Većina naučnika reći će vam da je koncept života posle smrti najobičnija besmislica, ili, u najboljem slučaju, jedna apsolutno nedokaziva tvrdnja. Ipak, dokaze za ovako egzotične pretpostavke možemo, i tek ćemo, pronalaziti ulazeći dublje u misteriozne hodnike kvantne fizike gde ništa Nije, ili Jeste, s potpunom sigurnošću. Tako je i sve češća tvrdnja da je smrt samo iluzija koju gradimo našom svešću, a da je život kakav poznajemo samo onaj opipljivi deo isključivo baziran na ugljeniku (C), i potonjim molekularnim mešavinama. Tako živimo određeno vreme, te nakon toga nahranimo zemlju, iz koje smo stvoreni, našim ugašenim telima. Naša svest naučila je da formu života ekskluzivno pripisuje našim materijalnim telima, koja imaju svoj jasno određeni vek trajanja. Ali smrt ne mora da bude poslednja etapa naše avanture.

Biocentrizam predstavlja uverenje da je život u samom središtu naše celokupne stvarnosti i da, kao takav, upravo on kreira univerzum u kome smo, onaj koji svakodvenvno opipavamo i o kojem diskutujemo, koji istražujemo. A ne obrnuto. Mi našom opservacijom gradimo realnost u kojoj smo, jer ono što mi opažamo nije tu bez prisustva svesti posmatrača. Svest daje smisao viđenom. Oblik. Naša svest daje smisao svetu, a upravo je ona i izuzetno podložna modifikacijama, te tako i naša percepcija postaje nestandardizovan vid svakodnevnog života. S biocentričnog stanovišta univerzuma to isto znači da se i prostor-vreme ne ponaša u svom originalnom stanju onako kako nam to naša sadašnja (civilizacijsko-naučna) svest predočava. U osnovi, prostor-vremenski kontinuum predstavlja samo pojednostavljen alat našeg uma, s kojim samo izlazimo na kraj s nemogućnošću shvatanja šire slike. Život je avantura koja transcendira naš uobičajan i linearan način razmišljanja.

Ukoliko ove koncepte shvatimo na gore pomenuti način to dalje znači da i ideja smrti, pa i ideja besmrtnosti, postoje u svetu mimo ovog linearnog toka. Teoretski fizičari veruju u ideju beskonačnog broja univerzuma, multiverzum, i situacije i bića koja postoje simultano s našim postojanjem, na drugim razinama. A opet, sve to je odvojeno i za nas nečujno i neopipljivo. Verovatno sve što je ikada moglo da se desi, upravo se i desilo u nekom od tih multiverzuma, u određenom momentu njihovog postojanja, što onda isključuje smrt, kao jedini kraj iz našeg verzuma. Smrt ne može biti postojana. Smrt, kao kraj, ovako postaje cvet koji momentalno nastavlja svoj rast pod drugim okolnostima, u beskrajnosti drugih bašti svetova.

Smatram svest fundamentalnom, a materiju derivatom svesti. Ne mežemo proniknuti iza vela svesnosti u njenu srž. Sve o čemu govorimo, sve što smatramo postojećim proizilazi iz svesti.

– Maks Plank (teorijski fizičar i utemeljivač kvantne teorije, teorije koja mu je i donela Nobelovu nagradu za fiziku 1918. godine)

U poznatom eksperimentu s dva proreza (Double-slit experiment) naučnici proučavaju ponašanje ispaljene čestice, ona se ponaša kao metak i prolazi samo kroz jedan ili drugi prorez. Ali ukoliko nema svesnog posmatrača, onda se čestica ponaša kao talas (menja svoju prirodu), te i sam rezultat prolaska kroz prorez/e postaje krajnje neprihvatljiv u odnosu na zakone našeg sveta, a koji su sve ali ne tek tako promenljivi ili isključivi. Tada taj talas prolazi kroz oba proreza istovremeno. Ovaj eksperiment upravo pokazuje da materija i energija mogu demonstrirati karakteristike i talasa i čestica, i da je njihova priroda uslovljena ničim drugim do samim činom posmatranja, svesnom percepcijom. Opservacija ne samo da ometa ono šta pratimo, već ga direktno usložnjava, ali tim usložnjavanjem i definiše. Činom opservacije prisiljavamo elektron da zauzme određeni položaj, mimo matematičkih pretpostavki, i na taj način mi sami proizvodimo rezultate za kojima tragamo. Ovaj eksperiment je vrlo dobar primer jer pokazuje suštinu isprepletenosti svesti i materijalnog sveta. Primer koji jasno dokumentuje kako faktori bliski svesnosti i materije jesu usko povezani i u zavisnosti jedni od drugih. Svakako mi još uvek ne razumemo pravu prirodu ove veze, za koju naučnici nemaju pravi ugao posmatranja.

Iako je taj eksperiment verovatno jedan od najboljih pokazatelja povezanosti svesti i fizičkog sveta, takođe postoje i druge studije koje jasno ukazuju da svesnost (svest), ili njeni derivati, jesu u direktnoj korelaciji s našim svetom, s fizičkom realnošću koju svakodnevno percepiramo. U tom duhu, s današnjeg naučnog stanovišta nećemo previše omašiti ukoliko to nazovemo parapsihologijom, iako nam je za to vraški potreban novi termin. Novi set alata i modifikovanih zakona, s kojima bi mogli ići dalje.

