Umetnost je uzvišena i njenim izražavanjem kroz različite forme umetnik nas približava nekim drugim svetovima, drugim mentalnim stanjima. Ona nam prenesi neka/nečija druga iskustva. Umetnost priča priču oblicima, bojama i vibracijama u vazduhu…

S druge strane, dublji vid umetničkog izražavanja možemo naći u umetnosti koja teži misticizmu u okvirima određene religije ili duhovne prakse. Takav vid umetnost nosi u sebi drugačiji stil interpretacije Tvorca, stil obojen karakterističnom formom i idejom iz koje izvire, te tako svaka religija ima svoj jedinstveni sistem iskazivanja Boga, a sve u skladu s pravilima koja je definišu. Jer nema boljeg pristupa za pokušaj uobličavanja jednog tako apstraktnog koncepta kao što je ideja Boga, negoli kroz umetnost i beskraj njenih oblika.

Kada govorimo o avramskim monoteističkim religijama (datot abrahamiot, דתות אברהמיות), kao što su judaizam, hrišćanstvo i islam, sve tri se bitno razlikuju u svojim interpretacijama i prikazu onoga što definišu kao Vrhovno Biće, Boga. Obzirom da je prostor na kome živimo, a i čitava savremena civilizacija prošarana hrišćanskom dogmom, naviknuti smo na taj, i takav, pro-hrišćanski pravac u umetnosti koji karakteriše hrišćanska simbolika i odnos prema duhovnosti obojen hrišćanskim bojama. Tu se pre svega misli troslojnu simboliku Boga. Čak i ako nismo religiozni, svakako smo do oređene mere primorani da razmišljamo u tim mentalnim kalupima  koji su vremenom gotovo postali stvar navike. Podrazumevani.

Otud opšte prihvaćena ideje Boga kao antropomorfnog entiteta [izuzetno pojednostavljenog koncepta u od odnosu na jevrejski izvor ideje], čovekolikog, te Njegovo veličanje kroz jedan takav vizuelni identitet. Ipak, judaizam (jahadut, יהדות) kao u ovom slučaju izvorna religija i ona koja je prethodila i inspirisala naredne dve, nudi jedan znantno drugačiji pristup klesanju ovog koncepta i daljeg promišljanja na tu temu.

Radi se o specifičnoj formi eskpresije ideje, na jedan izuzetno apstraktan način, uostalom kako i priliči ideji o Vrhovnom, koja je tek predvorje za mnoge druge aspekte i tumačenja koja možemo naći i jevrejskom misticizmu. Sâm temelj judaizma leži na ideji o apsolutnoj bestelesnosti Boga, odnosno kako ne poseduje bilo kakav vid forme našem umu smislen, dakle ljudskom umu nepojmljiv.

”Tora” (תורה) jasno upućuje na zabranu konkretizacije Boga kao antropomorfnog:

לא איש אל
Lo Iš El
Bog nije Čovek

I upravo se baš ovde rađa potreba za određenim mentalnim snalaženjem u pokušaju da se, pre svega u skladu sa zakonima jevrejske vere, premosti ta zabrana, a istovremeno ne naruši jasno izraženo pravilo o zabrani konkretizacije Božijeg oblika. Gledano čak i van religijskih okvira, ideja o potencijalnoj Sili, stvaralačkom potencijalu neovekovečenom u materijalnoj formi, s tendencijom beskonačnog stvaranja, teško da može imati ikakav-ljudski lik, niti može biti u bilo kakvoj formi nama bliskoj i iole dokučivoj. Diskutabilno je čak i u kojoj meri smo mentalno spremni da se upustimo u jedan takav poduhvat koji bez sumnje iziskuje puno intelektualne snage i mentalne agilnosti. Svako svođenje na materijalnu, smrtnu, i ograničenu formu gubi u startu izvorni smisao i svrhu, kada je o ovoj temi reč.

Tako korak-po-korak dolazimo do forme i značaja šivita (שויתי) u judaizmu, svojevrsnoj meta-filozofiji vere, kao posebnog vida ispoljavanja mistične kreativnosti u cilju shvatanja koncepta (jevrejskog) Boga. Ovde je uloga šivita pre svega da svojom simboličkom snagom ovekovečenom u hebrejskom alefbetu izgradi most ka tom jedinstvenom i nepojmljivom konceptu više sile. Dâ pokuša dâ umu dočara nedokučivo…

Kao što je prethodno rečeno, osnovna ideja Boga u judaizmu leži u tome da On nema lik, oblik, nema formu nama spoznatljivu, jer:

שהוא מקומו של עולם
ואין עולמו מקומו
Še’Hu makomo šel olam, ve’ejn olamo makomo
Jer On je Mesto ovoga sveta,
ali svet nije Njegovo mesto
”Midraš” (Berešit raba 68:5)

