Ko su Elohim (אלהים)? Ko su Oni? U uobičajenom engleskom prevodu jevrejske ”Biblije” (Tanah, תנ”ך) na mestu reči Elohim stoji prevod – Bog; imenica u množini tamo se prevodi imenicom u jednini. Jedino opravdanje za to je dosta neubedljivo i glasi da je ta reč svakako množinska, ali je ne treba koristiti u množinskom smislu. To je množina koja označava izvrsnost. No, to je samo pretpostavka čija vrednost može da bude valjano ocenjena na osnovu stiha iz Postanja 1:26, a koji je u pravoslavnoj verziji Biblije ovako preveden:

I Bog {Elohim} reče: Hajde da načinimo čoveka po svom obličju, kao što smo mi…

To je jasno priznanje činjenice da Elohim nije množina za izvrsnost, nego imenica u množini koja označava više od jednog Bića. Koji je onda pravilan prevod reči Elohim i na koga se ona tačno odnosi?

Postoje pretpostavke da Elohim ne samo da je množina, nego je i množina ženskog roda, no ipak su je prevodioci Biblije preveli muškom jedninom. Elohim je, po tom stanovištu, množina ženske imenice El-h, a gde poslednje slovo u toj reči – h (ה) jasno predočava rod, kao što i jeste praksa u biblijskom hebrejskom jeziku. No, umesto oblikovanja množine s završnim – ot (את), ta reč preuzima uobičajeni završetak muške množine – im (ים). Iako u velikoj većini slučajeva imenice oba roda usvajaju završetke koji su im svojstveni, ipak postoji mnogo imenica muškog roda koje grade množinu sa – ot, kao i ženskih imenica koje je grade sa – im, dok neke imenice oba roda uzimaju te nastavke naizmenično. Međutim, mora se napomenuti da završetak množine ne utiče na njen rod, koji ostaje isti kao u jednini.

Da bismo došli do stvarnog značenja simbolike koja se nalazi u reči Elohim moramo da dođemo do ključa jevrejske ezoterne doktrine, do malo poznate i još manje shvaćene kabale (קבלה‬‎), odnosno jevrejskog misticizma.

Tu ćemo otkriti da ta reč predstavlja dve udružene moći: mušku i žensku; ravnopravne i podjednako večne, sjedinjene u trajnom savezu radi održavanja univerzuma – velikog Oca i Majke prirode, u kojima se večno Jedno podešava da bi univerzum mogao da postoji. Jer, po kabali, pre nego što se Božanstvo na taj način prilagodilo – tj. kao muško i žensko – svetovi u kosmosu nisu mogli da postoje; ili po rečima iz Postanja, ”zemlja beše bezoblična i prazna”.

Prema tome, prilagođenje Elohim kraj je neuobličenosti, praznine i tame, jer tek nakon tog prilagođenja ruah Elohim (duh Elohima, רוח אלהים) može da zatreperi nad mirnoćom voda.

No to je vrlo mali deo saznanja koje posvećenik može da dobije iz kabalističkih tumačenja kada se radi o reči Elohim…

Osnovno učenje kabale govori da je postupni razvitak Božanstva od negativnog do pozitivnog Postanja simbolički predstavljen postupnim razvitkom deset brojeva dekadne skale brojanja od Nule, preko Jedinice, do množine.

To je doktrina Sefirot. Jer unutrašnja i skrivena negativna forma prikuplja i pojačava središte koje je prvobitna Jedinica.

Međutim, Jedinica je jedna i nedeljiva: ne može ni da se uveća umnožavanjem ni da se umanji deljenjem, jer 1 x 1 = 1, i ništa više od toga; a i 1 / 1 = 1 i ništa manje.

Učenje gnostika daje još jedan ugao ovoj priči. Stvaranje od strane Elohim, o kojem se ovde govori, zapravo je tek znatno poznije stvaranje, daleko od toga da su to nekakve vrhovne sile, već sâmo niži entiteti. Oni su podučavali da je svet nesavršen usled nesavršenosti njegovih arhitekata ili neimara – nesavršenih i stoga nižih anđela.

Hebrejski Elohim istovetni su sa induskim Prađapati, a na drugom mestu pokazano je da su Prađapati bili uobličitelji čovekovog telesnog i astralnog oblika: da nisu mogli da mu daju inteligenciju ni razum, tako da, nisu uspeli da stvore čoveka.

Iz ove perspektive, gnostika, činjenica je da stvaranje nije prvobitno stvaranje i da Elohim nisu Bog, pa čak ni više planetarne sile, nego graditelji ove vidljive fizičke ravni, planete, i čovekovog materijalnog tela, ili omotača.

Možda Demijurg?