/ Razmatranje posmatrača i posmatranog /
.
Svi ovi fragmenti šire slike vode ka svojevrsnoj ideji metafizičkog Jedinstva. Ovde prolazimo kroz šest nerazjašnjenih pitanja našeg zajedničkog sveta, gde naslućujemo samo jedan odgovor. Jedan te isti odgovor koji se ponavlja u različitim učenjima mnogih naroda svih epoha. Odgovor koji se javlja u bezbrojnim pisanim delima čoveka. Odgovor dat u mnogim zaboravljenim i loše rastumačenim redovima mastila. Onaj odgovor koji skoro uvek na vrhu jezika, a koji ne umemo da uzviknemo poput eureke.
Nije proteklo puno vremena od perioda kada smo na svet gledali kao na veliku ravnu ploču, te nam to jasno govori da naša gledišta uglavnom formiramo u okviru paradigmi, te na aktuelnim modelima razmišljanja. Na njima mi gradimo našu stvarnost. Iako se za većinu stvari danas može pretpostaviti po kom principu funkcionišu, uvek postoji dodatni prostor da se sve objasni u svetlu potpuno drugačijih ideja i metoda, nekog drugog pristupa znanju. Te kako vreme odmiče, mi određene ideje menjamo za one novije, svežije, aktuelnije… Odličan primer toga možem videti u tome kako su elektricitet i magnetizam u početku posmatrani kao dve krajnje različite sile, ali se kasnije doznalo da dele sličnu sudbinu.
Ista priča ponavlja se s konceptima prostora, vremena, materije i energije, pa je i potonji pokušaj njihovog povezivanje doveo do revolucije misli koja je na kraju rezultovala i Ajnštajnovom Teorijom relativiteta (General Theory of Relativity). Međutim, znamo li šta je sledeće?
Teorija svega? Ko još nije čuo o nadi naučnih umova ka iznalaženju Objedinjene teorije polja (Unified field theory)?
Šta god o tome budemo saznali u godinama koje dolaze sve je veća verovatnoća da to neće biti ostvareno sadašnjim mernim instrumentima. Njutnovski uzročno-posledični sistem ne može objasniti mnoge pojave u univerzmu i vrlo je verovatno da to nikada neće ni uspeti u potpunosti.
Neke od tih i takvih pojava svakako su:
• stvaranje svemira (Veliki prasak)
• razlog postojanja (Zašto?)
• nastanak svesti (Kako?)
.
Jedino menjanje principa potrage za tim rešenjem može dovesti do potencijalne teorije svega – sveukupnog objedinjenja sila makro i mikro kosmosa i sledeće velike revolucije misli i gledanja na postojanost našeg svemira, što, takođe, može dovesti do spoznaje da smo i mi sami vrlo bitan faktor te formule u otkrivanju.
Evo tek nekoliko ideja koje će naterati na dublje razmišljanje:
• jednostavnost jedinstva
• nepoznate dimenzije
• brzina svetlosti
• nevidljiva polja delovanja
• gravitacija
• informacija
.
Bez obzira na to koliko smo duboko do sada zagazili sa stanovišta nauke u osnove materije, uvek bi iznova nailazili na još manje gradivne elemente unutar već otkrivenih i analiziranih. U teoriji, čak i da ne dođemo do tog najsitnijeg dela slagalice postanja, pretpostavimo da smo pronašli taj primordijalni element, taj Jedan, pra-početni, koji svemu prethodi. Ali tek se onda stvara prostor za novo pitanje – kako se uopšte taj kvantni oblik materije doveo u stanje da gradi složenije oblike i dalje se usložnjava? Da li je baš beskonačno mali i, ako jeste, šta nam ta činjenica garantuje? Ili je, pak, beskonačno veliki? Ili da li je postavljanje tog pitanja zaista važno?
S druge strane, ti sablasni (spooky) principi kvantnog sveta, kako ih je sam Albert Ajnštajn prozvao, kažu da ćemo samim činom potrage uvek uznova nailaziti na nove beskrajno sitne deliće stvarnosti – upravo zbog sâmog našeg čina traganja, oni će se, uslovljeni time, neprekidno iznova generisati. Jer je svest posmatrača takođe jedan od ključnih faktora ove sage o potrazi.
