/ Bog je krug čije je središte svuda, a obim nigde /
.
And did you {as a kid} believe in God?
Oh, yes.
Do you now believe in God?
Now?!
Difficult to answer…
I know. I don’t need to believe, I know.
Deo iz intervjua Džona Frimena (John Freeman, BBC) u Jungovom domu u Kusnahtu (Küsnacht) u Švajcarskoj, marta 1959.
.
Karl Jung (Carl Gustav Jung), čuveni švajcarski psihijatar, psihoanalitičar i osnivač analitičke psihologije, bio je više nego li ključna figura u istraživanju tmina i dubina ljudske psihe. Njegov rad bio je uticajan u oblastima psihijatrije, antropologije, arheologije, književnosti, filozofije, psihologije i religijskih studija. Jung se uspostavio kao uticajan um, razvijajući prijateljstvo sa Sigmundom Frojdom (Sigmund Freud), osnivačem psihoanalize, vodeći dugu prepisku koja je bila ključna za njihovu zajedničku viziju ljudske psihologije. Otuda se i smatra jednim od najuticajnijih psihologa u istoriji. Među njegovim brojnim značajnim, a ponekad i posebno kontroverznim idejama (obzirom da je umeo da istupi iz naučnog mejnstrim), posebno se izdvaja njegovo gledište o Bogu. U jednom intervjuu, za BBC daleke 1959. godine, Jung je izneo tada i sada još uvek veoma zapaženu tvrdnju, odnosno izjavu koja je istovremeno i zagonetna ali i smela, te je još tada kada je data izazvala brojne rasprave o tome šta je on time zaista mislio.
Upitan da li veruje u Boga, Jung je odgovorio:
Ne moram da verujem u Boga; ja znam.
.
Tako ova Jungova tvrdnja dâ “zna” umesto dâ “veruje” u Boga dovodi u pitanje uobičajene predstave o veri. A da bi razjasnio svoj stav, Jung je u jednom od svojih pisama mnogo detaljnije objasnio svoje razmišljanje o duhovnosti i religiji. Za njega, Bog nije bio božanstvo definisano doktrinom ili ograničeno na specifičnu religijsku tradiciju, iako je priznao da je njegov pogled ukorenjen u hrišćanskim konceptima, ipak se distancirao od stroge dogme. Jungova predstava o Bogu bila je zato zasnovana na ličnom iskustvu, a ne na institucionalnom verovanju, naglašavajući međusobno delovanje psihe i numinoznog.
.
K. G. Jung
.
Jung je objasnio kako njegovo znanje o Bogu proističe iz suočavanja s nečim nepoznatim i moćnim, nečim što mnogostruko, nepojmljivo nadilazi ljudsko razumevanje. Ovo je opisao kao “faktor koji je sam po sebi nepoznat“, a koji se manifestuje u snažnim emocijama, događajima ili susretima koji prevazilaze individualnu volju i oblikuju (dalji) tok života. On je ovu Silu nazvao Bogom, doduše, ne kao univerzalno metafizičko biće, već kao način da time izrazi iskustvo suočavanja s nečim većim od sebe. Jung je to dalje opisao na sledeći način:
It is an apt name given to all overpowering emotions in my own psychical system subduing my conscious will and usurping control over myself. This is the name by which I designate all things which cross my willful path violently and recklessly, all things which upset my subjective views, plans, and intentions and change the course of my life for better or worse.
Ili, drugim rečima: To je prikladno Ime za sve nadmoćne emocije u mom sopstvenom psihičkom sistemu, koje potčinjavaju moju svesnu volju i preuzimaju kontrolu nada mnom.
Na ovaj način za Junga, ideja Boga obuhvatala je i pozitivne i negativne aspekte, simbolizujući dualnu prirodu postojanja. Dakle nije Ga posmatrao kao jednostavno oličenje dobra, već kao predstavu sveukupnosti životnih sila:
• i destruktivnih
.
Karl Jung je dosta rano odbacio ideju da se Bog može definisati apsolutnim moralnim ili, pak, metafizičkim pojmovima. Kritikovao je drskost pokušaja da se Bog ograniči na to da bude isključivo dobar, ili u potpunosti shvatljiv ljudskom umu. Umesto toga, smatrao je da Bog prevazilazi dualnosti kao što su dobro i zlo, te je takav svoj stav uobličio i jednim malo poetskijim pristupom, kada je rekao:
Bog je krug čije je središte svuda, a obim nigde.
Ovaj koncept odražava Jungovo uverenje u beskonačnu i neshvatljivu prirodu božanskog. Za njega, Bog je istovremeno prisutan u individualnoj psihi i spoljašnjem svetu, oličavajući jedinstvo suprotnosti i izvor duboke misterije. Otuda je Jungov pogled na Boga usklađen i sa njegovim širim psihološkim teorijama, posebno s naglaskom na nesvesno i arhetipove, a opisujući Ga kao silu koja se doživljava unutar psihe, on povezuje duhovnost i psihologiju. Ova perspektiva odražava njegovo shvatanje religijskog iskustva kao susreta s numinoznim – zadivljujućom misterijom koja nadilazi racionalno mišljenje.
Samim time uvidi ovakvog tipa, oličeni pomenutim stavovima, i dalje utiču na savremene diskusije o duhovnosti i psihologiji. Njegovo shvatanje Boga kao dinamične, iskustvene stvarnosti, a ne statičnog verovanja, pruža okvir za razumevanje duhovne dimenzije ljudskog postojanja u svetu koji se stalno, odnosno sve brže i brže menja. Mutira. Ukoliko na ovom mestu uporedimo Jungov pogled s drugim velikim i važnim savremenim misliocima i proučavaocima ljudskog, poput Džordana Pitersona (Jordan Peterson), čuvenim kanadskim psihologom i autorom koji je bio i ostao značajno pod uticajem Karla Junga, postaje jasno da su i njegove ideje duboko relevantne i povezane s onim njegovog prethodnika.
Obojica istražuju kako koncept Boga funkcioniše kao psihološki i kulturni arhetip, oblikujući individualni i kolektivni smisao.
Zato, na posletku, jungova izjava kako on ne mora da veruje već zna odražava ništa drugo do njegovu duboku pasiju i žar za istraživanjem spoja između psihe i božanskog. On posmatrajući Boga kao iskustvenu stvarnost, a ne doktrinarnu kategoriju, sve nas poziva da prihvatimo misteriju postojanja onakvom kakva je ali i da prepoznamo međusobno delovanje unutrašnjeg sveta i velikih sila koje oblikuju sve naše živote. Njegova perspektiva nas izaziva da preispitamo šta znači “znati Boga“, sugerišući da je božansko podjednako deo našeg psihološkog iskustva koliko i pitanje vere (a neki bi rekli i znanja).
