Prema stavu Aristotela (Ἀριστοτέλης), kretanje, to jest, kretanje par excellence, je večno. Jer, ako je kretanje imalo početak, mora da je bilo i nekakvog kretanja kada je i ovo pomenuto nastalo – prelazak iz latentne mogućnosti u stvarnost i iz ne-postojanja u postojanje uvek podrazumeva kretanje i onda to prethodno kretanje, uzrok kretanja koje sledi, mora biti večno, jer inače taj niz mogao bi da ide unazad ad infinitum. Po istom principu Aristotel tvrdi i da je vreme večno, jer vreme je u odnosu s kretanjem, povezani su. Uz pomoć ovog argumenta Aristotel dokazuje večnost Svemira.

.

II METOD

Prva supstanca, ona zajednička je za sva potonja četiri elementa, je takođe večna. Jer u slučaju da je ona, kao i sâmo kretanje, imala početak onda bi nastala iz neke druge supstance i kao takva bi se dalje karakterisala formom obzirom da postojanje nije ništa drugo do dobijanje forme (uobličavanje (energije)). Međutim, pod Prvom Supstancom podrazumevamo nešto što bi verovatno najbolje mogli da opišemo bezobličnom supstancom i ona stoga nije mogla nastati iz neke druge supstance… samim time mora biti bez početka i bez kraja. Iz ovoga se zaključuje da je Svemir večan.

.

III METOD

Supstanca sfera ne sadrži suprotne elemente, jer kružno kretanje ne obuhvata suprotne smerove na kojima se nalazi u tom svom, naizgled, pravolinijskom kretanju. Otuda sve što je uništeno duguje svoje uništenje suprotnim elementima u svome sastavu. Sfere ne sadrže suprotne elemente i one su s toga neuništive, a zbog toga što su neuništive, one su, takođe, i bez početka. Tako se uzima za aksiom da je sve što je imalo početak uništivo i, logično, sve uništivo ima početak. Kao i da je sve što je bez početka neuništivo i sve neuništivo bez početka. Iz ovoga sledi Večnost Svemira.

.

IIII METOD

Stvarnom, odnosno materijalnom postanku neke stvari vremenski prethodi njena mogućnost. Potencijal. Slično ovom, stvarnoj promeni jedne stvari prethodi isto tako mogućnost promene, te se iz ove tvrdnje izvodi zaključak o večnosti kružnog kretanja sfera. Kada svemir još nije postojao njegovo meta-postojanje bilo je ili:

• moguće — no ako je bilo moguće postavlja se smisleno pitanje šta je bila podloga te mogućnosti, jer mora postojati nešto na osnovu čega se ta mogućnost može tvrditi te ovo je jedan snažan argument u korist Večnosti Svemira;

• neophodno — ali da je ono bilo neophodno, Svemir nikada ne bi ni bio u nepostojećem statusu;

• nemoguće — otuda Svemira, logično, nikada ne bi ni bilo.

Neke od kasnijih škola zamišljale su da pobiju prvi argument o mogućnosti svemira prigovarajući mogućnosti počivanja pri sili koja deluje, a ne u sâmome stvaranju. No, ispostaviće se da ovaj prigovor nema neku delotvorniju snagu jer postoje dve jasno određene mogućnosti: ili je stvorena stvar imala je mogućnost da bude stvorena pre nego što se to zaista dogodilo; ili da je sila koja deluje imala mogućnost da stvori pre nego što je to zapravo učinila.

Prema tome, postoje dve mogućnosti:

♦ dâ supstanca dobije odgovarajući oblik

◊ dâ deluje s ciljem izvršenja (određenog čina)

.

V METOD

Ako je Bog stvorio Svemir ni iz čega, On mora da je bio potencijalna Sila pre nego što je postao stvarna i morao je da pređe iz stanja latentne mogućnosti u stanje potentne – proces koji je jedino moguć i koji zahteva silu koja aktivno deluje da bi se to izvelo. Ovaj argument je izvor velikih sumnji i svaka inteligentna osoba ga prvo mora dobro ispitati da bi ga odbacila ili izložila njegov karater.

.

VI METOD

Sila koja deluje je aktivna u jednom i neaktivna u drugom trenutku, a sve to u skladu s pojavom povoljnih ili kakvih nepovoljnih okolnosti. Te određene nepovoljne okolnosti dovode do napuštanja nameravane akcije; dok one povoljne, s druge strane, čak stvaraju želju za akcijom za kojom ranije želja nije postojala. Međutim, kako Bog nije podložan događajima koji bi mogli da dovedu do promene Njegove Volje i na Njega ne utiču prepreke i smetnje koje mogu da se pojave i nestanu, otuda je i nemoguće zamisliti da je Bog u jednom trenutku aktivan, a u nekom drugom neaktivan. Nasuprot tome, On je uvek aktivan na isti način i On uvek stvarno postoji.

.

VII METOD

Delovanje Božije je savršeno i ono ni u kom pogledu nije nepotpuno, niti sadrži bilo šta beskorisno, ili suvušno. Sličnim terminima Aristotel Ga često veliča, kada kaže da je Priroda mudra i da ne čini bilo šta uzalud, već da sve čini koliko je moguće više savršenim, te iz toga proizilazi tvrdnja da je postojeći Svemir toliko savršen da se dalje ne može poboljšati, kao i da, kao takav, mora biti trajan, jer on je rezultat Božije mudrosti koja ne samo što je uvek prisutna u Njegovoj suštini, već je i identična s njom.

.

VIII METOD

Osmi metod zasnovan je na činjenici koja podrazumeva uverenje koje je zajedničko za sve ljude i sva vremena i koje je do te mere toliko univerzalno da se čini kako ono izražava stvarnu činjenicu, a ne samo jednu od hipoteza. Kaže da su ljudi oduvek verovali u stalnost i postojanost nebesa gledajući u njih kao da su ona večna i kao takva su ih proglasili staništem Boga, ali i drugih eteričnih entiteta. Tako pripisujući nebesa Bogu, oni su izrazili svoje uverenje da su nebesa neuništiva.