Neka nam najpre kritičko istraživanje Biblije iznese ono što zna da kaže o istoriji nastanka Heksateuha (pet Mojsijevih knjiga i knjiga Isusa Navina, Šestoknjižje). Kao najstariji pisani izvor važi:

J – jahveist – koga u najnovije vreme čovek želi da identifikuje kao sveštenika Ebjatara, savremenika cara Davida.

E – elohist, koji se pridodaje nešto kosnije i koji pripada severnom carstvu.

.

Posle sloma tog carstva 722. godine p.n.e, neki jevrejski sveštenik je spojio delove J i E i dodao svoje vlastite priloge. Njegova kompilacija se označava kao ”JE”.

U sedmom stoleću se tome prisjedinjuje Deuteronomijum (Devarim, דברים), ili Zakoni ponovljeni, peta Mojsijeva knjiga koja se navodno kao celina otkriva u Hramu (Bejt Ha’Mikdaš, בית המקדש). Nova verzija smešta se u period posle razaranja Hrama (586. godine p.n.e.) za vreme progonstva i posle povratka, i naziva se Sveštenički kodeks; u petom, stoleću delo doživljava svoju konačnu redakciju i otad se nije bitno menjalo.

Jahve (Adonaj, יהוה) je nesumnjivo bio bog vulkana. Tu se otvaraju dalekosežne, ali i vrlo nepouzdane perspektive. Izgleda da su zemlje oko istočnog basena Mediterana bile u onim mračnim i istorijskom istraživanju jedva dostupnim stolećima pozornica češćih i snažnijih vulkanskih erupcija koje su morale na okolno stanovništvo ostavljati najsnažniji utisak. Pretpostavlja se da je i definitivno razaranje Minosove palate u Knososu bilo posledica zemljotresa. Tada je na Kritu, kao verovatno u egejskom svetu uopšte, uvažavan kult Velike majke. Uviđanje da ona nije bila kadra da svoj dom zaštiti od napada neke veće sile, možda je doprinelo tome da je ona morala osloboditi mesto nekom muškom božanstvu, a tada je bog vulkana imao prvi pravo da je zameni. Zevs je još uvek zemljotresac.

Gotovo je sigurno da se u onim mračnim vremenima izvršila smena materinskih božanstava muškim bogovima, koji su prvobitno možda bili sinovi (?!). Posebno je upečatljiva sudbina Atine Palade (Παλλάς Αθηνά) koja je sigurno bila lokalni oblik materinskog božanstva. Čovek jedva može da pojavljivanje napora koji neposredno osporavaju da je Jahve bio novi, za Jevreje tuđi bog — označi kao pojavu nove tendencije; štaviše ona je samo produžetak ranije. U tu svrhu se uključuju legende o narodnim praočevima: Avramu (אברהם), Isaku (Jichak, יצחק) i Jakovu (יעקב). Jahve tvrdi kako je već bio bog tih očeva; naravno, on sam mora priznati da ga nisu obožavali pod tim imenom. On ne dodaje pod kojim drugim imenom su ga obožavali.

Istorijska pozadina događaja koji su zaokupili naše zanimanje — jeste sledeća: osvajanjima osamnaeste dinastije Egipat (Micrajim, מצריים) je postao svetsko carstvo. Novi imperijalizam se odražavao u razvoju religijskih predstava, ako ne kod čitavog naroda a ono ipak kod njegovog vladajućeg i duhovno pokretljivog duhovnog sloja. Pod uticaj sveštenika boga sunca u Onu (Heliopolisu, אן), možda pojačan podsticajima iz Azije, pojavljuje se ideja univerzalnog boga Atona koji više nije ograničen na jednu zemlju i jedan narod. S mladim Amenhotepom IV na presto dolazi faraon koga razvoj te ideje zaokuplja više nego išta drugo.

On Atonovu religiju proglašava državnom, zahvaljujući njemu univerzalni bog postaje jedini bog; sve ono što se priča o drugim bogovima jeste prevara i laž. Veličanstvenom neumoljivošću on odoleva iskušenjima magijskog mišljenja i odbacuje posebno Egipćaninu tako dragu iluziju života posle smrti. U zapanjujućem naslućivanju poznijeg naučnog uvida, faraon u energiji sunčevog zračenja otkriva izvor čitavog života na zemlji i slavi je kao simbol moći svog boga.

On se ponosio svojom radošću u stvaranju i životom u Maatu (istini i pravednosti).

To je prvi i možda najčistiji slučaj monoteističke religije u ljudskoj istoriji; dublji uvid u istorijske i psihološke uslove njegovog nastanka bio bi od neprocenjive vrednosti. No, vodilo se računa o tome da do nas ne bi doprlo isuviše mnogo svedočanstava o Atonovoj religiji. Već za vladavine slabih Ihnatonovih naslednika srušilo se sve što je on stvorio.

