Luč. Sjaj beline.

/ Najmisterioznija pojava u svemiru je svetlo jer remeti sklad /

יוצר אור ובורא חשך; עשה שלום ובורא רע; אני יהוה עשה כל אלה

Jocer or ve’bore hašeha; Ose šalom ve’bore ra’a; Ani Adonaj ose kol ele
Koji pravim svetlost i stvaram mrak; Gradim mir i stvaram zlo; Ja Adonaj činim sve to

Svetlost. Ili, tačnije, presek spektra elektromagnetnog zračenja iz opsega talasnih dužina vidljivih golim okom. Ograničeni spektar elektro-magnetne frekvencije koji kada sagledamo u široj slici biva izuzetno minoran (380750 nanometara), gotovo beznačajan, u odnosu na uvid u celokupni spektar energija koje postoje u kosmosu, te gotovo da obitavamo tik iznad kosmičke nule (od 0,0004 do 0,995 lumena λ). Ipak, taj uzani snop energetskog naboja nas najočiglednije povezuje sa čitavim univerzumom, daje nam osnovni obrazac vizuelne percpecije, koji, iako je ograničen, jeste prvi i osnovni na koji su vremenom nakalemljeni uticaji drugih receptora. Foton (γ), čestica koja može biti samo u dva osnovna stanja – ili da postoji, ili ne. Čestica bez mase mirovanja, s naelektrisanjem jednakim nuli te zbog toga foton i dalje u određenim krugovima smatraju kvazi-česticom zbog upečatljivosti te nule koju poseduje.

Takođe, fotonu kao elementarnoj čestici svojstven je tzv. korpuskularno-talasni dualizam (Wave–particle duality), tj. da on istovremeno poseduje svojstva i elementarne čestice ali i talasa i ne traži sredinu za svoje prostiranje. Slično nulama i jedinicima, binarnom sistemu koji i predstavlja naš svet polariteta, ono na čemu se zasniva celokupno ljudsko znanje i spoznaja sveta, otud i karakteristika svetlosti da sadrži dvojaku prirodu, talasa i čestice kojom ćemo se kasnije bolje pozabaviti.

Lako opraštamo detetu strah od mraka, ali prava tragedija nastaje tek onda kada se kod odraslog čoveka javi strah od svetla. (Platon)

Kao što izostanak svetlosnog spektra ima predstavu u ništavilu crnila, tako spektar svih boja nalazi svoju sliku u čistoj belini, toj drugoj krajnosti iste duži. Reč za belu boju verovatno dolazi iz germanskih jezičkih korena i reči blankaz, kasnije upotrebljena i u latinskom jeziku kao blancus, odakle i mnogi kasniji romanski jezici preuzimaju taj koren reči za belo (blanc, blanco, bianco, branco…). Čak je otud izvučen i antonim beline, black.

No Stari Rimljani imali su dve reči za belo:

albusčisto belo

i candidus – jarko belo.

.

No, suprotno utopiji i homogenosti mraka, vakuuma (iako praznina, kao takva, ne postoji) svetlost predstavlja spoljni impuls koji menja pravila igre. Iako u folkloru gotovih svih naroda vrlo dobro znamo postavku dobrih i loših aktera na sceni legendi i predanja, sa stanovišta onoga do čega ovde dolazimo vrlo je verovatno da je u ovoj postavci stvari upravo svetlost izvorno loš momak. Jer je svetlost ta koja remeti sklad. Luč svojim mačem penetrira mrak, deli ga i stvara dalje podele unutar prostora i savršenosti ekvilibrijuma kojem svaki sistem vremenom teži (i do kojeg dolazi). Svetlost, kao takva, utemeljuje set pravila, ona definiše igru u kojoj je učešće obavezno. Jedna od osnovnih konstanti našeg fizičkog univerzuma jeste brzina svetlosti (c), odnosno zlatno pravilo ove Igre univerzuma.

Ali iako predstavlja gornju granicu brzine kretanja, ona svojim pristizanjem u tačku B iz tačke A zatiče upravo mrak, onaj koji je tamo uveliko čeka mnogo pre njenog nastanka.

Svetlost zahteva pukotine koje mora da ispuni, barijere o koje će udarcem dati na znanje svoju prisutnost, ali to je samo jedan scenario.

Tek deo priče čiji smo i akteri.

In order for the light to shine so brightly, the darkness must be present. (Sir Francis Bacon)

.

