Proširena teorija relativnosti

/ U potrazi za velikim Zašto /
.

creaSuština Stvaranja unutar komplesne zakrivljenosti prostora

Iako fizika, kao egzaktna nauka, ima veoma veliki značaj za moderno čovečanstvo, verovatno nam na kraju neće dati konačan odgovor na veliko pitanje svemira: ’’Zašto?’’. Kvantna elektrodinamika već je pokazala da samim činom posmatranja utičemo na ishod kolektivne stvarnosti, tako su,  na određeni način, posmatrač i posmatrani jedno, a koliko i gde god tražili, ili dublje zalazili, uvek ćemo nailaziti na neke nove delove slagalice – još više manjih ili većih fragmenata. Pa iako ne budemo došli do Odgovora, verovatno ćemo u međuvremenu bar naučiti da postavljamo bolja i preciznija pitanja – pitanja kojima ćemo nadograditi našu mudrost i koliko-toliku utoliti neizmernu žeđ za podizanjem te neprozirno-crne kosmičke zavese, jer znanje bez mogućnosti primene postaje besmisleno. Bezvredno.

Počećemo problematikom sadašnjosti (kao koncepta) i uticaja prostor-vremena na ljudsko znanje i iskustvo.

Odnosi sila

Zamislimo dve udaljene tačke u prostoru, dva udaljena sveta. Svaki od njih poseduje svoju svoje lokalno vreme, lokalnu sadašnjost, odvojenu od vremenske sadašnjosti onog drugog sveta. Lokalna sadašnjost jedne od dveju tačaka nikako neće biti u stanju da u potpunosti pojmi, ili prihvati, odvojenu sadašnjost one druge tačke, jer lokalno Sada zahteva kretanje strele vremena kroz tkanje prostora. Ako za primer uzmemo dva nama znatno jasnija i bliža primera primere, Marsa i Zemlje, kada Marsovo Sada dopre do Zemlje (primera radi putem radio signala) to više nije lokalna sadašnjost, već odložena sadašnjost Marsa, jer vreme mora da prevali određeno rastojanje/prostor do naše planete. Tako su odloženo Sada i brzina svetlosti međusobno isprepletani, uzročno-posledično utičući jedno na drugo.

Postoji i drugi način dokazivanja ove teze, a radi se o otkriću jednog od najvećih teorijskih fizičara prošlog veka, Ričarda Fajnmana. U delu ’’Kvantna elektrodinamika’’, on kaže da svetlost, ili budimo precizniji – fotoni, mogu proputovati bilo koju razdaljinu, u svim pravcima, u cilju dosezanja određene tačke u svemiru. Kao najbolji primer toga vidimo svetlost Sunca na Zemlji. I tada, posmatranjem fotona sa naše zvezde, događa se nešto, kako i sam Fejnman kaže, vrlo iritirajuće: u samom trenutku promatranja deluje da svetlost počinje da se kreće pravolinijski. Iako su fotoni proputovali daleko veću razdaljinu od one idealne, ipak su stigli najkraćim (vremenskim) putem do nas. Fundamentalna razlika u odnosu na druge paradigme ogleda se u tome da je brzina svetlosti samo pogrešno prihvaćen koncept malopre pomenutog odloženog Sada.

.

Ova jednostavna GIF animacija iznad pokazuje smenu kompleksnih brojeva rotirajućim strelicama, koje se pokreću prilikom početka emisije i kraja detekcije emitovanih čestica. Suma svih strela daje ukupnu verovatnoću nekog događaja. Na ovom dijagramu svetlo emitovano iz izvora (S) odbija se o ogledala (plavi pravouganici) pre detektovanja (P). Sumarum svih putanja mora biti uzet u obzir. Kriva na kraju daje ukupno utrošeno vreme za svaku tačku putanje.

Kvantna elektrodinamika (QED, Quantum electrodynamics) predstavlja kompleksnu i matematički vrlo složenu teoriju koja opisuje interakciju svetlosti, odnosno fotona, i materije (elektrona, ali i svih drugih naelektrisanih čestica spina 1/2). Kvantna elektrodinamika je kompatibilna sa specijalnom teorijom relativnosti i opisuje sve fenomene osim fenomena povezanih sa opštom teorijom relativnosti. Tu su Fajnmanovi dijagrami pomoćno sredstvo kojim se predstavljaju interakcije u kvantnoj elektrodinamici u prostoru i vremenu.

Ljudi uvek postavljaju pitanja oko najnovijih saznanja iz različitih teorijskih polja, ali nam nikako ne daju šansu da im kažemo ono što konkretno znamo. Uvek žele da znaju ono što ni mi naučnici još ne znamo.

– Ričard Fajnman

.

I tezaGravitacija je uzrokovana prostornom zakrivljenošću

Efekti koje mi pripisujemo gravitaciji verovatno su uzrokovani prostornom zakrivljenošću, a ne uticajem čestica tzv. i neidentifikovane tamne materije. To pokazuje da je gravitacija samo još jedna društvena konvencija kojom opisujemo problem našeg univerzuma. Idući tom logikom i masa predstavlja vid iste iluzije, te takođe uzrokovana zakrivljenim tkanjem prostora.

Druge teorije kažu da masa tvori gravitaciju, te potom gravitacija uzrokuje tu prostornu deformaciju. Ipak, ovde zastupam suprotno stanovište.

II tezaProstor može biti zakrivljen bez učešća materije

Evo jedne opservacije: masa ne krivi prostor, jer je prostor svakako uvijen. Tako čistom dedukcijom možemo pretpostaviti da se na oblik prostora može uticati bez materije. Po tom modelu razmišljanja i prostor unutar vaše sobe je, dok čitate ovaj tekst, zakrivljen na određeni iako vi to ne možete direktno percepirati čulima.

