Svojstva Jahvea

.

Stvoritelj

Monoteizam podrazumeva značajne stvari. Iz njega proizlazi gledanje na kosmos kao na jedinstvenu celinu u kojoj vlada jedan sistem zakona. To je pretpostavka na kojoj se zasniva nauka ali i ideja o čovečanstvu kao o jednoj porodici čiji je zajednički otac Bog. Pored toga, kao što se po svojim matematičkim svojstvima broj jedan razlikuje od ostalih brojeva, tako se i monoteistički Bog razlikuje u svojoj vrsti od politeističkih bogova. On nije ni uzrok ni pogonska sila nekog vida kosmosa, već kosmosa u celosti. On je Stvoritelj. Kako psalmopevac kaže:

Jer su svi bogovi u narbda ništa: a Gospod je nebesa stvorio. (96:5)

Štaviše, kao Stvoritelj kosmosa, Bog je neizostavno različit i veći od bilo kog njegovog dela. Ti delovi su ograničeni u svom trajanju – On je večit. Oni su ograničeni u svom opsegu – On je beskrajan. Njihova moć je ograničena – On je svemoćan. Njihovo znanje je ograničeno – On je sveznajući.

.

Večiti

U književnosti judaizma uvek se podrazumeva i često izjavljuje da je Bog večit. Dok paganske mitologije govore o rođenju i smrti bogova, u biblijskoj priči o postanju podrazumeva se da Bog postoji oduvek. Dobro su poznate reči devedesetog psalma:

Gospode! ti si nam utočište od koljena do koljena. Prije nego što se gore rodiše i sazda se zemlja i vasiljena, i od vijeka i do vijeka ti si Bog. … Jer je tisuća godina pred očima tvojima kao dan jučerašnji, kad mine, i kao straža noćna.

Takođe se tvrdi da će Bog uvek postojati, jer sve stvari će „proći, a ti ćeš ostati… i godine tvoje neće isteći” (Psalmi Davidovi, 102:27); ”Gospod će carovati do vijeka” (Izlazak, 15:18; Psalmi Davidovi, 146:10). Slično tome, u jednoj srednjovekovnoj jevrejskoj himni, po svojim uvodnim rečima poznatoj kao Adon Olam, kaže se:

Gospodar sveta Koji je kraljevao pre nego što je bilo koje biće stvoreno. A kada je sve po Njegovoj volji bilo učinjeno, tada se prozva Kraljem. I kada sve bude nestalo, sam će On Svesilni kraljevati. On je bio, On jeste, i On će biti u sjaju … bez početka, bez kraja.

.

Beskonačan

Kako Bog nije ograničen vremenom, tako nije ograničen ni prostorom – On je beskonačan. Iako postoje neka „sveta mesta” na kojima se može posebno prikazati, On nije ograničen ni na jedno konkretno mesto. ”Velik je Gospod na međama Izrailjevijem.” (Knjiga proroka Malahije, 1:5); ”Gospodnja je zemlja i što je god u njoj.” (Psalmi Davidovi, 24:1); „Puna je sva zemlja slave njegove.” (Knjiga proroka Isaije, 6:3);

‘Ovako veli Gospod: nebo je prijesto moj i zemlja podnožje nogama mojim: gdje je dom koji biste mi sazidali, i gdje je mjesto za moje počivanje? (Knjiga proroka Isaije, 66:1)

Ali hoće li doista Bog stanovati na zemlji? Eto, nebo i nebesa nad nebesima ne mogu te obuhvatiti, a kamo li ovaj dom što ga sazidah! (Prva knjiga o carevima, 8:27)

Rabini su u tom načinu razmišljanja otišli još dalje rekavši: „Vaseljena se nalazi u Bogu; Bog se ne nalazi u vaseljeni.” (Postanje – Raba, 68:9).

.

