/ Tehnološko-etičke implikacije teleportacije /

.

Bilo kakav oblik prevoza koji je zahtevao da vas  iskidaju u delove, atom po atom, pa uguraju te atome u ‘sub-etar’ i da ih potom prikupe na gomilu, baš kad  su atomi počeli da osećaju prvo zrnce slobode tokom poslednjih godina, morao je da predstavlja lošu novinu.

Autostoperski vodič kroz galaksiju, Daglas Adams

.

Kada iz današnje perspektive tehnološkog razvoja razmišljamo o nekoj dalekoj budućnosti i onome šta ona donosi, koje nove tehnološke inovacije i potencijalne primene, prosto ne možemo da zaobiđemo temu tehnologije koja bi nam omogućila teleportaciju. Radi se o ideji toliko dalekoj da se još uvek graniči s najvećim dometima naučne fantastike i koja je u poslednje vreme sve prisutnija i u naučnim člancima i debatama vodećih umova današnjice. Kada o teleportaciji teoretišemo, smeštamo je (prirodno?!) skoro pa na sam kraj duži potencijalnih naučno-tehnoloških dometa naših potomaka ali i celokupne fizičke stvarnosti jer je zaista teško da s današnjim umnim kapacitetima, znanjem i iskustvima zakoračimo korak dalje od toga. Šta bi uopšte moglo da zadre iza tog ultimativnog vela mogućnosti i neograničenog dometa kretanja bez kretanja, kao što je teleportacija?

Šta bi bilo naprednije od tako čudesnog izuma?

Upravo iz tog razloga ova tematika dugi niz decenija u umetnosti (posebno naučnoj fantastici, SF) predstavlja fokalnu tačku interesovanja mnogih filmskih naslova, knjiških zapleta i video igara. Baš zato što važi za svojevrsni limit naučnih dometa, zbog toga nas i neizmerno zabavlja jer nam je toliko stran i ne znamo šta da očekujemo… S tim u vezi, ovde ćemo malo detaljnije ispitati jedan takav potencijalni poduhvat praktične primene teleportacije, kao i mnoge probleme koje on sa sobom nosi, a koji se dobrim delom tiču kako etike, tako i morala, na kojima naše društvo počiva.

Mnogi savremeni naučnici smatraju da ni u dalekoj budućnosti nećemo biti u mogućnosti da teleportujemo objekte iz našeg makro sveta, poput ljudi ili životinja (sve usled prevelike kompleksnosti njihovih formi), te ćemo zbog zauvek nedovoljnih kapaciteta hardvera za tako nešto biti ograničeni isključivo na opite iz kvantnog sveta, baš kao što je danas na određeni način to već i moguće – opiti s fotonima. No sve to u okvirima kvantnih zakonitosti, gde čak i priroda dopušta povremena čudesa i mnoge druge neobjašnjivosti ljudskom raciju, onda kada zakoni fizike na kojima počiva naš svet povremeno prestaju da rade/postoje, ili poprimaju potpuno drugačija svojstva omogućavajući nam u tim momentima da zaobiđemo sva pravila…

Prozor u nejasnu prirodu i ‘zakonitosti’ kvantne mehanike

.

τηλεμεταφορά
telemetafora

ili na latinskom: Teleportare

Ovde koristimo grčki prefix tele (Τηλε) koji označava distancu, u kombinaciji s latinskim portāre – nositi, prenositi. Pod terminom teleportacije, pre svega, mislimo na transfer materije (energije) od tačke A to tačke B, a sve bez fizičkog prelaženja razdaljine između tih dveju tačaka u prostoru. Samim tim udaljenost kao fizička kategorija u ovom slučaju postaje irelevantna, bilo da se radi o distanci od nekoliko stotina metara, ili s jedne planete na drugu unutar različitih galaksija, gde je razdaljina n svetlosnih godina. Upravo je zbog toga i nastao ovaj termin još davne 1931. godine, iz potrebe da se opiše i preciznije formuliše jedan, tada novi, vid hipotetičkog kretanja. Literalnim ocem ove kovanice smatramo američkog pisca i istraživača Čarlsa Forta (Charles Hoy Fort), koji je u svom delu ”Lo!” prvi opisao to neobično nestajanje i pojavljivanje na drugom mestu u prostoru.

