/ Od vremena njegovih praotaca, patrijarha Avrama (אברהם), Isaka (יצחק) i Jakova (יעקב) /
.
Istorija jevrejskog naroda duga je više od tri hiljade godina i uglavnom se deli na dva perioda:
1. Istočni, koji je trajao više od dve hiljade godina, kada su Jevreji živeli u Aziji i Africi na obalama Sredozemnog mora, u tadašnjoj tzv. Palestini (Izraelu, ישראל), Vavilonu i Egiptu.
2. Zapadni, koji počinje posle rušenja Drugog jerusalimskog hrama (Bejt Ha’Mikdaš Ha’Šeni, בית המקדש השני) godine 70. nove ere od strane Rimljana; većina Jevreja seli se u evropske zemlje, a kasnije i u Ameriku. Jevrejski narod živi još od vremena njegovih praotaca, patrijarha Avrama (אברהם), Isaka (יצחק) i Jakova (יעקב), sve do današnjih dana.
Početak njegovog nastanka vezuje se u biblijskim izvorima za Kana’an (כנען), uzani pojas na istočnoj obali Sredozemnog mora dužine oko 350 km i širine oko 100 km. Kasnije je južni deo Kanaana nazvan Judejom, a severni Izraelom. Ep o patrijarsima, kojima je posvećen veliki deo Prve knjige Mojsijeve (”Postanje”, Berešit בראשית), govori o tome kako je Bog naložio Avramu, koji je bespogovorno u njega kao jedinog Boga verovao, da napusti rodni grad Ur (אור) u Mesopotamiji i pođe u Zemlju kanaansku, u kojoj teku med i mleko (arec zavat halav ve’dvaš, ארץ זבת חלב ודבש). Kasnije teška suša pogađa Kana’an i Avram sa svojom porodicom kreće na dug put ka Egiptu (Micraim, מצרים), ali se ponovo vraća u Kana’an i nastanjuje na jugu u blizini grada Hebrona (חברון). Vernost Bogu tokom Avramovog putovanja još je više ojačala dobivši oblik savezništva, zasnovanog na sporazumu po kojem je zemlja kana’anska obećana Avramovom potomstvu, no tek posle niza godina provedenih u egipatskom ropstvu.
.
Jevrejska istorijska tradicija povezuje okupljanje izraelskih plemena u jedinstvenu naciju s njihovim izlaskom iz Egipta i nalazi se u dvema Mojsijevim knjigama – Drugoj (”Egzodus”, Šemot שמות) i Četvrtoj (”Brojevi”, Bamidbar במדבר), produžetku epa o patrijarsima.
Prema ”Bibliji” (Tanah, תנ”ך), Jakov je imao dvanaestoricu sinova koji su kasnije osnovali svoje porodice iz kojih je postepeno izraslo dvanaest plemena ili grupa porodica koje su zajedno stvorile jevrejski narod (narod Izraela, Am Jisrael עם ישראל). Najmlađeg Jakovljevog sina Josifa (יוסף), dok su čuvali u polju stada, ljubomorna braća bacaju u duboku jamu prepuštajući ga sudbini, ali ga nalazi grupa Arapa, odvodi u Egipat i tamo prodaje kao roba. U Egiptu on se pročuo po svojoj mudrosti i proročkim sposobnostima, te tako dospeva u povlašćen položaj i ubrzo stiče ugled i bogatstvo. Nakon izvesnog vremena, posle više gladnih godina koje su zavladale u Kanaanu, Jakov sa ostalim sinovima dolazi u Egipat. Josif braći oprašta grehe i pomaže da se snađu u novoj sredini. Ubrzo posle Josifove smrti na egipatski presto dolazi novi faraon, za koga tumači Biblije veruju da je bio Ramzes II. On zaboravlja sve Josifove zasluge i iz straha od narastajućeg broja jevrejske populacije, kažnjava Jevreje tako što ih pretvara u robove i primorava na težak fizički rad u izgradnji egipatskih gradova Pitoma i Ramzesa. Kako su se jevrejske porodice i dalje brzo uvećavale, faraon naređuje da se sva njihova prvorođena muška deca utope u reci Nil. Mojsije (Moše, משה), dete jedne od jevrejskih robinja, sticajem okolnosti dospeva na faraonski dvor gde ga princeza usvaja i odgaja kao rođeno dete.
