Ja sam Onaj koji Jeste

/ …ili je to, ipak, samo jedan Četvrtak /

.

Suprotnost tačnog iskaza je netačan iskaz, ali je suprotnost duboke istine druga duboka istina.

 


Reality Tunnels, R. A. Wilson

 

Postojimo u svemiru koji je uslovljen najrazličitijim paradoksima, i koji se, kao neki sistemski bug, javljaju čim počnemo da razmišljamo i bavimo se temama i principima koji svojom suštinom zadiru u dublje pore realnosti u kojoj svakodnevno (racionalno) obitavamo. Krenemo li, na primer, da razmišljamo o potencijalnim visoko naprednim vanzemaljskim civilizacijama tzv. drugog i trećeg tipa, koje su na tako visokom stupnju razvoja da bi imale realnu moć simuliranja čitavih drugih univerzuma, a čiji bi mi bili tek deo, navodi nas samo na to da se još i dalje zapitamo – otkud i oni, kao takvi, tu gde jesu? Ko je njih posejao, ili, pak, možda takođe simulirao? Kako je tekao njihov uspon duž nemilosrdne Okamove oštrice (lex parsimoniae)? I na posletku, koji je to njihov bog od koga zaziru i u čija nebesa gledaju, s obzirom da bi oni, takvi kakvi jesu, svakako bili onaj naš.


Pluralitas non est ponenda sine necessitate

Time uvek iznova i iznova, upadamo u jednu te istu beskonačnu petlju, petlju kokoške i jajeta, koja eksponencijalno postavlja više pitanja nego što daje smislenih i konačnih odgovora. I tome nikako nema kraja. Čini se kao da udaramo u maltene fizičku barijeru naših mentalnih kapaciteta, kada jednostavno ne možemo dalje, te nikako nismo u stanju da se uhvatimo u koštac i pojmimo šta je to iza vela bezgranične svetlosti. Uostalom, možda se baš kroz tu našu potrebu da neprekidno generišemo nova pitanja i uvek pitamo više ne zadovoljavajući se na duže staze ponuđenim odgovorima, krije nus pojava nedostatka našeg mentalnog hardvera koji nije dorastao softveru koji pokreće.

Nivoom svesti i koeficijentom inteligencije kojim raspolažemo data nam je osnova da se zapitamo, ali taman toliko iznad praga osnovne potrebe preživljavanja na dnevnom nivou, odnosno luksuza donekle bezbednog opstanka, da odmah potom upadamo i večitu poteru za mesecom iza vela horizonta koji ostaje zauvek neuhvatljiv. Otud verovatno potreba za duhovnim – religijama, filozofskim pretpostavkama i sistemima najrazličitijih pravaca, a sve da se ljudski duh umiri na određeno vreme. Naša potreba da sva ta pitanja i pukotine u razjašnjavanju naše uloge u ovoj velikoj mašini bar donekle razjasnimo makar nama samima. Otud verovatno i potreba za umetnošću, jer njome idemo na to da prevarimo taj glitch dodavanjem uvek nekog drugog izbora/pravca u našoj shemi razmišljanja, onda kada reči i znanje postanju nedovoljni. Sva ta pitanja, koja se svode na jedno jedino, u stanju smo da preformulišemo nebrojeno puta zarad dobijanja još tih istih okrnjenih odgovora kojima kao da umirimo znatiželju i sav taj nerazjašnjivi neizdrž koji nikako da splasne. Naprotiv, vremenom od postaje sve napadniji.

Prema kvantnoj teoriji za svaki objekat postoji talasna funkcija (Wave function) koja određuje verovatnoću nalaženja tog objekta u određenim tačkama prostora i vremena. Kvantna teorija kaže i to da se bez opservacije me može znati stanje čestice. Pre merenja čestica može biti u jednom od raznih stanja opisanih Šredingerovom talasnom funkcijom. Zapravo, dok se merenje ne izvrši, čestica postoji u neodređenom stanju, sumi svih mogućih stanja.

Zar Mesec postoji samo zato što miš gleda u njega?

 

Kada su Nils Bor i Verner Hajzenberg predstavili ovu ideju, Ajnštajn se pobunio protiv tog koncepta. Prema strogom tumačenju kvantne teorije, Mesec ne postoji onakvim kakvim ga znamo pre nego što se osmotri. Tada je u bilo kom od beskonačno mnogo stanja – može biti na nebu, možda je eksplodirao ili ga tamo gore uopšte ni nema. Upravo se u procesu posmatranja presuđuje da li Mesec kruži oko Zemlje.