If there is an underlying oneness of all things, it does not matter where we begin, whether with stars, or laws of supply and demand, or frogs, or Napoleon Bonaparte.

One measures a circle, beginning anywhere.

Prvi veliki proboj u razumevanju ovog koncepta dešava se početkom devedesetih godina XX veka, tačnije 1993. godine, kada je predložena ideja teleportovanja kvantnog stanja čestice – teleporting quantum state of a particle, što je otvorilo novu eru diskusije i označilo početak realne eksperimentalne primene u kvantnoj mehanici. Iako je sve i dalje u začetku, ovaj proces će jednog dana nesumnjivo dovesti do naredne, verovatno i najveće, revolucije misli i svesti generalno.

Nemerljive čak i sa savremenom informatičkom revolucijom.

U naučnim krugovima uglavnom se govori o tri, za sada teoretski, moguća scenarija primene teleportacije, a posebnu pažnju poklonićemo upravo trećem primeru iz razloga koji će biti jasniji u nastavku ovog teksta:

1) Kada objekat koji želimo da teleportujemo šaljemo iz tačke A u tačku B kroz rupu u tkanju prostorvremena, pri čemu kretanje postaje samo prividno, jer se prenos dešava trenutno. Tada se, privremenim narušavanjem kontinuiteta prostorne dimenzije, i tačka A i tačka B nalaze na istom mestu, preklapaju se poput presavijenog lista hartije i spajaju u jednoj tački. Istoj tački. Tački AB.

2) U drugom slučaju, objekat koji teleportujemo iz tačke A, u stvari, rastavljamo na elementarne čestice (čitaj: uništavamo u procesu), pa ga u takvom elementarnom stanju, deo-po-deo, odnosno atom po atom, šaljemo u tačku B, gde biva usložnjavan u svoju prvobitnu formu. Ponovo generisan.

3) Treća mogućnost je detaljno skeniranje celokupne atomske strukture objekta pre slanja, te se po tako utvrđenom receptu isti taj objekat generiše u tački B ali od drugih atoma i molekula, za razliku od skeniranog originala u tački A. Upravo ovaj princip teleportacije dao je prve uspešne eksperimentalne rezultate, ali za sada jedino s česticama fotona, elektrona i nekoliko drugih čestica, jer ukoliko u celu jednačinu uključimo bilo koju složeniju formu, nailazimo na vrlo ozbiljne probleme i paradokse koji zahtevaju vrlo rigorozne poteze, baš one poteze koji se kose s elementarnim moralnim i etičkim načelima.

Naučni članci i diskusije

Dakle, treći slučaj zahteva detaljno skeniranje celokupne atomske strukture objekta koji želimo da pošaljemo, ne bi li dobili apsolutnno precizne instrukcije za stvaranje identične kopije na strani primaoca. Iako taj proces veoma podseća na kloniranje, to ipak u ovom slučaju nije moguće tako nazvati. Obzirom na to da se ovaj izuzetno kompleksan proces pre svega odvija na kvantnom nivou, gde su zakonitosti kvantne mehanike u najmanju ruku čudne, upravo one ne dozvoljavaju stvaranje identične kopije, pod vrlo jasnim nazivom no-cloning theorem. Problem je u tome što je nemoguće stvoriti identičnu kopiju kvantnog stanja bez da original bude uništen (dekomponovan u potpunosti). Da budemo još precizniji: original mora biti uništen da bismo uopšte bili u stanju da iz njega izvučemo apsolutno precizan recept za ponovno sastavljanje njegove strukture u tački B. Za to pravilo u kvantnoj mehanici znalo se i ranije, ali se do potvrde ove no-cloning teoreme došlo tek 2018. godine. Činjenica da se radi o univerzalnom fizičkom zakonu, koji predstavlja barijeru, osuđeni smo na kreiranje kopije; uništavanjem originala zarad stvaranja identične kopije objekta na strani primaoca.