Svemoćan

Judaizam ističe i svemoć Boga. Ne samo da njegova moć daleko nadmašuje moć paganskih božanstava, koja se u stvari proglašavaju nemoćnim (Psalmi Davidovi, 115:5), već On u potpunosti vlada svim elementima prirode (Knjiga proroka Isaije, 40:12-26; Psalmi Davidovi, 104). Ponekad se čak tvrdi da je njegova moć doslovno neograničena, da za njega ništa nije „suviše teško” ili „suviše dobro” (Postanje, 18:14; Brojevi, 11:23; Knjiga proroka Isaije, 59:1; Knjiga proroka Jeremije, 32:27). Kad je reč o filozofskom pitanju da li je Bog u stanju da uradi ne samo ono što je za ljudska bića fizički nemoguće, već i što je logički nemoguće, odgovor, koji su već nagovestili srednjovekovni jevrejski filozofi kao što su Saadja i Albo, jeste da je to problem bez stvarnog značenja, jer tvrdnja poput ”Bog je u stanju da napravi okrugli kvadrat.” jednostavno nema nikakvog smisla.

.

Sveznajući

Ideja o Božjem sveznanju izražava se na više načina – da je mudrošću svojom stvorio svet (Psalmi Davidovi, 104:24; Priče Solomunove, 3:19); da potpuno poimanje mudrosti pripada samo Njemu (Knjiga o Jovu, 28:23) i da je On njen izvor (Priče Solomunove, 2:6; Knjiga o Jovu, 12:13; Knjiga proroka Danila, 2:20), da je On „oko koje sve vidi i uho koje sve čuje.” (Avot, 2:1) i da je svestan svega što se dešava u kosmosu, uključujući ljudsko srce (Knjiga proroka Jeremije, 17:10; Psalmi Davidovi, 11:4; Knjiga o Jovu, 28:24).

.

Bestelesan

U svemu navedenom Bog se smatra neizmerno većim od vasione ili bilo kog njenog dela, bilo da je reč o stenama, biljkama, životinjama ili ljudima. ”S kim ćete dakle izjednačiti Boga? i kaku ćete mu priliku naći?” (Knjiga proroka Isaije, 40:18) tema je koja se stalno ponavlja u jevrejskoj književnosti. Za Njega, narodi su „kao kap iz vijedra”, a stanovnici zemlje „kao skakavci” (Knjiga proroka Isaije, 40:15, 22).

Jer misli moje nijesu vaše misli, niti su vaši putovi moji putovi, veli Gospod. Nego koliko su nebesa viša od zemlje, toliko su putovi moji viši od vaših putova, i misli moje od vaših misli. (Knjiga proroka Isaije, 55:8,9)

Kao Stvoritelj, Bog se takođe razlikuje od onoga što stvara. Nema fizička svojstva – On je čisti duh, bez tela. To je, svakako, složen pojam, koji početkom monoteističkog perioda nije mogao da bude u potpunosti shvaćen. Činjenica je da se u Bibliji o Bogu često govori kao da poseduje ljudska svojstva i mada se u obzir mora uzeti poetska sloboda, pitanje je da li su ti antropomorfizmi bili uvek shvatani u čisto metaforičkom smislu. No, i pored toga, postoji jasna tendencija ka duhovnom poimanju Boga. To mora da je bio jedan od razloga zašto idolatrija nije bila prihvatana čak ni u obožavanju jedinog Boga – podsticala je davanje fizičkih svojstava Bogu. Takođe, kad Mojsije traži da vidi Boga u Njegovom sjaju i dobija zagonentni odgovor:

Učiniću da prođe sve dobro moje ispred tebe… ali nećeš moći vidjeti lica mojega, jer ne može čovjek mene vidjeti i ostati živ. (Izlazak, 33:19)

mora se pretpostaviti da autor, i pored toga što koristi antropomorfizme, nastoji da objasni da Bog nije fizičko biće. I u rabinskbj agadi nailazimo na obilje antropomorfizama. Oni doprinose njenoj živopisnosti, privlačnosti i humoru. Ali svaki od njih podrazumeva metaforičnost, a to se često i izričito naznačava izrazom kivejahol, koji se može prevesti kao „takoreći” ili per impossibile. Srednjovekovni jevrejski filozofi su još izričitiji u potvrđivanju Božje bestelesnosti, a Majmonid posebno naglašava da su antropomorfizmi u Bibliji samo metafore, i da se ni u kom slučaju ne smeju shvatati doslovno.

