeleže svoja čela, kako prenosi prorok Jezekilj (9:4-6). Takođe je, kao simbol oslobođenja, bio stavljan na one koji su bili optuženi za zločine, ali su dobili oslobađajuće presude.

Tau krst bio je nacrtan na čelu svih koji su primljeni u Misterije Mitre. Kada bi kralj bio iniciran u Egipatske Misterije, Tau krst mu je postavljan na usne. Tetovirali su ga na svoja tela kandidati za neke od Misterija američkih Indijanaca. Kod kabalista, Tau krst je simbolizovao nebo, a pitagorejci su njime označavali tetraktis. Hermesov kaducej bio je izdanak Tau krsta.

Kvadrat i krug su simboli onih vremena kada je čovek razmišljao u simbolima, i oni se mogu naći u svim baštinama. Krug je značio nebo, kvadrat zemlju. Nebeska pojava na zemlji zbiva se prema geometrijskom zakonu, prema meri. Ne sme se zaboraviti da su maja, objavljenje, mater, princip koji rađa oblik i metar reči jednog korena. Nebeski zakon vidljivog sveta je mera, to jeste smisao ono što je gore istovetno je s onim što je dole, jer je mera nebeska. Kvadrat je ideja zemlje, njena nebeska i natprirodna forma, uzdignuta zemlja koja dolazi do izražaja u gradnji četvorougaonih hramova. To je smisao nenarušivog pravila sistema Božanskog zakona. Drevni mistični znak o kvadraturi kruga nije ništa drugo do preobražaj života i njegovo uzdizanje u bivstvo. Tako to shvataju i sve arhaičke sinteze.

Samo uzgred dotičući teoriju brojeva: deset je večiti božanski broj koji označava Jedno-Celinu-Sve univerzalnog sveta; dvanaest je broj kosmosa, vremena, vremenskog univerzalnog sveta. Krug i kvadrat odnose se jedan prema drugome kao deset i dvanaest: isto kao večnost i život u vrmenu, duh i priroda, ideje i materijalni svet.

Kičmena moždina simbolizovana je zmijom, a zmija umotana na čelu egipatskih inicijata predstavljala je Božansku vatru, koja zmijolikim pokretima gmiže uz Drvo života. Zmija je predana principu mudrosti, jer iskušava čoveka da spozna samog sebe. Stoga je poznavanje sopstva rezultiralo iz čovekove neposlušnosti Demijurgu. Drvo koje raste u središtu Vrta je kičmena vatra; znanje o korišćenju te kičmene vatre je dar velike zmije. Bez obzira na suprotne izjave, zmija se simbol i prototip Univerzalnog Spasitelja, koja iskupljuje dajući kreaciji znanje o sebi i razumevanju dobra i zla.

Prihvaćena teorija da je zmija zla ne može se obrazložiti. Ona je dugo smatrana za simbol besmtrnosti ili metempsihoze, jer svake godine odbacuje svoju kožu, pojavljujući se u novom telu. Postoji drevno verovanje da zmije nikada ne umiru, osim nasilnim putem i da će, ostanu li nepovređene, živeti zauvek. Takođe se smatralo da zmije gutaju same sebe i to je rezultovalo time da su smatrane simbolom Vrhovnog stvoritelja, koji periodično reapsorbuje Svoj univerzum nazad u Sebe.

Pre nego što je naš globus postao jajolik ili okrugao, bio je to dug trag kosmičke prašine ili vatrene magle, koja se kretala i vijugala poput zmije. Verovalo se da je to bio Duh Božiji, koji je pomerao haos, dok se iz njegovog daha nije izlegla kosmička materija koju je naveo da preuzme kružni oblikzmije što drži svoj rep u ustima (Uroboros) – simbol večnosti u njenom duhovnom i našeg sveta u njenom fizičkom smislu.

– Razotkrivena Izida, H.P.B.