Količina energije svetlosnog talasa proporcionalna je njegovoj frekvenciji: visoko frekventna svetlost nosi i visok energetski naboj i obratno. Tako kosmički gama zraci sadrže najviši mogući nivo energije i gama zračenje je oblik elektromagnetnog zračenja sa najprodornijim fotonima, odnosno najmanjim talasnim dužinama u čitavom elektromagnetnom spektru. Oni nastaju u interakcijama subatomskih čestica kao što su anihilacija čestice i antičestice i pri radioaktivnim raspadima. Većina zračenja potiče iz nuklearnih reakcija koje se odigravaju u međuzvezdanoj sredini. Nasuprot njima, na drugoj strani spektra, nalaze se radio talasi s najslabijim energetskim nabojem. Što se tiče vidljive svetlosti ljubičasta nosi najviše, a crvena najmanje energije. Čitav taj raspon frekvencija i energija poznat je kao elektromagnetni spektar i jasno pokazuje magnitudu energija oko nas koje su za naša čula nedostupna, a tako silovita i maltene večna.

Svetlost u svojoj potpunoj prirodi.

Fizika prihvata dualnu prirodu svetlosti i definiše je kao skup jednog ili više fotona u kretanju kroz prostor u vidu elektromagnetnog talasa. Ova definicija, koja kombinuje svetlost kao talas i prirodu čestice, omogućava nam da se bavimo problematikom Tomas Jangovog (Thomas Young) eksperimenta s dva proreza na sledeći način: svetlost putuje od svog izvora kao elektromagnetni talas i kada dospe do dva proreza ona prolazi kroz njih i deli se na dva fronta koji se potom preklapaju u daljem kretanju (interferencija) i dospevaju do mernog uređaja i ekrana. U trenutku interakcije sa mernim instrumentom čitavo polje talase nestaje i registruje se čestica fotona. Kvantni fizičari to često opisuju kolabiranjem talasa u jednu tačku u prostoru (Wave function collapse) kada dolazi do prelaska iz superpozicije u jedno određeno stanje.

Slično pokušaju merenja i detekcije elektrona unutar atoma koji se po teoriji verovatnoće nalaze svuda istovremeno oko jezgra čestice, ali u trenutku vršenja merenja dolazi do svođenja verovatnoće na jedan jedini ishod te pozicija te ona biva egzaktno izmerena i uočena. Determinisana. Tu jasno uočavamo prirodni zakon na koji utičemo i sâmim činom posmatranja i koliko je priroda sklona uticajima različitih faktora, na načine koji su nama i dalje veoma strani u svom uzroku.

S druge strane, na planu svakodnevnih društvenih odnosa, i naše moderne civilizacije, slobodno možemo reći da se globalno ustrojstvo odvija prevashodno pod uticajem hrišćanske dogme, dogme svetla koje baca mrak na kolena.

Zbog toga se definitivno moramo pozabaviti i paradoksalnim prevođenjem određenih hebrejskih tekstova, i termina, na latinski jezik koji su, potom, ustoličili nekakvog zlog Lucifera, a sve kroz loš prevod pogrešnu simboliku reči. Postaviše Lučonošu na presto tame iako je njegova bit u candidusu,  jarkoj belini – svetlu.

Sam termin, odnosno ime Satana, kao vrhovni predvodnik snaga mraka, dolazi od pogrešno prevedene, i potom isto tako pogrešno tumačene, hebrejske reči satan (שטן), arapske šejtan (شيطان), koja se u ta davna vremena koristila za svakoga koji se protivi ili neprijatelja. Dakle, u originalnom kontekstu Biblije (Tanaha תנ״ך, tzv. Starog zaveta) reč satan označava osobu, odnosno može biti bilo ko, bilo ko ustaje protiv vladara svog vremena, autoriteta ili pak naroda. Vrlo je verovatno da se ona najčešće odnosila na kralja Vavilona, Nabukodonosora II, osvajača Jerusalima, koji za svoja (ne)dela biva osuđivan od strane pokorenih Jevreja Jerusalima.

Oni ga tada, u tekstu Knjige Isaije (Sefer Ješejahu, ספר ישעיהו), oslovljavaju rečju – hejlel (הילל) što možemo prevesti: Onaj koji sija.

הילל בן שחר

Hejlel ben šahar
Onaj koji sija; sin jutra

.