.

Natpojavan i imanentan

Veliki deo naših navoda može se sažeti u reči „natpojavnost” – Bog prevazilazi svet koji je stvorio i sve njegove delove i stanovnike. Ta tvrdnja je jedan od temelja judaizma. Jevrejska Biblija velikim delom predstavlja priču o odvajanju Jevreja od paganstva – čija je suština u pripisivanju božanskih svojstava stvarima, životinjama i ljudima (precima, vladarima, spasiocima) – i o njihovoj posvećenosti isključivom obožavanju jednog, nevidljivog, najuzvišenijeg, natpojavnog Boga. Razume se, što je vera u natpojavnost Boga veća to se i jaz koji ga naizgled razdvaja od čovečanstva povećava. Razvijene religije, koje naglašavaju natpojavnost Boga, nastoje da taj problem reše na različite načine. Jedan od njih je deizam koji prihvata postojanje takvog jaza i, shodno tome, smatra da, nakon što je stvorio svet, Bog nije više aktivno prisutan u njemu. Takvom stanovištu, koje je svoj najviši domet dostiglo u Engleskoj osamnaestog veka, najjače se suprotstavio David Nieto (1654. – 1728.), rabin italijanskog porekla iz londonske sefardske zajednice. Drugi način da se premosti jaz između čoveka i Boga jeste postavljanje neke vrste posrednika (anđela, demijurga, emanacije, inkarnacije) između njih. I ta tendencija je zastupljena u judaizmu. Anđeli imaju značajnu, iako nedovoljno jasnu ulogu u spisima drevnih jevrejskih apokaliptičara i srednjovekovnih jevrejskih mistika i filozofa.

Ali u književnosti koja je bliža prosečnom Jevrejinu, kao što su Biblija i midraši, oni jedva da su nešto više od proizvoda narodne mašte, dok se u molitvenicima pojavljuju uglavnom kao bezimeni nebeski hor, koji peva u slavu Boga. Slično tome, kabalističko učenje o sefirot isuviše je stručno da bi moglo biti normativno. Treći način, panteistički, podrazumeva takoreći spuštanje Boga na zemlju, time što se On poistovećuje s prirodom. U veoma razrađenom obliku, to je filozofija Baruha Spinoze. Na širem i nižem nivou, očigledna tendencija ka panteizmu postoji u hasidizmu koji naglašava Božje prisustvo „u” svim stvarima. Osnovna verzija judaizma, međutim, rešava taj problem podjednakim naglašavanjem Božje natpojavnosti i Njegove imanencije – Njegovog aktivnog prisustva u svetu kako ga ljudska bića doživljavaju. Taj dvojni naglasak predstavlja glavno obeležje jevrejskog poimanja Boga. Ono je, naravno, paradoksalno, ali i stvarnost je često takva. No, ono možda i nije toliko paradoksalno kao što izgleda, jer u nekom smislu Božja imanencija u stvari proizlazi iz Njegove natpojavnosti. Na primer, zato što nadilazi vreme, On ga i prožima i može se sresti u bilo kom njegovom trenutku. Slično tome, zato što prevazilazi prostor, On ga i prožima – On je sveprisutan. Kao što se u psalmu kaže:

Kuda bih otišao od duha tvojega, i od lica tvojega kuda bih utekao? Da izađem na nebo, ti si ondje. Da siđem u pakao, ondje si. Da se dignem na krilima od zore, i preselim se na kraj mora: i ondje će me ruka tvoja voditi, i držati me desnica tvoja. (139:7-10)

U istom tonu, rabini su izjavili da ”nema mesta na kome se ne oseća prisustvo Boga” (Izlazak – Raba, 2:5), koristeći, kao što su to često činili, reč Šehina, koja dolazi od glagola čije je značenje ”boraviti” a koja se pominje u ključnom stihu u Izlasku, 25:8 („I neka mi načine svetinju, da među njima nastavam”), te je u skladu sa etimologijom reči „imanencija”, koja potiče od latinske reči manere, što znači „prebivati”. Slično tome, Juda Halevi je napisao:

Gospode, gde ću Te naći, Tebe koji boraviš na skrivenom i visokom mestu? I gde Te neću naći, Tebe čiji sjaj ispunjava svemir?

