Rabinska književnost

.

Nakon izgnanstva u Vavilon, u tom carstvu započela je nova faza istorije jevrejske religije, koja je na kraju dovela do nastanka rabinskog judaizma. Ona, prema predanju, počinje sa Jezdrom, nastavili su je „ljudi Velike skupštine“, a potom soferim (učeni, סופרים). Za takav stav, međutim, postoji malo čvrstih činjenica i neki naučnici sumnjaju u njegovu tačnost. Ono u šta se ne može sumnjati jeste da je u 2. veku pre Hr. ta faza postala očigledna pojavom fariseja, čiji su se učitelji, poznati pod nazivom hahamim (mudraci, חכמים), angažovali u dvema oblastima – u tumačenju Svetog pisma i u određivanju usmenog zakona.

Nakon uništenja Hrama 70. posle Hr, farisejski judaizam je prihvatila velika većina Jevreja, kako u Palestini tako i u rasejanju. Otprilike u isto vreme, farisejski učitelji postali su poznati pod nazivom rabini. Ono što je bio način obraćanja, sada 131 je postalo titula, zvanično dodeljivana onima za koje se smatralo da su stekli neophodan nivo znanja. Od tog trenutka, dakle, može se govoriti o postojanju rabinskog judaizma. No, u svim suštinskim stvarima, rabinski judaizam bio je nastavak farisejskog judaizma, te se taj izraz, u nešto slobodnijem tumačenju, može odnositi i na 2. vek pre Hr., ako ne i na stariji period. Delatnost rabina takođe se odvijala u pomenutim dvema oblastima. Tumačenje Svetog pisma postalo je poznato kao Midraš (מדרש), od hebrejskog glagola koji znači „istraživati”, dok je usmeni zakon dobio naziv Mišna (משנה), od glagola koji znači „ponavljati”. No, kako je sam usmeni zakon u velikoj meri nastao iz Biblije, svaka njegova pojedinačna odredba mogla bi, u načelu, da bude predmet podučavanja bilo kojim od tih metoda – kao tumačenje originalnog teksta ili kao nezavisno predanje. Na kraju je preovladao metod mišne, jer je bio pogodniji za sistematizovanje usmenog zakona, koji je povećanjem obima i složenosti dobijao na značaju. Vremenom je svaki od tih metoda proizveo sopstvenu književnost. Ali proces pisanja je dugo vreme odlagan jer se smatralo da usmeno predanje treba da ostane usmeno i stoga promenljivo, a i da se ne bi pogrešno smatralo svetim spisima. Od tog načela se konačno odustalo tek kad je usmeno predanje postalo suviše obimno da bi se moglo pamtiti i kad je politička nesigurnost počela da ugrožava njegov kontinuitet, ali to se desilo tek oko 200. posle Hr. Tako je sadržina rabinske književnosti često generacijama, čak i vekovima, starija od njenih pisanih dokumenata. Podela rabinske književnosti može biti različita. Najpre prema vrstama – zavisno od toga da li ona sledi metod midraša i tumači Sveto pismo stih po stih ili metod mišne i usmeni zakon određuje po predmetima. Potom po temi – da li je halaha ili agada. Halaha (חלכה), čiji naziv potiče od hebrejskog glagola koji znači „hodati”, može da se prevede kao „zakon”, ali obuhvata mnogo više tema nego što bi to bio slučaj, recimo, na engleskom sudu. Ona obuhvata sve što reguliše ljudsko ponašanje i sve što se izražava ili može da bude izraženo zapovednim načinom, bilo da je sprovodljivo ili ne. Agada (הגדה), koja znači „priča”, obuhvata sve drugo – teologiju, istoriju, legende i mudre izreke. Moglo bi se reći da halaha propisuje, dok agada opisuje.