Samim tim, na pitanje koja je verzija objekta/bića ona prava, originalna, odgovor će uvek biti jasan, koliko god bio težak za prihvatanje: ona teleportovana – jer nakon nje više nema originala s kojim smo započeli transfer (ili je u tom procesu do neprepoznatljivosti izmenjen).

Dakle, čin teleportacije bilo kojeg živog stvorenja, životinje ili čoveka, nameće sijaset etičkih pitanja i paradoksa s kojima se moramo suočiti i izboriti, obzirom na to da biće koje šaljemo svodimo na njegove kvantne parametre i time uništavamo/ubijamo. Drugim rečima: ono što se pojavljuje s druge strane uništeno je u slanju. Doživelo je sopstvenu smrt… Sve da bi se tren kasnije ponovo materijalizovalo u istom onom stanju u kakvom je bilo, tren pre te prinudne, strašne smrti. Veze i struktura atoma koji ga čine bivaju uništeni ali i nanovo načinjeni u tački B, s apsolutno istim svojstvima, sećanjima, istim smislom za humor i kompletnim karakternim osobinama koje su karakterisale i originalno stvorenje koje je ušetalo u teleporter. Sva njegova sećanja, osećanja, maštarije ostaju očuvane. Sâma srž ličnosti. Iako smo neposredno pre toga prisustvovali poslednjim trenucima njegove originalne materijalne forme.

Ali da li će uopšte biti moguće stvoriti kopiju nečijeg mozga, sve do sâmih neurona i svih njihovih okolnih veza koje se granaju gotovo u nedogled? Čak i dalje od toga, ideja je da se dostigne apsolutni nivo duplikacije subjekta, što čak znači kopiranje pozicije, momentuma i spina svake pojedinačne čestice, bez i najmanje razlike u odnosu na početno stanje. I to je ta bitna razlika između standardnog biološkog kloniranja organizma i kloniranja primenljivog na polje kvantne fizike. Kloniranje u ovom drugom slučaju obuhvata mnogo širi opseg varijabli na koje se mora obratiti pažnja, poput pomenute pozicije čestica, njihovog stanja, spinova, energetskih nivoa, sve do svih pojedinačnih među-veza. Kako se dublje zalazi u problem, sve je jasnije da bi za tako nešto bilo potrebno beskonačno mnogo računarskih resursa i energije.

No, kvantne čestice mogu postojati i u drugim stanjima, imenovanim jednako egzotično, poput:

.

Za razliku od današnjih nula i jedinica (bit) binarnog sistema na kojima počiva celokupna tehnologija koja dozvoljava funkcionisanje gotovo svih električnih uređaja kojima smo okruženi, kvantni bit (qubit) može biti i u višestrukim, različitim stanjima istovremeno. Kompjuterski bit može biti ili 0 ili 1, dok kvantni bit dozvoljava bitisanje u stanjima tzv. egzotike: on može biti i nula i jedan istovremeno, što nepojmljivo uvećava kapacitete računarsko-tehnoloških dometa koji će sutra biti upravo na kvantnom bitu bazirani.

Ono što bi današnji superkompjuter, baziran na bit-u, proračunavao mesecima ili godinama, računar baziran na qubit-u (kjubitu) bi uradio u deliću sekunde, jer princip funkcionisanja/računanja više neće biti linearan, a to je krucijalna razlika. To znači rešavanje matematičlkih problema koji danas deluju nerešivo, ali i redefinisanje svih bezbednosnih digitalnih mehanizama koji su sada na snazi, jer će kvantnim mašinama biti rešeni u atosekundi.

Poput novćića koji je u stanju i glave i pisma istovremeno.

Određenost bita nasuprot neodređenosti qbita

Takav kvantni tehnološki skok svakako bi nam omogućio da se krupnijim koracima približimo razrešenju problematike teleportovanja živog bića/čoveka, što bi predstavljalo vrhunac tog eskperimenta, jer tada stvari počinju da se zakuvavaju do tačke ključanja. Tu dolazimo do pitanja očuvanja svesti te jedinke, ali i niza drugih važnih etičkih i moralnih dilema pri jednom takvom nepovratnom činu. Budući da još uvek ne znamo na koji se tačno način svest generiše, pokreće i kako tačno funkcioniše, sutra će nam za njenu teleportaciju od ključnog značaja verovatno biti kvantno stanje svakog pojedinačnog elektrona, upravo kako je malopre i opisano, skrivenog negde u dobinama naše moždane mase (ili gde god), za njeno očuvanje u kopiji originalnog stanja, kada stigne u tačku B.  Ovde će se i svaki vernik s pravom zapitati šta je sa dušom te osobe, jer se time apsolutno sve svodi na ništa više od recepta za slaganje informacija koje nas čine onakvima kakvi jesmo, i ništa više od toga.