U judaizmu se često nailazi na tu suprotstavljenost transcendencije i imanencije. Klasičan primer je u Knjizi proroka Isaije (Drugi Isaija):

Jer ovako govori visoki i uzvišeni, koji živi u vječnosti, kojemu je ime sveti: na visini i u svetinji stanujem i s onijem ko je skrušena srca i smjerna duha oživljujući duh smjernijeh i oživljujući srce skrušenijeh. (57:15)

U himni Adon Olam, u kojoj se naglo prelazi s teme o natpojavnosti Boga, izloženoj sa strahopoštovanjem u prve tri strofe, na Njegovu imanenciju, pouzdano potvrđenu u poslednje dve, o čemu se veoma upečatljivo govori:

Gospodar sveta Koji je kraljevao pre nego što je bilo koje biće stvoreno. A kada je sve po Njegovoj Volji bilo uči- njeno, tada se prozva Kraljem. I kada sve bude nestalo, sam će On Svesilni kraljevati. On je bio, On jeste, i On će biti u sjaju. On je Jedan Jedini i nema drugog s kim se može porediti, niti Mu biti ravan. On je bez početka i bez kraja je, i Njegova je moć i vlada. On je Bog moj i večno živući Spasitelj moj, utočište moje u bolu na dan nevoljni. On je zastava moja i pribe- žište moje, sudbina moja na dan kada zavapim k Njemu. U Njegovu ću ruku predati duh svoj kad ležem i kad usta- jem. A sa duhom i telo svoje, jer Gospod je sa mnom i neću se bojati.

Ovde je potrebno upitati se u kojoj meri su ljudska bića uopšte u stanju da spoznaju Boga. Prema kabalistima, En Sof, za razliku od sefirot, potpuno je nesaznatljiv. Majmonid je istaknuti zastupnik stanovišta via negativa u judaizmu, po kome su negacije jedine moguće pouzdane tvrdnje o Bogu – mi jedino možemo reći ono što On nije. No, u klasičnim izvorima judaizma ipak nailazimo na brojne pozitivne tvrdnje o Njemu. Da li to znači da ih treba odbaciti? Većina Jevreja bi rekla da ne treba, ali da se moraju shvatati metaforički. Takve metafore su dozvoljene sve dok imamo na umu šta one zapravo jesu – samo ukazivači na tajnu koja zauvek mora da ostane nedostupna ljudskom poimanju. Ali metafore mogu da budu manje ili više odgovarajuće. Mnoge od onih na koje nailazimo u klasičnoj jevrejskoj književnosti kao da podrazumevaju da je Bog ”osoba”, te, mada je i to metafora, moramo se zapitati koliko je pogodna. U savremenom judaizmu, kao i u savremenom hrišćanstvu, postoje radikalni teolozi koji nastoje da se distanciraju od takvih ”ličnih” poimanja Boga. Ali mnogi Jevreji, verovatno i većina njih, još uvek instinktivno osećaju da je pogodnije misliti o Bogu kao o ”osobi” nego kao, na primer, o ”sili”, te kad govore o Bogu koriste zamenicu ”On” a ne ”to”. Takav osećaj dobija podsticaj sledećim načinom razmišljanja – čin stvaranja pretpostavlja inteligenciju, te, prema tome, i um; Stvoritelj svemira koji obuhvata i ljudska bića, ne može biti niži od njih već mora biti ”nadljudsko” biće; samo takvom pretpostavkom mogu se objasniti priroda religijskog iskustva i, na još širem planu, izrazi imanencije Boga.

.

