/ O onome što se vešto skriva iza vela od 10 na minus 43 /
.
Čovek, taj ludi svet, ta jadna mrva, obično sebe drži za celinu;
A ja sam deo dêla što beše sve isprva, čestica mraka što iznedri svetlinu.
– Mefistofeles ”Faust”
Uzmemo li ideju o Stvaranju ni iz čega ona u jevrejskoj mističnoj tradiciji drži izuzetno kompleksnu, ali i visoku i značajnu poziciju, onu koja je dobro poznata pod hebrejskim terminom, neki bi rekli i formulom – Ejn אין – Ništa, Ništavilo; ali ta Ništavnost u isto vreme predstavlja i primordijalnu formu Stvaralačke Sile. Svojevrsnu potenciju kosmosa, odnosno potencijal onoga što u jevrejskoj duhovnoj tradiciji zovemo Postankom (Berešit, בראשית).
Samim time to je i primarni mehanizam koji će iznedriti inicijalni set zakona koji će kosmosom upravljati – fizički set zakona u svojoj krajnjoj instanci stvaranja, geneze. Upravo zbog toga ovo je i jedna od omiljenijih magičkih formula koju jevrejski učenjaci koriste kada žele da diskutuju i pišu o problematici stvaranja ni iz čega.
No, najjednostavnije rečeno:
(…) Reč je o stvaranju sveta od strane Boga iz nečega što nije ni Bog sâm po sebi, niti bilo kakva druga vrsta egzistencije, već čisto ne-postojanje.
.
Sada, uposlimo li ovde racio, naša dalja formula mogla bi biti i sledeća:
gde m podeljeno sa nulom (0) daje beskonačnost (∞),
dakle m predstavlja bilo koji pozitivan broj (+)
.
Ali zašto ne probamo da uprostimo ovu jednačinu, da je uprostimo množeći obe njene strane ušravo nulom, možete pitati?
Onda, na taj način, dobijamo da je:
proizvod nule i beskonačnog daje pozitivan broj
.
Pa zar baš ovo nije pokazatelj kako je neka beskonačna sila stvorila kosmos niiščega ∅ ?
S jedne strane, to Ništa iz kojeg je sve nastalo nikako ni ne može biti apsolutna negacija sveg postojanja; dok s druge strane mi Mu ne možemo pripisati ni nikakve atribute zato što je izvan domašaja našeg razuma, intelekta. Van domačaja prostora stvorenog… Ipak, suština je u tome da je To Ništa beskonačno realnije od bilo koje druge realnosti, ali tek pošto se antropocentrični um oslobodi svih ograničenja i kada se, rečeno mističnim jezikom simbola, spusti u dubine tog ništa. Tog svojevrsnog pakla, prostora koji je od svega nama znanog odstupa, i tek tada se može nazreti ono/To Božansko.
Baš onako kako i Mesiju (Mašijah, משיח) maštamo da će se pojaviti – zaodenutog u privid zla, koji na taj način i izranja iz najtamnijih ljudskih dubina, onih kojima pripisujemo svojstva najstrašnijih grehova. Dakle, To Ništa obuhvata apsolutnu širinu te mistične stvarnosti, one koja se ne može definisati… jer Bog koji je definisan bio bi konačan Bog. Te iz toga suštinski proizilazi sledeće:
Ništa predstavlja božanstvo u njegovoj najskrivenijoj i najnedokučivijoj suštini
.
Zato je ideja o Stvaranju ni iz čega zapravo stvaranje iz sâmoga Boga.
Na taj način stvaranje niiščega postaje simbol emanacije, jedne ideje koja je u istoriji filozofije i teologije uvek bila veoma zamućena i krivo tumačena. A možda baš tako i treba da bude…
S druge strane ovog misaonog ogledala, ovakav pristup (možda) možemo uporediti i s Plankovom erom (Planck epoch) unutar sistema moderne kosmologije, onom erom kosmogonije koja se vezuje za vreme ranije pre 10−43 sekundi nakon Velikog praska* (The Big Bang and the Standard Model). Odnosno: na period Stvaranja u kojem ništa nije bilo izvesno, jer je u tim ekstremnim uslovima u rangu Plankove energije (1019 milijardi elektron-volti, eV) gravitaciona sila, G, bila jaka poput bilo koje druge sile. Nešto što se nikada više, nakon toga, nije dogodilo. Upravo brojna savremena istraživanja ukazuju na to da je vrlo moguće da su tada sve četiri fundamentalne, nama danas znane, sile svemira bile objedinjene u jednu SUPERSILU i da je baš tada, u tom trenu, vasiona bila u savršenom stadijumu ništavila – praznog višedimenzionalnog svemira. To je vreme misteriozne supersimetrije koja je objedinjavala sve četiri sile tako da su jednačine za njih mogle biti savršeno komplementarne, dok danas, očito, one to nikako nisu. Ali odmah nakon tih 10−43 sekundi od ova misteriozna simetrija biva narušena, kada se i formira majušni mehur, embrion, ovog našeg kosmosa u nastajanju…
Možda i kao rezultat nasumične kvantne fluktuacije (Quantum fluctuation).
I taj mehur bio je reda veličine Plankove dužine (The Planck length) koja je iznosi, probližno, 10−33 centimetara.
Iliti:
0, 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 016 metara
.
A nakon ovog inicijalnog ultra-kratkog perioda, u nastupajućoj GUT eri (A Grand Unified Theory) koja ptšočinje nakon 10-43 sekundi od Velikog praska, već formirani mehur započinje s naglim širenjem. I to širenjem koje je bilo višestruko brže od same brzine svetlosti – kosmička inflacija (cosmic inflation), jer, setimo se, tada još uvek nije bilo definisanih fizičkih konstanti koje bi taj volšebni čin sprečile.