On je Najskriveniji od Skrivenih, Največniji od Večnih, Misterija nad Misterijama. Kroz Njegove simbole je spoznatljiv i nespoznatljiv. U Zoharu se za Njegovu odoru kaže da je bela, ali je ovde crvena, kako bi ovde označila odeću Božanstva koje sudeluje u prirodi kosmičke aktivnosti. Za lice je rečeno da je ogromno, svetlo i strašno. On sedi na prestolu od plamene svetlosti, a bljeskovi vatre podležu Njegovoj volji. Bela svetlost koja struji sa Njegove glave obasjava četiri stotine hiljada svetova. Sjaj te svetlosti dat je onima koji se nazivaju sveti plodovi Sefirotskog Drveta.

Proglašeno je da je dužina Velikog Lica tristasedamdeset hiljada mirijada svetova, pa je stoga nazvano Drugo Lice. Voljom Najstarijeg od Starih nastalo je Kratko Lice, ili stvaranje, koje je kočija Svetinja nad Svetinjama. Kosa i brada Najdrevnijeg od Drevnih pružaju se do najudaljenijih delova univerzuma. Sa Njegove lobanje visi hiljadu hiljada mirijada, sedam hiljada i petsto kovrdžavih vlasi, koje nisu zamršene ukoliko nema konfuzije, a u svakoj kovrdži je četiri stotine i deset pramenova kose, koji skupa i pojedinačno zrače u četiri stotine i deset svetova. U šupljini Njegove lobanje je vazdušna opna vrhovne skrivene Mudrosti, a Njegov mozak proteže se i napreduje duž trideset dve staze. Iz brade Najdrevnijeg od Drevnih izbija trinaest izvora, a iz Njegovih ruku teku Majčinski i Očinski zraci, pomoću kojih nastaje postanje. Glava Najdrevnijeg od Drevnih je rascepljena, poput Zevsove, kako bi mudrost, u obliku Atene, iz nje mogla da se rodi.

Vrhovno Božanstvo simbolizovano je malim globusom na vrhu, koji je podeljen na dve hemisfere, gde tamna predstavlja božansku tamu koja Ga okružuje i u koju se skriva. Sjajna označava svetlost koja se, izlivajući, manifestuje kao objektivna kreativna snaga.

Veliki tamni globus levo i ispod tamne polovine gornje sfere označava potencijalnu tamu koja je bila nad primordijalnom dubinom. Svetli globus, desno, je Božanstvo koje se otkriva iz tame. Tu je sjajna Reč raspršila senke i formiran je prekrasan univerzum.

Moć tog blistavog globusa čoveku je prepoznatljiva kao sunce. Veliki svetli i tamni delovi predstavljaju stvorene univerzume koji učestvuju u svetlosti i tami, koje su u samoj srži svega. Tamna polovina predstavlja Dubinu, ili Haos, Večne Vode koje se izlivaju iz Božanstva; svetli polukrug u kome je lik Apolona predstavlja dnevnu hemisferu sveta, kojom je u drevnim Misterijama vladao upravo Apolon. Tamni polukrug je noćna hemisfera kojom vlada Dionizije, čiji je lik jedva vidljiv u mraku.

Mada se tronožac i njegova osnova razlikuju od opisa nekolicine autora načinjen je pokušaj da se, što je bliže moguće, prati simbolika skrivena u alegoriji o proročištu. Delfske Misterije koristile su proročište kao glavni simbol, koji je pre duhovna, ezoterijska misterija, nego istorijska, pa je taj aspekt stoga nebitan za proučavanje simbolizma.

Dok je duh, koji je obitavao u isparenjima što su se neprekidno uzdizala iz pukotine, ulazio u telo sveštenice, tronožac je vibrirao, kao da je više puta žestoko udaren. Čulo se glasno zvečanje, koje je odjekivalo kroz pećinu. Što je demon više obuzimao sveštenicu, buka je postajala sve glasnija, a zvečanje i treskanje nisu prestajali sve dok duh ne bi oslobodio Pitiju. Tri nogara tronošca simbolizuju tri vremenska razdoblja koja kontroliše Apolon, naime, prošlost, sadašnjost i budućnost. Prostor koji ograničavaju nogari tronošca oblikuju sveti pitagorejski tetraedar, sa proročicom koja sedi na njegovom vrhu.