Pravednost

Ono što je u judaizmu spoznato o samoprikazanjima Boga u ljudskoj istoriji, navodi nas, pre svega, na odlučnu tvrdnju da On poseduje moralnost. Jevrejski monoteizam je etički monoteizam i upravo se po epitetu tog naziva, a ne po šemu samom, razlikuje od paganstva. Značenje toga je dvojako – da je Bog moralan po Sebi, a time i u Svom odnosu prema ljudskim bićima, i da od njih zahteva moralno ponašanje. „Jer je Gospod pravedan, ljubi pravdu.” (Psalmi Davidovi, 11:7). Moralna svojstva, koja se u jevrejskoj tradiciji pripisuju Bogu, svrstavaju se u dve osnovne kategorije. Za ona „stroža” koriste se izrazi kao što su cedek (pravednost), mišpat i din (oba u značenju „pravda”), dok se „blaža” izražavaju rečima kao što su tov (dobar), hanun (milostiv), hesed (dobrota) i rahamim (saosećanje). U jevrejskoj Bibliji, kao celini, te dve kategorije su gotovo istovetno naglašene i često su istovremeno potvrđivane, kao u Knjizi proroka Jeremije:

Mudri da se ne hvali mudrošću svojom, ni jaki da se ne hvali bogatstvom svojim. Nego ko se hvali, neka se hvali tijem što razumije i poznaje mene da sam ja Gospod koji činim milost i sud i pravdu na zemlji, jer mi je to milo, govori Gospod. (9:22)

I u rabinskoj književnosti, te dve vrste Božje moralnosti obično su međusobno uravnotežene. U midrašu se obično izražava dilema s kojom se Bog suočio u stvaranju sveta: ”Ako ga stvorim da saoseća, uvećaće se njegovi gresi; ako mu dam osećaj za pravdu, kako će on to podneti?” Zato je stvorio svet u kome vladaju i pravda i saosećanje (Postanje – Raba, 12:15). Ponekad se, međutim, primećuje tendencija da se ta ravnoteža naruši u korist „blažih” svojstava. Tipičan primer za to, kao i značajan razlog, jeste činjenica da su rabin izdvojili sledeći deo Svetog pisma da se posebno izgovara na dan najsvetijih godišnjih praznika:

Gospod, Gospod, Bog milostiv, žalostiv, spor na gnjev i obilan milosrđem i istinom, koji čuva milost tisućama, prašta bezakonja i nepravde i grijehe, koji ne pravda krivoga… (Izlazak, 34:6)

Štaviše, doslovni prevod sa hebrejskog rečenice „koji ne pravda” jeste „a što se tiče pravdanja, On neće pravdati”. Izostavljajući poslednji deo te rečenice, rabini su i to pretvorili u potvrđivanje Božjeg praštanja. U tom obliku je taj deo postao poznat kao šeloš-esre midot, „trinaest svojstava Boga”, i uveden je u jevrejsku liturgiju, a time i u jevrejsku svest.

.

Svetost

Treba pomenuti još jedno božansko svojstvo – svetost. Osnovno značenje hebrejske reči koja znači ”sveti”, kadoš, jeste: ”izdvojen”, ali u smislu da ono što je sveto zahteva ophođenje s najvećim poštovanjem, jer svojom ”različitošću”, veličinom, moći i izvrsnošću, uliva ogromno strahopoštovanje onome ko je pred njim. U svom osnovnom smislu, svetost pripada samo Bogu. ”Nema svetoga kao što je Gospod; jer nema drugoga osim tebe.” (Prva knjiga Samuilova, 2:2). Ali svetost prelazi na ljude, mesta i stvari koje su bile izložene „zracima” Božje svetosti, tako da i oni, u sekundarnom smislu, postaju sveti. Na primer, Mojsije je pred plamenim grmom čuo zapovest: ”Ne idi ovamo. Izuj obuću svoju s nogu svojih, jer je mjesto gdje stojiš sveta zemlja.” (Izlazak, 3:5). Primenjena na Boga, reč „svetost” odnosi se na one vidove Njegove prirode koje smo već pomenuli kad smo govorili o ”natpojavnosti”, ali ona takođe podrazumeva i moralnost, jer se odnosi na savršenu pravednost Boga, pred kojom se čovek oseća nedostojnim, smernim i ukorenim. Tako Isaijina mistička vizija, u kojoj anđeli uzvikuju: ”Svet, svet, svet je Gospod nad vojskama.“, navodi ovoga da prizna: ”Čovek sam nečistijeh usana, i živim usred naroda nečistijeh usana.” (Knjiga proroka Isaije, 6:3, 5). Zato i poimanje Božje svetosti izaziva kod čoveka osećaj moralnog izazova. ”Ko će izaći na goru Gospodnju? i ko će stati na svetom mjestu njegovu? U koga su čiste ruke i srce bezazleno…” (Psalmi Davidovi, 24:3).