Kada je Mojsije dovoljno porastao, ne mogavši da ostane gluv i nem gledajući težak život i surovo kažnjavanje jevrejskih robova i ne znajući za svoje poreklo, on ubija jednog Egipčanina i beži iz carske palate u divljinu. Kasnije, u divljini, ispostavlja se da je on izabranik Božiji koji će, i pored protivljenja i neverice u svoje sposobnosti, vođen Bogom, izvesti Izraelce iz dugogodišnjeg egipatskog ropstva. Četrdeset godina, na čelu sa Mojsijem, sinovi Izraela lutali su pustinjom prolazeći kroz mnoga iskušenja. Najzad su stigli do Sinajske gore gde ih Mojsije dovodi da sami poslušaju glas Božji i uvere se u njegovo postojanje. Tamo, na Sinajskoj gori (Har Sinaj, הר סיני), oni od Boga primaju Deset zapovesti (Esrim Ha’Dibrot, עשרת הדיברות) koje je Mojsije uklesao u kamene ploče da bi svako mogao da ih pamti i poštuje. Za njihovo čuvanje, opet po Božjoj zapovesti, načinio je i Zavetni kovčeg, Aron ha’berit (ארון הברית) koji će kasnije zauzimati u Hramu (Bejt Ha’Mikdaš, בית המקדש) najsvetije od svetih mesta. Bili su to prvi zakoni vere i morala. Izlazak iz Egipta, lutanje po pustinji i proces preobražaja izraelskih plemena u jedinstvenu naciju, povezan je u jevrejskoj istoriji sa ličnošću Mojsija kao prvog vođe, proroka i zakonodavca.
U svojstvu vođe i proroka Mojsije se prikazuje kao izaslanik Boga.
Druga strana Mojsijeve ličnosti, kao zakonodavca, izražena je u obznanjivanju “Deset zapovesti“, koje obuhvataju različite oblasti ljudskog života, verske simbole i osnovna načela individualnog i društvenog morala.
.
Poznato da je jevrejski narod opstao i posle mnogih progona i pokušaja istrebljenja, ne znači da su dani ropstva, isterivanja, ponižavanja, zabrana održavanja verskih propisa i tradicije, Holokaust, Šoa (שואה), zaboravljeni. Ovim događajima iz dalje i bliže istorije Jevreji pridaju izuzetno veliku važnost. Drugi svetski rat i Holokaust posebno je poglavlje u istoriji jevrejskog naroda. U Holokaustu, koji je sprovodila nacistička Nemačka, brutalno je ubijeno šest miliona Jevreja i potpuno demografski izmenjena karta Evrope. Brojne jevrejske zajednice nestale su u dimu gasnih komora, ubijanju, od bolesti i robovskog iscrpljujućeg rada za potrebe nemačke ratne mašinerije i umobolne ideje o višoj, arijevskoj rasi. Dani sećanja imaju ulogu da se ti strašni događaji nikada ne zaborave. Jevrejska vera je svoje osobenosti poprimila tek po izlasku jevrejskog naroda iz egipatskog ropstva i dobijanja Deset Božjih zapovesti. Od tog vremena, sve do danas, jevrejski narod razvija svoju tradiciju i sa poštovanjem se seća svoje istorije, slaveći praznike i poštujući običaje. U prvo vreme Zavetni kovčeg sa Tablicama zakona čuvan je u posebnom pokretnom šatoru, koji je bio prvi jevrejski hram oko kojeg je stvorena sveštenička kasta (koanim, כהנים), koja je igrala sve značajniju ulogu u životu jevrejskih plemena posle useljenja u obećanu zemlju.
Postojala je razlika između učenja proroka koji su narodu propovedali načela vere i učenja sveštenika. Sveštenici su smatrali da se Bogu služi molitvama i prinošenjem žrtvi u Hramu, dok su proroci propovedali da se Bogu služi dobrim delima, plemenitošću, ljubavlju prema bližnjima i pravednošću. U svetim knjigama jevrejskog naroda, ”Tori” (תורה) i ”Knjigama proroka” (Ketuvim, כתובים), sadržana su oba učenja. Ovi spisi sadrže i sve zakone i narodna shvatanja o Bogu, o vasioni, o životu i smrti, a prikazuju i istoriju jevrejskog naroda i njegov položaj među ostalim narodima.
