/ Nema kretanja izuzev u vremenu, a vreme se može uočiti samo preko kretanja /
.
• prve četiri metode zasnovane su na osobinama putem kojih se postavlja ovaj i ovakav koncept o eventualnoj Večnosti Svemira;
• druge četiri metode služe za dokazivanje Večnosti Svemira i one su zasnovane na predstavama formiranom o Bogu, Kreatoru,
Sili koja je aktivno stvorila svet, bilo iz potrebe, slučajnosti ili neminovnosti.
.
Po Aristotelu (Ἀριστοτέλης), kretanje, to jest, kretanje par excellence, je večno. Jer, ako je kretanje imalo početak, mora da je bilo nekog kretanja kada je i ono nastalo, jer prelazak iz latentne mogućnosti u stvarnost, i iz ne-postojanja u postojanje, uvek podrazumeva kretanje i onda to prethodno kretanje, uzrok kretanja koje sledi, mora biti večno, jer inače taj niz mogao bi da ide unazad ad infinitum. Po istom principu Aristotel tvrdi da je vreme večno, jer vreme je u odnosu i povezano je s kretanjem. Uz pomoć ovog argumenta Aristotel dokazuje večnost Svemira.
.
Prva supstanca, ona zajednička je za sva četiri elementa, je večna. Jer da je ona imala početak ona bi nastala iz neke druge supstance, i ona bi se dalje karakterisala formom, jer postojanje nije ništa drugo do dobijanje forme (uobličavanje energije). Međutim, pod Prvom Supstancom podrazumevamo bezobličnu supstancu, i ona stoga nije mogla nastati iz neke druge supstance, i mora biti bez početka i bez kraja. Iz ovoga se zaključuje da je Svemir večan.
.
Supstanca sfera ne sadrži suprotne elemente, jer kružno kretanje ne obuhvata suprotne smerove na kojima se nalazi u pravolinijskom kretanju. Sve što je uništeno, duguje svoje uništenje suprotnim elementima u svome sastavu. Sfere ne sadrže suprotne elemente i one su s toga neuništive, a zbog toga što su neuništive, one su takođe bez početka. Tako se uzima za aksiom da je sve što je imalo početak uništivo i da je sve uništivo imalo početak. Kao i da je sve što je bez početka neuništivo i sve neuništivo bez početka. Iz ovoga sledi Večnost Svemira.
.
Stvarnom nastanku neke stvari vremenski prethodi njena mogućnost. Potencijal. Slično ovom, stvarnoj promeni jedne stvari prethodi njena mogućnost. Iz ove tvrdnje izvodi se zaključak o večnosti kružnog kretanja sfera. Aristotelovci rezonuju ovako:
Kada svemir još nije postojao njegovo postojanje bilo je
• ili moguće – no ako je bilo moguće, postavlja se pitanje, šta je bila podloga te mogućnosti? Jer, mora postojati nešto na osnovu čega se ta mogućnost može tvrditi. Ovo je snažan argument u korist Večnosti Svemira
• ili neophodno – ali da je ono bilo neophodno, Svemir nikada ne bi mogao da bude nepostojeći
• ili nemoguće – onda Svemira nikada ne bi ni bilo
Neke od kasnijih škola zamišljale su da pobiju prvi argument o mogućnosti svemira prigovarajući da mogućnost počiva u sili koja deluje, a ne u sâmom stvaranju. No ispostaviće se da ovaj prigovor nema nikakvu snagu, jer postoje dve jasno određene mogućnosti, to jest:
• stvorena stvar imala je mogućnost da bude stvorena pre nego što se to zaista odigralo
• a sila koja deluje imala je mogućnost da je stvori pre nego što je to zapravo učinila
Prema tome, postoje nesumnjivo dve mogućnosti:
• da supstanca dobije odgovarajući oblik
• da deluje da izvrši određen čin.
.
Ako je Bog stvorio Svemir ni iz čega, On mora da je bio potencijalna sila pre nego što je postao stvarna i morao je da pređe iz stanja latentne mogućnosti u stanje stvarnosti – proces koji je jedino moguć i zahteva silu koja deluje da bi to izveo.
Ovaj argument je izvor velikih sumnji i svaka inteligentna osoba ga prvo mora dobro ispitati da bi ga odbacila i izložila njegov karater.
.
Sila koja deluje je aktivna u jednom trenutku i neaktivna u drugom, u skladu sa pojavom povoljnih ili nepovoljnih okolnosti. Nepovoljne okolnosti dovode do napuštanja nameravane akcije. Dok one povoljne, s druge strane, čak stvaraju želju za akcijom za kojom ranije želja nije postojala.
Međutim, kako Bog nije podložan događajima koji bi mogli da dovedu do promene Njegove Volje i na Njega ne utiču prepreke i smetnje koje mogu da se pojave i nestanu, nemoguće je zamišljati da je Bog u jednom trenutku aktivan, a u drugom neaktivan. Nasuprot tome, On je uvek aktivan na isti način i On uvek stvarno postoji.
.
Akcije Božije su savršene i one ni u kom pogledu nisu nepotpune, niti one sadrže bilo šta beskorisno ili suvušno. Sličnim terminima Aristotel Ga često veliča, kada kaže da je Priroda mudra i da ne čini bilo šta uzalud, već da sve čini koliko je moguće više savršenim.
Te iz toga proizilazi tvrdnja da je postojeći Svemir toliko savršen da se ne može poboljšati, kao i da mora biti trajan, jer je on rezultat Božije mudrosti, koja ne samo što je uvek prisutna u Njegovoj suštini, već je i identična s njom.
.
Ovaj metod zasnovan je na činjenici da ova teorija podrazumeva uverenje koje je zajedničko za sve ljude i sva vremena i koje je toliko univerzalno, da se čini da ono izražava stvarnu činjenicu, a ne samo jednu hipotezu. Kaže se da su ljudi oduvek verovali u stalnost i postojanost nebesa i misleći da su ona večna, oni su ih proglasili staništem Boga i duhovnih bića.
Tako pripisujući nebesa Bogu, oni su izrazili svoje uverenje da su nebesa neuništiva.
.
Protiv Creatio eh nihilo stavlja se i sledeća zamerka:
Kako je Bog ikada mogao da bude neaktivan, ne čineći ili ne stvarajući bilo šta u beskrajnoj prošlosti? Kako je On mogao da provede taj dugi beskonačni period koji je prethodio Stvaranju ništa ne čineći, da bi počeo, takoreći, tek juče, sa Stvaranjem Svemira?
Jer čak i kada bi smo rekli, na primer, da je Bog prethodno stvorio onoliko sukcesivnih svetova koliko semenki semena može da stane u najveću spoljašnju sferu i da je svaki od ovih svetova postojao veliki broj godina: imajući u vidu beskrajno postojanje Boga, to bi bilo isto kao da je On tek juče započeo sa Stvaranjem. Jer, kada mi jednom priznamo početak postojanja stvari nakon njihovog nepostojanja, nema nikakve razlike da li je od početka prošlo hiljade vekova, ili samo neko drugo kraće vreme.
Na kraju, oni koji brane stav o Večnosti Svemira nalaze da su obe ove pretpostavke podjednako neverovatne, jer sve stvoreno prelazi u postojanje iz nepostojanja. Čak i kada je supstanca neke stvari već postojala i samo promenila svoju formu, sama ta stvar koja je prošla kroz proces stvaranja i razvoja i stigla u svoje finalno stanje, ima sada drugačija svojstva od onih koje je ona posedovala na početku prelaska iz latentnog stanja u stvarnost, ili pre tog vremena.
.