.

.

.

– IZBOR TEMA –


2 komentara na temu Svojstva Jahvea

  • Stefan piše:
    18/07/2014 at 18:30

    Sve pohvale na tekstu ma da stari zavet sam po sebi ima puno rupa.Npr zašto bog kaže Avramu da odlazi na neko mesto i da će se kasnije vratiti(traženje tačnog citata bi izgubilo previše vremena)Ako on već boravi svuda zašto mora negde da ode i da se vrati to znači da on neboravi svuda kako sam kaže.Zatim zašto bog traži od avrama da mu zakolje 400 junica i još piše:I bog pomirisa i bi mu lepo.Kakav je taj svemogući sveprisutni kralj koji traži žrtve i miriše krv ubijenih životinja kao da ih nije stvorio te miriše njihovu krv kao politeistički entitet.U postanju nigde ne piše da čovek treba jesti meso ali bog je rekao narodu izrailja da zakolju i ispeku jagnjetinu te da njihovu krv na vrata namažu u obliku krsta ne bi li im duh smrti ušao u kuću.Kakav je to bog koji mora slati sene da ubiju svu egipadsku decu kao i onaj koji kasnije dopušta da Irod ubije sva novorodjenčad tražeći isusa.Kakav je to bog koji ubija nevine i one koji nemaju znanja o njemu da bi zaštitio njmu mile….pa zar ako je on svemoćan ne postoji drugačiji način za to.Postoje mnoge rasprave o tome da li je Jahve satana naime Jahve je ako se detaljno analiziraju njegovi postupci i tumačenja veoma blizu ženskom božanstvu to jest velikoj boginji majci paleolita.Interesantno je jedno od imena Hekate Adonai.Pa je pitanje da li se u svetom pismu pojavljuje još neko ko imitira kreatora.Ako je kraetor svuda zar nije svaka zemlja sveta.Hvala unapred

    Odgovorite na komentar

    • arsmagine.com piše:
      19/07/2014 at 02:04

      Za početak, vrlo je velika razlika u Vašem poređenju Jahvea kao satane, te ženskog božanstva. Hajmo od početka, sam koncept Satane je hrišćanski. U prevodu sa hebrejskog reč satan jednostavno znači protivnik, i time bi se označavao svaki vid protivnika naroda, te nema nikakve veze sa onim u šta je to hrišćanstvo pretvorilo. Sam judaizam ima potpuno drugačije gledište na prirodu zla, daleko od bilo kakve personofikacije ili antropomorfnosti. Krajnje je paradoksalno Jahvea ikako porediti sa Satanom.

      Kada se radi o ideji božijeg prisistva, tu treba biti svestan mnogo dublje simbolike. Verujem da bi Vam možda ovaj kraći tekst to dočarao. A potreba da Avram ode na određeno mesto, te i da se kasnije vrati, oslikava jednu od osnova judaizma, a to je da su dela daleko važnija od pukog verovanja i pridržavanja propisa. Tim činom se samo utemeljuje ideja, ideja ovekovečena i potvrđena u konkretnom činu.

      Što se tiče žrtve (korbanot) – sam taj čin ima vrlo metafizički karakter, jer žrtva ima za cilj da pomeri ugao svesti vernika. Činom žrtve mi se poistovećujemo sa datim životom i time ubijamo animalno u nama. Krv je tu glavni agens animalnog.

      Odgovorite na komentar

Iznesite Vaše mišljenje na predloženu temu

Uneta email adresa neće biti javno dostupna. Sva polja su obavezna, sem sajta.