U moru raznih pokušaja zaobilaženja ove večite drame svesnog razmišljanja izdvaja se jedan pristup, odnosno jedna ideja koju mnogi vide krajnje sebičnom, ali ona to nije; ona se mora posmatrati daleko od puke potrebe ljudskog ega. Kažu da onaj koji čvrsto stoji iza nje negira sopstveno okruženje, te samim tim i svoje sagovornike i sebe stavlja u sami centar svemira (što s današnjeg aspekta nauke i nije neutemeljeno, jer se, usled kosmičkog sve bržeg širenja, sve udaljava od svake tačke u svemiru). Ipak, smisao solipsizma, u njegovoj srži, nije nipodaštavanje sveta usled straha i nerazumevanja istog, već davanje smisla kroz još jedan ekstrem. Ekstrem koji mudro zaobilazi lavinu paradoksa koji čeka da otvorimo ta vrata postavljajući ultimativno pitanje – Zašto?

Solipsizam (Σολιψισμός) dolazi od grčkih reči solus – sam i reči ipse koju možemo prevesti kao jastvo, biće ili suština i predstavlja filozofsko polazište ideje da postoji samo jedan um. Moj um. I da je sve izvan njega krajnje nesigurno postojano u svojoj tzv. nezavisnosti od mene sâmog, te bez mene vrlo verovatno i ne može biti istinito. Nema spoljnog sveta, kao takvog, i nema nikoga do mene. Vi, drugi ljudi, vi ste samo odsjaj moje projekcije sveta. Svega.

Svi ste samo moji aspekti i refleksije, gde je čak i najslučajniji prolaznik u mom orkuženju samo jedan od aspekata moje sveobuhvatne svesti koja je stvorila, i održava, ovaj svemir. Postoji jedna osoba, Ja, i moje iskustvo sveta i svega unutar njega. Sve što svakodnevno doživljavam, svi ljudi koje upoznajem, sve situacije koje proživljavam, kao i znanja koja stičem. Sve je to tu su samo, jedino i zarad mene, kao deo mene, a samo po sebi ne postoji.

Na kvantnom nivou, stvarnost ne postoji ako ne gledate u nju.

Endru Truskot (Assoc. Prof Andrew Truscott, Australian National University)

 

Solipsizam je ekstremna posledica verovanja da se znanje mora tražiti unutar ličnog iskustva i potom neuspeha da se nađe most preko koga bi osoba mogla da nas obavesti o bilo čemu što je izvan nje same. Solipsizam sadašnjeg trenutka proteže svoj skepticizam čak i na vlastita prethodna stanja, tako da sve što je ostalo, jesam ja, sada. Oblik subjektivnog idealizma. Doktrina zasnovana na tezi da je individualno celokupna realnost. U savremenoj nauci mnoga ispitivanja vode do kontradiktornih zaključaka. Kvantna mehanika je tu odličan primer jer očigledno dozvoljava takve mogućnosti i ako uzmemo u obzir činjenicu da je izbor eksperimentalne strategije pre svega stvar slobodne volje. Tu se onda ponovo moramo zapitati da li zaista postoji objektivna fizička stvarnost? Ona stvarnost koja je nezavisna od posmatrača… Uzgred, koliko god to zvučalo nelogično i neobično, savremeni naučni pristup sugeriše da je sasvim racionalno pretpostaviti da posmatrač na izvesan način učestvuje u kreiranju fenomena koji posmatra. Upravo je takav stav i naveo Nisla Bora da formuliše poznati princip komplementarnosti, kojim tvrdi da postojanje protivrečnih rezultata ne treba obavezno shvatiti kao logičku kontradikciju.


Princip komplementarnosti

 

Kako se uopšte može znati, i tvrditi, da je drvo u šumi palo ako niko nije bio tu da ga vidi i vidi/čuje kako pada? Mehanizam koji nam u takvim situacijama pomaže jeste uzročno-posledični način rezonovanja koji će nam ponuditi smisleni odgovor i zakopati sva dalja pitanja koja bi samo zbunila naš racio i verovatno dobro pregrejala naš uveliko pregrejani mentalni hardver.

Saznanje da su prostor i vreme zakrivljeni, kao i činjenica da pri velikim brzinama nestaje razlika između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, navodi na zaključak da zdrav razum nije uvek najbolji kriterijum za interpretiranje prirodnih pojava. Imajući to na umu, ne bi bilo fer zahtevati od teologa da na jednostavan način objasne transcedentalne fenomene koje proučavaju. Teolozi, kao i naučnici, imaju puno pravo da koriste apstraktne i neintuitivne pojmove koji nemaju pandan u našem svakodnevnom iskustvu.

U tome nema ničeg iracionalnog.

Dr Aleksandar Zečević (”Istina, lepota i granice znanja: Put od nauke do religije”), profesor na predmetu Elektroinženjering (Santa Clara University, California, USA).