Stvar je u tome da je sve informacija, a njen nosilac, odnosno u našem slučaju – telesna pojava, tek je od sekundarnog značaja.

To je manje bitna ljuštura koja je zamenljiva i koju neminovno odbacujemo.

Svest je jedino važna.

Čak i da se na kraju složimo da ovaj vid transporta i jeste svojevrsna smrt, i da s njom nema kockanja, zar se to isto ne dešava i mnogo puta pre one konačne smrti?

Sada se već pouzdano zna da se, okvirno, na svakih 7 godina zameni svaka ćelija u našem organizmu. To znači da otprilike na svakih 2555 dana mi nastanjujemo jedno novo telo, novo vozilo naše svesti, i da nijedan komad našeg tela odavno više nije onaj originalni s kojim smo kao ličnosti u mladosti formirani.

Ukoliko ste tridesetogodišnjak, vaša svest već uveliko nastanjuje svoje četvrto telo.

Dakle verzija tela 4.2.

Physicists in the US and Serbia have created an entangled quantum state of nearly 3000 ultracold atoms using just one photon. This is the largest number of atoms ever to be entangled in the lab, and the researchers say that the technique could be used to boost the precision of atomic clocks.

Dobar deo ovih teorijskih tvrdnji uspešno je dokazan savremenom tehnologijom koja nam je na raspolaganju, bar u određenoj meri, i eksperimentisanjem sa slanjem fotona, elektrona i drugih pojedinačnih čestica s određenim kvantnim svojstvima. Reč je o slanju vrlo malih paketa energije, ali dovoljnih da se izvedu neki opšti zaključci koji pomažu u izgradnji šire slike, slične čuvenom eksperimentu Šrodingerove mačke (Schrödinger’s cat). Paradoks mačke, koja je u svojoj superpoziciji i živa i mrtva istovremeno. Ili je bar tako dok ne zavirimo u kutiju i činom svesnog posmatranja urušimo talasnu funkciju, svodeći je na jedno od dva jedino moguća stanja – mačka je ili živa ili mrtva.

Šrodingerovo definisanje paradoksa

Tada kvantni sistem izlazi iz stanja superpozicije, jer sve dok je kutija zatvorena sistem istovremeno postoji kao superpozicija, odnosno u oba stanja:

• raspadnuto jezgro = mačka je mrtva;

• neraspadnuto radioaktivno jezgro = živa je.

.

Još jedan od problema kojim se moramo pozabaviti kada govorimo o teleportaciji jeste kvantna isprepletenost (quantum entanglement), jer mehanizmi koji uopšte dozvoljavaju tako egzotične prenose materije/energije duboko počivaju na tim neobičnim i nedovoljno jasnim principima. Kvantna isprepletenost je fenomen koji se javlja kada parovi, ili grupe čestica, nastanu ili međusobno deluju na takav način da se kvantno stanje jedne čestica više ne može utvrditi nezavisno od one druge i stanja koje nju krasi, čak i ako čestice dele velike (kosmičke) razdaljine – umesto toga uzima se kvantno stanje grupe čestica kao celine.

Ukoliko imamo veći broj čestica, one mogu biti u više različitih kombinacija mogućih stanja, ali kada za dve čestice kažemo da su isprepletane, to znači da njihova stanja ne funkcionišu nezavisno, već su uslovljena njihovim parnjacima.

Računica je jednostavna:

• zapaljenim barutom bi spržili kutiju u kojoj se nalazi šredingerova mačka i ona bi bila mrtva;

• ne zapaljenim barutom mačka ostaje živa.

.

Samim tim jasno je da smrt mačke ne može izazvati ne zapaljeni barut; i obrnuto.