.

III tezaDeformitet prostora kao zasebna dimenzija

Ovaj zaključak, iako se nameće kao veoma logičan, ipak nije tako lako razumljiv. Osvrnimo se na naše tri osnovne dimenzije – visinu, širinu i dubinu, te dodatno uvijanje prostora predstavlja dodatnu dimenziju koja je automatski vertikalna na naše tri osnovne.

Prostorna zakrivljenost jeste suština univerzuma. Zakrivljenost u svim pravcima, te tako i ka samom sebi. Svaka tačka u svemiru ima tu specifičnu sposobnost uvijanja, ka unutra ili spolja, na bezbroj načina, kao što helijumski balon može biti na različitim visinama u okviru tri dimenzije prostora u kojima se kreće. Deduktivni primer koji bi eventualno mogao dodatno da olakša naše razumevanje svemira u konstantnom širenju jeste: ako pretpostavimo da je razdaljina od Zemlje do neke udaljene galaksije kombinacija trodimenzionalnog prostora i njegove zakrivljenosti, onda bi je nazvali 4D distanca. Takva distanca ostaje uvek ista dok se jedino menjanjem zakrivljenosti prostora stvara percepcija širenja našeg 3D svemira. Imajte u vidu da ovde govorimo pre svega o 2D modelu 4D procesa.

.

IV teza – Zakrivljenje prostora uslovljeno je Stvaranjem

Drugim rečima, mi se tokom naših života krećemo duž dimenzije prostora putem promena u vremenu (rast, promena izgleda, starenje itd.), što je u ovom momentu našeg opita vrlo važno naglasiti. Na taj način mi jedino opažamo preseke promena stanja koje smo upravo nabrojali. Ali da bolje razjasnimo značenje reči Stvaranje, koja se pre svega odnosi na svaki vid promene koju opaža svest posmatrača.

Vreme možemo smatrati kompleksnijom formom kretanja, tj. rezultatom Kretanja kroz presek različitih prostornih dimenzija, čiji smo i mi deo. Otud i iluzija bezuzročnog Stvaranja iz naše perspektive. Odnosno, Stvaranja bez nama jasnog i vidljivog uzroka. Nešto što možemo pojmiti i kao kretanja koje manifestuje samo sebe.

Primer: zamislimo kvadrat proporcija 3 x 3 gde svaki dodatni četvorougaoni segment unutar bloka predstavlja beskonačno deljiv/mali deo prostora. Svaki od tih delova može biti promenjen na beskonačno mnogo načina, ali istovremeno svaka tačka u tom prostoru poznaje sadržaj svih drugih prostornih tačaka (što je simbolizovano još manjim 3 x 3 kvadratima unutar većih). Potrebno je reći i to da se komunikacija tih promena ne dešava instant, zbog fizičkih ograničenja kretanja svetlosti, već umesto slanja informacije o promeni (odnosno komunikacije) ona je istovetna u svim tačkama prostora. Kao vid generalne instrukcije, ili parametra, sistema Univerzuma.

.

V teza – Vreme su sve više dimenzije

Ova ideja ne predstavlja ništa novo i već je više puta opisivana u delima starijim skoro više od jednog veka. U osnovi, vreme je iluzija koja nastaje usled kretanja kroz više-dimenzionalni prostor. Na taj način može se reći da celokupna prošlost i budućnost već postoji pri višim dimenzionalnim ravnima. Negativna strana primene ovog objašnjenja krije se u činjenici, što je u neku ruku i paradoksalno, da koncept vremena isključivo razmatramo iz trodimenizonalnog ugla, sa stanovišta ljudske dedukcije, te takvim ograničenim pristupom automatski blokiramo dublje razumevanje zbog nemogućnosti zaobilaženja našeg difoltnog misaonog toka van trodimenzionalnog ustrojstva s kojim smo najkompatibilniji. Jedino rešenje u shvatanju vremena kao više dimenzije prostora leži u konceptu Večnog Sada. Tada svaki scenario prošlosti i budućnosti već postoji u Sadašnjosti.

.

VI teza – Prostor je bezdimenzionalan

Bez obzira o koliko dimenzija govorimo i koliko njih teoretski može biti, prostor ima tu jedinstvenu osobinu kojom obuhvata sve potencijale tkanja stvaranja. Prostor je bezgraničan i kao takav sadrži Sve (stvoreno). Otud bi mogli reći da je prostor bezdimenzionalan.

.

VII teza – Sve je Jedan

Sve je Jedno i to Jedinstvo konstantno posmatra samo sebe. Sve je jedna velika (ne)verovatnoća, bar dok se ne usudimo i izvršimo čin posmatranja. Merenja. Sve čega nismo svesni potpada pod domen čiste verovatnoće i potencijala. To pak ne znači da mi posmatranjem stvaramo, već verovatnoću svodimo na jednu super-poziciju u koordinatnom sistemu mogućnosti. Kao detekcija elektrona, koji se pre merenja očitava svuda u oblaku atoma, da bi se merenjem njegova pozicija svela na jednu verovatnu  tačku. Tako je priroda elektrona je određena Hajzenbergovim načelom neodređenosti.

Drvo u parku poseduje određeni stepen svesnosti njemu svojstven, ali za njega vi koji trenutno sedite ispred ekrana i čitate ovaj tekst, spadate samo u domen puke verovatnoće. Mogućnosti. Samo onda kada se naša polja svesnosti integrišu verovatnoća se potire… i tada započinje Stvaranje. Sve je Postalo putem Opservacije.

.

– IZBOR TEMA –


Iznesite Vaše mišljenje na predloženu temu

Uneta email adresa neće biti javno dostupna. Sva polja su obavezna, sem sajta.