I baš u tim trenucima dolazi i do munjevitog razdvajanja SUPERSILE na njene elementarne činioce, odnosno pojedinačne i pojednostavljne, samostalne, sile, a sve usled opadanja opšte energije sistema te one ubrzo poprimaju formu onakvih kakve ih i danas opažamo i merimo savremenim mernim instrumentima.
Četiri sile koje gospodare vaseljenom, one su:
Najslabija od četiri sile, ali neograničenog dometa,
opisuje je Opšta teorija relativnosti (GTR);
.
Kratkog je dometa delovanja, jača od gravitacione
i opisuje je Elektro-slaba teorija (EWT);
.
Jaka sila koja održava protone i elektrone u
orbitama atoma i koja je opisana teorijom
Kvantne elektrodinamike (QED);
.
Najjača sila prirode, i ona najmanjeg dometa,
održava standardnu materiju stabilnom,
opisana Kvantnom hromodinamikom (QCD).
* Nije bio veliki (jer se desio na nivou čestice), niti je bilo praska (jer nije bilo uslova za prostiranje zvuka). Zato neki ovaj model nazivaju i teorijom Velikog odskoka (The BigBounce), umesto Velikog praska, jer podrazumeva sudar dve brane.
Veoma čudna činjenica je da mi stanovnici 21 veka,sa ovom superiornom tehnologijom sa kojom prodiremo u istine prirode kao niko do sada,sa radom hiljade fizičara,naučnika nemamo odgovora na pitanje”Kako? I Zašto ?.Ko smo i šta smo u ovoj beskonačnosti,odakle potičemo,odnosno pitanje postanka (Ex Nihilo)stvaranje ni iz čega.Odgovor pojedinih naučnika da potičemo iz ništavila bi bio donekle tačan,ako kažemo da ništavilo kao ništa ne postoji,nego je to nevidljivi potencijal”Superpozicija Univerzuma(Boga)u kome se celokupna supersimetrija Univerzuma poništila u neko stanje,nedefinisano,neobjašnjivo ljudskom umu.U toj superpoziciji sve što realno može postojati već postoji,večno oduvek.Tu superpoziciju Univerzuma nekom drugom jezičkom terminologijom(elegantnijom),mogli bi nazvati “Superravnoteža Univerzuma”.Neka hipoteza bi glasila.”Iz ništavila(tj superpozicije potencijala)se manifestvuje realnost samo u neravnoteži (bez)brojnih suprotnosti(koje su gradivni blokovi Univerzuma).(Jedan od tih bezbrojnih gradivnih blokova-cigli bi bio i posmatrač Univerzuma(svest).Zanimljivo je da su stari Grci(heleni),odnosno fenomen grčke kulture Filozofija došla do nekih apstraktnih rezultata,koji bi i dan danas bili moderni.Od svih antičkih filozofa izdvojio bih Anaksimandra(koji je živeo pre 2,500 godina).Njegova predstava o prapočetku je veoma elegantna,on je prvi koji je pokušao da ustoliči u filozofiji jedinstven princip,koji će se odnositi na neočigledni temelj svega što je očigledno.Taj princip on je nazvao Aperijon(izvor svega što postoji,neodredjeni bezgranični princip).Nažalost od njegovih dela sačuvano je veoma malo,jedan sačuvani fragment(iz dela O prirodi)koji je neverovatno zagonetan,užasno težak za tumačenjem,istoričari filozofije vekovima se pitaju šta je Anaksimandar hteo da kaže.Citat-“Gde su stvari nastale,tamo će stvari ponovo i nestati,prema nužnosti,budući da plaćaju naknadu za nepravdu koju čine jedne drugima,po naredbi ili po redu vremena.” Obratite pažnju da je u ovom fragmentu sa samim bivstvovanjem i postojanjem skopčana neka krivica,ta neka nepravda,da postojati znači biti kriv,bivstvovanje je ispaštanje a smrt je iskupljenje ili obrnuto.Nekim modernijim naučnim rečnikom rečeno,Aperion ne troši svoju energiju,ali manifestvovane suprotnosti(supersimetrija) su u nekoj vrsti interakcije(nevidljivoj vrsti braka,spregnutosti)pri čemu se transformacija energije iz oblika(stanja)u oblik neka vrsta nepravde.Nepravda za koga?.”Sam po sebi Univerzum je besmislena zbrka atoma,ništa nije lepo ni sveto dok ga ljudska osećanja ne pretvore u to.(Juval Noa Harari.Kaže se da je antička filozofija nastala kada su dokoni robovlasnici,nemajući šta da rade u sopstvenoj dekadenciji,postavili pitanje”Poznajemo li mi svet što nas okružuje”Shvativši da ga ne poznaju počelo je sa emocijom čudjenja ,a završilo se ushićenjem koji su videli(+Univerzuma)lepu stranu ovog sveta ili užasom onih koji su videli(-Univerzuma).Užasnuti su postali vernici i poklonici.Ili kaže se u filozofiji da Logos(Bog našeg uma)koji ima moć da objasni Univerzum i uzdigne se iznad sudbine(mojre) svega što postoji,pravi tri kulturna sporazuma sa nama Religijski-filozofski-naučni,u beskrajnoj igri stvarajući ,nove bogove,nove ideje,nove hipoteze,po naredbi ili po redu vremena.
.
Dva put ništa je ništa. Crva nije ni bilo!!