Srđan Mutlak: Vitgenštajn je navodio da promena perspektive zapravo nešto više od same promene, ona je, kaže, u čovečijem oku i prirodnost pogleda na svet. Najjednostavniji primer je svakako odnos Sunca i Zemlje, na prvi pogled je prirodno da se ustanovi da je Zemlja neki centar i da malo sunce obleće oko nje. Samo dubljom analizom ili izlaskom van okvira možemo ustanoviti drugačije. Danas kada svi znamo da naš svet nije centar univerzuma, naravno to je samo zastareli kulturološki mit koga se nerado sećamo… Ali pozabavimo se činjenicom koliko zaista ta darovita inteligencija može da ide u ekstrem i šta bi bio njen taj prirodni ekvivalent?
Zapravo predlaže se sledeće razmatranje, krajnost te opcije: Sklop natprosečno inteligentnog, natprosečno upućenog u istoriju, u prirodu kolektivne psihe čoveka – pretpostavimo smelo da u nekom momentu, ovakve osobe će shvatiti da čovek kolektivno srlja u samodestrukciju, kako fizičke tako i moralno-etičke srozanosti… Pod uslovom, naravno, da mu se podari nedisciplinovana forma izbora nad situacijama… Dakle naravno „Izbor“ bi svakako bio problem. Ali jedno mnogo interesantnije pitanje se nameće: Kako osećanje kolektivne ugroženosti svakodnevno prosečnog pojedinca nije navelo na pobunu protiv takvog inteligentnog bića koje gleda sa visina na prosečnog čoveka? Šta ako je priroda čoveka da odluta u samouništenje? A oni daroviti pojedinici su zapravo greške, koje, iako produžavaju život čitavoj vrsti svojim darom, ipak ostaju samo greške i smetaju prirodnosti jednog procesa izumiranja?
Otiđimo korak dalje.
Dakle ako znamo da čovek neminovno zastranjuje, onda je potrebna regulacija istog do tačke nemoralnosti sa kojom se zapravo takmičimo. Ipak preterano opresivno stanje dovodi do pobune, dakle regulacija mora posedovati iluziju izbora. Već imamo ukorenjen konformizam, tako da rešeno je da ako mu ponudimo izbore između sitnih modnih detalja i recimo izbora muzike, on bi osećao neku površnu oblikovanost identiteta. Sekundarno, osećanje ugroženosti koje im je skoro urođeno mora da se reguliše društvenim mitom da daroviti pokretači su zapravo prava priroda čoveka koji transcedentira u nekog javnog mesiju, učitelja, savršenog umetnika ili nešto slično. Njihovi životi moraju biti glorifikovani. I možda najbitnije, pošto ne bi bilo prirodno donositi nemoralne odluke regulisanja, da li je to glavna uloga razvijenih kompjutera danas?
Zašto to noć mora da pada, umesto da se uzdiže, kao zora? Zašto se to baš zora DIŽE, a zašto noć PADA? Ipak ako pogledamo ka istoku, ka zalasku sunca, možemo videti kako se noć uzdiže; tama se diže u nebo, u vis iz horizonta…
(Margaret Atvud, “Sluškinjina priča”)
Drugo promašeno prirodno stanje stvari, druga perspektiva u nizu pogrešnih – izmislili smo to komplikovano oruđe zvano “Kompjuter” da bi neko donosio nemoralne odluke umesto nas, a ne da bi nas prosvetlilo informacijama, jer manja smo čudovišta ako ledena tehnika ide protiv naše vrste a ne mi sami. Da li su sprave kao što je Tjuringova mašina pioniri takvog ideala, da li su čak tada, pre sedamdeset godina prvi koraci načinjeni ka tehničkoj regulaciji nazadnog proseka?
Nekoliko pitanja se nameće:
• Da li čovek mora van svoje prirodnosti da bi opstao?
• Da li čovek stvara nove prirodnosti napuštajući stare?
• Šta je „prirodnost“?
• Da li su posledice regulacije zapravo najbolje sociološko rešenje trenutno dostupno?
”Tri boje”.
Dražen Pekušić: Promena perspektive i jeste, u neku ruku, ključ. Možda ponajviše zbog toga jer je njeno ostvarenje vraški teško. Nateraj antropocentričnu civilizaciju da sagleda širu sliku. Teško. U duhovnosti dobra analogija leži u korenu abrahamskih religija gde iz izvorne judaističke prakse nastaje hrišćanstvo, čime se na neki način odustaje od promene ugla gledanja i nameri da se višoj sili ne da ljudski oblik, te se vraćamo čovekocentričnosti, jer je njen mehanizam masi daleko prihvatljiviji, lakši. Otud i moja fascinacija nastankom islama koji, određene struje, hrabro nazivaju judaizmom 2.0 (a ne hrišćanstvo) čime se postiže nezapamćeno širenje ideje koju verzija 1.0 nikada nije postigla.
U tom smislu religija predstavlja idealan duhovni ispit ljudskog misaonog kapaciteta. Nazovimo to čak i ”anketom” gde dobijamo vrlo precizene brojke, te i presek stanja. Uostalom, naučno se polako vraćamo ideji tzv. svecentričnosti, odnosno – centra nema jer je centar svuda. Planeta Zemlja ponovo postaje svojevrsni centar što je u prošlosti i bila. Inteligencija otud nema nikakvu primenu bez ostvarenja. Potencijal je ništa bez širenja. Samouništenje, greške i darovi (pa i zastranjivanje) tako postaju upravo i produkti tog generalizovanog pogleda na svet, jer isto tako nestaju menjanjem misaonog konstrukta. Trebamo objektivnog posmatrača, po mogućstvu daleko intelektualno naprednijeg od nas i dovoljno neupletenog u priču Čoveka ne bi li doneo presudu na koju, kao takav, ima aspolutno pravo.
Da, kompjuter. Evolucija veštačke inteligencije predstavlja put rasta koji će eksponencijalno sve iz korena izmeniti u tako velikim razmerama da ćemo biti zatečeni novonastalom situacijom. Ali u svakom slučaju, uvešće nas u novu meta-tehnološku eru duha, gde će se kroz uporednu analizu dveju krajnosti doći do solucije. Solucije kakva god da je, jer danas za to mi sami nismo sposobni. Ovakvom promenom kursa civilizacija možda i iskusimo nešto zaista Novo. Originalno. Otuda čovek ne mora van svoje prirodnosti. U stvari, on to i ne može. Kao u sobi hiljadu ogledala, dovoljno je ”samo” da se usudi da pogleda u neko drugo. Razbije li ga ništa se neće promeniti, sačekaće ga naredno, a od srče sebe će osakatiti.
Mora tu pametno da igra, jer je u dimenzijama slona u sobi punoj stakla.
ODABIR TEMA 4444.