Ovde vidimo da je stanje mačke direktno uslovljeno, tj. isprepleteno, sa stanjem baruta koji dovodi do jednog od ishoda. Upravo je slično je i s atomima. Dva atoma mogu biti enteglovana ukoliko je spin elektrona jednog od njih levo, dok je kod drugog desno. Na taj način uvek smo u stanju da pre merenja predvidimo stanje drugog elektrona, znajući stanje prvog. To je taj čuveni Ajnštajnov spooky action at the distance, koji se dešava na kvantnom nivou i naizgled narušava zakonitost fizičkog optimuma brzine svetlosti, jer se dešava trenutno. Razdaljina tada postaje irelevantna jer pri tom redu veličina konfiguracija stvarnosti nije više onakva kakvom je znamo, pri standardnim fizičkim modelima.

Osnovna premisa leži u tome da se par enteglovanih objekata pošalje na dve različite lokacije, gde bi prvi služio kao neka vrsta kalupa za stanje objekta koji želimo da teleportujemo; dok bi drugi neraskidivi deo poslužio kao negativ prvog, minčat s instrukcijama za ponovnu genezu na drugoj strani.

Princip teleportacije

Proboj napredne tehnologije kvantnih računara učiniće današnju tehnologiju prve polovine 21. veka jednaku veštinama iz srednjeg veka. Tek ćemo kvantnim kompjuterima doći do prvog zaista velikog proboja u pokušajima da teleportaciju učinimo stvarnom i realno primenljivom.

Entanglement is a purely quantum-mechanical phenomenon that allows two or more particles to have a much closer relationship than is allowed by classical physics. One property of entangled particles is that they can be very sensitive to external stimuli such as a gravity or light, and therefore could be used to create precise ”quantum sensors” and clocks.

Ovako bi u najkraćim crtama izgledala osnovna teoretska zamisao ovog vida ultimativnog kretanja bez ograničenja. A ko zna koje će se sve dodatne mogućnosti i ideje izroditi na putu ka tom cilju, koje s današnje tačke ne možemo ni da pretpostavimo, niti da zamislimo.

Poput Alise u zemlji čuda (Alice’s Adventures in Wonderland) koja upada u zečiju rupu…

Do tada nam ostaje mašta na raspolaganju. U sadejstvu sa stečenim znanjem i iskustvom, ona rezultuje umetnošću koja nas obogaćuje svojevrsnim uvidima, poput vizije predstavljene u Zvezdanim stazama (Star Trek), gde teleportacija, i pored svih ovih zamršenih problema, važi za najbezbedniji način putovanja. Ok, ponekad, pod pojedinim i retkim okolnostima, dođe do gliča u transportu, što za posledicu ima užasno nakaznu smrt, ali teleport Zvezdanih staza ipak preveze na hiljade pojedinaca svakog jutra na njihova radna zaduženja i misije diljem nepreglednih kosmičkih prostranstava.

Uostalom, zar i današnji avio prevoz ne važi za najbezbedniji, iako u kriznim situacijama gotovo izvesno znači sigurnu smrt putnika?

I pored toga, spremni smo da se s tom verovatnoćom svakodnevno kockamo i slećemo na naša odredišta.

To je cena.

Neko će se ovde sigurno zapitati zašto uopšte brinemo i zašto se bavimo ovim metafizičkim implikacijama neke tako daleke i nestvarne tehnologije? Odgovor je veoma jednostavan: zato što nam hipotetički teleporter ukazuje na problem svesti koji je prisutan u svakodnevnom životu, koji smo delom i objasnili. On nas tera da se suočimo s izvesnom mogućnošću da postoji nešto kod svesnih bića što se ne može izmeriti spolja, a da rešavajući ove paradoske otkrivamo nove horizonte ka kojima će se naša civilizacija kretati u budućnosti. Kad za to stekne odgovarajuće uslove.

Uposlimo sada maštu ponovo i zamislimo sledeći scenario:

Tačka A, koordinate su unete, ulazimo u mašinu i vrata se zatvaraju… čuje se nekakav čudan zvuk… potom bljesak jake, zaslepljujuće bele svetlosti… i onda mrak.

