Jehuda Alkalaj | Rabin, Izrael, Cionizam, Srbija - ArsMagine.com

Jehuda Alkalaj (יהודה עלקלי)

Lutamo iz grada u grad po zemljama sveta i tražimo egzistenciju /

.

Jehuda ben Šlomo Haj Alkalaj (יהודה בן שלמה חי אלקלעי) rođen je davne 1798. godine u Sarajevu i bio je sefardski veroučitelj, pisac i rabin čak punih pedeset godina. No ono što je za Jehudu Alkalaja najkarakterističnije jeste to da se on smatra idejnim tvorcem i jednim od utemeljivača cionizma, čiji će vrhunac kasnije usmeriti još jedan zemunac, osnivač modernog cionističkog pokreta Teodor Hercl (Benjamin Zev Hercl, בנימין זאב הרצל), a što će na posletku dovesti do formiranja moderne države Izrael (Medinat Jisraelמדינת ישראל). Alkalaj je među prvima pokrenuo ideju o povratku Jevreja u Palestinu, te i sam kasnije odlazi u Svetu zemlju, u Jafu, a zatim u Jerusalim (Jerušalajim, ירושלים) gde je proveo poslednje godine svog života.

Danas u Zemunu jedna od ulica nosi njegovo ime, ona u kojoj se i nalazi stara sinagoga – Rabina Alkalaja.

Alkalaj je za života sagradio sinagogu i dve škole za jevrejsku decu, gde je kako se pretpostavlja i porodica Hercl je bila u prilici da čuje i prenese Teodoru ideju o povratku Jevreja u Zemlju Izrael (Erec Jisrael, ארץ ישראל). Pretpostavlja se da je Alkalaj venčao Herclove roditelje, a na jevrejskom groblju u Zemunu, koje je zaštićen spomenik kulture, sahranjeni su Teodorovi preci. Ipak istoričari njih dvojicu opisuju kao suštinski različite ličnosti, no postoji još jedna podudarnost. Moše Alkalaj, sin Jehudinog bratanca Davida bio je među prvim pripadnicima univerzitetske cionističke organizacije ”Kadima” (Napred, קדימה) u Beču u isto vreme dok je tamo studirao Hercl, zabeležila je Rut Vinkler. Ona poredi ideje dvojice mislilaca i kao zajedničke uzima potrebu podrške velikih sila, kao i udruživanja u organizaciju koja će povesti narod i izgraditi novu državu. Alkalaj se posebno uzdao u pomoć iz Engleske, piše Gur-Ari. Vinkler na osnovu rabinovog dela iz 1840. ”Jehudin dar” (Minha Jehuda, מינחה יהודה) kaže da je u sistematizaciji našao inspiraciju i u božjim zapovestima o bratskoj ljubavi i da pojedinac izdvaja deo zarađenog. Alkalaj je zamislio nacionalnu organizaciju na stubovima jedinstva.

Tajna budućeg oslobođenja je, po njemu, ležala u kongresnom okupljanju Jevreja i drugih velikana Evrope. Propovedao je diplomatsko delovanje i molitve Gospodu  da ”skloni srca kraljeva i knezova da nam se smiluju u našem rasulu”. Osim duhovne podrške koju je nesebično pružao jevrejskom narodu, on je osnivao fondove za prikupljanje novca kako za otkup zemljišta tako i drugih materijalnih dobara, kako bi Jevreji na taj način pored svog duhovnog nasledja koje su negovali u svim okolnostima, udruženi očvrsli.

Rođen 1798. godine, odnosno 5558. po jevrejskom kalendaru. Prezime je dobio po Alkali (Alcalá de Guadaíra), delu grada Sevilje u današnjoj Španiji iz kojeg su njegovi preci 1492. izbegli u Solun, kako navodi Aleksandar Štajner u članku o njemu u ”Jevrejskom almanahu” 1968. – 1970, za šta postoji i pisani dokaz hvaljujući Jevrejskom istorijskom muzeju. Mladi Jehuda je kao dete poslat u Jerusalim, gde se školovao u ”Školi mudrih rabina” (Ješiva ha’hama, ישיבה הכמה) navodi Jichak Gur-Ari u monografiji ”Rabi Jehuda Haj Alkalaj” iz 1931. godine. U Zemun je stigao u svojoj 25 godini, gde je postao učitelj, a ubrzo zatim i rabin. Radivoje Davidović u monografiji ”Od Daviča do Čelebonovića – ulice beogradskih Jevreja” navodi da je Alkalaj objavio ukupno 53 knjige i veći broj rasprava, te da je sarađivao u svim hebrejskim časopisima svog vremena. Štampao je u Državnoj tipografiji knjižarstva Srbije u Beogradu, u velikim evropskim gradovima, čak i u Bombaju. Gur-Ari dalje beleži da je 1834. Alkalaj počeo da širi svoje misli u narodu. Godine 1839. objavio je knjigu ”Putevi miline” (Darhi noam, דרכי נועם), kako piše Štajner, s uvodnikom na judeo-španskom jeziju sefarda – ladinu. Danas je taj jezik ugrožen i sa sve manjim brojem govornika.

