/ Stenu koja te je rodila zaboravio si /
.
Kad se i poslednja iskra božanske svetlosti vrati u svoj izvor, otkriće nam se Mesija (Mešijah, משיח). Svi zakoni biće poništeni. Nestaće podela na košer (kašer, כשר) i ne košer (trejf, טרײף), na sveto i prokleto, prestaće da se razlikuje dan od noći, a i razlike između muškaraca i žena će nestati. Slova u Tori (תורה) poređaće se tako da će se pojaviti nova Tora i sve će u njoj biti obrnuto. Ljudska tela postaće laka kao duhovi i nove duše ući će u njih ispod samog trona dobrog Boga. I tada će nestati sve potrebe za jelom i pićem, spavanje će postati bespotrebno, a svaka žudnja razvejaće se kao dim. Telesno razmnožavanje ustupiće mesto spajanju svetih Imena. Talmud će se prekriti prašinom, potpuno zaboravljen i nepotreban. Svuda će da sija od bleska Šehina (שכינה). (Knjige Jakovljeve)
U ovom svetu čovekov položaj je jedinstven. Sličnost Tvorcu jeste čovekova suština. Hebrejsku reč za čoveka, adam (אדם), koja se obično povezuje i sa rečju zemlja, adama (אדמה), neki kabalisti vezivali su za izraz:
Uzaći ću u visine nad oblake, izjednačiću se s Višnjim.
(Is. 14:14)
Jevrejski mistici inspirišu se smelom i opasno paradoksalnom idejom da nije samo Bog neophodan čoveku, već da je čovek neophodan Bogu, da bi se Njegovi planovi odigrali u ovom svetu. Slične misli su izražene u mnogim rabinskim izvorima. Međutim, kada Izrael ne izvršava Volju Sveprisutnog, onda samog sebe oslabljuje, ako se tako može reći.
Stenu koja te je rodila zaboravio si…
(Pn. Z. 32:18)
U Zoharu ova ideja formuliše se na još specifičniji način. Komentarišući odeljak iz Izlaska (17:8):
U to dođu Amalečani i zaratuju s Izraelcima kod Refidima.
Rabi Šimeon je rekao da postoji duboka aluzija u imenu Refidim (רפידים). Taj rat je proistekao iz atributa Stroge Kazne i to je bio rat koji se vodio kako gore, tako i dole. Na hebrejskom rafe (רפה) odnosi se na slabost. Slabost Izraela. Jer kada je Izrael nevredan onda slabi svoju moć i tada moć stroge kazne dominira svetom. Otud Amalečani i zaratuju s Izraelcima kod Refidim, što kazuje da su Izraelci bili slabi. Stoga čovekov odnos prema ideji Tvorca ne treba da se sastoji u pasivnom oslanjanju na svemoć, već u aktivnom pomaganju. Te su otud jevrejski patrijarsi kočija Gospodnja. Vera u čovekovu veličinu, u metafizičku efikasnost njegovih fizičkih dela, jeste drevni motiv jevrejskog mišljenja.
Sam čovek je misterija. On je simbol svega što postoji. Njegov život je slika univerzalnog života i sve je stvoreno prema duhovnoj slici mističnog čoveka. Čak je ljudsko telo puno simboličnog značenja. Koža, meso, kosti i tetive samo su vanjski pokrov, delovi odeće, iako supstance koje tvore čovekovo telo pripadaju dvama svetovima, odnosno gornjem i donjem svetu. U stvari, 248 udova i 365 tetiva su simbol 613 delova svemira, kao i 248 pozitivnih i 365 negativnih zapovesti. Čovekova duša proističe iz gornjeg područja u kojem ima duhovnog oca u duhovnu majku, kao što telo ima oca i majku na ovom svetu. Duše koje prebivaju u našim telima slabašan su odraz naših gornjih duša. Pa ipak, iako smo odvojeni od te duše, sposobni smo da ostvarimo vezu sa njom. Čovek nije odvojen od područja neviđenog. On je potpuno upleten u njega. Svestan toga ili ne, njegovi postupci su vitalni za sve svetove i utiču na tok transcedentnih zbivanja.
U izvesnom smislu čovek je stalni arhitekta skrivenog svemira. Jedno od načela jeste da svaka kretnja dole traži odgovarajuću kretnju gore.
Značaj velikih dela učinjenih na Zemlji procenjuje se njihovim kosmičkim efektima. Tako na primer, kada je dovršen prvi Hram, (Bejt Ha’Mikdaš Ha’Rišon, בית המקדש הראשון) istovremeno je podignut još jedan Hram, koji se nalazio u središtu svih svetova, sipao sjaj na sve stvari i davao svetlost svim sferama. Tada su svetovi bili čvrsto utvrđeni i svi nebeski prozori su se otvorili i iz njih se prosula svetlost, i svi svetovi su iskusili radost kakvu nikada još nisu bili spoznali, a nebeska i zemaljaska bića zajedno zapevaše. Ta pesma koju su pevali jeste Pesma nad Pesmama.
Obdaren moćima čovekov život je krajnje ozbiljna stvar. Čovekov život je pun opasnosti. On može lako da poremeti ravnotežu i red (mikro i makro) svemira.