Osnovu jevrejske vere svakako predstavljaju Božje zapovesti koje je Mojsije (Moše, משה) primio na Sinajskoj gori zajedno sa svim objašnjenjima i koja su sadržana u Tori. Očuvanju njihove neprikosnovenosti kroz vekove posebno je doprinelo stvaranje ”Talmuda” (תלמוד). Njegovo objedinjavanje trajalo je od III do VI veka. Sastoji se od ”Mišne” (משנה) i ”Gemare” (גמרא). Na sastavljanju Talmuda radili su najveći verski autoriteti i umovi u svim zemljama jevrejske dijaspore. Obrađujući sve oblasti ljudske aktivnosti, Talmud je bio glavni izvor i udžbenik na kojem su se vekovima odgajale jevrejske generacije, vršeći veliku ulogu u očuvanju duhovnog i etničkog identiteta Jevreja.
Talmud je u početku bio usmeni nauk, usmeno predanje i prenošen je s kolena na koleno, a u IV veku počinje da se zapisuje i rediguje da bi na kraju postao odlučujući zakonik za sve pojave u životu Jevreja. To je ustvari veliki zbornik rasprava o bogoslovskim, pravnim, društvenim i drugim pitanjima, vođenim vekovima u cilju prilagođavanja zakona Tanaha novim životnim uslovima. Pisan je na hebrejskom i aramejskom jeziku i veoma malo prevođen. Pored Tore i Talmuda, treća značajna knjiga za Jevreje je kabala (הקבלה), mistično jevrejsko učenje iz ranog srednjeg veka bazirano na judaizmu, na hebrejskom još nazvano torat hasod (תורת חסד) – tajno učenje.
To je versko-filozofsko učenje o emanaciji, razmatra pitanje Boga i stvaranje sveta, a svoja tumačenja zasniva na kombinacijama slova i simbola iz TaNaHa. Samo muškarci Jevreji mogu da proučavaju kabalu, ali tek posle četrdesete godine života, jer se smatra da je čovek tek tada spreman da to štivo pojmi. Neki praznici i običaji kod Jevreja su skorijeg datuma, ali mnogi potiču još iz antičkog doba.
Glavni godišnji praznici u to vreme bili su prilagođeni životu zemljoradnika:
• Pesah (פסח) je bio praznik proleća
• Šavuot (שבועות) letnji praznik žetve
• Sukot (סוכות) se slavio u jesen kada su se sakupljali plodovi na poljima i obavljala berba u vinogradima. Kasnije ovi praznici dobijaju karakter istorijskih i verskih praznika, poznatiji kao tri hodočasna praznika (šaloš regalim, שלוש רגלים).
.
U doba Grka i Rimljana Jevreji nisu mogli ustancima i ratovima da spasu svoju zemlju tuđinske vlasti, ali ih je neprekidna borba za slobodu učinila duhovno jakim i vernim svojoj nacionalnoj kulturi. Tokom srednjeg veka,do kraja XV stoleća, u unutrašnjem životu jevrejskih zajednica uspostavljen je više-manje ustaljen red. Navike i običaji nisu u svim pojedinostima, niti u svim zemljama u koje su Jevreji proterani ili u koje su se raselili, bili isti. Međutim, bilo je opšte pravilo da Jevreji, gde god se nalazili, žive svojim sopstvenim životom, prilagodavajući se uslovima života koji se odvijao oko njih. Ovaj proces prilagođavanja prvenstveno se odrazio na jezik. Rasuti po mnogim zemljama, oni nisu mogli da sačuvaju zajednički jezik. Prihvatali su jezik sredine, ali su u njega unosili mnoge reči iz hebrejskog, jezika svojih molitvi, verskih običaja, škola i književnosti. Tako su nastala dva glavna jezika raseljenih Jevreja: nemačko-jevrejski ili jidiš (יידיש) i špansko-jevrejski ili ladino.
Tokom istorije Jevreji su uglavnom bili proganjani, a njihova vera i običaji zabranjivani. I u takvim okolnostima oni su, bilo javno po cenu života, bilo krijući se, u svojim domovima, zadržavali svoj identitet kroz poštovanje zakona ”Tore”, slavljenje sopstvenih praznika i držanje običaja.