Kao što je delfska sveštenica bila smeštena u vazduhu, iznad provalije proročišta, a držala su je samo tri vitka nogara sa kandžama na krajevima, tako i duhovnu prirodu čoveka iznad provalije zaborava drže tri zlatne niti Božanske moći. Na tronošcu se pojavljuje Apolonovo lice, a oko njegove osnove je obmotana zmija, kao simbol Pitona, čije telo, koje trli, leži ispod delfskog svetilišta.

Oziris je često predstavljan s donjim delom tela zatvorenim u mumijin sanduk ili umotanim u pogrebne zavoje. Čovekov duh se sastoji od tri različita dela, od kojih se samo jedan manifestuje u fizičkoj ravni.

Ljudsko telo jesmatrano grobom inkarniranog duha, pre svega zbog utišanih potencijala. Zato je, Oziris simbol inkarniranog ega, prikazivan s mumificiranom donjom polovinom tela, čime je ukazivano da je on bio živi duh čoveka zatvorenog u materijalnom obliku, simbolizovano mumijinim sandukom.

Postojala je romansa između aktivnog principa Boga i pasivnog principa prirode. Iz sjedinjenja ova dva principa nastalo je racionalno stvaranje. Od svog oca (aktivnog principa) on nasleđuje Božanski duh, vatru težnje – ona besmrtni deo sebe koji se pobednički uzdiže iz slomljene gline smrtnosti. Od svoje majke (pasivnog principa) on nasleđuje telo – onaj deo koji kontrolišu zakoni Prirode: svoju čovečnost, svoju smrtnu ličnost, apetite, osećaje i emocije. Takođe, Egipćani su verovali da je Oziris bio reka Nil, a da je Izida (njegova sestra-žena) bila okolna zemlja, koja je, kada bi je reka poplavila, rađala voćem i žetvama. Verovalo se da je mutna voda Nila uzrok crnila Ozirisa, koji je predstavljan u boji ebonosa.

Ja sam Izida, gospodarica čitave zemlje: Uputio me je Hermes i s Hermesom sam izmislila pisma naroda. Dala sam čovečanstvu njegove zakone i odredila ono što niko ne može promeniti. Ja sam najstarija ćerka Kronosa. Supruga sam i sestra kralja Ozirisa. Ja sam ona koja se uzdiže u psećoj zvezdi. Ona koju nazivaju boginja žena. Ja sam ona koja odvaja nebo od zemlje. Ja sam zvezdama postavila njihove putanje. Spojila sam ljude i žene. Ja sam uputila čovečanstvo u misterije. Poučavala sam da se poštuju božanske statue. Uspostavila sam delokruge hramova. Svrgla sam tirane s vlasti. Uzrok sam ljubavi muškaraca prema ženama. Učinila sam da pravda bude jača od srebra i zlata. Ja sam razlog što se istina smatra lepom.

– Adolf Erman, Handbook of Egyptian Religion

Lice i obris Izide prekriveni su velom od grimiznog platna, što simbolizuje neznanje i emocionalnost, koja zauvek stoji između čoveka i istine. Izida podiže svoj veo i otkriva se iskrenim i mudrim istraživačima, koji nesebično, ponizno i uporno nastoje da shvate tajne što ih okružuju u univerzumu. Svi kojima se ona oktrije upozoravaju se da ne govore o misterijama koje su videli. Velika opomena Mudraca bila je: ”Ako znaš, ćuti.” Vulgarnim i profanim, nevernim i nezainteresovanim, ona ne otkriva svoje lice, jer oni ne mogu da shvate tajne procese nevidljivih svetova.

Kakvo je bilo to misteriozno znanje koje je posedovao ser Volter Roli, a koje je proglašeno štetnim za britansku vladu? Zašto je pogubljen, kada optužbe protiv njega nisu mogle biti dokazane? Da li je ser Volter bio važan činilac u enigmi Bekon-Šekspir? Njegovi savremenici su jednoglasni u hvaljenju njegovog izvanrednog intelekta i dugo je smatran za jednog od najbriljantnijih britanskih sinova.

Ser Volter Roli – vojnik, dvoranin, državnik, pisac, pesnik, filozof i istraživač – bio je blistava figura na dvoru kraljice Elizabete. Nakon njene smrti, na tog istog čoveka je kralj Džejms nagomilao sve uvrede koje je imao u svojoj moći. Rolijevi neprijatelji, igrajući na kraljevu slabost, nisu prestali sa svojim neumoljivim progonom sve dok Roli nije bio obešen, a njegovo obezglavljeno telo, s izvađenom utrobom, nije ležalo pod njihovim nogama.