 

Jevrejska mistika poznata je po postavljanju i bavljenju pitanjima koja uveliko nadilaze ljudski intelekt, jer zadovoljavajućeg odgovora i obrazloženja na njih nema, ali diskusije nikada ne fali.

U Biblijskom tekstu u Egzodusu (3:14) rečeno je:

אהיה אשר אהיה

Ehje ašer ehje

Ja sam Onaj koji Jeste/koji će Biti

 

Te tri reči mogu se svakako smatrati jednim od temelja monoteizma i uopšte jevrejske koncepcije o Bogu u jednini.

Reč je o Stvoritelju koji je tu sam po sebi, samosopstven, nestvoreni stvaralac nezavistan od bilo kog drugog koncepta, sile ili entiteta.

Prema tome:

Ja sam onaj koji JesteBio i Biće.

Među velikim kabalistima različitih epoha koncept Jedinstva razrađen na ovakav način smatrao se, i smatra, jednim od značajnijih među filozofskim načelima koja bi da se igraju razrešavanja ove misterije, i najbitnijih ideja u okviru same jevrejske mistike, ali i judaizma generalno.

Intuicija Jevreja izumela je čovečanstvo u središtu (Boga) i da Bog postoji samo radi toga da podržava Adama (אדם), a kroz njega i Avrama (אברהם), Isaka (יצחק) i Jakova (יעקב).

Postoji jasna granica između objektivne stvarnosti, univerzuma i svega ostalog kakvo ono zaista jeste, i s druge strane fenerona, odnosno percepcije sveta koji je prošao kroz filtraciju naših čula. Drugim rečima – filtraciju onog sveta sazdanog od informacija koje smo u stanju da procesuiramo, a koja kao takva ni približno nisu celovita. Feneron dolazi od grčke reči feneros (φανερός) – vidljivo, manifestovano, koju je kasnije filozof i matematičar Čarls Sanders Pirs uobličio u feneroskopiju. Feneron, dakle, nije realnost, već samo deo onoga što živimo, doživljavamo i pamtimo.

By the phaneron I mean the collective total of all that is in any way or in any sense present to the mind, quite regardless of whether it corresponds to any real thing or not. If you ask present when, and to whose mind, I reply that I leave these questions unanswered, never having entertained a doubt that those features of the phaneron that I have found in my mind are present at all times and to all minds. So far as I have developed this science of phaneroscopy, it is occupied with the formal elements of the phaneron.

Čarls Pirs (Charles Sanders Peirce)

 

Jer svet je stvaran, zar ne? Ali kako to sa sigurnošću možemo da znamo? Ne možemo.

Teorija da se Sunce kreće oko Zemlje odlično funkcionište i predviđa da će se Sunce pojavljivati svakog jutra, a svake večeri zalaziti. I zaista je tako. No, zalaženjem malo dublje u ovu problematiku, kroz vekove naučnog usavršavanja i bavljenja njome, doznali smo da ono što smo smatrali za istinito možda baš i nije naj merodavnije i potpunije. Pa hoćemo li ikada spoznati istinsku realnost, ili smo jednostavno zaglavljeni u svetu gde možemo samo donekle biti u pravu u svojim proračunima i razmišljanjima o našoj poziciji u mehanizmu beskraja? Uostalom, sama reč beskraj za ljudski um je pogrešna u startu, jer nismo u mogućnosti da o njoj smisleno razmišljamo usled gotovo hemijske potrebe da svemu damo ograničavajući faktor, koji jedino umemo da razumemo i sve ostalo u njega uguramo.

Ugred, matematika kaže da su neke beskonačnosti veće od drugih (Alef Nula). U domenu prirodnih nauka jasna je pozicija broja kao osnovnog agensa operacija, ali tu je konstantni problem definisanja pojma numeričke beskonačnosti (∞) o kojoj se filozofski može, donekle, diksutovati, ali veći problem nastaje onda kada taj pojam treba matematički i predstaviti. Uvek kada se pomene beskonačnost, zdravorazumska  logika je u stanju da je pomuti kontratezom +1, odnosno večitim dodavanjem još jednog broja što beskonačnost čini nedostižnom. Tako dolazimo do toga da nema najvećeg poslednjeg broja, te beskonačnost verovatno onda i ne možemo u potpunosti smatrati brojem, jer nam je za to potreban beskonačan niz brojeva o kojem bi, pak, ponovo mogli da diskutujemo kao o beskonačnom skupu činilaca, a ne jednom pojedinačnom broju.

Reč večno nezgodan je izraz, jer mi pritom odmah mislimo na vreme, uplićemo u njega prošlost i budućnost kao u neko beskonačno dugo vreme; međutim, reč je o tome da ovo večno jeste ono što je jednako sa samim sobom, čisto sadašnje, da u nj ne ulazi predstava vremena.

