Jehuda Alkalaj (יהודה עלקלי)

.

Jehuda Alkalaj, potomak Sefarda Jevreja proteranih iz Španije bio je pedeset godina rabin u Zemunu gde se po njemu zove jedna ulica. On je medju prvima pokrenuo ideju o povratku Jevreja u Palestinu koju je kasnije preuzeo Teodor Hercl (בנימין זאב הרצל), osnivač modernog cionističkog pokreta, čija je porodica poreklom iz Zemuna. Zemunski rabin odlazi 1874. u Svetu zemlju, u Jafu, a zatim u Jerusalim gde je proveo poslednje godine života.

alkAlkalaj je sagradio sinagogu i dve škole za jevrejsku decu, a kako se pretpostavlja, porodica Hercl je bila u prilici da čuje i prenese Teodorovu ideju o povratku Jevreja u Zemlju Izrael (Erec Jisrael, ארץ ישראל). Pretpostavlja se da je Alkalaj venčao Herclove roditelje. Na jevrejskom groblju u Zemunu, koje je zaštićen spomenik kulture, sahranjeni su Teodorovi preci, a on je 1860. rodjen u Pešti, gde su se preselili. Ipak istoričari opisuju njih dvojicu kao suštinski različite ličnosti, ali postoji još jedna podudarnost. Moše Alkalaj, sin Jehudinog bratanca Davida bio je medju prvim pripadnicima univerzitetske cionističke organizacije „Kadima“ (Napred, קדימה) u Beču u isto vreme dok je tamo studirao Hercl, zabeležila je Rut Vinkler. Ona poredi ideje dvojice mislilaca i kao zajedničke uzima potrebu podrške velikih sila, kao i udruživanja u organizaciju koja će povesti narod i izgraditi novu državu. Alkalaj se posebno uzdao u pomoć iz Engleske, piše Gur-Ari. Vinkler na osnovu rabinovog dela „Jehudin dar“ (Minhad Jehuda, 1840) kaže da je u sistematizaciji našao inspiraciju i u božjim zapovestima o bratskoj ljubavi i da pojedinac izdvaja deo zaradjenog. Alkalaj je zamislio nacionalnu organizaciju na stubovima jedinstva. Tajna budućeg oslobodjenja je, po njemu, ležala u kongresnom okupljanju Jevreja i velikana Evrope. Propovedao je diplomatsko delovanje i molitve Gospodu  da „skloni srca kraljeva i knezova da nam se smiluju u našem rasulu“. Osim duhovne podrške koju je nesebično pružao jevrejskom narodu, on je osnivao fondove za prikupljanje novca kako za otkup zemljišta tako i drugih materijalnih dobara, kako bi Jevreji na taj način pored svog duhovnog nasledja koje su negovali u svim okolnostima, udruženi očvrsli.

Alkalaj je rodjen u Sarajevu 1798. godine, odnosno 5558. po jevrejskom kalendaru. Prezime je dobio po Alkali, delu grada Sevilje u današnjoj Španiji iz kojeg su njegovi preci 1492. izbegli u Solun, kako navodi Aleksandar Štajner u članku o njemu u „Jevrejskom almanahu 1968-1970“ u koji smo imali uvid zahvaljujući Jevrejskom istorijskom muzeju. Mladi Jehuda je kao dete poslat u Jerusalim, gde se školovao u „Školi mudrih rabina“ (Ješiva hahama) navodi Jichak Gur-Ari u monografiji „Rabi Jehuda Haj Alkalaj“ iz 1931. godine. U Zemun je stigao u svojoj 25 godini, gde je postao učitelj a zatim i rabin. Radivoje Davidović u monografiji „Od Daviča do Čelebonovića – ulice beogradskih Jevreja“ navodi da je Alkalaj objavio ukupno 53 knjige  i veći broj rasprava, te da je saradjivao u svim hebrejskim časopisima svog vremena. Štampao je u Državnoj tipografiji knjižarstva Srbije u Beogradu, u velikim evropskim gradovima čak i u Bombaju. Gur-Ari beleži da je 1834. Alkalaj počeo da širi svoje misli u narodu. Godine 1839, je objavio knjigu „Putevi miline“ (Darhe noam) hebrejsku gramatiku, kako piše Štajner, sa uvodnikom na judeo-španskom jeziju Sefarda kojeg zovu i Ladino. Danas je taj jezik ugrožen i sa sve manjim brojem govornika. U uvodnom delu Alkalaj opisuje život svog naroda  i ističe želju da okupi Jevreje širom sveta i vrati u zemlju Izrael.