U uvodnom delu Alkalaj opisuje život svog naroda  i ističe želju da okupi Jevreje širom sveta i vrati u zemlju Izrael:

Šta mi Jevreji činimo?

Lutamo iz grada u grad po zemljama sveta i tražimo egzistenciju.

Pitanje jezika je za rabina bilo veoma bitno. On je propovedao korišćenje hebrejskog i okupljanje oko tog stožera kao važnog za identitet nacije, za razliku od onih koji su odobravali reforme, napuštanje elemenata vere i običaja i ideje poput one o srbima Mojsijeve vere. Kako se njegova ideja razvijala, sve više i više ljudi se našlo prozvanima i tako je sticao protivnike koji mu u napadima nisu ostajali dužni. Ipak gotovo da nije bilo Jevrejina koji bi ostao ravnodušan na njegove ideje. Posebno se obrušio na one koje je optuživao da hoće da iz molitvi izbace pominjanje Jerusalima i povratka u drevnu domovinu. Zemunski rabin je 1840. u Zemunu i Šapcu osnovao prve organizacije za odlazak u Izrael na teritoriji Evrope, a potaknut nevoljama šabačkih Jevreja. Naime, Štajner beleži da je njihov položaj u Srbiji, osim za vreme vladavine Miloša Obrenovića, kao i u Vojnoj krajini dugo bio izuzetno težak.

Sledeće poznato delo objavljeno je u Pešti zvalo se ”Mir Jerusalimu” (Šalom Jerušalajim, שלום ירושלים) i bilo je na hebrejskom jeziku. Vrlo je zanimljivo pomenuti da je tu, na neki način, prorekao veoma gorku 1939. godinu, čitav jedan vek unapred. U to vreme on je čuo za deset Jevreja koji su u Damasku optuženi za stradanje jednog katoličkog kaluđera iz reda Kapucinera i njegovog sluge. Tada piše da u spasu tih mučenika gleda ”utehu zemlje i oslobadjanje Jisraela”. Brošuru ”Jehudin dar” posvetio je Mozesu Montefioeru (Sir Moses Haim Montefiore) i Adolfu Kremijeu (Adolphe Cremieux). Montefiore je zaslužan za razvoj protocionizma. Bio je engleski bankar i investitor, poreklom iz Italije. On je bio taj koji je otišao da moli turskog sultana Abdulmedžida (Abdulmejid I) da oslobodi grupu iz Damaska. Finansirao je naseljavanje u Palestinu i emancipaciju Jevreja i 1860. godine osnovao je prvu zajednicu van starog grada Jerusalima. S druge strane, Kremije je bio advokat i političar iz Francuske koji se zalagao za ljudska prava Jevreja u toj zemlji. Alkalaj je u svom delu pozvao na preporod i kolonizaciju Svete zemlje, te je inkorporirao inicijativu da to predvode Jevreji iz Otomanskog carstva koji su svakako bili na toj teritoriji. Ipak, Alkalaj je toliko bio finansijski iscrpljen, beleži Gur-Ari, da je sav imetak potrošio i svoje dve kćerke ostavio bez miraza. Jasan program izložio je u delu ”Božja sudbina” (Goral Le’Adonaj, גורל לאדוני) koje je izašlo 1858. godine. Učestvovao je sa Kremijeom u osnivanju Svetskog društva Jevreja, Alliance Israelite Universelle odnosno (כל ישראל חברים) ”Kol Jisrael haverim” 1860 godine u Francuskoj, a jedno je pokrenuo u Frankfurtu.

Nakon mnogobrojnih putovanja, dolazi sa suprugom u Jerusalim, prvi put posle pola veka i osniva Opšte jevrejsko udruženje za naseljavanje Zemlje Izrael.

Umro je 1878. a sahranjen je na Maslinovoj gori (Har Ha’Zejtin, הר הזיתים).

ODABIR TEMA


Priložite Vaše mišljenje na ovu temu:

Polja označena zvezdicom (*) su obavezna. Uneti email neće biti javno dostupan, niti deljen s trećim licima.