Blagoslov Šehehejanu (Onaj koji život daruje, שהחינו) spada u kategoriju čestih jevrejskih molitvi jer se njeno izgovaranje uglavnom vezuje za proslavu posebnih i lepih trenutaka, jer je rečeno da zahvalnost treba istaći za svaku novinu i stečeno iskustvo koje nam se dogodi. Planirano ono bilo ili ne. Ovaj blagoslov je zabeležen u Talmudu na više različitih mesta što ukazuje da se ova praksa aktivno koristi već više od dva milenijuma.
Blagoslov glasi:
ברוך אתה אדני אלהינו מלך העולם שהחינו וקימנו והגיענו לזמן הזה
Baruh ata adonaj elohejnu meleh ha’olam šehehejanu ve’kimanu ve’hagijanu le’zman haze Blagosloven da si ti bože naš kralju vaseljene koji si nam darovao život, održao nas i omogućio nam ovo vreme
.
Šehehejanu izgovaramo uvek kada nešto radimo po prvi u godini, ili ređe. Na primer pred konzumaciju sezonskog voća, ili prilikom činjenja micve (מצוה) poput slušanja šofara, paljenja sveća za Hanuku ili bilo kog drugog praznika… Naime, može se recitovati na početku skoro svakog praznika, jer ne postoji verska obaveza i može se izricati i za vreme situacija koje ne moraju biti micvot, poput viđanja starog prijatelja, kupovine kuće ili odeće. Generalno za bilo koju posebnu priliku i životu.
Inače, pretpostavlja se da originalno potiče od kraće verzije fraze kojom se izražava zahvalnost na dopuštenju za doživljavanje određenog trenutka, a koja se sastojala od svega četiri reči (Baruh še’hegijanu le’zman ha’ze, ברוך שחגיינו לזמן הזה). Potom je, nakon rušenja Drugog Hrama (Bejt Ha’Mikdaš Ha’Šeni, בית המקדש השני), standardizovana nova verzija i ova četvororečna fraza biva zamenjena verzijom od dvanaest reči, onom koja je i danas u upotrebi.
Interesantno da je prilikom javnog čitanja Deklaracije nezavisnosti države Izrael od strane budućeg, i prvog, premijera Davida Ben-Guriona u Tel Avivu 14. maja 1948, u trenutku pre isticanja Britanskog mandata u ponoć tog dana, rabin Fišman je izgovorio blagoslov Šehehejanu i potom je deklaracija buduće države bila potpisana. Bio je to pravi trenutak za Šehehejanu.