Književnost koja se zasniva na metodu midraša obično pripada agadi, ali može se smatrati i delom halahe, kad se stihovi Svetog pisma koji su predmet tumačenja odnose na zakone – u tom slučaju koristi se naziv midraš halaha. I obrnuto, iako se književnost koja se zasniva na metodu mišne prvenstveno odnosi na halahu, ona često zalazi u teme agade. Rabinska književnost može se deliti i prema hronologiji svog sadržaja, a osnovna razlika se pravi između (a) doba tanaim (70-200. posle Hr.) i njihovih prethodnika i (b) doba amoraim (200-500. posle Hr.). Književnost tanaim je uglavnom palestinska i pisana je na hebrejskom jeziku, dok književnost amoraim može da bude palestinska ili vavilonska i obično je pisana na aramejskom jeziku. Jedan od načina tumačenja Svetog pisma jeste njegovo prevođenje na drugi jezik, koji slušalac ili čitalac bolje poznaju. Svaki prevod je i tumačenje. No, baš zato, on može da predstavlja i pogrešno tumačenje. Da bi se taj rizik sveo na najmanju meru, u drevnim palestinskim sinagogama bilo je uobičajeno da se angažuje stručni prevodilac, poznat kao meturgeman, koji je na čitanjima Svetog pisma njegov tekst prevodio usmeno, stih po stih (kad je reč o Tori) ili po tri stiha zajedno (kad je reč o Knjigama proroka), na narodni aramejski jezik. Ta praksa je dala podstrek i na kraju je dovela do objavljivanja verifikovanog aramejskog prevoda Petoknjižja, poznatog pod nazivom Targum Onkelos, u kome je targum hebrejska reč za „prevod”, a Onkelos ime uvaženog prevodioca, o čijem se identitetu, međutim, malo zna. Taj prevod verovatno 132 potiče iz 2. veka posle Hr. i po verodostojnosti nalazi se odmah iza originalnog hebrejskog teksta, a njegova nedeljna čitanja proglašena su obaveznim. Pojavili su se aramejski prevodi i drugih delova Biblije, ali oni nisu stekli isti autoritet.

.

Midraš (מדרש)

No, ono što se uglavnom podrazumeva pod tumačenjem Svetog pisma nije prevod već način predstavljanja – midraš. On se prilagođava okolnostima i nameri predstavljača, zavisno od toga da li se on obraća vernicima, podučava studente ili raspravlja o tekstu s drugim stručnjacima. Stoga može da bude kratak i jasan ili opširan, neposredan ili maštovit, i u manjoj ili većoj meri obilato dopunjen analogijama, mudrim izrekama i legendama. Iz tanaitskog perioda, mada su uređena nešto kasnije, ostala su nam midraška dela samo o Petoknjižju, posebno o onim njegovim delovima koji se odnose na zakone. Stoga se ona, iako sadrže dosta agadskog materijala, u suštini odnose na halahu i svedoče o dobu kada je za podučavanje usmenoj Tori još bio korišćen midraški metod. Za neke od tih spisa smatra se da potiču iz škole rabina Akive i njegovog učenika rabina Simona ben Johaja, koji je koristio složen sistem tumačenja, a poreklo nekih drugih vezuje se za školu rabina Išmaela koji je prednost davao neposrednijoj egzegezi. Ti midraši su Mehilta (što znači „pravila tumačenja”) o Izlasku, sefer (ספר) (što znači „knjiga”), o Levitskoj i Sifre („knjige”, skraćeni naziv za „knjige rabinske škole”), o Brojevima i Zakonima ponovljenim.

Ostala midraška dela čine uglavnom amorejski tekstovi, iako su ona sakupljena u vekovima posle amorejskog perioda, neka čak i u srednjem veku. Postoje dve vrste tih dela. Neka su, poput tanaitskih midraša, u vidu komentara koji prate stih po stih i nadovezuju se jedan na drugi – ti midraši su poznati pod nazivom „egzegetski midraši” i potiču uglavnom iz škola i akademija. Druga najvećim delom predstavljaju zbirke propovedi ili antologije tumačenja sadržanih u propovedima, uređenih prema Šabatima i praznicima u određenoj godini kojima su namenjeni – poznati su pod nazivom „omiletski midraši” i nastali su uglavnom u sinagogama, naročito onim u Palestini, u kojima se jevrejsko propovedništvo (delom kao reakcija na izazov hrišćanstva) najvećim delom razvijalo. Svi su oni, bilo u celini ili u velikoj meri, po sadržaju agadski.