Posmatrač i posmatrani su jedno, Jedan. Svest. Prisutnost. Bez obzira na to iz koje perspektive priđemo ovom pitanju – Istina je Jedinstvo. Ako pođemo od pretpostavke da materija čini naš svet, naše biće, onda smo svi jedno. Ako verujemo da svest stvara svet, naše živote – svi smo, opet, Jedno.
.
Još uvek sa sigurnošću ne znamo u koliko dimenzija tačno obitavamo, u koliko njih smo prisutni. Svakako smo svesni toga da postoje one koje su svakako izvan naših domašaja shvatanja i razumevanja – i to na dva vrlo kontradiktorna načina:
• uzimajući u obzir koncepte materije i vremena, sa kojih i iznosimo ovu pretpostavku – mi nismo u stanju da zamislimo Ništa, Ništavilo;
• a uzimajući u obzir naš tok misli, mi ne možemo zamisliti, a tek ni razumeti, njihov izvor ili stanje u kome se misli, odvojeno od tela, kreću kroz prostor-vreme.
.
Otud nije čudno to što ne možemo zamisliti jedan takav Izvor, jer se radi o stanju u kome ne postoji nešto poput tkanja prostor-vremena. Ništavilo je, s druge strane, nešto što ne može biti uočeno i gde nema svesti posmatrača da ga registruje. Ništavilo je nepostojanje, s naše tačke gledišta. Takvo Nepostojanje ne može postojati, zbog čega ni Ništavila nema.
Stvari postoje jedino tamo gde ima svesnog posmatrača da ih aktivno opazi, a ako bi, nekako, Ništavilo i bilo opaženo, onda Ništavilo više ne bi bilo ništavno. Jer bi bilo opaženo. Postojanje nikada nije imalo svoj početak, niti će se ikada prekinuti (što opet prevazilazi naše poimanje vremena). Jedino u našim vremenskim okvirima mi imamo, ili bolje rečeno gradimo, smisao oko početka i kraja, kao neku vrstu zaštitnog mehura od neznanja u kome ronimo.
Živimo u postojanju koje je večno i nepromenljivo. To je izvorište našeg fizičkog sveta, a ujedno i naših misli. Gde su oba, u neku ruku, jednaka.
Mi, kao ono-što-Jesmo živimo u 0 dimenzija. Živimo u:
• večnosti– što nije vremenski ciklus bez kraja, već čista bezvremenost
• i beskraju – što nije prostor bez granica već bezgraničnost
Zamislite, hipotetički, sebe unutar svemirskog broda kojim ubrzavate do brzine svetlosti. Onog momenta kada je budete dostigli više nema povratka. Svemir iz koga ste započeli svoje putovanje više ne postoji, trajno je izmenjen. Verovatno bi išli logikom da ćete jednostavno usporiti vaše kretanje, ali setite se da brzinom svetlosti putujete beskonačno daleko kroz ne-vreme.
Bolje rečeno: tada sustižete liniju vremena koja se upravo tom brzinom prostire kroz prostor.
Vreme za vas staje. Nemate više gde da se vratite. Šta mislite, gde ćete izroniti u beskonačnim prostranstvima univerzuma pošto otputujete beskonačno daleko? U toku vašeg kretanja brzinom svetlosti (ili brže?!) vaša realna brzina jednaka je nuli, jer više ne može biti određena pošto nemate referentnu tačku na osnovu koje bi odredili svoje kretanje i definisali ga u osnovama.
.
Fizičari su uveliko došli do potvrde da na kvantnom nivou postoje čestice koje su u stanju da, kada su posebno konfigurisane/uparene, šalju i primaju informacije, brže od brzine svetlosti. Odnosno – trenutno, mimo limita brzine svetlosti u koji većina današnjih fizičara polaže svoje nade. Taj paradoks moderne fizike, koji naizgled krši zakone Ajnštajnovog relativiteta, zove se kvantna isprepletenost (Quantum entanglement).