Ono jeste – postajanje i prestajanje isključeni su.

Hegel (”Istorija filozofije”)

 

Alef Nula je apsolutno veće od bilo koje konačne vrednosti i bilo kog broja koji vam može pasti na pamet. Stepen beskonačnosti skupa prirodnih brojeva. Alef brojevi se razlikuju od beskonačnosti koja se često susreće u algebri ili matematičkoj analizi. Alef brojevi označavaju veličinu skupova; beskonačnost, s druge strane, se obično definišu kao krajnja granica pravca realnih brojeva. Iako neki alef brojevi mogu biti veći od drugih, ∞ je jednostavno ∞.

Definitivno se civilizacijski krećemo putem saznavanja i otkrivanja sve više detalja i činjenica o nama i našoj okolini, ali nikada ne dostižući onu istinski kompletnu, i objektivnu, sliku naše realnosti. Jer ne razumemo da naš mentalni bag uključuje bezbroj detalja za otkrivanje. Dok naš um, koliko god fantastičan bio, ima ograničene resurse. Eventualno u jednom trenutku u pomoć nam može priskočiti veštačka inteligencija, čim stupi na svoj ASI tron.

Ali tada postoji pretnja da završimo s odgovorom kojim nećemo biti zadovoljni:

42!

 

Može li nauka, ili razum, u potpunosti da dokaže da je vaša okolina, prijatelji u njoj, ili vaša omiljena kolekcija muzičkih ploča, zaista postoji mimo vaših umova u kojima jedino obitava? Ne. Jer jednostavno rečeno, um je sve što imate. Čak i kada koristimo sve raspoložive instrumente (mikroskope, teleskope, akceleratore čestica itd) poslednja stanica za sve te merne rezultate ste upravo vi i vaš mrak lobanje u kojoj je mozak smešten. Sami ste unutar sopstvenog mozga, što vas praktično stavlja u poziciju da nikako ne možete da dokažete da bilo šta, van vaše lobanje, objektivno postoji. Sve što znate o spoljnjem svetu zavisi, i stvoreno je, unutar uma.

Za solipsistu nema spoljnog sveta. Nema ni dokaza da čitav svemir nije nastao ni pre 5-6 sekundi, zajedno sa svim našim sećanjima o njemu.

Postoji čak i ideja nazvana Last Thursdayism, koja se bazira na premisi da je celokupni univerzum, kako vidljiv tako i nevidljiv, nastao minulog četvrtka (Omphalos hypothesis), ali na takav način da je stvoren s iluzijom daleko duže istorije, odnosno s prividom mnogo veće starosti koju mi fizički percipiramo u milijardama godina. Prema ovom krajnje ekstremnom gledanju na stvari, sve oko nas, predmeti, knjige, čitavi gradovi, kontinenti, planete, najudaljenije zamislive galaksije i sve ostalo zamislivo (pa čak i naša sećanja na vreme pre ovog famoznog prošlog četvrtka) nastalo je u samom momentu stvaranja. Odnosno – prošlog četvrtka.

Bertrand Rasel kaže:

There is no logical impossibility in the hypothesis that the world sprang into being five minutes ago, exactly as it then was, with a population that remembered a wholly unreal past.

There is no logically necessary connection between events at different times; therefore nothing that is happening now or will happen in the future can disprove the hypothesis that the world began five minutes ago.

 

Odgovor na pitanje šta leži van fenerona s ove tačke gledišta iluzorno je postaviti. Slično očekivanju da moj kućni ljubimac shvati ulogu tastature dok kucam ove redove. S druge strane, ni mi se ne razlikujemo previše od njih, jer je univerzum kojim se bavimo upravo ona tastatura koja mojoj Loli nikako nije jasna, ali je sigirna da iz nje dolaze oni ujednačeni zvukovi nekog čudnovatog lupkanja…

No, nasuprot feneronu stoji realizam koji se zasniva na stanovištu da spoljni svet zapravo postoji nezavisno od vas. Svako zrno peska, kamen, ili zvezda u beskrajnom broju galaksija, tu su nezavisno od vas i vašeg fenerona. Čak će i nastaviti da postoje bez vas da ih percipirate i interaktujete s njima. Ali, iz svega do sada rečenog – vi nikako ne možete biti sigurni u to da je realizam istinit.

Najviše što možete jeste da bezrezervno verujete u to.

.

2016 Isaac Asimov Memorial Debate: Is the Universe a Simulation?

.

– IZBOR TEMA –


Iznesite Vaše mišljenje na predloženu temu

Uneta email adresa neće biti javno dostupna. Sva polja su obavezna, sem sajta.