Najveća takva zbirka je Midraš Raba (מדרש רבה), „Veliki midraši“, koja sadrži dela prvobitno podeljena na pet knjiga Petoknjižja i Pet svitaka (Pesma nad pesmama, Knjiga o Ruti, Plač Jeremijin, Knjiga propovednikova i Knjiga o Jestiri). O omiletskom karakteru midraša najbolje svedoči zbirka Pesikta, gde ta reč označava odeljke u koje su oni podeljeni. To su Pesikta de-Rav Kahana, nazvana po rabinu iz 3. veka čija tumačenja sadrži, i Pesikta Rabati, što znači „Velika Pesikta”. Omiletska je i Midraš Tanhuma, koja je dobila ime po rabinu iz 4. veka čije propovedi čine njen značajan deo. Ponekad se naziva i Jelamedenu („Neka nas nauči“) jer mnogi od njenih odeljaka, iako su u svemu drugom agadski, počinju problemom koji se odnosi na halahu i tom rečju se predstavlja. Postoje još mnoga druga midraška i kvazimidraška dela, uključujući i Jalkut Šimoni („Simonova zbirka”), koja predstavlja sveobuhvatnu antologiju, egzegetski uređenu, koju je u srednjem veku sakupio autor o kome se sem njegovog imena ništa ne zna.

.

Mišna (משנה)

Sada ćemo razmotriti drugu vrstu književnosti, koja se ne bavi izlaganjem jevrejske Biblije stih po stih već predstavljanjem jevrejskih zakona po temama. Prvo značajno delo te vrste je Mišna. Ta reč je prvobitno označavala pojedinačna predanja usmenih zakona, koja su pamćena i prenošena nezavisno od svog porekla iz svetih spisa. Kasnije je korišćena za celokupni korpus pojedinačnih predanja. Te zbirke je sakupilo – kako posredstvom pamćenja tako i pismeno – nekoliko tanaim, među kojima su bili i rabin Akiva i rabin Meir, a to sakupljanje dostiglo je svoj vrhunac u najautoritativnijoj zbirci rabina Jehude ha-Nasija koji je počeo da je piše neposredno nakon 200. godine posle Hr. Jehudina Mišna je, dakle, najstariji objavljeni pregled usmenih zakona i krajnji rezultat vekovnih farisejskih i tanaitskih aktivnosti. Napisana je na jezgrovitom postbiblijskom hebrejskom jeziku i gotovo u celosti se odnosi na halahu. Sadrži, međutim, neke midraše i agade, navodi različita mišljenja, ne precizirajući koje od njih treba da bude prihvaćeno kao merodavno, te ne ispunjava uslove da se smatra kodeksom u uobičajenom smislu te reči. Podeljena je na šest redova, a svaki red (na hebrejskom seder) deli se na više traktata – njih je u početku bilo ukupno šezdeset, ali je daljom podelom njihov broj povećan na šezdeset tri. Traktati (masehet) se potom dele na poglavlja (perek), a ova na pasuse. Svaki pojedinačni pasus zove se mišna (u prvobitnom smislu) ili halaha.