Time dobijamo jasan putokaz u razmišljanju da je ova naša stvarnost, na neki nama još uvek stran način, dodatno povezana sa širom slikom mehanizma čitavog kosmosa. Jer jedino objašnjenje do kojeg možemo doći kada tumačimo prenos podataka na način koji je brži pod svetlosti jeste da se radi o nekoj vrsti spoja koji nadilazi našu dimenziju postojanja i nastavlja se negde dalje. Negde gde još imamo problem da svesno dopremo.
Ili se, pak radi, beskrajnom broju mogućih univerzuma koji pokrivaju sve mogće scenarije svake pojedinačne čestice. U tom smislu quantum entanglement nije ništa drugo do trenutak kada merenjem mi prelazimo u jedan određeni kosmički svet gde je već predefinisana vrednost uparenih čestica koje merimo. U tom slučaju nema protoka informacija bržeg od brzine svetlosti, već su te dve čestice, u tom svemiru, oduvek tako bile i kalibrisane. Problem sa naše strane je što smo ih tek tada našim mernim instrumentima zabeležili, te našem umu deluju spooky. A to svakako nisu.
Dobar primer možemo naći u zamišljanju 4D kocke, odnosno teserakta, kada smo u stanju da pojmimo jedino senku tog četvorodimenzionalnog objekta projektovanu na naš 3D svet, što donosi slične reperkusije po naše tumačenje iz kontrolisanih uslova iz kojih dolazimo.
.
Nezgodna strana gravitacije jeste ta što još niko ne zna, niti može sa sigurnošću da tvrdi, šta je tačno izaziva. Šta je generiše. Možda je jedini način za objašnjenje gravitacije na materiji leži u ideji o misli.
Ego gravitacija u suštini je slična fizičkoj, samo se tu ne radi o materiji već o mislima. U ovom misaonom eksperimentu, ego predstavlja centar gravitacije pričvršćujući nama znanu realnost za naše živote. Mi sami privlačimo određene želje, čežnje i htenja u naš svet.
Gravitacija misli:
• ego sam po sebi nije stvaran
• njegove želje, čežnje i htenja obrazuju informacije
• ova vrsta stvaranja predstavlja gravitaciju kojom privlačimo nama potrebne stvari
.
Gravitacija materije:
• materija sama po sebi nije stvarna (sudeći prema kvantnoj fizici)
• njene promene trigeruju stvaranje informacija
• ova vrsta stvaranja predstavlja gravitaciju kojom privlačimo nama potrebne stvari
.
Postoje svega dve akcije koje neprekidno ponavljamo, iznova i iznova: mi ili stvaramo informacije ili ih uništavamo. Uništavanje informacije predstavlja daleko lakši čin od stvaranja, koje iziskuje više vremena i energije, te je samim tim komplikovanije.
Univerzum ima tendenciju da konstantno stvara informacije, konvertovanjem vodonika (H) u helijum (He) unutar sunčeve plazme, te na taj način stvarajući i energiju. To znači da se univerzum udaljava od stanja jedinstva. Svaka naša misao služi ili svrsi stvaranja ili uništavanja, razlike su jedino između ta dva krajnja stanja.
Nešto što nas odvaja ili spaja s nečim.
.
Čak ukoliko stvaramo informacije, ne moramo im biti, po difoltu, naklonjeni.
Na primer, ukoliko se zapitamo zašto ne posedujemo određene fizičke karakteristike određene osobe kojoj se divimo, onda svakako ne volimo sami sebe u punoj meri. Time proizvodimo informacije kojima ukazujemo na razlike. Ali čak i ukoliko bi voleli sebe onakvim kakvi jesmo, ni ne pomišljajući na razlike i nedostatke, mi time uništavamo razlike jer intenzivnije uživamo u životu onakvom kakav je.
Samosvest ima tendenciju da konstantno stvara kroz neprekidno usložnjavanje procesa (evolucija), čime se i lično udaljavamo od stanja jedinstva u našem mirkosvemiru paralelenog postojanja.