„Što mi Jevreji činimo? Lutamo iz grada u grad po zemljama sveta i tražimo egzistenciju, ali ne odlazimo u Erec  Jizrael, pa makar tamo jeli hleb suvi i pili vodu nevoljničku“ zapisao je.

Pitanje jezika je za rabina bilo veoma bitno. On je propovedao korišćenje hebrejskog i okupljanje oko tog stožera kao važnog za identitet nacije, za razliku od onih koji su odobravali reforme, napuštanje elemenata vere i običaja i ideje poput one o „Srbima Mojsijeve vere“. Kako se njegova ideja razvijala, sve više i više ljudi se našlo prozvanima i tako je sticao protivnike koji mu u napadima nisu ostajali dužni. Ipak, kako primećuje Davidović, gotovo da nije bilo Jevrejina koji bi ostao ravnodušan na njegove ideje. Posebno se obrušio na one koje je optuživao da hoće da iz molitvi izbace pominjanje Jerusalima i povratka u drevnu domovinu. Zemunski rabin je 1840. u Zemunu i Šapcu osnovao prve organizacije za odlazak u Izrael na teritoriji Evrope, potstaknut nevoljama šabačkih Jevreja. Naime, Štajner beleži da je njihov položaj u Srbiji, osim za vreme vladavine Miloša Obrenovića, kao i u Vojnoj krajini dugo bio izuzetno težak.

Sledeće i poznato delo objavljeno u Pešti zvalo se „Mir Jerusalimu“ (Šalom Jerušalajim, שלום ירושלים) bilo je na hebrejskom. Zanimljivo je pomenuti da je tu na neki način prorekao veoma gorku godinu 1939. jedan vek unapred. U to vreme on je čuo za deset Jevreja koji su u Damasku optuženi za stradanje jednog katoličkog kaludjera iz reda Kapucinera i njegovog sluge. Tada piše da u spasu tih mučenika gleda „utehu zemlje i oslobadjanje Jisraela“. Brošuru „Jehudin dar“ iz 1841. posvetio je Mozesu Montefoeru i Adolfu Kremijeu. Montefore je zaslužan za razvoj protocionizma a bio je engleski bankar i investitor, poreklom iz Italije. On je bio taj koji je otišao da moli turskog sultana Abdulmedžida da oslobodi grupu iz Damaska. Finansirao je naseljavanje u Palestinu i emancipaciju Jevreja i 1860. osnovao prvu zajednicu van starog grada Jerusalima. Kremije je bio advokat i političar iz Francuske koji se zalago za ljudska prava Jevreja u toj zemlji. Alkalaj je u tom svom delu pozvao na preporod i kolonizaciju Svete zemlje a malo kasnije i inkoportirao inicijativu da ga predvode Jevreji iz Otomanskog carstva koje je držalo tu teritoriju. Alkalaj se nije zadovoljio pisanjem već je godinama putovao po Evropi. U Londonu je 1852. s lokalnim pristalicama osnovao društvo za kolonizaciju po imenu „Mir Jerusalimu“. Ipak, ta inicijativa se posle nekog vremena  ugasila, kao i mnoge druge koje je pokrenuo. Bio je toliko finansijski iscrpljen, beleži Gur-Ari, da je sav imetak potrošio i dve kćerke ostavio bez miraza, a sinovi su ga napadali. Već sasvim jasan program izložio je u delu „Božja sudbina“ (Goral L’Adonaj, גורל לאדוני) koje je izašlo 1858. godine. Učestvovao je sa Kremijeom u osnivanju Svetskog društva Jevreja (Alliance Israelite Universelle odnosno „Kol Jisrael haverim“) 1860 godine u Francuskoj, a jedno je pokrenuo u Frankfurtu. Nakon mnogobrojnih putovanja, dolazi sa suprugom u Jerusalim, prvi put posle pola veka i osniva Opšte jevrejsko udruženje za naseljavanje Zemlje Izrael. Umro je 1878. a sahranjen je na Maslinovoj gori.

.

– IZBOR TEMA –


Iznesite Vaše mišljenje na predloženu temu

Uneta email adresa neće biti javno dostupna. Sva polja su obavezna, sem sajta.