  • Prvi red zove se Zeraim (seme, זרע) i bavi se uglavnom zakonima zemljoradnje – sadrži, na primer, jedan traktat u kome se objašnjava biblijski zakon (Levitska 19:9) kojim se od ratara zahteva da ostavljaju uglove svojih njiva nepožnjevene, kako bi siromašni mogli da pokupe ostatke njihovih proizvoda. No, on počinje traktatom o svakodnevnim molitvama i za to postoje različita objašnjenja – taj traktat zaslužuje takvo mesto zbog svog značaja u svakodnevnom životu Jevreja, zbog blagoslova koji se izgovaraju pre i posle uzimanja hrane, o kojoj se takođe govori, i koji ga tako dovode u vezu sa zemljoradnjom, a i zato što se sadržinski ne uklapa ni u jedan drugi red.
  • Drugi red se zove Moed (praznik, מועד) i odnosi se na sveti kalendar. Sadrži, na primer, jedan traktat o Šabatu, jedan o prazniku Pashe, jedan o Danu pokajanja, itd.
  • Treći red nosi naziv Našim (žene, נשים) i bavi se porodičnim pravom. U njegovim traktatima govori se o vereništvu, bračnim ugovorima, leviratskom braku i razvodu.
  • Naziv četvrtog reda je Nezikin, (štete, נזיקין), i on se odnosi na građansko i krivično pravo. No, on sadrži i traktat poznat pod imenom Avot (praoci, אבות), koji se od ostatka Mišne razlikuje po tome što je u potpunosti agadski, jer prati „lanac tradicije” od Mojsija do Hilela i posle njega i navodi najkarakterističnija učenja vodećih stručnjaka, prefarisejskih, farisejskih i tanaitskih. Ta učenja su uglavnom etička po sadržaju i epigramska po stilu. Još nema odgovora na pitanje zašto je taj traktat uvršćen u ovaj red i da li je prvobitno zauzimao neko drugo mesto.
  • Peti red je Kodašim (svete stvari, קדשים), u njemu su izložena pravila i propisi žrtvenog kulta i on predstavlja izraz kako nade da će jednog dana Hram biti ponovo sagrađen, tako i vere da u međuvremenu treba proučavati odgovarajuće zakone, čak i ako se oni ne mogu u praksi primeniti. Obredno klanje životinja za hranu, koje je tema jednog od njegovih traktata, zadržalo je, međutim, svoj praktični značaj.
  • Šesti red nosi ime Toharot (čistote, טהרות) i predstavlja eufemizam za „nečistote”, i sadrži sve složene zakone koji se odnose na obrednu čistotu i nečistotu.

.

Mišna ne sadrži sve usmene tradicije koje su poznate tanaim. Rabin Jehuda je u nju uvrstio samo one koje je on odobravao i smatrao da su toga vredne. Stoga je napravljena još jedna zbirka. Poznata je pod nazivom Tosefta, što znači „dodatak”. Uređena je na isti način kao Mišna, ali je znatno obimnija od nje i sadrži, uz brojne tradicije koje su u skladu s Mišnom, i veliki broj onih koje manje ili više odstupaju od nje ili u njoj nisu uopšte pomenute. No, ta zbirka nije nikada dostigla autoritet Mišne. Sva tanaitska učenja koja se odnose na halahu, koja rabin Jehuda nije uvrstio u svoju Mišnu, poznata su kao barajta, što je aramejski izraz za „spoljnu” Mišnu. Takva učenja nalaze se ne samo u Tosefti već i u midrašima koji se odnose na halahu (Mehilta, Sifra i Sifre) i u Talmudu, na koji sada prelazimo.

.

Talmud (תלמוד)

Jednom napisana, Mišna je postala osnovni priručnik za proučavanja na rabinskim akademijama koja se odnose na halahu. Puno toga je trebalo raspraviti i utvrditi – koje od mišljenja navedenih u Mišni je ispravno, na koji način jeste, ili je moglo biti, izvedeno iz Svetog pisma, kako se može pomiriti s naizgled suprotnim mišljenjima iznetim u samoj Mišni ili u barajtama, kako to tačno treba shvatiti, kako to treba primeniti u okolnostima koje se u Mišni ne pominju, a koje su mogle nastati nakon njenog sastavljanja. Takvih pitanja bilo je puno. Proučavanja i rasprave te vrste su tokom generacija dovele do stvaranja novih tradicija, koje su dopunjavale Mišnu i daleko prevazilazile njen obim. I opet su ogroman napor da sve one budu zapamćene, želja da budu sačuvane za potomstvo i strah da bi politička dešavanja mogla tu želju da osujete, predstavljali podsticaj da sve to bude stavljeno na hartiju. Tako je nastao Talmud, jevrejska reč koja znači i „učenje” i „poučavanje”, i to dve njegove zbirke – palestinski i vavilonski Talmud. Palestinski Talmud je bio dovršen oko 400. godine posle Hr. i obično je poznat pod nazivom Jerušalmi, jerusalimski Talmud (תלמוד ירושלמי), iako potiče uglavnom iz akademija koje su se nalazile u severnoj Palestini. Vavilonski Talmud, poznat pod nazivom Bavli (תלמוד בבלי), dovršen je negde nakon 500. godine posle Hr.