No i pored te zabrane konkretizacije, od vernika se očekuje da ipak bude svestan Božije sveprisitnosti, dakle Boga koji je ipak, u neku ruku, spoznajan onome koji mu se obraća. Tako je u startu jedan ovakav poduhvat iziskivao neverovatnu snalažljivost starih mudraca u pokušajima da dočaraju koncepte čiji je prikaz strogo zabranjivan i nadziran – poduhvat zaobilaženja osnovne i prirodne potrebe za bazičnom konkretizacijom pojmova i njihovo pojednostavljivanje ljudskom formom. Čak se radi o činu na koju smo i evolutivno navikli. Šiviti tako predstavljaju jedini smisleni način na koji Jevreji mogu misaono da se usredsrede na Boga, bez da krše osnovna pravila judaizma, data u ”Tori”, jer se radi o najsvetijem središtu Jevrejske vere i njene mistike.

Za šivite može se reći i da predstavljaju kaligrafske slike, sastavljene od više hebrejskih reči, koje svojim posebnim pozicijama, na određeni način, čine neku vrstu božanske predstave. Tu su slova po svojoj prirodi izlivi emanacije, uobličavanje energije u formu. Donose i obrazuju svetlost. Daju formu. A obzirom i na to da svako slovo u hebrejskom alefbetu nosi i numeričku vrednost, svrha tog pisma daleko prevalizali osnovnu komunikativnu ulogu, zadirući mnogo dublje ispod tepiha racionalne svesti.

U dubine nesvesnog.

Slično mandalama kod naroda Dalekog istoka, šiviti predstavljaju meditativno oruđe unutar jevrejske struje:

Kada govorimo o njihovoj strukturi, uglavnom se baziraju na prikazu Tetragramatona, odnosno helenizovanog naziva koji se odnosi na četvoroslovnu reč i uobičajeni je naziv za jevrejskog Boga (Adonaj), a sastoji se od četiri slova hebrejskog alefbeta:

.

.

Od svih Božjih imena u jevrejskoj ”Bibliji” (Tanah, תנ”ך), Tetragramaton se pojavljuje najčešće, na čak 6.828 mesta u tekstu, te je u jevrejskoj tradiciji Tetragramaton neizrecivo ime Božje, koje se nikada ne sme uzaludno izgovoriti naglas, te tako za vreme čitanja Biblije, ili u toku molitve, Tetragramaton se čita u drugačije, korišćenjem hebrejske reči Adonaj, Gospod (אדוני), ili rečju Elohim, Bog (אלהים). Ili samo El (אל).

Neke od ortodoksnih struja čak izbegavaju reći i Adonaj, želeći da maksimalno izbegnu kršenje zabrane uzaludnog izgovaranja Imena, stoga se umesto te zamenice jednostavno koristi izraz Ha’Šem (השם) – Ime.

Kako hebrejska slova po sistemu gematrije (גימטריה) imaju jasno propisane numeričke vrednosti, ona predstavljaju savršen instrument u potrebi za konkretizacijom, a sve u savršenom skladu s propisima koje ”Tora” nalaže. Tako slova svojim oblivima formiraju sliku Boga, dok različita Imena nose različite numeričke vrednosti i svojstva. Otud je uloga gematrije da korespondira između alefbeta i numeričkog sistema, time produbljujući smisao svake reči i izraza koji je napisan. Takođe u toj praksi nije ni redak slučaj da šiviti u različitim formama svojim rasporedom reči vizuelno preuzimaju oblik nekog određenog religijskog simbola, no maksimalno pojednostavljeno. No uglavnom su to forme svećnjaka, menore (מנורה), ili Davidove zvezde (Davidov štit, Magen David מגן דוד), kao nekoliko najosnovnijih i  najprepoznatljivijih oblika kojima se simbolizuje jevrejska tradicija i vera. Tada, posebnim rasporedom reči, šiviti aludiraju na dodatna svojstva i karakteristike, ne retko skrivene od očiju neupućenih.

Tako se tradicija očuvala u vremenu, pravovremenim kriptovanjem određenih značenja, dok su šiviti smatrani simbolima koji štite narod i neretko su im pripisivana i druga egzotičnija svojstva magijske prirode. Ezoterno posmatrano, šiviti su velike kapije u malom.

Šadaj
 Svemogući

Šiviti su apstraktna slika Božanskog Imena, uglavnom predviđena za versku, duhovnu praksu i kontemplativni rad. U ezoternom smislu: to su grafičke manifestacije božanskih atributa i njihova upotreba varira – mogu biti izrađivani u formi pečata, ili mogu imati talismansku prirodu. Svakako imaju širok spektar upotrebnih vrednosti. Unutar svoje forme šiviti takođe sadrže različite mentalne ključeve koji upotrebnu vrednost dobijaju tek u ispravnoj praksi, te je hermetička misao itekako sklona bavljenjem ovim simbolima, iz jednostavnog razloga jer se baziraju na određenim kabalističkim principima. Šiviti tako vezuju više nivoa primene, počev od već pomenute kontemplativne, preko mistične, do mahijske.