Naslovnu stranu, koja je ovde reprodukovana, Rolijevi politički neprijatelji su iskoristili kao moćno oružje protiv njega. Oni su ubedili Džejmsa I da je lice centralne figure, koja uzduže globus, njegova lična karikatura, a pobesneli kralj je naredio da se uništi svaki primerak te gravure. Svega je nekoliko primeraka izbeglo kraljev gnev, te je slika krajnje retka. Gravura je masa rozenkrojcerskih i masonskih simbola, a figure na stubovima kriju kriptogram. Ipak, još značajnija je činjenica da je na stranici nasuprot ove slike vinjeta identična onoj koja je upotrebljena u ”Šekspirovom” Foliu iz 1623. godine, a takođe i u Bekonovom delu Novum Organum.

Na ovom dijagramu su zastupljene dve uzajamno prodiruće piramide, od kojih jedna predstavlja vatru, a druga zemlju. U skladu sa zakonom elementarne harmonije, pokazano je da vatra ne ulazi u sastav zemlje, kao ni zemlja u sastav vatre. Podaci na grafikonu oktrivaju harmonijski odnos između četiri osnovna elementa, kako prema Fladu tako i prema pitagorejcima. Zemlja se sastoji od četiri dela vlastite prirode, voda od tri dela zemlje i jednog dela vatre. Sfera izjednačenosti je hipotetička tačka u kojoj se dva dela zemlje i dva dela vatre u ravnoteži. Vazduh se sastoji od tri dela vatre i jednog dela zemlje, vatra od četiri dela vlastite prirode.

Tako su zemlja i voda u međusobnom odnosu 4 prema 3, ili dijatesaronskoj harmoniji, a voda i sfera izjednačenosti u razmeri 3 prema 2, odnosno u dijapentnoj harmoniji. Vatra i vazduh su takođe u odnosu 4 prema 3, odnosno u dijatesaronskoj harmoniji, a vazduh i sfera izjednačenosti u odnosu 3 prema 2, dijapentnoj harmoniji.

Pošto je zbir dijatesarona i dijapente jednak dijapazonu, ili oktavi, očigledno je da su i sfera vatre i sfera zemlje u dijapazonskoj harmoniji sa sferom izjednačenosti, a isto tako i da su vatra i zemlja međusobno u dijapazonskoj harmoniji.

U Kritiji Platon detaljno opisuje temelje Atlantiđanskog carstva, izvorno poznatog kao Posejdonida. Zlatno doba sačuvano u mitu i legendi, kada su bogovi hodali s ljudima. U Britanskom muzeju nalazi se izuzetan dokument poznat kao – Troano manuscript, koji su pre više od 3.500 godina napisali Maje sa Jukatana; u njemu je sadržan autentičan izveštaj o kataklizmi koja je potopila taj kontinent.

Izveštaj, prema prevodu Le Plonžona, kaže: ”U 6. godini Kana, na dan 11. Mulaka, meseca Zak, došlo je do užasnog zemljotresa, koji je bez prekida trajao sve do 13. Čuean. Zemlja brežuljaka Blata, zemlja Mu, bila je žrtvovana; pošto je dva puta preokrenuta, jedne noći je iznenada nestala. Zatočenost je prouzrokovala da zemljište nekoliko puta potone i izroni na raznim mestima. Konačno, površina se predala i deset zemalja se otcepilo i rasulo, potonule sa svojih 64.000.000 stanovnika.”

Pre nego što je kontinent potopljen, inicijati Atlantiđanskih Misterija, noseći sa sobom tajne doktrine, iselili su se u Egipat i druge delove zemlje gde su mogli biti sigurni od katastrofe. Tako je njihovo tajno učenje, sa svojom neprocenjivom vrednošću za nastupajuće epohe, bilo sačuvano. Ustanovili su centre učenjai, onima koje su smatrali dostojnim da ga prime, objavili kod, odeven u jezik simbolike.