Kasnije se ta hebrejska reč hejlel zamenjuje latinskom lucifer – jutarnja zvezda; što se odnosi na naziv nebeskog tela, planetu Veneru:

LUCIFER EST STELLA VENERIS

.

Sâm termin lucifer potiče iz ”Vulgate” (Vetus Latina), latinskog prevoda biblije iz kasnog IV veka koji kasnije, mnogo kasnije, u XVI veku postaje i zvanična verzija Biblije katoličanstva.

Dalje hrišćanska tradicija, pod monumentalnim uticajem biblijskog prevoda Kralja Džejmsa (King James Bible) reč lucifer pretvara u ime Lucifer, u svojstvu demona pre pada, koji, potom, inspiriše brojne umetnike u formiranju vizuelne predstave Lucifera onakvog kakvog i danas znamo. Paradoksalno je to što ta predstava ni malo nije utemeljena na originalnom tekstu Biblije, već na slobodnoj viziji potonjih umetnika ne previše oslonjenih na tekst Tanaha. Tako ta dela ulaze na velika vrata i vernici širom sveta to prihvataju kao produženu ruku latinske verzije hebrejskog teksta, iako su nešto u potpunosti odvojeno.

Raniji primer takve prakse daje Dante Aligijeriji u pisanju ”Božanstvene komedije”, a kasnije i Džon Milton u svom epu o ”Izgubljenom raju”…

Sada, daljim zalaženjem u odaje Jevrejskih misterija, odnosno kabale, ideja svetlosti dobija jedan posve drugačiji oblik shvatanja kroz čistu filozofiju jevrejske dogme. To verovatno najbolje možemo opisati izrazom Ejn Sof Or (אין סוף אור), poljima bezgranične svetlosti. Pojmom koji u svom opisivanju zadire u sâme začetke Postanja, gde Tvoračku Silu nazivamo Ejn (אין), što u direktnom prevodu sa hebrejskog znači: Ništa, Ništavilo.

Ejn je van Postojanja, odvojen od svega. Apsolutno Ništavilo.

Ejn nije iznad; niti je ispod; niti je u stanju mirovanja ili kretanja;

Ejn je nigde, jer Ejn Nije;

Bezvučan je, ali nije tišina;

Niti je praznina, pa opet iz nule Ejn-ovog ništavila nadolazi Ejn Sof

.

Ejn Sof (אין סוף) prevodimo kao Beskraj. Kao Jedan (1), na Nulu (0) Ejn-a, Ejn Sof je Apsolutno Sve na Ejn-ovo Aposlutno Ništa.

Transcedentalni Tvorac je Ejn, a Imanentni Bog je Ejn Sof.

I Ništa i Sve su jednaki.

Izvan koncepta Ejn i Ejn Sof nema mogućnosti pridodavanja bilo kakvih dodatnih antributa Apsolutu. Tvoračka Sila jeste Tvoračka Sila i ništa sa Njom uporedivo nije.

Tradicija kaže da kada je Bog poželeo da vidi Sebe, Njegova Volja uobličila se u svetlu manifestovanom Nigde, ali i svuda.

Prema tome Ejn Sof Or (אין סוף אור) ispoljava svoju Sveprisutnost kroz Apsolutno Sve. Iz Svoje prvobitne Svespoznajnosti odlučio se na prvobitnu podelu, ne bi li Bog Boga spoznao. To je postignuto kontrakcijom u Apsolutno Sve, ne bi li time kreirao prostor gde će se odraz Postojanja manifestovati.

Ideja o sukobu dve frakcije, sile mraka i svetla, verovatno predstavlja prirodnu težnju materijalnog čoveka da se ustoliči na svom tronu materije. Otuda i dolaze priče različitih naroda i običaja u njima koje različitim jezicima i simbolima pokušavaju, svaka na svom podneblju, da ispričaju jednu priču. Priču koja ima za cilj ne da umiri čoveka, već da mu uvek iznova podari snagu razumevanja novih slojeva stvarnosti do kojih stalno dopire.

Svako vreme nosi svoje breme otkrića koje potom zahteva odgovore na seriju novih pitanja koja i ne očekujemo tada.

Taj večiti psihonaut fraktalne prirode svetova – Čovek.

ODABIR TEMA


Iznesite Vaše mišljenje na predloženu temu

Polja označena zvezdicom (*) su obavezna. Uneti email neće biti javno dostupan, niti deljen s trećim licima.