Svesnost uslovljava stvarnost – jeste izjava koja je do sada privukla mnogo pažnje naučnih krugova širom sveta. Ideja pručavana od strane brojnih naučnih krugova, a u skorije vreme onih veoma bliskih kvantnoj problematici i onome u kojoj meri je upravo ona u korelaciji s prirodom naše, makro, stvarnosti i do koje mere je uslovljava.

Jer šta je svest? Ona uključuje brojne varijable. To je vid percepcije sveta, naših misli, našeg položaja u svetu… intencije i mnogo toga drugog. Tražiti svest unutar mozga jednako je iluzorno potrazi radijskom voditelju unutar radio aparata. Vigner (Eugene Wigner) je takođe rekao da upravo svesnost stvara stvarnost, ali time i otvara mnogobrojna druga pitanja. Da li to znači da mi kao individue (ili kolektivno, na nivou čitave ljudske rase) možemo oblikovati i stvarati realnost u kojoj živimo? Iako na ovo pitanje ne postoji apsolutno zadovoljavajući naučni odgovor, ipak postoje određene indicije i korelacije između svesti/svesnosti i našeg materijalnog sveta.

Nemoguće je formulisati zakone kvantne mehanike bez utemeljenja na svesti i svesnosti pojedinca.

– Eugen Vigner

Kako vreme odmiče i kako počinjemo da zbacujemo veo misterije sa određenih pitanja kvantnog sveta, tako se i nameću određeni zaključci koji nedvosmisleno ukazuju na ključnu ulogu koju igra sam posmatrač, koji samim činom posmatranja utiče na svet oko sebe. Posmatranjem sudelujemo u neprekidnom činu stvaranja, bez standardnih okvira početka i kraja (van prostorno-vremenske lestvice).

Upravo takvim sledom otkrića mnogi fizičari dolaze u situaciju da jednostavno private mogućnost da je, možda, i čitav naš univerzum samo proizvod nečije mentalne konstrukcije.

Tok znanja kreće sa ka ne-mehaničkoj stvarnosti. Univerzum sve više počinje da liči na veliku misao, pre nego li na dobro, ili loše, nauljenu mašinu. Um prestaje da bude tek slučajni nametljivac u sferi materije, već bi trebali prema njemu da se odnosimo s daleko većim poštovanjem i uvažavanjem. Treba mu otpozdraviti na nivou samog Stvaraoca i vladara materije. Pređimo preko svega toga i prihvatimo nepobitan zaključak koji je svakim danom vidljiviji (iako i dalje maglovit u našim umovima). Univerzum pretenduje da bude čisto mentalan i, u određenu ruku, spiritualan.

Nova fizika se sve češće ukazuje na činjenicu da posmatrač direktno oblikuje sopstvenu realnost. Način na koji mi razmišljamo i percepiramo igra glavnu ulogu u tome gde se to upravo i nalazimo, naša je glavna uloga u fizičkom svetu koji. Ukoliko bi želeli da stvorimo manifest nove realnosti, naši misaoni šabloni i način percipiranja stvarnosti moraju da se iz korena menjaju.

Šta konkretno menja naše poimanje sveta?

Informacija upravo to i čini.

Pojava nove informacije izaziva talas promena i na kraju rezultuje promenom percepcije na širem planu. Takve promene nikako nisu trenutne, već zahtevaju prihvatanje vremena koje gradi te pormene. Postepenost. Nešto s čime naša civilizacije nije preterano upoznata u ovom period evolucije. Takođe je izuzetno važno da kroz pristup novih načela fizike i svesnog uticaja na stvarnost oko nas prava promena dolazi iznutra. Započinje posmatranjem spoljnjeg sveta kroz vizir onog našeg unutrašnjeg. Tako srž shvatanja činilaca iz naše sredine dobrim delom je rezultat odraza u ogledalima našeg sopstva i mentalnog sklopa.

Trenutno nema više ničeg novog u fizici što bi mogli da otkrijemo. Ostala su nam samo merenja znanog, da ih obavljamo sve preciznije i preciznije vršimo.

Gore citirana izjava Lorda Kelvina (William Thomson, 1st Baron Kelvin) iz 1900. godine oborena je već 5 godina kasnije kada je Ajnštajn objavio svoj rad na temu specijalne relativnosti. Nove teorije koje je Albert tada izneo u velikoj meri su izazvale postojeća načela tog vremena, što je upravo rezultovalo time da se naučna zajednica otvori ka alternativnijim pogledima na prirodu naše stvarnosti. To je odličan primer kako se stvari, koje u određenom trenutku prihvatamo kao apsolutne zakone prirode, menjaju.

Znali smo da je Zemlja ravna. Znali smo da smo u samom središtu univerzuma i da je sve nama podređeno. Znali smo da je apsolutno nemoguće da ljudske tvorevine teže od vazduha ne mogu leteti. Tokom naše evolucije često su intelektualni autoriteti svog vremena proglašavali svoju naučnu nadmoć ismejavajući ideje koje nisu mogle da se uklope u kalup vremena kada su se prvi put javile. Ili samo bez uporišta u bazi znanja svoga vremena.

Ima li razlike danas?

Jesmo li zaista naučili da prihvatimo stvari van naših savremenih okvira?

Nastavićemo uskoro…