Pluton, gospodar podzemnog sveta, predstavlja telo inteligencije čoveka, a silovanje Persefone je simbol božanske prirode koju je napala i oskrnavila životinjska duša i odvukla dole, u tmurnu tminu Hada, koji se ovde koristi kao sinonim za materijalnu, ili objektivnu, sferu svesti.

Slavljen kao autor i reditelj svetih igara uspostavljenih iz potrebe da se simbolički predstavi kruženje nebeskih tela. Pan je mešovito stvorenje, u gornjem delu tela je bio čovek (izuzev rogova), a u donjem jarac. On je prototip pirodne energije i, nesumnjivo faličko božanstvo, ne bi ga trebalo mešati sa Prijapom. Panova frula označava prirodnu harmoniju sfera, a sam bog je simbol planete Saturn, koja je u sazvežđu Kaprikorn, otud jarac. Egipćani su bili inicirani u Panove Misterije. Smatran je za fazu Jupitera, Demijurga. Predstavlja oplođujuću moć sunca i vođa je horde rustičnih božanstava i satira. Takođe je i upravljački duh nižih svetova. Postoji priča da su u vreme Hristovog rođenja proročišta ćutala posle izgovaranja poslednjeg krika:

Veliki Pan je mrtav.

Poznati hermafroditski Mendesov jarac bio je složeno stvorenje, formulisano da simbolizuje astralnu ravan, svetlost. Identičan je Bafometu, mističnom panteosu onih učenika cremonijalne magije, Templara, koji su ga verovatno dobili od Arabljana.

Inače, put se spominje u 12. veku kao izmenjeni oblik reči Muhamed, a u 19. veku popularizovao ga je francuski okultista Eliphas Levi, u obliku Sabatskog jarca, u knjizi Transcendentalna magija. Joan Argentier u svojoj knjizi “Nikad ispričana istorija Indija” (La Historia de Indias jamas contada, 1974.) piše da izraz Bafomet treba čitati naopako, u skladu s kabalističkom tradicijom. Na taj način proizlazi da se ime sastoji od tri skraćenice: Tem Ohp Ab, koje znače Templi ommum hominum pacis abbas.

1. Hermes Merkur

Majstor svih umetnosti i nauka, savršen u svim veštinama, Vladar Tri Sveta, Pisar Bogova i Čuvar Knjige Života. Tot Hermes Trismegistos – Tri puta Najveći, bio je smatran za oličenje Univerzalnog Uma. Mada je, po svoj prilici, postojao veliki mudrac i prosvetitelj po imenu Hermes, krajnje je nemoguće izdvojiti istorijskog čoveka iz mase legendarnih izveštaja.

2. Tot, Psoglavi

Aroueris ili Tot jedan je od pet besmrtnika. Nakon ubistva Ozirisa zaštitio je dete Horusa od gneva Tifona. Prepravio je drevni egipatski kalendar sa 360 na 365 dana. Nazivan je Psoglavi zbog svoje vernosti i integriteta. prikazan je okrunjen solarnim nimbusom, kako u jednoj ruci nosi Crux Ansata, simbol večnog života. U drugoj ruci palicu obmotanu zmijom kao simbolom dostojanstva savetnika bogova.

3. Tot, Ibisoglavi

Nije sigurno da li je božanstvo koje su Egipćani zvali Tot prvobitno bilo Hermes, ali su te dve ličnosti izmešane u jedno i nemoguće ih je razdvojiti. Gospodar Božanskih knjiga, Pisar družine Bogova. Egzaktno značenje simbola Ubisa nikada nije ustanovljeno.

4. Grčki oblik Hermesa

Ime Hermes izvedeno je iz Herm, oblika reči CHiram, personifikovani univerzalni životni princip, predstavljen vatrom. Skandinavci ga obožavaju kao Odina, Tevtonci kao Votana, a neki od orijentalnih naroda kao Budu, ili Foa. Simbolički gledano Vrhovni i Nezamislivi Otac bio je pastir, a Hermes ovčarski pas.