Osveta sveštenstva koje je tlačio, besnela je sada protiv njegove uspomene. Atonova religija je bila ukinuta, rezidencija faraona koji je žigosan kao bezbožnik — razorena i poharana. Oko 1350. godine p.n.e ugasila se osamnaesta dinastija; posle nekog perioda bezvlašća vojskovođa Haremhab koji je vladao do 1315. godine p.n.e, uspostavio je ponovo red. Ihnatonova reforma je izgledala kao epizoda koja je namenjena zaboravu.

Do ovog trenutka ono što je istorijski utvrđeno; a sada započinje hipotetički nastavak. Među ličnostima koje su bile bliske Ihnatonu nalazio se čovek koji se, kao i mnogi drugi u to vreme, zvao Totmes; ime nije od velike važnosti, samo što je njegova druga komponenta morala biti — mose. On je bio na visokom položaju, ubeđeni pristalica Atonove religije; no, nasuprot sanjalačkom kralju, bio je energičan i strastven. Ihnatonova smrt i ukidanje njegove religije značili su za tog čoveka kraj svih njegovih očekivanja. Samo kao prognanik ili otpadnik mogao je ostati da živi u Egiptu. Možda je kao namesnik granične provincije došao u dodir s nekim semitskim plemenom koje se u nju doselilo nekoliko generacija ranije. Pritisnut svojim razočaranjem i usamljenošću, on se okrenuo tim strancima i kod njih potražio nadoknadu za svoje gubitke. Izabrao ih je za svoj narod, pokušao da na njima ostvari svoje ideale. Pošto je, praćen svojim sledbenicima, skupa s tim narodom napustio Egipat, on ga je znakom obrezivanja učinio svetim, dao mu zakone, uveo ga u učenje Atonove religije koju su Egipćani upravo odbacili.

Možda su propisi koje je taj čovek Mojsije (Moše, משה) dao Jevrejima (Jehudim, יהודים) bili još krući od onih njegovog gospodara i učitelja Ihnatona; možda je takođe napustio priklanjanje onskom bogu sunca kojeg se Ihnaton još čvrsto držao.

Moramo period interegnuma posle 1350. godine p.n.e. odrediti kao vreme Izlaska iz Egipta. Vremenski intervali koji su sledili sve do izvršenja zauzimanja hananske zemlje — posebno su nedokučivi. Savremeno istorijsko istraživanje bilo je kadro da iz mraka koji je tu biblijska priča ostavila ili, štaviše, i sama stvprila — izvuče dve činjenice. Prva od njih koju je otkrio E. Zelin, jeste da su se Jevreji koji su čak i po navodima Biblije prema svom zakonodavcu i vođu bili tvrdoglavi i samovoljni — jednog dana pobunili protiv njega, ubili ga, a Atonovu religiju koja im je bila naturena, odbacili kao što su to ranije učinili Egipćani. Druga koju je pokazao Ed Majer jeste da su se Jevreji koji su se vratili iz Egipta kasnije ujedinili s drugim, njima blisko srodnim plemenima u regionu između Palestine, Sinajskog poluostrva i Arabije, i da su tu u mestu izdašnom vodom po imenu Kadiš pod uticajem arabijskih Madijamaca prihvatili novu religiju, obožavanje boga vulkana Jahvea.

Ubrzo potom su bili spremni da kao osvajači prodru u Kanaan (כנען).

Monoteistička ideja koja je zasvetlela s Ihnatonom, ponovo je bila obavijena tamom i trebalo je još dugo da u njoj ostane. Nalazi na ostrvu Elefantini, neposredno ispred Prvog katarakta na Nilu, dali su iznenađujuću informaciju kako je na njemu već stolećima postojala jevrejska vojna kolonija u čijem su se hramu pored glavnog boga Jahua poštovala i dva ženska božanstva – jedno od njih nazvano Anat–Jahu (ענת‎). Doduše, ti Jevreji su bili odsečeni od zavičaja te nisu učestvovali u njegovom religijskom razvoju; persijska carska vlada (peto stoleće pre Hrista) upoznala ih je s novim pravilima kulta koje je objavio Jerusalim.

Vraćajući se starijim vremenima, smemo reći kako bog Jahve sigurno nije imao nikakve sličnosti s Mojsijevim bogom.

Aton je bio pacifist kao i njegov predstavnik na zemlji, zapravo kao njegov prototip — faraon Ihnaton koji je mirno posmatrao kako se raspada svetsko carstvo koje su stekli njegovi preci. Nema sumnje da je Jahve više odgovarao narodu koji se spremao na nasilno zauzimanje nove domovine.

A sve ono što je na Mojsijevom bogu bilo dostojno divljenja sasvim je umaklo razumevanju primitivne mase.