Takođe ih možemo često videti na zidovima unutar sinagoga, čak uključene i vidljive u delovima sinagoga gde se obavlja verska služba, oko glavnog podijuma poznatog kao bima (בימה), na delu predviđenom za kantora u toku službe. Bima je uzdignuta platforma sa koje se čita ”Tora” i koja se načešće nalazi u sredini sinagoge. Ona simbolizuje središnji deo Hrama (Bejt Ha’Mikdaš, בית המקדש), gde je u drevno vreme stajao žrtvenik. U beogradskoj sinagogi Sukat šalom (סוכת שלום) šivite možemo videti u holu sinagoge, dok natpis krasi luk iznad bima, gde se nalazi njihova glavna formula: šiviti Adonaj le’negdi tamid (שויתי ה לנגדי תמיד).

Danas kada nema Hrama u Jerusalimu, molitva je zamenila prinošenje žrtve, te je zapisano:

תיכון תפלתי קטרת לפניך
משאת כפי מנחת ערב
Tikun tefilati ketoret le’fanejha;
masat kapaj minhat erev
Neka se uzdigne molitva kao kad pred lice tvoje;
Podizanje mojih ruku neka bude kao prinos večernji

Sefardi koriste izraz teva (טב) koji se odnosi na Nojevu barku (Tevat Noah, תיבת נח), dok aškenazi upotrebljavaju izraz bima (בימה), ili almemar (אלמימר), koji vodi poreklo od arapskog al-minbaršto znači platforma. Mada, ima primera da se šiviti nalaze i na drugim mestima u sinagogama. Takođe se mogu videti i na stranicama jevrejskih molitvenika (Sidur, סדור) gde njihova forma varira od mesta na kome se nalaze i na koji pojam, ili deo, se konkretno odnose. U svakom slučaju, tu su za pomoć pri konteplaciji i za vreme obreda, omogućavajući skok svesti na dublji nivo, čime se i smisao bavljenja religijom uzdiže s puke materije na mnogo finiju mentalnu ravan, prožetu simbolima i višim smislom, često predalekim za običnog vernika.

S druge strane, kabalisti su oduvek koristili šivite za svoj mistički rad, razvijajući tako različite meditativne tehnike i prakse koje bi im pomogle u pokušajima dublje spoznaje mističnih načela i stanja svesti. Iz tog razloga, šiviti su se najčešće i vezivali za Božija imena i njihovu interpretaciju, na isti način na koji se današnji psiholozi služe nekim drugim, njima svojstvenim, simbolima u pokušaju razumevanja ljudskog uma i psihe. Tu leži osnovna uloga svakog simbola, da svojom snagom potakne određene sadržaja unutar nas samih. Ključevi katalizatori mentalnih reakcija i projekcija.

Po Jungu (Carl Gustav Jung) simbol je izuzetno kompleksna pojava i po svom značenju strogo se razlikuje od pojma prostog znaka. Znak je semiotičan, on je analogija koja ukazuje na shvatanje neke poznate stvari unutar društvene konvencije, dok simbol u sebi sadrži najjasnije moguće shvatanje, ili najbolju moguću formulaciju neke relativno nepoznate stvari. Simbol je stoga uvek bremenit značenjima, to jest on je živ, pa izaziva intelektualni, filozofski, etički i estetički interes. Simbol je ono objašnjenje koje upućuje ne neko još nepoznato i nerazumljivo (transcendentno) stanje stvari. On nije ni racionalne ni iracionalne prirode, ima jednu stranu koja se odaziva razumu, ali i jednu koja je razumu nepristupačna. Tako za šivite s pravom možemo reći da su neka vrsta hebrejske mandale, kojom se podstiču i pojačavaju umni kapaciteti. I zahtevaju veliko znanje i iskustvo u radu, ne bi li zasjali na pravi način. Pored osnovne primene u zatvorenim jevrejskim religioznim krugovima, od XVIII i XIX veka šiviti, kao i neke druge ideje jevrejske misli, postaju svojevrsna umetnost i tema za sebe, otvarajući se za proučavanje i u širim društvenim okvirima.

Mentalni ključevi za upućene. Kriptovano znanje koja se na taj način i čuva od neupućenih, jer je za njihovo čitanje i razumevanje potreban ključ. Iz tog razloga, njih su u prošlosti isključivo stvarali duboko upućeni u judaizam i praksu jevrejskog misticizma. Šiviti su tu da svojom simbolikom i porukom potpomognu moć koncetracije i kontemplacije, slično upotrebi bilo kog drugog simbola koji u sebi nosi mnogo širu i apstraktniju poruku od same forme i teksta u kojem se pojavljuje.

Jer, kao što je hiljadu reči ravno jednoj slici, tako je i hiljadu slika ravno jednoj apstraktnoj ideji.