Dante je smatrao da je Zemlja okrugla, sa hemisferom kopna, u čijem se središtu nalazi Jerusalim. Druga hemisfera prvobitno je sadržala kopno, ali se ono, kada se Lucifer bacio s neba, prekrilo velom mora. Unutrašnjost zemlje se takođe povukla pre silazećim Luciferom, ostavljajući veliku konusnu šupljinu, koja se protezala od centra globusa do površine naseljene hemisfere.

Praznina koju je zlo načinilo u svetu je prebivalište izgubljenih duša i podeljeno je na devet krugova, od kojih je sedmi ponovo podeljen na tri manja, osmi na deset rovova, a deveti na četiri pojasa. U središtu zemlje, nalazi se Lučonoša, glavom i telom u jednoj hemisferi, a nogama u drugoj, tako da su Vergilije i Dante, kada su skrenuli na njegovo bedro, prošli centar gravitacije i prešli iz jedne hemisfere u drugu. U središtu vodene hemisfere stoji konusna planina, Čistilište, uzdižući se u obliku sedam stepenika. Na njenom vrhu je Edenski vrt, gde Dante sreće Beatriče. Kako se duša uspinje, tako se čisti od smrtnih grehova, a zatim uspinje kroz sedam sfera ptolomejskog univerzuma. Svakoj od sedan planeta pripisana je po jedna od sedam vrlina. U osmoj sferi prima znanje o duhovnim istinama, a u devetoj, najvišoj, biva upijena u nebeske Misterije.

Stela između njenih šapa formuliše je kao prikaz Boga Sunca, Hermakisa. Statuu je obnovio i potpuno iskopao Tutmes IV, kao rezultat vizije boga pritisnutog težinom peska oko svog tela. Stepenice koje vode do sfinge, kao i hram i oltar među šapama su mnogo kasniji dodaci, verovatno rimski. Ortodoksna egipatska sfinga je muško napred, a žensko pozadi. Faraoni koji su nosili lavlji ili kravlji rep, bili su muško napred, a žensko pozadi. Poput Bogova, uključili su dvojnu ukupnost Bića u jednu osobu, rođenu od Majke, ali kao Dete dvopolnu.

Egipatska Sfinga je blisko povezana sa legendom o Edipu, koji je prvi rešio čuvenu zagonetku što je postavljalo misteriozno stvorenje sa telom krilatog lava i glavom žene, koje je posećivalo put ka Tebi. Ono bi pitalo: ”Koja je to životinja što ujutru ide na četiri noge, u podne na dve, a uveče na tri noge?” Edip je odgovorio da je to čovek, koji u detinjstvu puže na rukama i kolenima, u zrelo doba stoji uspravno, a u starosti hramlje uz pomoć štapa. Ipak, postoji još jedan odgovor na zagonetku sfinge, razmatranjem Pitagorinih vrednosti brojeva. Brojevi 4, 2 i 3 daju zbir 9, što je prirodni broj čoveka, kao i donjih svetova. Broj četiri predstavlja neukog čoveka, broj 2 intelektualnog, a 3 duhovnog čoveka. Dete čovečanstva hoda na četiri noge, razvijeno čovečanstvo na dve, a otkupljeni i prosvetljeni magi moći svog vlastitog uma dodaju palicu mudrosti. Sfinga je misterija Prirode., otelovljenje tajne doktrine. Proći sfingu znači dostići ličnu besmrtnost.

U spoljašnjem krugu su figure zodijaka, u drugom njohovi znaci i delovi ljudskog tela kojima vladaju, a u trećem su meseci u godini, s napomenama o temperamentu. Četvrti krug sadrži elemente i njihove odgovarajuće simbole, a u narednih sedam krugova oznake orbite planeta, takođe i planetarnih anđela, sedam velikih udova Univerzalnog Čoveka i sedam metala, pri ćemu je svaki odeljak u skladu sa imenima elemenata četvrtog kruga. U dvanaestom krugu se pojavljuju reči: ”Postoje Tri Principa, Tri Sveta, Tri Epohe i Tri Kraljevstva.” U trinaestom krugu pojavljuju se imena dvanaest umeća i nauka koji se smatraju bitnim za duhovni rast. U četrnaestom krugu je reč Priroda. Petnaesti krug sadrži sledeće reči: ”Velika je čast vernih duša da je od samog njihovog rođenja imenovao anđeo da svaku od njih čuva i održava.”