Apsolutna tama.

Kraj!

Smrt.

A tamo negde, daleko, u tački B, istog momenta počinje da se generiše potpuno novi život, sa svim savršeno očuvanim sećanjima, koja se verovatno nesvesno prostiru i do perioda pre sâmog rođenja. Svako Vaše iskustvo, sve do momenta smrti u kabini teleporta pre samog čina slanja i atomske razgradnje vašeg celokupnog bića.

Vaše pojave.

Sada je nastalo novo Vi. Ono koje svoju svest nastavlja kao da se ništa nije dogodilo.

Gotovo bez ikakvog prekida vrednog pažnje.

Ono je sada novo Vi.

Kvantna geneza svesti

Ovaj tihi i dobrovoljni holokaust, kako ga neki još nazivaju, apsolutno menja odnos prema osnovnim načelima života i etičkim i moralnim principima. Iako jedni govore o apsolutnoj bezbednosti i potrebi za takvim vidom napretka, drugi svoje stanovište temelje na potpunoj suprotnosti – smrtnosti koja je stoprocentna, o kutiji za masovno samoubistvo. Što, opet, i nije netačno. Ona razgrađuje sve što se u nju stavi. Sve što joj se na slanje poveri. Uređaj vas skenira, do poslednjeg kvarka Vašeg bića, do poslednjeg energetske iskre u vama. Potom vas rastavlja na najosnovnije gradivne elemente i kada utvrdi raspored svakog Vašeg gradivnog elementa, taj kompleksni nacrt Vašeg apsolutnog postojanja, bića šalje na destinaciju za Vaše ponovno sastavljanje.

Jedno je sigurno: Vi pre teleportacije i Vi nakon nje sigurno se nećete složiti da je onaj drugi Vi.

Paradoksalno, bićete obojica u pravu.

Uvek će u vazduhu treperiti isto pitanje – da li ste to Vi–Vi na drugom kraju ovog kosmičkog kabla, ili samo još jedna automatska kopija koja je ludo ubeđena u svoje postojanje i jedinstvenost? To je jedno veoma složeno pitanje. Možda je jedino rešenje u tome da oguglamo na sve blagodeti koje nam budućnost nosi i ne lupamo glavu previše o detalje koji ipak nisu od najveće važnosti. Bolje da, u međuvremenu, iskreno naučimo da posmatramo sebe kao skup čestica, koji u toj određenoj korespodenciji kolektivno misli da ste to Vi, jer taj raspored je, svakako, pre i posle slanja isti. I da sâmi gradivni elementi, kao takvi, nisu najvažniji u ovoj priči, već samo i jedino ono što oni kolektivno tvore. Možda jedino time možemo da rešimo ovaj problem. Da dušu vidimo kao jedan kvantni puzzle koji nije nemoguće složiti.

Nešto poput kosmičke Ikee, samo sa malo složenijim istrukcijama za sastavljanje.

Until this latest experiment by Vladan Vuletic and colleagues at the Massachusetts Institute of Technology and the University of Belgrade, physicists had managed to entangle about 100 atoms within a much larger ensemble of atoms.

Now, Vuletić’s team has managed to entangle nearly 94% of the atoms in its ensemble of 3100 atoms.

I bi (ponovo) svetlost…

Ulazak u taj naš teleporter možemo uporediti s padom u dubok san na operacionom stolu bolnice, a buđenje s trenutkom vraćanja iz narkoze. Jednostavno, naša svest nije bila prisutna određeno vreme, bilo da se radilo o satima ili svega desetak minuta, te ne možemo da znamo do kakvih je promena došlo i šta se tačno dogodilo s onom verzijom nas od koje smo se oprostili na početku padanja u dubok san.

Ali sasvim ćete biti ubeđeni da ste to Vi, iako to možda i niste.

Štaviše, čak je vaš krevet na određeni način svojevrsna mašina za samoubistvo gde svake večeri udobno i svojevoljno skliznete u nesvest, taj ušuškani zagrljaj kosača…

…i svako jutro je prvi i jedini dan života tog novog svesnog bića koje zovete – Ja.

Nemoguće je znati.

ODABIR TEMA