Nijedan od njih ne sadrži sva šezdeset tri traktata Mišne. U palestinskom Talmudu ih ima trideset devet, a u vavilonskom samo trideset šest. No, vavilonski Talmud je višestruko obimniji od palestinskog – jedan njegov engleski prevod, koji je objavila izdavačka kuća Sonsino pres, ima preko 15.000 strana. Takođe se smatra verodostojnijim. O tome svedoči činjenica da je tokom narednih vekova postao glavni udžbenik za proučavanje judaizma, dok je palestinski Talmud sve donedavno bio u velikoj meri zapostavljen. Stoga, u svim navodima ili pozivanjima na Talmud, bez posebne naznake o kojoj je njegovoj verziji reč, misli se na vavilonski Talmud.

Talmud je uređen na isti način kao Mišna. On je, u stvari, uređen oko Mišne, koju navodi u celosti, deo po deo. Nakon svakog dela sledi ono što je poznato, da bi se razlikovalo od Mišne, kao Gemara, naziv koji potiče od glagola koji na hebrejskom znači „dovršiti”, a na aramejskom „učiti”. Gemara je amorejska, te je stoga velikim delom na aramejskom jeziku, osim kad navodi, što je čest slučaj, stihove iz Svetog pisma, neku mišnu ili barajtu.

Gemara koja sledi iza nekog određenog dela Mišne može da bude kratka ili duga – često je predstavljena na nekoliko strana, pre nego što se pređe na navođenje novog dela Mišne. Sadržinski, Gemara stavlja tekst Mišne pod uveličavajuće staklo, rečenicu po rečenicu, kako bi što preciznije utvrdila šta je ili šta bi trebalo da bude suština zakona. U tom postupku ona često navodi stvarne ili izmišljene argumente dvaju ili više poznatih rabina. No, ponekad su ti argumenti toliko složeni da je čitalac prisiljen da uloži veliki intelektualni napor kako bi ih shvatio. Štaviše, u okviru tema koje razmatra, Gemara pravi brojne digresije, kako 135 one koje se odnose na halahu tako i agadske, koje nisu neposredno vezane za te teme. Uređivač je, čini se, u nju stavio sve čega je mogao da se seti, čak i daleke asocijacije na ideje, za slučaj da to kasnije zaboravi ili mu ne nađe odgovarajuće mesto, a što bi značilo da bi to bilo izgubljeno za potomstvo.

Talmud, dakle, nije toliko knjiga koliko književnost, i to različita od svih ostalih. On je širok i dubok poput mora s kojim je često poređen. Iako ne predstavlja kodeks – manje je nalik na njega od Mišne – sadrži sve što je potrebno za izgradnju (do koje je, u stvari, kasnije i došlo) sveobuhvatnog i veoma detaljnog pravnog sistema. On je spomenik intelektualnim nastojanjima hiljada religijskih stručnjaka tokom tri duga veka i neiscrpni izvor ne samo za pravosuđe već i za istoriju i teologiju i za istraživanja iz mnogih drugih oblasti.

.

– IZBOR TEMA –


Iznesite Vaše mišljenje na predloženu temu

Uneta email adresa neće biti javno dostupna. Sva polja su obavezna, sem sajta.